Порекло становништва села Козица, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновића “Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва”, из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
У Козици су била два грчка гробља. Једно је било у Врањачи и у њему касније Козичани нису сахрањивани. Друго, такозвано, грчко гробље било је код Јерининог града. У њему и данас сахрањују Србе.
За време владавине Немањића, у Козици су биле 3 цркве, од којих је она у Орлићу, близу Козичке реке, била манастир. Освајањем ових крајева, Турци су све цркве порушили. Зидови манастира у Орлићу су порушени и само је остала велика гомила камења. У близини манастира налази се добар извор и чесма од лепо клесаног камена. Највероватније да је чесма подигнута кад и манастир и служила је за његове потребе.
Друга дрква је била у месту званом Камена чесма. Турци су је срушили чим су дошли у ове крајеве. Касније су ту Турци подигли џамију, али је и она срушена.
Црква код Јерининог града је била у гробљу. Она је вероватно саграђена кад и утврђење и служила је за потребе града. Цркве у Орлићу и код Камене чесме служиле су сеоском становништву. На средини разрушене цркве код Јерининог града очуван је велики, лепо клесани олтарски камен, на коме је поп за време бивше Југославије причешћивао вернике.
Према томе, можемо претпоставити да је Козица у средњем веку била густо насељена, поготово када је подигнут град и отворен рудник гвожђа, јер је за нове становнике морало постојати градско насеље при утврђењу, независно од села.
Напред смо напоменули да је у Орлићу постојао стари српски манастир. Имао је велико имање. Поред њега је била велика зграда – конак (ћелије). Манастир је грађен од грубог камена и малтера и сматра се да је старији од Манастира Свете тројице. Изнад манастира постоји чесма од клесаног камена и пут од чесме до манастира широк 2 метра и поплочан. У предању стоји да је са доње стране уграђено злато. Испод манастира су били виногради.
Сачуван је податак да је манастир и цркве у Козицама порушио Хасан- паша Предојевић. Овај податак је заниљив када се зна да је Хасан-паша Предојевић босански беглер-бег, погинуо 22. јуна 1593. године у бици код Сиска против аустријске војске, под командом пуковника Егенберга. Према предању, Хасан-паша је наишао с војском преко Козице и срушио манастир од камена, а запалио дрвену цркву, која се налазила близу Јерининог града. Ако је та црква била од дрвета, може се претпоставити да је доласком Турака у ове крајеве стара црква од камена била срушена и на њеном месту подигнута нова од дрвета после обнове Пећке патријаршије 1557. године. Изгледа да су све цркве за време Немањића прављене од камена, а многе које су обновљене грађене су од дрвета.
Изнад рушевина манастира нашли су Ристан Шарац – хајдучки харамбаша и Милун Пурић казан златника и на њему златну полугу (свакако пре 1877. године). Милун је узео полугу у облику ћускије – глета, а да би проверио да ли је од злата, одсекао је једно парче и однео златару у Пљевља, који му је потврдио да је полуга златна. Кад су дошле Швабе крајем 1915. године,неко је проказао Милуна. Дошла је швапска патрола и тражила златну полугу. Милун ју је одмах дао.
Око 1900. године играла су се српска и турска деца на развалинама манастира и нашла златни крст. Деца се посвађају ко ће узети крст. Један турски дечак, у чијим је рукама био крст, бежећи да му га не отму, попне се на брезу. На дрвету стави крст међу рачве и опогани се на њега. Већ је почела падати киша и гром удари брезу и дечка, те он мртав паде на земљу. Не зна се ко је узео златни крст, нити шта је било са њим. Причају Козичани за још неке ”божје казне” које су задесиле оне који су узимали или штету наносили остацима порушеног манастира.
Не може се тачно установити када су се Турци настанили у Козици. Она је била у поседу Селмановића. Најстарије муслиманско братство су Џијићи. Они су се настанили на манастирским имањима у најплоднијем делу Козице, поред реке. Одувек их је била само једна кућа. Умирали су млади. Због сујеверја, јер су држали црквено, односно манастирско земљиште, сваке су године црквеним празницима Дубочице, носили и прилагали цркви мед, јагњад, новац и сл.
Поред Џијића, у Козици је око 1912. године било: 4 куће Реџовића, 4 Пљаска, 2 Штрока (сви су они Мицановићи из Маоча и дошли су после 1858. године), затим 2 куће Дурана, 1 Хоџића и Синан Диздар, који је држао хан. Од српских братстава били су: 7 кућа Пејовића, 3 Гајевића, 4 Томашевића, 2 Вукашиновића и 2 Ковачевића. У Козици су биле и 4 куће Рвовића, али неко уби једног Рвовића 1900. године и Реџовићи их истераше и они се настанише око Камене главе.
У Раћеву су била 2 велика камена, клесана као сандуци, па се и место зове Сандуци. Предање доводи камење у везу са Рељом Крилатицом. Пре пар година камење су разбили и узидали у темеље неких зграда.
Код Јерининог града је била једна кућа Брајовића. Њу нападну три сина Османа Пљаска, око 1900. године, уђу у кућу и сву фамилију покољу. Побегао је само један дечко од 10 година. Бежао је уз брдо кроз шуму. Дечко је увече дошао у кућу Кића Пејовића и он га је тајно одвео у Сељашницу код рођака. Кад је дечко одрастао постао је хајдук и дошао поново код Кића Пејовића, око 1910. године, да од њега сазна где су синови Османа Пљаска и Осман. Кићо му је тајно показао ливаду где су косили Османови синови. Хајдук се привукао једном пропланку и кад су се увече враћали туда Османови синови, све их поби и сакри се у шуму. Сутрадан, кад су Турци отишли да сахране Османове синове, хајдук упадне у Османову кућу, у којој су остала само деца и жене, и све их покла. Хајдук се изгубио и никада га више нико од Козичана није видео. Сматрају да је погинуо у ратовима од 1912-1918. године (према казивању Владимира Гајевића).
Више о братствима из ове области прочитајте ОВДЕ.
ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
Коментари (0)