Порекло становништва села Градска, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара
Настанак села и порекло становништва:
Село Градска је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 337 становника (према попису из 1991.било је 434 становника).
У насељу Градска је 2002.г. живело 276 пунолетних становника, са просечном старошћу становништва од 44,1 година (39,7 мушкараца и 49, 2 код жена). У насељу је било 119 домаћинства, са просечним бројем чланова по домаћинству од 2,83.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
Надморска висина насеља Грацка износи 961 метара.
Село Градска је типично брдско-планинско село, са оштром климом, дугим снежним зимама са обилним снежним падавинама.
Демографска слика становништва после Другог светског рата(1945.г.)је изгледала овако: 1948.г. (738 становника), 1953.(755), 1961. (867), 1971.(837), 1981.(638), 1991.(434) и 2002.г.(337 становника- 335 Срба и 2 Бугара).
Постојала је унутрашња и спољашна мигарциона струја насељавања црнотравско-власинскога краја.
Унутрашња миграциона струја струје може се поделити на крајишку, знепољск-крајишку и власинску.
Из Крајишке миграције у Црну Траву су се доселиле 3 породице: из Божице 1 породица у Добро Поље и 2 породице у Рупље.
Из Ћустендилског краја доселиле су се 4 породице и настаниле с еу Броду и Црној Трави, а из Мелне ( сада Бугарска) 1 у Гару и 2 у Битврђу.
Један број досељеника из Знепољске миграционе зоне доселио се на Власину, затим у горњи слив реке Власине, потом у сливу Каланско-Грдаске реке и Тегошнице.
Од Власинске области насељено је Власотинце, вероватно негде под крај 17. века. Али има досељеника и из Црне Горе, Македоније и других области.
Спољна миграциона струја потиче делом из ближих, а делом из далеких области. Досељавање се вршило из Македоније: та миграциона струја допрла је до Власинског блата; даље на север није ишла.
Један крак ове струје ишао је до Грделичке клисуре и ту стао.
Из Кратова су 2 породице: 1 дошла у село Градска, 2 у Црну Траву; из Тиквеша су дошле 2 на Власину; из Струмице 2: 1 породица у село Грдаска. 1 породица у Црну Траву, из Разлога 1 у Црну Траву; из Једрена 1 на Власину.
Из ближњих западних крајева: из Грделичке клисуре доше су по 1 породица: у Брод и Рупље; из Пчиње 1 у Рупље.
Из далеких западних и северозаоадних крајева: са Косова су дошле 2 породице у Добро Поље и 8 у Црну Траву; из Бихора 1 породица у Добро Поље, са Копаоника 1 у Гаре, 1 у Битврђу, 1 у Рупље и 6 у Црну Траву; из Јањева и Добрича 2 у Рупље.
Има досаељеника и из Стамбола(Истамбула). Према причању Боривоја Момчиловића (запис 1964.г.)-родом из Прочоловаца (живео у Дојчиновцима), његов чукундеда Миша доселио се у Прочоловце из Стамбола, те су га звали Миша Стамболија.
Данас тај засеок носи име Стамболисци. Миша је отуда добегао зато што је тамо убио неког Турчина.
Дакле, преци данашњих становника су досељени из Македоније ( Струмице), далекеке 1706.године у време харања масовних заразних болесети- куге („чуме“) као и са Власине, Црне Траве и знепољске области; као из оближње Црне Траве.
Други део предака се доселио у времену рударења из Кратова (Македоније),
На крајњем изданку косе између Вигњишта и Мале Градске постоји узвишљње и на њему зидине у виду бетонских утврђења. Народ ово место назива Римски град (запис из 1964.г-подвукао М.М 2013.г).
Легенда каже да су овај град у далекој прошлости подигли и у њему живели Латини.
Задржали су се овде дуже време и некако састављали крај с крајем, али посебне тешкоће им је причињавао недостатак пијаће воде.
Зато су морали да прокопају канал и воду доводе из плане (планина која дели Градску од ужи део Црне Траве).
Једнога дана како се то у легенди наводи, наиђу неки освајачи и нападну град. Али сви напади су остали беспомоћни. Град се није дао освојити. У међувремену нека баба научи освајаче да се послуже лукавством.
Посаветује их да добро назобе магаре, па кад ожедни да га пусте горе у Плану да тражи воду. Тако и учине.
Жедно магаре пронађе воду у планини и напије се. Али том приликом освајачи поруше канал и Латине оставе без воде, који због жеђи нису могли дуже издржати у граду, те их непријатељ лако победи и уништи.
Место-Г р а д, где је ово становништво живело, било је опасано дебелим зидовима. Народ га је назвао Г р а д и ш т е, а временом се овај назив пренео и на сва насеља у долини реке Градске.
Занимљиво је напоменути да и данас мало насеље Орашачка Чука, у близини ових развалина, нема здраве пијаће воде.
За овај град (Римски-Латински) код Орашачке Чуке није везано само порекло имена Градске, већи и многе друге анегдоте и легенде.
Тако на пример постоји прича да су Римљани (Латини) са једне стране дубодолине, од Орашачке долине прелазили на другу до Бранкове Чуке, помоћу дебелог и дугачког платна.
Постоји и једно друго предање о имену овог села.
Пошто је његов средишњи део био густо насељен, а куће збијене на малом простору („цело село било укуп“), то је насеље давало изглед малога града- отуда данашњи назив Градска.
Што се тиче насељавања Градске држи се да су преци данашњег становништва населили село 1706. године када је куга („чума“) харала у Македонији и овде, или 1764.године када је куга-„чума“ харала у свету и овде допрла.
У Црној Трави је било десетковано становништво Бисинске Махале. Стога њени становници одлуче да беже од „проклетог места“. Бежали су у три правца и што даље да их „чума не види и по њих пође“.
По схаватању тадашњих становника од „чуме не страдају само при прелазу реке“. Стога су желели да што више долина и река прођу.
Једни одоше и настанише у Градску (Бисини), друга група у Ново Село (Грделичка клисура), а трећа група настани Батановце (Толевите, централни део села Црне Траве).
1908.године у село Градска је било на 60 кућа, а у 1968. године 128 кућа. Данас испод места на коме је било Градиште (латински град) и данас стоје зидине је централни део села(1964.г.-запис).
Градска 1953.године имала 107 домаћинства и 755 становника, преко седам чланова по домаћинству, што указује демографсдку слику тога времена у село.
* * *
Литије (сеоска слава):- 21/22 јул-„Прокопије“ на Тумбу
Крсне славе:-Св. Ранђел (Аранђеловдан), Св. Никола, Св. Јован, С.в. Петка, Стевановдан, Св. Сава .
* * *
Село некад и сад:
Село Градска је у Србији, општина Црна трава у јабланичком округу. Некада је до други светски рат имала своју општину и припадала власотиначком срезу. Потом је припало као насеље општини Црна Трава.
Село Градска је типично брдско-планинско село, са оштром климом, дугим снежним зимама са обилним снежним падавинама.
Градска 1953.године имала 107 домаћинства и 755 становника, преко седам чланова по домаћинству, што укањзује демографсдку слику тога времена половином 20. века.
То је некада било сточарско село. Године 1960., сточари у село Градска гајили су поред осталог 354 говеда, док је данас на почетку 21. века постао потуно симболичан.
У табеларни преглед са бројем оваца у општини Црна Трава тога времена пиоказује тада развој сточарства у овом крају.
Једино се традиција пчеларством одржала и повећала. Тако је 1960.године било 30, а данас око 150 пчелињих друштава.
Ту су изграђене зграде: осмогодишње школе, зграда народне милиције, месне канцеларије и аутобуске станице.
Године 1953. године је била изграђена ОШ и почела са радом, која је 1956.г. бројала 360 ученика; док на почетку 21. века једва да је у школскиј клупама двадесетак ученика. Године 1996. прстала је са радом Земљорадничка задруга у село Градска.
1962.године изграђен је пут за Градску и пустен у саобраћај. Тиме се отвара могућност за експлотацију огромне дрвне масе у басену Власине и Грдаско-каланске реке (Вигњиште).
Некада је село Градска 70. година 20. века била пуна живота. Село је било пуно света. Лети се ишло у печалбу а у току зиме се друштвени живот одвијао у кафанама.
У згради осмогодишње школе смо 1970. године са ученицима осмогодишње школе из села Тегошница и Свођа давали са ученицима приредбу за грађанство.
Било је света са свих страна. То је било лепо време једне младости живота у планини. Данас се Грацка постепено празни децом и младима. Печалбара је све мање – оних познатих црнотравских зидара. Тај занат полако „освајају“ чак и моравци „паприкари“.
Оно још мало младих у ово и друга села на југу Србије држава треба да подржи економском и демограграфском политиком тако остане могућност да се биолошки не нестане са овог дела југа Србије.
Највише могућности у ово планинско село је производња здраве хране , развоја сточарства и могућности побољшањем инфраструктуре за туризма на село „као ваздушне бање“. Томе се указује на прородно богатства овог планинског краја.
Читав простор је једна природна лепота цветним ливадама, које представљају здрав подлог за здраву сточнуисхрану и гајења пчела, као и за узгој и бербу лековитог биља(хадучка трава, катрион, кичица, мајчина душица…)
Нарочито је овај крај богат шумским плодовима-боровницом, диљим јагодама, малином, шипураком,купинама, а и гљивама: вргањ, лисичарка, буковача, срнадци…
Треба отварати мале погоне за прераду шумских плодова и лековитог биља у овом крају, како би поред гајења сточарством-млади се задрали на село и тако биолошкиоипстајала села на југу Србије.
Ово је битно са позиције стратешког положаја саме државе као национално-државни интерес за сам биолошки опстанак сме државе Србије на Балкану.
* * *
Старине и прошлост:
На крајњем изданку косе између Вигњишта и мале Градске постоји узвишљње и на њему зидине у виду бетонских утврђења. Народ ово место назива Римски град (запис из 1964.г-подвукао М.М 2013.г).
Л е г е н д а каже да су овај град у далекој прошлости подигли и у њему живели Латини.
Задржали су се овде дуже време и некако састављали крај с крајем, али посебне тешкоће им је причињавао недостатак пијаће воде.
Зато су морали да прокопају канал и воду доводе из плане (планина која дели Градску од ужи део Црне Траве).
Једнога дана како се то у легенди наводи, наиђу неки освајачи и нападну град. Али сви напади су остали беспомоћни. Град се није дао освојити. У међувремену нека баба научи освајаче да се послуже лукавством.
Посаветује их да добро назобе магаре, па кад ожедни да га пусте горе у Плану да тражи воду. Тако и учине.
Жедно магаре пронађе воду у планини и напије се. али том приликом освајачи поруше канал и Латине оставе без воде, који због жеђи нису могли дуже издржати у граду, те их непријатељ лако победи и уништи.
За овај град (Римски-Латински) код Орашачке Чуке није везано само порекло имена Градске, већи и многе друге анегдоте и легенде.
Тако например постоји прича да су римљани( латини) са једне стране дубодолине, од Орашачке долине прелазили на другу до Бранкове Чуке, помоћу дебелог и дугачког платна.
У махали, махала Дел (село Градска, општина Црна Трава), постоји место које је добило назив по имену Светога Саве
Иван Илић(с. Грацка) у свом кометару и ово је исказао:” Орашање ту где је некад био римски град то је баш сада наше имање тј. Шума. Село иначе није баш пусто јер има доста омладине и као и увек највише су ту у зимском периоду и преко лета.
Од старог града нема ништа јер су моји стричеви вадили камен за зидање куће остатак је све урасло у шибље и буковину.-6.новембар 2010.г. село Грацка, Црна Трава“ (запис са фејсбука, с.Градска, 6 новембар 2010..подвукао М.М 2013.г. Власотинце)
Становници села Градска су били активни у свим бунама и ратовима противу Турака до коначног ослобођења од Турака у децембру 1877.године односно до коначног ослобођења од Турскога јарма 1987.године на југу Србије.
Становници села Градска су узимали учеше у Балканским ратовима, Првом и Другом светском рату, али и датуме подизања споменика борцима у тим ратовима.
Били су признати ратници и борци за слободу у борби противу фашизма.
Претрпели су многа зверска мучења и терор и у Првом и Другом светском рату од Бугара, покушаја бугаризације овога краја.
У Другом светском рату многи из села Грацка су чак били мучени, стрељани или отерани у интернацији у Бугарској на принудан рад
У балканским и Првом светском рату из Градске су дали своје животе: Петроније И. Глигоријевић и Петроније И. Глигоријевић из Градске.
У Другом светском рату као учесници НОР-а су погинули и жртве фашистичког терора (1941-1945.г):
Погинули у борби:
1. Ранђеловић Ј. Никола (1941.г. Београд)
2. Младеновић К. Богоје (1941.г. Београд-бомбардовање),
3. Голубовић Р. Добривоје (1944. Буковик),
4. Златановић А. Стаменко (1945. Босна),
5. Лепојевић А. Светислав (1945. (Градска),
6. Љубеновић Д. Стојан (1945. Београд),
7. Миљковић Н. Витомир (1944. Бабичко 7.бриг.),
8. Момчиловић Р. Дамјан (1945. Зајечар),
9. Соколовић Н. Драгољуб Јоца 81944. Округлица-Јабланица),
Жртве фашистичког терора:
10. Момчиловић М. Ранђел (1943. Градска),
11. Момчиловић Р. Мија (1944. Дечанац),
12. Ранђеловић М. Драгомир (1942. Јабуковик),
13. Ранђеловић М. Санда (1944.),
14. Савић Ј. Бранислав (1943. Вртоп-Преслап),
15. Соколовић Н. Милош (1943. Тумба),
16. Соколовић Т. Никола (1943. Вртоп-Преслап),
17. Стојановић К. Бранислав (1943. Кална).
* * *
Легенда:
САВИН КЛАДАНАЦ
У мојој махали, махала Дел (село Градска, општина Црна Трава) постоји место које је добило назив о имену Светог Саве.
То је један извор који стари називају Савин кладанац. Слушао сам ову дедину причу о томе како је кладанац добио име:
– У оној време живели су стари људи који су имали веру у Бога, имали су своју славу.
У тој време, људи су причали, сретнеш Светог Саву и питаш га: „Куде идеш?“, а он носи стовне у руку и котле на обрамицу, па каже: „Идеш на кладанац“.
– Пошто је било такво време, људи су били побожни, веровали су у Бога и свеци, а, у тој време, Свети Сава је бил монах (свештеник), имал је обичај са обилази села и вароши, па оној које му се свидело и видел да је добро (народ туј да је добар),
Он је онда у тој место тај кладанац осветил и дал му његово име и рекал би тад: „Овој од саг Савин Кладанац.“
Тако било и остало до данашњег дана.
Дијалектичке речи:
Кладанац-извор, стовне-посуде за воду (тестија, крчаг)
на обраницу-на рамену, о рамену, накрива дрвена направа с ком се носе стовне (крчази, тестије) са водом од извора
Никола Митић, уч. 7. разред Наставница Соња Ђорђевић
ОШ село Грацка, општина Црна Трава
Запис: 22.јануар 2012.године
ИЗВОР: http://majaradoman.wordpress.com/2012/01/22/савин-кладaнац-савин-извор/
* * *
Порекло родова (махала):
-Род Б и с и ч а н и-крсна слава:св. Сава, иначе су старином из Рашке. Населили су се најпре у црнотравско село Брод.
Тамо тражили руду, копали неколико тунела, па како је нису нашли то се један део доселио у Црну Траву, близу црнотравског центра образовао Бисинску Махалу и самоков (мајдан гвожђа), а из Црне Траве, када је „чума“ задесила насеље, населе се у Градској где и данас живе.
Бисини у у село Градска су славили крсну славу св. Сава, као и род Рашини у црнотравском селу Брод или Бисини (Швабини) у Црној Трави;
– Род Б а л б а з а н ц и– према личном истраживању сам наишао да имају веза са градом БАЛБАЗАН (Украјина)-досељеницима из Украјине, у времену „прогона“ интелектуалаца и племића, који су се населили у Власинском крају (подвукао М.М 2013.г.Власотинце);
– Неки кажу да су Раденкови у Грацкој из Македоније или Црногорци,
– Род Г о л у ш а н и– Дошли из Црне Траве у Градску са родом Бисинчанима;
-Род Ђ е р ч е к о в и (рудари) су из Кратова (Македонија);
Род О р а ш а н и-крсна слава: Митровдан, из Ораха (Власотинце).
На основу казивања Ивана Илића њиховог претка преко фејсбука (интернет комуникацијом- 6.новембар 2010.г., подвукао М.М 2013.г. Власотинце)-воде пореклом од два брата: Петар и Павле.
Данас у село Градска су створене у Орашачкој Махали више фамилија од ова два брата. Од Петра је настао род Петровић, док од Павла је настао род Павловић.
Сви славе исту крсну славу Митровдан, „пренету“ из Ораха, односно из околине Призрена (Косово).
Истраживања овог истраживача је да имају сроднике у село Брезовица (ЗАРИЈАРЦИ:- презиме Костић, крсна слава Свети Димитрије) у општини Власотинце, су пореклом из села БРЕЗОВИЦЕ (Призрен)-са КОСОВА.
Иван Илић у свом кометару и ово је исказао:” Орашање ту где је некад био римски град то је баш сада наше имање тј. Шума. Село иначе није баш пусто јер има доста омладине и као и увек највише су ту у зимском периоду и преко лета.
Од старог града нема ништа јер су моји стричеви вадили камен за зидање куће остатак је све урасло у шибље и буковину.-6.новембар 2010.г. село Грацка, Црна Трава“.
-Род Ф и л и п о в и су дошли из Насељеваца. Скоро већина каснијих досељеника дошла је да ради у руднику (“на мајдану”) у овом селу.
У село Градска из Македоније се населиле 2 породице: 1 породица из Кратова и 1 породица из Струмице-доселила се три брата, која су дошла из Струмице (Македоније), један је остао у Преслапу, други отишао у ужу Црну Траву, а трећи у Брод.
Од њих у село Брод је настао засеок Славујево, у ужој Црној Трави је настала засеок Струмићево.
Први становник махале Славујеве по предању је Славуј, који је дошао из Струмице са још два брата.
Један брат се одселио у црнотравску махалу Пејчиновци, а касније је отишао у махалу Горње Струмићеве.
Други брат је отишао ју село Преслап и родоначелник је најстарије преслапске фамилије Рајини (славе Св. Јован).
Један из рода насељеника (из Струмице,од ова три брата) се населио у село Грацка, а крсна слава „струмичана“ је била Св. Јован.
Наравно ако се буду „призећивачи“ на „земљу“ или због „поделбе“ браће слава се мењала у вишеетапном расељавању.
* * *
Топоними ( називи места):
– Савин Извор, Орашање, Римски Град, Орашани, Ђерџекови,Голушани, Градска река, Златкови, Горновац, Тодорови, Голубови, Раденкови,Касини, Здравкови, Дел, Цацини, Балбазанци, Орашачка долина, Румба, Бранкова Чука, Вигњиште, Мала Грацка,Градиште…
* * *
Порекло презимена по родовима (По имену претка и свецу):
Голуб-Голубовић,
Илија-Илић,
Јован-Јовановић,
Лепоје – Лепојевић,
Љубен-Љубеновић,
Маринко-Маринковић,
Миљко-Миљковић,
Мита-Митић,
Младен-Младеновић,
Момчило-Момчиловић,
Никола-Николић,
Павле-Павловић,
Пејча-Пејчић,
Пеја-Пејев Зоран,
Петар-Петровић,
Радован-Радовановић,
Ранђел-Ранђеловић,
Сава-Савић,
Сокол-Соколовић,
Станко-Станковић,
Стојадин-Стојадиновић,
Стојан-Стојановић,
Стојиљко- Стојиљковић,
Тодор-Тодоровић,
Златан-Златановић,
Златко-Златковић,
—————–
* * *
Порекло преезимена по родова (махалама):
– Махала ЗЛАТКОВИ– Презимена: Златковић– крсна слава Св. Аранђел; порекло из Трна (сада Бугарска);
– Махала ГОРНОВАЦ– Презимена: Дојчиновић– крсна слава Св. Никола;
– Махала ТОДОРОВИ– Презимена: Тодоровић, Николић-крсна слава Аранђеловдан;
– Махала ГОЛУБОВИ-Презимена: Голубовић;
– Махала БИСИНИ-Презимена: Николић, Стојиљковић, Стојановић-крсна слава Св. Сава, порекло из Рашке;
– Махала РАДЕНКОВИ (Раденковци)-Презимена: Раденковић, Пејчић, порекло из Макединије или Црне Горе;
– Махала КАСИНИ. Презимена: Златановић;
– Махала ЗДРАВКОВИ-Презимена: Ранђеловић;
– Махала ЦЕНТАР СЕЛА– Презимена: Игњатовић, Илић-крсна слава Св. Петка. Порекло из Македоније;
– Махала ПРАШАЊЕ (Орашани)- Презимена: Петровић, Павловић, Илић-крсна слава Митровдан, порекло из Горњег Ораха (Власотинце);
– Махала ДЕЛ– Презимена: Митић, Дојчиновић, Младеновић, Љубеновић-крсне славе: Св. Стевандовдан и Свети Аранђел;
– Махала ЦАЦИНИ (Лепојин)- Презимена: Лепојевић-крсна слава Св. Никола;
– Махала ЦАЦИНИ-Презимена: Стојановић, Милошевић-крсна слава Св. Никола;
– Махала БАЛБАЗАНЦИ– Презимена: Пејчић… -?;
Запис: 23.јануар 2014.године, Власотинце
Казивач: Раде Златковић рођен 1956.г у село Градска, општина Црна Трава-живи у Власотинце
Забележили: Ана Златковић и Мирослав Б. Младеновић, локални етнолог, Власотинце
* *
Родослов фамилије Златковић (ЗЛАТКОВИ):
Родоначелник: Златко
Порекло: Трн (сада Бугарска)
Крсна слава: Св. Аранђел
Познат родослов:
Јеремије Златковић :-Мика Златковић,
Мика Златковић-Влада(дев. Тодоровић, м. Тодоровци):- Јефтимије.
Јефтимије Златковић:- Станица (девој. Голубовић, м. Голубови):-Бора(1930.г).
Бора Златковић (р. 1930.г.,)- Марика (дев. Младеновић, м. Дел, рођ. 1928.г.):Раде, Стевка, Мирча.
Раде Златковић (1956.г)- Милена (1958.г., Аризановић-м. Аризанови, с. Кална):- Александар (1984) и Ана (1986.г.) Златковић-живе у Власотинце.
Запис: 23.јануар 2014.године, Власотинце
Казивач: Раде Златковић рођен 1956.г у село Градска, општина Црна Трава-живи у Власотинце
Забележили: Ана Златковић и Мирослав Б. Младеновић, локални етнолог, Власотинце
* * *
НАПОМЕНА:
У селима општина Црна Трава и Власотинце веома је тешко да се истражује порекло становништва, јер су многе историјске и идеолошке околности ишле негативно на очување својих корена у сачувању националног идентитета.
Још већи проблем је што се у Горњем делу овог краја у времену Првог и Другог светског рата архивска општинска и црквена документа у вођењу матичних књига потпуно спаљиване.
Потпуна небрига и даље траје и од данашњих културних институција у Републици Србији, у погледу истраживања на интердисциплинарни начин о очувању културно-историског наслеђа овог дела југа Србије.
Моја жеља да сачувам од заборава нажалост ево преко 40. година неуморног трагања и даље је негде ТАБУ тема, па се још и доживљају многе неугодности као локалног истраживача.
Само да нагласим да у неким селима чак су по директиви СКЈ-е, комунистима било забрањено да славе крсне славе, па чак читаве генерације рођене после Другог светског рата чак и не знају која им је била крсна слава пре Другог светског рата.
*
Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.
* * *
ИЗВОРИ:
[1] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968. [2] http://sr.wikipedia.org/wiki/Градsка_(Црна_Трава) [3] Симон Симоновић-Монка:-ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО црнотравског краја, Црна Трава, 1983. [4] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_ТраваИзворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)
[5] http://majaradoman.wordpress.com/2012/01/22/савин-кладaнац-савин-извор/ [6] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села ” ; 1970-2014.г, Власотинце* * *
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
26. јануар 2014.године, Власотинце, Република Србија
Коментари (0)