Poreklo stanovništva sela Mlačište opština Crna Trava. Istraživanje „ Crna Trava i okolna sela“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara
Nastanak sela i poreklo stanovništva:
Selo Mlačište je naselje u Srbiji u opštini Crna Trava u Jablaničkom okrugu. Prema popisu iz 2002.godine imalo je 29 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 57 stanovnika).
Demografska slika stanovništva posle Drugog svetskog rata (1945.g.) se ovako kretala: 1948.g( 474 stanovnika), 1953 (486), 1961 (377), 1971 (234), 1981 (118), 1991 (57), 2002 (29) i 2011.g. ispod 20 staračkih stanovnika živi u selo Mlačište.
Selo Mlačište je do 1941. godine administrativno pripadalo opštini Ruplje i vlasotinačkom srezu; a posle toga ukidanjem opštine u selo Ruplje administraivno pripada opštini Crna Trava.
Selo Mlačište sa svojim atarom nalazi se na prostranoj površi visokoj oko 1200 metara (1100-1300-1335 metara nadmorske visine) u izvrišnom delu Mutnice, pritoke Džepske Reke.
Mlačište je omeđeno je Golemom , Rakickom i Bajinsko (Rupskom ) rekom.
Okolna sela su: Bajince (Bajinci), Lebed, Crveni Breg i dr. Stanovnici se snabdevaju vodom iz čestih izvora. Pojedini izvori zovu se: Hajdučki Kladenac, Nikolin Kladenac i dr.
Selo Mlačište kao naselje se sastoji iz dva dela: iz većeg i starijeg dela zvanog Selo Mlačište na jugozapadu, i manjeg mlađeg dela Mlačiške Mehane na severoistoku.
Rastojanje između njih iznosi oko 1200 metara. Mlačiške Mehane su saobraćajni centar. Svega selo ima 67 domova (1961.g.)
Mlačište kao naselje je dobilo naziv po mlaki-tresavi iznad sela, gde izvire rečica sa toplom vodom.Blato.
Isto se tako zove i tresava, koja je slična nekadašnjem Vlasinskom blatu, samo je manje površine.
Mlačište je kroz istoriju više puta zaseljavano i raseljavano u zavisnosti od istoriskih i drugih okolnosti, o čemu govore brojni toponimi-Selište.
Prvi put selo je bilo zaseljeno iznad tresave, tojest izvorišta rečice Blato, pa se raselilo zbog vlažnog terena.
U vreme Turaka jednom je selo Mlačište raseljeno kada je turski sultan Musa (1412. godine), gradio put preko Čemernika na putu za Novo Brdo .
Potom zbog teškog kuluka na koji je stanovništvo prinuđivano u kopljanju gvozdene rude u ataru Goleme Reke i Rudarskog Rida i radu na vignjištima i samokova.
Poslednji se raselio zaselak Jerenci, pred oslobođenje od Turaka, 1878.godine, prešavši u selo Lebet.
U to vreme su stanovnici Mlačišta, za dve hiljade dukata, od spahije otkupili atar sela od Proninih Mehana sve do Velikog Čemernika, za ispaše stoke.
Atar naselja je odvajkada bio obrastao bukovom šumom i obilovao izvorima zdrave vode, ali je od sredine sedamdesetih godina 20. veka naglo počela da se zaseva breza.
U isto vreme Šumska uprava iz Leskovca je na pašnjacima zasadila jelu i smreku, nanevši neprocenjivu štetu planinskom bilju i rastinju. Od tada su izvori na Čemerniku počeli da presušuju.
Današnje Mlačište je osnovano oko 150 do 160 godina (1801.g.-1811.g.), odnosno kao naselje datira od pre dvesta godina.
Selo Mlačište se sastoji iz pet zaseoka:Klunici, Paunovci, Miljkovci, Mlačiške Mehane i Kamenjari i više rodova, od kojih svaki čini majhalu u okviru zaseoka.
Kukulci su poreklom iz Glavanovca (današnja Bugarska), Paunovci s Kopaonika, a Miljkovci iz okoline Prokuplja (Kopaonika).
Deo Mlačiške Mehane osnovan je oko 1850.g, na starom putu pravca: Predejane-Vlasina. U delu Mlačiške Mehane 1918.g. je bio 3 kuće.
Selo je imalo dve kafane za prenoćište, koje su služile kao odmorište stoke i ljudi. Ovaj put je izgubio na značaju izgradnjom vlasinske akumulacije (Vlasinsko Jezero) 1952.godine, kada su Crna Trava i Vlasina povezane s Leskovcem i Surdulicom asfaltnim putem.
Mlačiške Mehane su na zaravni ispod brda Jerič, na nekadašnjem drumu kojim su pečalbari iz Bosiljgrada, Krajišta, Vlasine i Crne Trave odlazili u pečalbu.
Docnije su se tamo preselile i neke porodice iz “starog” Mlačišta. Mehanama je prolazio i glavni poštanski i kiridžiski put za ove krajeve, posebno kada je Predejane dobilo želežničku stanicu.
Pored rudarenja u vreme Turaka, ovaj kraj je od davnina poznat po stočarstvu. U ataru sela od najstarijih vremena do pre trideset godina postojala je farma, na samom izvorištu Goleme reke
Do Drugog svetskog rata (1945.g.) ovde su su svoju stoku napasali Ašani ili Karakačani, poreklom iz Grčke, tako da se u selu do danas održala stara karakačanska rasa ovce crnog runa, koja izdržava i najteže vremenske uslove.
Danas je iznad Farme, u pazuhi Čemernika, ograđeno lovište jelena i divljih svinja-Valmište, koje je zahvatilo oko 89 planinskih izvora, potoka i rečica.
Selo je nekada bilo isključivo stočarsko, potom pečalbarsko-građevinari: dunđeri i zidari, sve do 70. godina 20. veka; kada se školovanjem i bavljenjem preduzimačkim građevinskim poslovima otišlo da se živi bolje u drugim krajevima Srbije
* * *
Seoske slave (Litije) sela Mlačište: Spasovdan i Velika Gospođa (kao i selo Bajince-Bajinci).
Krsne slave: sv. Nikola, sv.Arhanđeo.
* * *
Klupa za “laganje”: Iznad Mlačišta, na uzvišenju Kitka, blizu izvorišta rečice Blato, s pogledom na vrhove Čemernika, ,postoji klupa za “laganje”.
Ona je nekada bila namenjena devojkama i momcima koji su se zabavljali (udvarali se), što je na crnotravskom govoru označavalo: “lažu se”.
Pošto je bilo sve manje mladih, na klupu danas uglavnom sednu i odmore se od šetnje stari bračni parovi ili poneki putnik namernik, da se često podsete i svoje kulupe za “laganje”.
Nekada se klikne, sa uzdahom, starih Mlačištana i osveže sećanja na prve prolećne cvetove: Šafrana (kaćuna) pod Čemernikom.
* * *
Propadanje Mlačišta:
Nekada je selo Mlačište bilo puno života i radosti. Odlazilo se tugom i dolazilo sa radošću u pečalbu. Žene pečalbara sa decom su obavljale teške planinske poslove u polje, sa stokom i u toku zime spremale datovnice za svoje ćerke za udaju.
Naišlo neko drugo vreme, postalo se “tesno” za život nekadašnjih pečalbara zidara. Deva su stasavala, školovala i jedno po jedno je napustalo zavičaj. Tako su prvo nestajali veseli žagori dece po livadama sa stokom, potom se polako zatvarala jedna po jedna kuća.
Nekada su na vašarima se šarenilo mladeži u “crnotravskim litacima”, pucalo od “rumenila” nabujalosti mladosti i pune snage za život u planini.
Polako su počele njive da “urastu” u korov, livade su postale nekošene, a škola je počela polako da gasi u selo Mlačište.
Tako se 70. godinama polako ali spontano gasilo jedno po jedno selo u crnotravsko-vlasotinačkom kraju.
Tako su nečujno propadala sela, tako je propalo i selo Mlačište u opštini Crna Trava.
Radi podsećanja na buduća pokolenja, da se navede i šta je svega bilo nekada u selo Mlačište.
Na Mlačiškim Mehana nekada davne 1921.godine je bila otvorena četvororazredna osnovna škola za sela Mlačište, Bajinci (Bajince) i Pažar.
Ta škola je posle Drugog savetskog rata (1945.g.) jedno vreme bila i šestorazredna, da bi se migracijom pečalbarskog stanovništva, 1977.godine se ugasila.
Na potesu Mehane je jedno vreme bilo i sedište Opštine Mlačište (1952-1954.g), potom mesna kancelarija, zatim zemljoradnička zadruga i dve prodavnice i stanica za otkup šumskih plodova.
Tada je radila i zdravstvena ambulanta, da bi se danas Mlačiške Mehane populaciono ugasile.
Kako je ovo bio poljoprivredni kraj bogat vodama, Mlačište je između dva rata imalo sedam vodenica na Golemoj Reci i po dve na Rakickoj i Bajinskoj i jednu valjaviicu za sukno (klašnje).
Poslednje tri vodenice radile su do sedamdesetih godina 20. veka.
Mlačište je imalo i dve kovačnice (”duganje”) i potkivačku radnju. Ljudi su se bavili i kiridžiskim poslom konjima.
Mlačištani, kao i svi Crnotravci, uglavnom su građevinari, što im je olkakšalo napuštanje sela. Na to je uticalo još i slaba putna mreža i opštinska nebriga.
Selo je dobilo struju tek 1975.godine. Danas žitelja ovog naselja ima u svim većim gradovima u Srbiji. Leti, juna, jula i avgusta. Dođu iseljeni i njihovi potomci da posete zavičaj, onda naselje privremeno povrati nekadašnju živost.
Danas se na početku 21. veka nekontrolisanom sečom bukovovog drveta čitav kraj pustoši, a nesavesnim branjem šumskih plodova, pomoću metalnih češljeva, uništavaju prostranstva borovnice u ovom mestu na Čemerniku.
Sudbina naselja Mlačišta danas je tipična i za ostala sela u opštini Crna trava.
* * *
119.
ZNEPOLJSKI DŽAMBASI
Na planinskim pašnjacima znepoljko-vlasinskog kraja, odvajkada su se gajili dobri konji.
Po pričama starih znepoljaca-sa padina planinskih pašnjaka Čemernika, Ostrozuba i Kačara, u planini se nije moglo živeti a ne uživati u draži života sa lepim konjima.
U početku naseljavanja ovog neprohodnog planinskog kraja-kada se bežalo pred zulumum pred turcima, konj je služio kao jedino sredstvo rada i kretanja u neprohodnim krajevima.
Na konjima su karavani prolazili i trgovalo se robom, sa njima se odlazilo i donosila roba sa pijaca dalekih tada gradova –sve do Carigrada.
Konji su služili i dobrim ratnicima, a služili su i za jahanje i osvajanje srca devojaka čobanica u planini.
Nekada su u planini sami u divljini konji odrastali, ali je bila potreba kako te mlade „ždrebce“ ukrotiti-kako ih naučiti da služe jahanju i nosenju samara, koji je služio za nosenje tovara na konju.
Tako među stočarima u planinama znepoljskoga kraja sve do polovine 20.veka bilo je posebno cenjeno jedno majstorsko zanimanje-Ukrotitelj konja, koje je dobilo poseban naziv DŽAMBAS.
Nije bilo lako „ukrotiti“ mlade ždrepce, koji su bili čuvani slobodno sa ostalim odraslim konjima u planini-za jahanje i nošenje samara, za prenos robe-tovara.
Taj zanat među planinskim stočrima je bio veoma cenjen, kao i sam konj; pa se čak i slavio dan -kao Dan konja u svim selima planinskoga dela ovoga kraja od pamtiveka.
Sećanje na ta stara z vremena o znepoljskim Džambasima, posebno je opisan u priči BALADA O ZNEPOLJSKOM DŽAMBASU (Crnotravske priče) Radosava Stojanovića, književnika-znepoljanina iz rodnog planinskog znepoljskog sela Baince-Mlačište.
-Taj poslednji znepoljski Džambas Luka Gospodinovski, ukrotitelj mladih ždrebaca, -da prihvati jahača,zingije i sedlo-mladi pastuv umesto „kroćenja“ zbacio je poslednjeg Džambasa, tako da su mu se „raznizale“ kosti, koje su Bainičko-mlačiške žene „sakupile“, povezale u platno .
Sedam dana Luka Gospodinovski ležao je u „žeravici“-ni živ, ni mrtav.
Bainske žene donosile su mu najopojnije trave i cvetove i svakojako bilje i smilje-da uzdiše, da vrati snagu i ojača.
S uprćenim buradima i zarđalim kofama, kanistrima, vedricama od gline i ilovače, đugumima bez gleđi, išle su po vodu sa najudaljenijih čemerničkih i ostrozupskih vrela, posećivale zabrađene vračare i gatare, hodže i popove, molile se pred ikonama Svetog Arhanđela i Svetog Nikolu, pred senkama svakog krstatog drveta i zapisa, pravile mađije na raskršćama, sve radi njegovog zdravlja da preboli neprebol ovaj najveći Džambas za koga Znepolje zna.
-Bolesniku je najteže u proleće, kad se gora zeleni, a voda veseli-govorile su noseći mu meleme i đakonije ispod pregača, u kotaricama, vrčevima, pod pazuhom.
Za tog ždrebca-Zmaja, govrili su da je nebeska ala, a ne konj.
Ko zna koga je poslao sa Vlasine, možda sin Aždaje što noću iziliazi iz treesetišta i živog vlasinskog blata i zoblje znepoljsku stoku i čobane.
Kažu da je sam Satana iskušao Luku, dozvolivši mu da se malo zanese, poveruje u svoju moć, a onda ga svom snagom tresnulo od zemlju.
Niko nije verovao da će posledlji pravi znepoljski Džambas Luka Gospodinovski prezdraviti bez lekarske pomoći.
Gle čudo. Osmog dana-u ponedeljak, na zaprepašćenje ukućana i žena koje su čučale po kutovima kuće, ustao je iz postelje i sišao do svoje ergele konja. Pomilovao svoga konja, osedlao, obišao štalu i vajate – bacio se vrancu na leđa.
-Ako ne nađem Zmaja, vezaću težak kamen za vrat i baciću se u vlasinsko blato!-rekao je i zarđalom uzengijom obo konja.
Tako je ostala i ova zapisana priča jednog Znepoljca koji je i sam voleo konje u svom planinskom zavičaju znepoljskoga kraja-književnika Radosava Stojanovića.
Danas u mnogim selima vlasotinačko-crnotravskoga kraja mnoge porodice-poput Miljkovci u selo Kruševica i Pečenkovići u Vlasotincu-naseljeni iz vlasinsko-znepoljskoga kraja nose naziv DŽAMBASI po njihovim precima, koji su voleli konje i bili „ukrotitelji“ mladih ždrebaca, pa kada su kao momci kasnije na osedlanim vrancima projahali seoskim sokacima planinskih sela-za njima su se okretale najlepše devojke i mlade snaše toga vremena.
Danas na početku 21.veka retko da i ima konja u planini, jer je migracija stanovništva učinila svoje.
Planina je opustela, ostala su još po koja staračka domaćinstva, ali je zato ostala i ova priča o znepoljskom Džambasu i dobrim konjima.
* * *
Pesnička duša sa Čemernika (Radosav Stojanović, pisac ):
Radosav Stojanović (Mitrović), pisac, rođen je 1950. godine u Kruševcu, a detinjstvo je proveo u Mlačištu u Crnoj Travi.
Diplomirani filolog za srpski jezik, književnik i dramaturg.
Bio je profesor Prištinske gimnazije „Ivo Lola Ribar“, novinar i urednik lista „Jedinstvo“ kao i časopisa „Jug“ i direktor Narodnog pozorišta u Prištini.
Danas živi u Nišu.
Pored objavljenih zbirki pesma i priča, najpoznatija je zbirka priča: „Crnotravske priče“-posvećena rodnom zavičaju Crnoj Travi i selu Mlačište. Nije zaboravio svoj rodni kraj.
Rodnom kraju je posvetio kapitalno etnološko delo“ CRNOTRAVSKI REČNIK“- tako da se oduži svome rodnom kraju.
Prikupljanjem i objavljivanjem starih zaboravljenih reči na dijalektu crnotravskog govora, ostaće kao kulturološko blago potomcima sa juga Srbije.
Ovde predstavljamo prikaz CRNOTRAVSKOG REČNIKA autora Radosava Stojanovića, od strane novinara i pisca Danila Kocića iz sela Dadince, Vlasotince (PodvukaoM.M. 2013.g.):
*
CRNOTRAVSKI REČNIK:
CRNA TRAVA – U izdanju SAN-u i Instituta za srpski jezik SANU (LVII knjiga Srpskog dijalektološkog zbornika), objavljeno je kapitalno delo profesora Radosava Stojanovića “Crnotravski rečnik”. Stojanović je književnik i novinar.
Crnotravski rečnik – promocija, videti o v d e!
Rođen je 1. novembra 1950. godine u Parunovcu, kod Kruševca. Odrastao je u Mlačištu, u Crnoj Travi. Školovao se u Mlačištu i Crnoj Travi, Nišu i Prištini.
Diplomirao srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Univerzitetu u Prištini. Bio je profesor u Gimnaziji ,,Ivo Lola Ribar’’ u Prištini, novinar, urednik i glavni i odgovorni urednik (1990-1993) lista ,,Jedinstvo’’ i direktor Pokrajinskog narodnog pozorišta (1993-2004).
Član je Udruženja književnika Srbije od 1985. godine i Udruženja novinara Srbije od 1979. godine. Sa Kosova je prognajuna 1999. godine. Živi u Nišu i na Čemerniku. Stojanović je objavio veliki broj knjiga pesama i pripovedaka, tri romana, nekoliko drama, naučnih i publicističkih studija.
Za dosadašnji rad Stojanović je dobio više godišnjih nagrada za novinarstvo lista ,,Jedinstvo’’, kao i književne nagrade ,,Stevan Sremac’’, ,,Lazar Vučković’’, ,,Zlatno pero Stefana Lazarevića’’, ,,Milutin Uskoković’’,
Nagradu Književnog društva Kosova i Metohije za najbolju knjigu, 1999. godine, nagradu ,,Laza K. Lazarević’’, ,,Rade Drainac’’ i specijalnu nagradu Susreta profesionalnih pozorišta Srbije ,,Joakim Vujić’’, 2000. godine.
Izvod iz recenzija dr Nedeljko Bogdanović:
… Sa Crnotravskim rečnikom, Crna Trava biće retko područje srpskog jezika, ako ne i jedino, koje ima svoju i dijalektološku monogrfiju i dijalektološki rečnik.
ZnačajRečnika vidimo u obezbeđenju obilne građe za etimološka proučavanja, čime se on direktno uključuje u građu za Etimološki rečnik srpskog jezika.
Rečnik ima i značajnu kulturološku vrednost, budući da pohranjuje značenja i saznanja starinačkog stanovništva, udaljenog od glavnih komunikacija, i smeštenog u brdovitim predelima, upućenog da sopstvenim trudom, dovijanjem, verovanjem, i na osnovu sopstvenog iskustva rešava pitanja života i opstanka.
Pomeranjem pažnje na leksiku iz novijeg perioda, Rečnik ulazi u pažnju sociolingvistike (dodajmo da već desetak godina postoje Vlasinski susreti, kao godišnji skupovi naučnika sociologije sela, kojima bi sadržina ovog rečnika bila dobrodoišlica sa stanovišta pojmova i termina nastalih na viševekovnoj praksi – radnoj i komunikativnoj) soskog življa upravo sa područja Vlasine. Rečnik je niskoristiv i za nastavu zavičajne istorije i nastavu maternjeg jezika.
Više godina traju napori na proučavanju takozvane dijalekatske književnosti, naročito one koja se stvara na lokalnim idiomima jugoistočne Srbije, udaljenijim od osnovice književnog jezika (Leskovac, Vranje, Pirot, Niš).
Stvaran od književnika, domoroca, Crnotravski rečnik Radosava Stojanovića je od velike pomoći i eventualnim radnicima (sam autor ne pripada toj književnosti, iako je mnoge zavičajne lekseme ugradio u svoju prozu), koji svoj izraz temelje na govoru užeg regiona.
Najzad, Rečnik je veliki rezultat projekta „Dijalekktološka istraživanja srpskog jezičkog prostora“ Instituta za srpski jezik SANU.
Zbog svega izloženog, čemu dodajemo i neveselu činjenicu da je demografsko i socijalno područje ovoga rečnika u potpunoj devastaciji, a njegov govor na udaru mnogih promena koje zahvataju njegov dijalekatski status, predlažemo da se Crnotravski rečnik Radosava Stojanovića objavi kao celovito izdanje, kao prilog proučavanju srpskih govora sa jugoistoka Srbije, kao građa za Etimološki rečnik srpskog jezika i kao rezultat naučnoistraživačkog projekta „dijalekktološka istraživanja srpskog jezičkog prostora“.
*
Recenzija akademika dr Slobodana Remetića:
Radosav Stojanović, diplomirani filolog za srpski jezik, književnik i dramaturg Narodnog pozorišta iz Prištine, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, po instrukcijama rukovodioca projekta Dijalektološka istraživanja srpskog jezičkog prostora, posle višegodišnjih terenskih istraživanja govora Crne Trave (jugoistočna Srbija) sačinio je obiman dijalekatski rečnik, na 1.060 strana.
U ovome poslu autor se pokazao kao dobar poznavalac svoga zavičajnog govora, a filološko obrazovanje i literarno umeće omogućili su mu da zabeleženu leksiku oblikuje u precizno delo leksikografskog opisa jednog govora udaljenog od osnovice književnog jezika, u nacionalnom i socijalnom regionu jugoistočne Srbije koji je u potpunom zamiranju.
Zabeležena leksika, u kojoj egzistiraju reči iz duboke starine, sa specifičnim značenjima, koje odslikavaju i nekadašnji život seljaka u visokim pograničnim predelima jugoistočne Srbije, smešta se ovim rečnikom u duhovne trezore srpskog jezika, budući da je to jezik najstarijeg sloja (već značajno proređenog) stanovništva.
Kulturološka svrha i naučni značaj zabeležene i protumačene leksike su nesumnjivi, i delo se uključuje u širi interes jezičke i etnološke nauke, kao i nekih drugih naučnih disciplina (psihologija, karakterologija, lingvogeografija).
Valja dodati da je govor Crne Trave dijalektološki (monografski) već obrađen u radu dr Vilotija Vukadinovića („Govor Crne Trave i Vlasine“), tako da je delo Radosava Stojanovića s tim komplementarno, što je u našoj nauci o narodnim govorima za sada retkost.
Ujedno, to je autora oslobodilo šire eksplikacije strukturnih osobenosti leksikografski obrađenoga govora, a njegov predgovor orijentisalo na metodološka pitanja i nužne napomene o ustrojstvu rečnika.
Leksikografska obrada je u tradiciji dijalektoloških rečnika koji se objavljuju u Srpskom dijalektološkom zborniku, a ovaj rečnik karakteriše pažnja autora na registrovanju jezičke polisemije, kao i ka funkcionalnom razlučivanju komunikativne funkcije od stilske funkcije i narodne frazeologije.
To ga, u skoro svakoj drugoj reči, čini bogatijim u odnosu na druge rečnike dijalektološke nauke.
Crnotravski rečnik Radosava Stojanovića predlažemo za objavljivanje u ponuđenom obimu, kao sadržajno, kompletno, i kompetentno delo srpske dijalekatske leksikografije.
Njime se upotpunjava slika o srpskim narodnim govorima jugoistočne Srbije, koji su usled snažnih društvenih promena i starenja stanovništva u neprekidnom odumiranju, čemu je najevidentnija izložena leksika, koja nestaje zajedno sa činjenicama starog načina života i umiranjem najstarijih slojeva stanovništva (a stanovništvo ovog dela Srbije skoro da je bez podmlatka).
*
Uvod u ,,Crnotravski rečnik’’
Crnotravski govor pripada svrljiško-zaplanjskom tipu govora u okviru prizrensko-timočke zone srpskog jezika, onako kako ju je odredio Aleksandar Belić u „Dijalektima istočne i južne Srbije“.
No, ovaj govor ne zahvata samo naselja koja su u neposrednom okruženju varošice Crna Trava, niti samo sela koja pripadaju ovoj opštini, već nešto širi pojas, pružajući se prema naseljima Grdeličke klisure u kojima dominira južnomoravski govorni tip, a koja dosadašnjim dijalektološkim proučavanjima nisu bila obuhvatana.
Njegove lingvističke karakteristike je sasvim dobro obradio i opisao dr Vilotije Vukadinović u „Govoru Crne Trave i Vlasine“, tako da u našem Crnotravskom rečniku nije neophodno davati posebna objašnjenja i naznake o ovom govoru.
Drugim rečima, Vukadinovićeva studija u našem rečniku, i obratno, naš rečnik u Vukadinovićevoj studiji ima odgovarajuću jezičku potvrdu, kada je reč o crnotravskom govoru. No, ne ispustimo iz vida da se Vukadinovićeva studija bavi i govorom Vlasine, kome pripadaju i neka naselja crnotravske opštine.
Ono što smatramo neophodnim da u ovom uvodu posebno naglasimo to su najpre granice crnotravskog govora, imajući u vidu da govor susedne Vlasine pripada timočko-lužničkoj zoni, u koju takođe spadaju i neka naselja današnje crnotravske opštine (Kalna, Gradska, Preslap, Jabukovik, istočni zaseoci Darkovca), dok su, s druge strane Čemernika, naselja južnomoravskog govornog tipa. Crnotravski govor se bukvalno uklinio između dva govorna tipa prizrensko-timočke dijalekatske oblasti.
Centralnu zonu crnotravskog govora čine naselja rasuta oko varošice Crna Trava: naselja u slivu reke Čemerčice, naselja u slivu Vlasine od Teskova do Tegošnice, kao i naselja u slivu Rupske (Bajinske) reke do Novog Sela.
To su: Selo (sama Crna Trava), Livađe, Slavkovci, Čuka sa zaseocima, Gornja i Donja Kozarnica, Pročolovci, Jovanovci sa zaseocima, Stepanovci, Crvenkovci, Žutini / Žutinci, Samčekinci, Obradovci, Brod sa zaseocima s obe strane Vlasine, Dobro Polje sa zaseocima, Bistrica, Kozilo, Vus, Gornje i Donje Gare, Ostrozub, Ruplje s okolnim selima, Bankovci, Pavličini, te selo Mlačište sa Bajincima.
Granična sela crnotravskog govora prema timočko-lužničkoj govornoj zoni, na istoku, su: Zlatanci sa svojim zaseocima, Todorovci sa zaseocima, zapadni deo mahala sela Darkovca: Terzijini, Džokini, Košarci, Severinkini (Mišini), Petkovi (Rid), Debeli Del, Livađe, Zlatanovi, Darkovce (centar) i selo Krivi Del, a na jugu zaselak Kučišnjak ispod Golemog Čemernika.
Sa moravskim govornim tipom graniče se sela crnotravskog govora na obodu Grdeličke klisure: Borovik, Mačkatica, Lebet, Mrkovica (Guzevje kod A. Belića), Crveni Breg i Novo Selo.
Rečnik u crnotravski govor uključuje i govore sela Mačkatice (sa zaseocima Kučišnjak, Ivanovci i Borovik), Lebeta, Mrkovice, Crvenog Brega i Novog Sela, koja Vukadinović u svojoj studiji, iz nama nepoznatih razloga, nije obuhvatio.
Ovim je sada jasno povučena granica crnotravskog govora, odnosno svrljiško-zaplanjskog govornog tipa prema južnomoravskom na obroncima Čemernika.
Prema ovome, zaselak Kučišnjak je najisturenije naselje srvrljiško-zaplanjskog dijalekta prema jugu – Vardeniku i Besnoj Kobili, gde ga preseca južnomoravski tip i timočko-lužnički, koji se dodiruju iznad same Surdulice u naseljima oko Vrle reke.
S obzirom na činjenicu da je ovo, u poslednjih pedeset godina, izrazito depopulacioni kraj i da će, koliko za deceniju-dve, njegova naselja ostati bez žitelja i starinaca čiji je maternji crnotravski govor, Crnotravskim rečnikom nastojali smo da obuhvatimo (koliko se to moglo) leksiku koja je (bila) u upotrebi u vremenskom rasponu od stotinu poslednjih godina a koja ne pripada standardnom srpskom jezičkom izrazu.
Osim činjenice da je autor ovog rečnika u dubokoj vezi s rodnim krajem (Mlačište, Žutini, Selo), (te da je objavio više pripovedačkih knjiga vezanih za podneblje Crne Trave), u izradi Rečnika korišćeni su fonološki zapisi stari i do tri decenije, a obavljena su i nova snimanja na terenu govora sagovornika koji nisu napuštali rodni prag, a imali smo na uvid i literaturu (dosta skromnu) vezanu za leksiku ovoga kraja.
Kad pominjemo tu literaturu, mislimo pre svega na reči crnotravskog govora (oko 500), koje je prof. Miodrag Popović zapisao od svoje majke Evgenije i babe Gizdave, leta 1950. godine, a koje se nalaze u ostavštini Sergija Dimitrijevića.
Reči su, bez većih pretenzija sakupljača, date sa oskudnim tumačenjem i bez akcenta. Prema njegovom kasnijem prisećanju, one još onda nisu bile u upotrebi. One reči koje je M. Popović zapisao, a na koje mi nismo naišli u govoru Crnotravaca i čije nam značenje nije bilo poznato, u rečniku smo označili sa: (zapisao M. P.) ili samo (M. P.).
Imali smo uvid i u dva upitnika za Srpskohrvatski dijalektološki atlas, koje je 1961. godine, za Crnu Travu i Vlasinu, popunio profesor Milivoj Pavlović. Takođe delimično smo pregledali sva četiri upitnika za Etnološki atlas Jugoslavije, iz 1963–1967. godine, koje su popunjavali etnolozi na osnovu iskaza meštana sela Ruplja, Broda, Krivog Dela, Dobrog Polja i Gara.
S obzirom na razuđenost njihove građe (157 oblasti, sa preko 2000 pitanja) i na metodologiju muzejske obrade, nismo bili u stanju da ih sve detaljno u kratkom vremenskom roku pregledamo, već samo oneodgovore koji su nas posebno interesovali, te ih ostavljamo onima koji će imati više mogućnosti da to prilježnije obave.
Veliki deo te građe danas se nalazi u Etnografskom muzeju u Beogradu. Pomenuo bih samo imena nekih kazivača koji su pomogli da se upitnici koliko-toliko kvalitetno obrade, a koji više nisu među živima: Božidar Kitanović (r.1912) Dobro Polje; Sika Dikić (r. 1884. Bajinci) Ruplje; Slavko Bogojević, Brod; Danilo Stevanović (r. 1886) Brod; Danica Ilić (r. 1914) Brod.
Njihova leksika, premda zapisana rukom etnologa, bez akcenata, bila je takođe dragocena za ovaj rečnik. I knjiga pukovnika u penziji Simona Simonovića – Monke „Pečalbarstvo i neimarstvo crnotravskog kraja“ (1983) pružila nam je neke vrlo značajne podatke o leksici ovoga kraja.
U Leskovačkom zborniku XLIV, 2004. godine, Tatjana Jankov je objavila rad „Leksika prerade vune i konoplje u selu Gornje Gare“ (rađen pod rukovodstvom prof. Nedeljka Bogdanovića), koje pripada crnotravskom govoru, sa rečnikom (oko 250 reči) koji je dat s primerima iz narodnog govora, ali su reči i ovog puta, zaslugom redakcije, objavljene neakcentovane.
Srećko S. Stanković je u obimnoj knjizi „Brod, selo kod Crne Trave“ (2006) bez nekog reda i kriterijuma doneo jedan broj reči ovoga govora, sa priličnim improvizacijama i čestim neadekvatnim tumačenjima i, takođe, bez akcenta.
No, podsticaj za izradu rečnika dala nam je pre svega činjenica da jezički milje ovog kraja do danas nije zavredeo znatnija leksička interesovanja lingvista, a da odumiranje celog kraja ide takvim tokom, da taj posao prepustiti generacijama koje dolaze znači dozvoliti da zauvek nestane jezik i duh koji on sa sobom nosi a na kome su odgajana pokolenja trudoljubivih neimara Crnotravaca.
Bio je poslednji čas da se uradi ovaj posao. Otuda, možda, kome i zasmeta obimnost rečnika, ali on je pre svega proizašao iz naše težnje da se crnotravski govor što bolje i adekvatnije leksikografski opiše i tako, koliko-toliko, sačuva za sva eventualna dalja proučavanja i istraživanja, pa i dopune.
Rečnik je pripremljen po metodologiji po kojoj je rađena većina dijalekatskih rečnika objavljenih u izdanjima SANU i njenog Instituta za srpski jezik sa eventualnim neznatnim odstupanjima. Možda je, eventualno, mogao biti i kvalitetnije urađen da Institut ima jasno koncipirane kriterijume i načine unosa leksičke građe.
Na kraju ovoga obimnog posla, svesni smo da smo mogli mnogo toga drugačije i bolje uraditi. No, osnovna činjenica da je leksika tu, zabeležena, i da je vreme neće potrti, čini nas zadovoljnim, uz napomenu da smo se trudili da objašnjenja leksema budu što konciznija i kraća, jer nam nije bio cilj da detaljno opisujemo ono što naši čitaoci već znaju.
Prvi put javnosti dajemo na uvid deo leksičkog blaga crnotravskog govora, znajući da to nije sve i nije konačno, uz napomenu da je u ovom našem rečniku poluglas (ь) reda a (ьa), te da je u crnotravskom govoru on vokalizovaniji nego u okolnim idiomima u kojima se pojavljuje, i da, s vremenom, sve više nestaje.
U azbučnom poretku poluglasnik [ ь ] dolazi posle a; a [ s ] posle z. Akcenat je ekspiratorni, bez opozicija po kvantitetu i kvalitetu.
Imenice smo davali u nominativu jednine, po potrebi i u nominativu množine, a glagole u trećem licu jednine prezenta, s obirom na činjenicu da ovi govori nemaju infinitiv.
Uvršćen je i jedan broj glagola koji nisu „pravi“ povratni, ali uz sebe imaju povratnu rečcu se, i u rečniku su označeni kao povratni glagol, zato što se u govoru uglavnom sreću u takvim pasivnim konstrukcijama, stvarajući posebnost u značenju i upotrebi.
Na neki način želeli smo da skrenemo pažnju i na ovakav vid upotrebe glagola u narodnom govoru. Kod nekih glagola davali smo i trpne prideve, naglašavajući to, a vrlo retko i radni pridev.
Rečnik ređe, mimo pravila, donosi i pojedine oblike zameničkog sistema kao posebne likove, i to isključivo s razloga što su udaljeni od osnove našeg književnog jezika i činjenice da su sami po sebi zanimljivi a za ovaj govor posebno karakteristični. Evo nekih od primera:
gu enklitički oblik akuzativa jednine lične zamenice trećeg lica „ona“. – Što gu vikaš, ka[d]-ti se ne oѕiva?!
voj enklitički oblik dativa prisvojne zamenice trećeg lica jednine, „njoj“. – Ne dam voj da ide u školu na tija dn. – Odma voj pratil pare iz rabotu.
Isto se može reći i za glagolske oblike, pogotovu kad je reč o imperativu:
čeke / čekej imp od čeka. – Čeke da vidiš kako batka tepa. – Čekej me, kude si takoj zapel ko sivonja! – Čekete dete, da vi stigne.
glej (mn glejte) imp od gleda. – Neka si oni mlatu granje, ti si glej tvoju rabotu.
Imajući u vidu da je crnotravski govor na neki način uklinjen između dva dosta različita govorna tipa timočko-lužničkog i južnomoravskog, to smo za one lekseme koje se ne sreću na celom području ovoga govora naznačavali i mesta gde su najfrekventnije.
Naravno, istorijska kretanja stanovništva ovoga kraja bila su usmerenija prema Moravi, Predejanu, Vladičinom Hanu, Grdelici, gde je prolazio voz, jedino prevozno sredstvo u dugom vremenskom periodu, ponajviše zbog pečalbarstva, a i zbog činjenice da su to bili razvijeniji krajevi, to je uticaj moravskog govora kod pojedinih leksema evidentniji, dok je narod ostao imuniji na uticaj vlasinskog govora, koji pripada timočko-lužničkom tipu.
Otuda se i sreću lekseme:sluba, slupac, brgo, ulegnjuje i sl. umesto dominantnijih slaba, slapac, brzo, ulazi itd.
Naravno, mi smo i ove oblike reči beležili, ali ne sve. Ovakvi varijeteti javljaju se ponajviše u mestima koja su granična sa moravskim (Mačkatica, Mrkovica, Crveni Breg, Novo Selo), odnosno sa lužničkim govornim tipom (Krivi Del i Darkovce), ako se kadgod sretnu neke reči s njihovim varijantama.
U Rečnik je ušao, naravno, i jedan broj reči koje su odraz savremenog života, a koje prodiru na ruralna područja kako putem medija tako i većom i bržom komunikacijom i frekvencijom ljudi između sela i grada.
Tamo gde su porodice na selu ostale s jednim članom, čiji je bračni drug umro, takve osobe zimu najčešće provode kod dece ili rođaka u gradu, da bi se s prvim prolećem vratile u rodni kraj.
Veze s rođacima održavaju već desetak godina mobilnim telefonima, dok fiksne nemaju. Te savremene reči (iz kulture, tehnike, obrazovanja, politike, žargona) prelomljene su kroz narodni osećaj za jezik, dobivši nešto izmenjenije likove, a nekad i pomerenija značenja.
Kad je reč o samoj „tehnici“ unošenja leksema, pogotovu kod likova imenica i glagola koji imaju slična ili istovetna značenja, da ne bismo u zasebnom rečničnom članku ponavljali ono što je već rečeno o nekom prethodnom liku, mi smo upućivali skraćenicom v(idi) na određeni lik, unoseći pri tom u zagradi brojeve pod kojima su data sva značenja te lekseme.
U daljoj razradi brojevima, koji su dati na kraju primera iz govora, pozivamo se na neko od njenih značenja, u slučaju polisemičnosti te reči, a koje je definisano rečju na koju smo se pozvali. Npr:
čeketalo s v krečetalo (1, 2). – Is tuj vodenicu odavno se ne čue čeketalo (1). – Oglunu o[d]-toj čeketalo (2). – Otide li si dom onoj Tozino čeketalo (2)?
Kad pogledamo na upućeni primer, vidimo značenja koja su označena brojkama:
krečetalo s 1. čeketalo na vodenici. – Kako krečetalo traska po gornji kamen, takoj žito ispada is kutlicu da se melje. 2. fig pričalica, brbljivac, torokalo. – O[d]-toj krečetalo mi još ѕavnu uši.
Ili kod glagola:
beži nesv 1. v bega (1). – Bež da begamo, ete ga ludi Milojko s pomagaljku. – Bež od mene. – Bež nakude košaru, da te ne vidu. 2. fig seli se, v bega (3). – Svi bežu u varoš, niki ne-ce-muči po ovej puste gologuze.
Pogledajmo primer na koji se upućuje:
bega nesv 1. beži. – Kude bega kьd is kožu ne mož da pobegne. – Begej dok si čitav! 2. fig ide. – Daj nešto da gutnem, pa da begam u njivu. 3. fig seli se, napušta rodni kraj. – Dojde vreme da svi begaju u varoš, niki neće da se muči na zevnju.
S obzirom na različitost i razuđenost ovih planinskih sela, pojedine reči sreću se u više likova, mi smo ih davali najčešće ovako:
čekan / čekanj / čekanja m čekić za okivanje kose. – Donesi mi čekanj i nakovanje, da nakovem kosu.
zaronza / zaronѕa / zarunѕa svr glasno zaplače. – On lako zaronza. – Zaronѕal od sreću. – Zarunѕa odednuš kako kiša.
niz / niza / nis pred naniže, nadole. – Otide niz drum. – Svulja se niza padinu. – Otidoše govedarke z-goveda nis rid.
Izgovor glasa j unutar reči je dosta nestabilan, tako da u narodnom govoru postoje likovi jedne reči, pogotovu kod glagola, sa njim ili bez njega.
Bez obzira na frekventnost varijanata, mi smo ih beležili paralelno: mie / mije nesv umiva, pere;mie se / mije se nesv umiva se, kupa se; mienje / mijenje, s gl im od mi(j)e (se), umivanje, kupanje; preblai / preblaji nesv; prebie / prebije svr polomi itd. Uvek prvi lik bez glasa j, s obzirom na to da on po azbučnosti dolazi prvi.
Neke slučajeve asimilacije u susednim rečima iste akcenatske celine, idući za izgovorom, predstavljamo na sledeći način:
što-e (tu-e ( d-idem, z-golemu tojagu, us-kuću, pot-kuću (ako ne bi bilo ovako, javili bi se likovi us, pot i sl. koji zaista ne postoje kao zasebne reči, jer egzistiraju uz, pod i sl.); ka[d]-će, o[d]-tugu, ko[d]-doktura…, (ako ne bi bilo ovako, likovi: kaće, o tugu, ko doktura imali bi sasvim drugi smisao, ili bi bili besmisleni); ka[d]-cu se…, Ako ne bi bilo ovako, ne bi se moglo shvatiti poreklo cu (-d+s), i pomislilo bi se da cu postoji kao posebna reč. Enklitike i druge atone reči biće vezane crticom za akcentovanu reč sintagme, jer to implicira i lokalni izgovor: baba-Rada, Sveti-Ranđel, z-blentavenje ne-mož ništa i sl. Iza skraćenica nismo stavljali tačku, jer smatramo da su u našim rečnicima one toliko uobičajene da im tačke nisu najneophodnije. * Poruka autora Na kraju izražavam zahvalnost mnogim svojim zemljacima koji su mi pomogli da ovaj rečnik bude što potpuniji i obuhvatniji. Pominjem imena onih s kojima sam češće bio u kontaktu a to su: Zora Spasić (1925) iz Mlačišta; Nada Savić (1929, rođ. Pročolovci), Mlačište; Desanka Deska Stojković (1930), Ivanovci – Borovik; Milkana (1936) i Slavoljub (1936 – 2008) Stojiljković, Lebet; Branislavka Cvetković (1924, rođ. Golubovci), Lebet; Danica Dicka Spasić (1922 – 2010), Mlačište; Milevka Mladenović (1920 – 2010), Mlačište; Živka Jovanović (1921 – 2008, rođ. Jovanovci), Crna Trava (Selo); Stoimenka (1928) i Grga (1928 – 2009), Tričković, Popadisci – Zlatanci; Radoslava (1935, rođ. Brod) i Sevronija (1940) Stanojević, Kozilo; Radovan Ivanović (1953), Kozilo; Stojadin Stojča Kostić (1931 – 2009), Mlačiške Mehane; i Evica Mitrović (1928, rođ. Žutine), Mlačište. Posebno zahvaljujem mr Radovanu Jovanoviću, koji mi je ustupio audio snimke ispovesti desetak svojih sagovornika iz ovoga kraja, načinjene u periodu od 1982. do 1988. godine, od kojih sam koristio ispovesti Radunke Ivković (1922 – 2010, rođ. Mačkatica), Danjino Selo; Solunke Miladinović (1924 – 1990, rođ. Mlačište), Crveni Breg; i Zorke Jovanović (1928 – 1994, rođ. Mlačište), Mačkatica. U prikupljanju leksičkog materijala usrdno su mi pomogle i Stanica Cana Pakić, iz Beograda, i Stanika Seka Petrović, iz Predejana, koje letnje mesece godinama s porodicama provode u rodnom Mlačištu, te im i ovim putem zahvaljujem. Izuzetnu zahvalnost dugujem akademiku prof. dr Slobodanu Remetiću, koji me je uputio u rad na dijalekatskom rečniku i savetima pomogao da Crnotravski rečnikbude što bolji i potpuniji. Profesoru dr Nedeljku Bogdanoviću zahvaljujem na velikom trudu koji je uložio u pregledanju svake leksičke jedinice, dragocenim savetima i pomoći u raznovrsnoj literaturi koja mi je bila neophodna u radu. Da 2002. godine od njega nisam dobio na poklon studiju Vilotija Vukadinovića „Govor Crne Trave i Vlasine“, možda se ne bih odvažio da krenem u ovaj posao. Mr Tanji Milosavljević i Ani Savić Grujić zahvaljujem na trudu koji su uložile na konačnoj pripremi teksta za štampu. Za trud u izradi mape prostora crnotravskog govora posebno zahvaljujem Draganu Nikoliću Gaši iz Crne Trave (Selo). Svakako, ne i na poslednjem mestu, izuzetno sam zahvalan supruzi dr Marini Stojanović, koja je imala puno strpljenja i razumevanja za moj rad, ispoljavajući veliku ljubav prema crnotravskom kraju i ljudima, i pomažući mi u kompjuterskoj obradi rečnika. Sasvim na kraju još jednom da napomenemo da ovim rečnikom nije iscrpeno sve leksičko i jezičko blago crnotravskog kraja. Objavljena književna dela: * Radosav Stojanović: “Crnotravski rečnik” – mcleskovac.com www.mcleskovac.com/index.php?…radosav…crna-trava * * * Objavljena književna dela: (Radosav Stojanović) Biografija: Odrastao u Mlačištu u Crnoj Travi. Školovao se u Mlačištu, Crnoj Travi, Nišu i Prištini. Diplomirao srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Univerzitetu u Prištini. Bio je profesor u Gimnaziji „Ivo Lola Ribar“ u Prištini, novinar, urednik i glavni i odgovorni urednik (1990 – 1993) dnevnog lista „Jedinstvo“ i direktor Pokrajinskog narodnog pozorišta (1993 – 2004) uPrištini. Bio je redovni hroničar i kolumnista „Književne reči“ s Kosova i Metohije(1985 – 1988), predsednik Književnog društva Kosova i Metohije (1990 –1992). Bio je urednik u časopisu „Stremljenja“ i glavni i odgovorni urednik „Srpskog juga“ (2004 – 2006) u Nišu. Član je Udruženja književnika Srbije od 1985. godine i Udruženja novinara Srbije od 1979. godine. Zastupljen je u antologijama i izborima srpske poezije i pripovetke u zemlji i inostranstvu. Prevođen na strane jezike. Sa Kosova je prognan juna 1999. godine. Živi u Nišu i na Čemerniku. * * Knjige pesama: • Inoslovlje, Jedinstvo, Priština, 1979. • Rukopis čemerski, Jedinstvo, Priština, 1982. • Đavolja škola, BIGZ, Beograd, 1988. • Povratak na kolac, Nolit, Beograd, 1990. • Sidro, Rad, Beograd, 1993. • Netremice, Hvosno, Leposavić, 2003. i 2004. • Trepet, Vranjske – Društvo književnika Kosova i Metohije, Vranje – Kosovska Mitrovica, 2007. • Pesme poslednjeg zanosa, izabrane i nove pesme, Panorama, Priština – Beograd, 2012, * * Knjige pripovedaka: • Aritonova smrt, Prosveta – Jedinstvo, Beograd – Priština, 1984. • Apokrifne priče, Jedinstvo, Priština, 1988. • Mrtva straža, Književne novine, Beograd, 1988. i Novi svet, Priština, 1997. • Kraj sveta, Rad, Beograd, 1993. • Gospodar uspomena, Nolit, Beograd, 1996. • Živi zid, izbor, SKZ, Beograd, 1996. • Molitva za dečansku ikonu, Prosveta, Niš, 1998. • Hristovi svedoci, Filip Višnjić, Beograd, 2001. • Crnotravske priče, izbor, Prosveta, Niš, 2002. • Vlasinska svadba, Narodna knjiga, Beograd, 2004. • Euridikini prosioci, Panorama, Beograd – Priština, 2007. • Zapisano u snovima, priče o ljubavi, Panorama, Priština – Beograd, 2013. * * Romani: • Divlji kalem, Narodna knjiga, Beograd, 2002, Vranjske knjige, Vranje, 2010. • Angelus, SKZ, Beograd, 2004. • Mesečeva lađa, Narodna knjiga, Beograd, 2005. * * Leksikografija: • Crnotravski rečnik, Srpski dijalektološki zbornik br. LVII, SANU – Institut za srpski jezik SANU, Beograd, 2010. Publicistika: • Živeti s genocidom, hronika kosovskog beščašća 1980 – 1990, Sfairos, Beograd, 1990. * * Drame: • Mrtva straža, Novi svet, Priština, 1993. • Krivovo i druge drame, Panorama, Beograd – Priština, 2003. * * Drame objavljene izvan knjiga: • Propast sveta na Veligdan, Teatron, 107, Beograd, 1999. • Sendvič, Srpski jug, 5, 2006. • Sabor na Gorešnjak, Riječ/Riječ, godina IV, br. 3 – 4, Brčko, 2009. i Gradina, 37, 2010. * * Izvedene drame: • Mrtva straža, Pokrajinsko narodno pozorište, Priština, 1994, režija Miomir Stamenković; • Propast sveta na Veligdan, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje 1997, režija Jug Radivojević; • Metohijska ikona, monodrama, Narodno pozorište, Peć, 1997, režirao i igra Miomir Radojković. • Krivovo, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje, 2003, režija Jug Radivojević. * * Radio drama: • Poslednji pogled na Dragodan, režija i gluma Stevan Đorđević, Radio Priština – Radio Toplica, Prokuplje, 2004. * * Urednik revija: • Tri veka seobe Srba, 1990. • Vidovdanski glasnik, 1993. • Srpski jug, 2004 – 2006. * * Nagrade: • Godišnja nagrada „Jedinstva” za novinarsko angažovanje, 1981. i 1982. • Stevan Sremac, 1987, 1991. i 1992. • Nagrada Lazar Vučković, 1985. i 1992. • Zlatno pero despota Stefana Lazarevića, 1990. • Milutin Uskoković, druga, 1993. i 2000. • Nagrada Književnog društva Kosova i Metohije za najbolju knjigu, 1999. • Nagrada Laza K. Lazarević, 2001. • Rade Drainac, 2004. • Specijalna nagrada Susreta profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, 2000. * * Radosav Stojanović — Vikipedija sr.wikipedia.org/sr/Radosav_Stojanović Radosav Stojanović … sveta, Živi zid, Crnotravske priče, Vlasinska svadba, Euridikini prosioci, … Radosav Stojanović je srpski književnik, novinar i leksikograf. … Crnotravski rečnik, Srpski dijalektološki zbornik br. … kultura, Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta u Nišu, .. http://sr.wikipedia.org/sr/Radosav_Stojanović * * * Starine i prošlost : Na starom putu pravca: Predejane-Vlasina. do kraja drugog svetskog rata putovali su pečlabari iz okoline Bosiljegrada, sa Vlasine i Crne Trave. Na tom putu, za potrebe putnika, najpre je otvtorio han neki seljak zvani Radovinac. On se kasnije iselio. Zatim su tu imale dve mehane: Giga Sinadinović i Giga Milenković. Iza tu su sagradili kuće pojedini stanovnici iz starijeg dela Mlačišta.. Na ovom putu imalo je mehana i u njegovom drugim delovima Mrkovoj Poljani nalazili su se Pronina Mehana, a jedna mehana kod izvora Bele Vode na padinama Čemernika. Značaj pomenutog pečalbarskog puta prestao je posle Drugog svetskog rata (1945.g.) Onda su crnotravci putovali novim putem preko Vlasotinca, a Vlasinci put preko Surdulice. Potes, na kome je osnovan mlađi deo Mlačišta, pre toga se zvao Jerič. Govorilo se da su ovaj potes turske spahije davale da obrađuju ona domaćinstva, koja su imala decu bez roditelja. Posle oslobođenja 1878.g. stanovnici Mlačišta, Bjinca (Bajinci) i onog dela Crne Trave od nekog Turčina iz Vranja kupili su prostorne ispaše na susednoj planini Čemerniku. Za njih su platili “ pet stotina kesa”. Osim njihove stoke, na pomenutoj planini do 1940.goidine pasla je i “ašanska” stoka. Ašani pašu su iznajmljivali pod zakup od ovdašnjih seljaka. Seosko groblje nalazi se u delu naselja zvanom Mlačiške Mehane. Priča se, da je tu najpre bio sahranjen neki Banko koga su ubili Turci. On je “izdržavao “ neke srpske hajduke. U blizini ovog groblja je i groblje sela Bajinca (Bajinci). U grobnju postoje stari spomnici sa “kamenim krstom” starim preko 200 godina -kao zapisi minulih vremena . Mlačinštanska i bajinska crkva se nalazi u Ruplju. Sela Bajince (Bajinci) i Mlačište su bila poznata u miru po vrednim zidarima. U ratovima oba dva crnotravska sela su se proslavila po junaštgvu. Ovde na padinama lemernikama su poznati potesi po junaštvu hajduka u borbi protivu Turaka za nacionalno oslobođenje. Tako se priča da je u mlačiško groblje bio prvo sahranjen neki hajduk. Posle toga naišli su balkanski, Prvi i Drugi svetski rat u borbi protivu fašiznma i pokušaja bugarizacije ovoga kraja juga Srbije. U prvom svetskom ratu Mlačište za vreme bune-Topličkog ustanka 1917. godine je spaljeno, a stanovništvo zlostavljano. Prvi svetski rat je odneo 17 žrtava. U ova dva sela u Drugom svetskom ratu je bilo dosta žrtava od strane Bugarske okupacije i terora. U toku Drugog svetskog rata Mlačište i Bajince(Bajinci) je dalo dva narodna heroja partizanskog crnotravskog pokreta : Sinadina Milenovića i Aleksandra Sinadinovića-Leka. Sinadinova vodenica bila je ne samo hraniteljka partizana, već su sve veze, rasturanje vesti, štampanje išle preko nje. Bugarski fašisti su stoga ova sela više puta spaljivali. Krvavi mart 1944.godine, narod ova dva sela dobro je zapamtio. 45 ljudi iz ovih sela okupator je po najvećem mrazu saterao u tresetište (na livadi Ševarki) posle zlostavljanja sve pobio, a selo spalio. 89 ljudi poginuli iz ova dva sela govore o viteštvu i junaštvu koje je narod ova dva sela:Baince(Bajinci) i Mlačište, ispoljio u toku borbe za slobodu protiivu okoptarora i fašizma u Drugom svetskom ratu )1941-1945.g.) –učešć u partizanskom pokretu sa crnotravsko-vlasotinačkom područja u borbi protivu fašizma i pokušaja bugarizacije ovoga kraja. * * * Spomenici iz NOB-a: Na Mlačiškim Mehanama podignut je spomenik u vidu raširenih krila. Na levom krilu je spomen ploča sa imenima 42 ratnika iz vremena balkanskih ratova i Prvog svetskog rata 1912-1918.godine. Na desnom krilu spomenika ima 54 žrtve fašističkog terora iz ovog sela u Drugom svetskom ratu. U središnjem delu je ploča sa imenima 11 palih boraca u toku NOR-a, a na donjem delu ploča u znak sećanja na Stojana Sinadinovića (1911-1943), člana SKOJ-a od 1935 i KPJ-e od 1939.godine. Inače, učesnika NOR-a, koga je uhapsila specijalna policija u provali beogradske partiske organizacije, decembra 1942.godine, nakon čega je bio u logor Banjica, potom streljn u Jajnicima zajedno sa 275 drugova 18.februara 1943.godine. Na Mlačiškim Mehanama je spomen bista narodnom heroju Sinadinu Milenoviću (1897-1943), borcu od 1941. i zameniku komandanta drugog južnomoravskog partizanskog odreda. U spomen parku na Mlačiškim Mejanama je i bista Aleksandru Sinadinoviću Leki (1922-1944), koji je bio član OK KPJ Vranja, sekretar OK SKOJ-a i član OK SKOJ-a Srbije. Na proplanku u Valmištu, 12 septembra 1951.godine otkriven je spomenik od prirodnog kamena ( u vidu piramide, visok tri metra), u znak sećanja na prvi partizanski logor u crontravskom kraju i 2. avgust 1942.godine kada je tu formiran Crnotravski partizanski odred. Spomenik je devedesetih godina 20. veka eksplozivom porušen, ostala je samo mermerna ploča i hrpa kamenja. Spomen ploča na Mlačiškim Mehanama, na kući u kojoj se rodio i živeo prvoborac Aleksandar Sinadinović Leka. Spomen česma na Pomočanici (Kačar) u znak sećanja na 23. april 1943.godine kada je na tom mestu održan sastanak Okružnog komiteta KPJ Pirot (kome je pripadala i Crna Trava). Tada je bila doneta i odluka o formiranju Omladinskog udarnog bataljona, koji posle je učestvovao u borbama sve do trsta u oslobađanju zemlje od okupatora i u gušenje balističke pobune na Kosovu i metohiji 1945.godine. Spomen ploča na kući u Mlačištu u kojoj se rodio i živeo narodni heroj Sinadin Milenović. Danas u drugoj dekadi 21. veka je zapušten spomen park na Mlačiškim Mehanama, kao i mnoga spomen obeležja svim stradalnicima u borbi protivu fašizma i pokušaja bugarizaciju u Drugom svetskom ratu (1941-1945) u crnotravskom i drugim krajevima juga Srbije. * Podvukao:- Autor Miroslac B Mladenvić Mirac lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije 2.12.2013.g. Vlasotince, jug Srbije-republika Srbija * * * Poreklo rodova (1961.g.): -Rod K u k u l i n c i (25k)- slava sv. Nikola, najstariji rod u selo. Njihovo poreklo je negde sa “bugarske strane”. Kukulci su poreklom iz Glavanovca (današnja Bugarsska). Doselio se predak pre oko 150 do 160 godina deda Ilija(1801.g.-1811.g.). U ovom rodu se zna geneaologija:Sveto( 35.g., rođen 1926.g.- Dragutin- Mladen- Nikola- ?- Ilija. Govorilo se da je Ilija imao 4 sina i oko 1000 ovaca. Ovce je napasao na Čemerniku, dok ih je zimi terao u okolinu Vranja i Leskovca; – Rod M i lj k o v c i 825k)- slava sv.Aranđeo, njihovo poreklo je sa Kopaonika u okolini Prokuplja. Odatle najpre su prešli u “neko selo kod Niša”. To selo je tada ležalo u Srbiji. Tamo “napravili krivicu” i zato se “iselili u Tursku”. Naselili se u mahali Kozarnici u Crnoj Travi. Tamo su radili u jednom turskom samokovu. Predak koji se naselio u Kozarnicu, zvao se Miljko. On je imao 9 sinova. Posle očeve smrti u prvoj polovini XIX veka braća se podelila: 3 brata su došla u Mlačište (Sinadin, Spasa i Mlađa), 3 brata su otišla u susedno Bajince (Bajinci), dok su drugi ostali u Kozarnici. Od braće naseljenih u Bajince (Bajinci) sada potiče rod Novkovci. Imaju rođaka i u susednom selu Crveni Breg. Tamo ih zovu Drumariili Pronići. Miljkovci iz Mlačišta znaju ovu genealogiju: Marjan (74.g, rođen 1887.g.)- Giga-Sinadin-Miljko, osnivač roda. Ovde je iz Kozarnice u Crnoj Travi došao Sinadin; – Rod P a u n o v c i (17k)-slave: sv. Arhanđeo i sv. Nikola, poreklo s Kopaonika. Posle njih se niko nije doseljavao u selo Mlačište. * Iseljenici: Rodovi D i n i ć i (11k) i S t e f a n o v i ć i (3k) posle 1878.godine iz Mlačišta su se iselili u surduličko selo Prekodolce; – Rodovi: M i l e n k o v i ć i (1k) i R a d i v o j e v i ć i (1k) iselili se u Grdelicu; – Rodovi: S t o j a n o v i ć i, S i n a d i n o v i ć i, P e t r o v i ć i, N e n a d i ć i iselili se u varošicu Predejane; – Rod Z l a t k o v i ć i (8k) iselio se u susedno selo Lebed; – Rod T r n i č a v i (1ok) se iselili u selo predejane. Posle Drugog svetskog rata(1945.g.) iz Mlačišta se iselilo oko 20 domaćinstva. Iseljenici žive u raznim drugim gradskim naseljima Srbije (Leskovcu, Nišu i Beogradu). * * * Poreklo prezimena rodova (po imenu rodonačelnika i svecu): Stojan-Stojanović, Sinadin-Sinadinović, Petar-Petrović, Milen-Milenović, Mitar-Mitrović, Stanča-Stančić, Milenko-Milenković, Ilija-Ilić, Miljko-Miljković, Stefan-Stefanović, Dina-Dinić, Dinča-Dinčić, Zlatko-Zlatković, Paun-Paunović, Spasa-Spasić, Mlađa(Mladen)-Mlađenović(Mladenović), Nikola-Nikolić, Đorđe-Đorđević, Miloš-Mikošević, Milosav-Milosavljević, Petko-Petković, Radivoje-Radivojević, Sava-Savić, Miladin-Miladinović, Ranđel-Ranđelović, Cvetko-Cvetković, Anđelko-Anmđelković, Dika-Dikić Đika-Đikić, Dimitrije-Dimitrijević, Ivan-Ivanović, Janko-Janković, Momčilo-Momčilović, Vojin-Vojinović, Stojko-Stojković, Stoilko-Stolković, Filip-Filipović, …. * * * Toponimi (nazivi mesta): – Hajdučki Kladenac, Nikolin Kladenac, Jerič, Čuka, Kitka, Minjkova Livada, Kovin Rid, Zlatkov Rid, Čemernik, Krstanica, Markova Poljana, Goleme Garine, Bele Vode, Pronina Mehana,Gigina Mehana, Kukulinci, Golema Reka,Valmište,Kukulci, Ševarka,Jezero, Blato,Kaćun, .. * * * NAPOMENA: Ovde je izostavnjen RODOSLOV porekla prezimena, kao i dopuna višeetapnog raseljavanja stanovništa; dok se ne istraži poreklo rodova sa prezimenima iz vlasotinačko-crnotravsko-vlasinskoga kraja. * * * Literatura o Crnoj Travi: • Rista Nikolić: Krajište i Vlasina, SANU, 1912. • Jovan M. Popović: Crna Trava, Beograd, 1914. • Jovan F. Trifunoski: O ranijem rudarskom centru Grdeličke klisure, Geografski horizont, 8/4, Zagreb, 1962. • Jovan F. Trifunoski: Grdelička klisura, antropogeografska rasprava, Narodni muzej, Leskovac, 1964. • Radomir Kostadinović: Crna Trava i Crnotravci, Leskovac, 1968. • Radomir Kostadinović: Crnotravske legende, Naša reč, Leskovac, 1972. • Simon Simonović Monka: Pečalbarstvo i neimarstvo crnotravskog kraja, SIZ kukture, Crna Trava, 1983. • Vilotije Vukadinović: Govor Crne Trave i Vlasine, SDZb SANU XLII, Beograd, 1996. • Aleksandar Videnović: Crna Trava – život, kriza i nada, Zadužbina Andrejević, Beograd, 1996. • Simon Simonović Monka: Ljudi moga zavičaja, portreti znamenitih Crnotravaca, Beograd, 2000. • Radosav Stojanović: Crnotravske priče, Prosveta, Niš, 2002; • Iva Trajković: Stočarstvo na Čemerniku, Leskovački zbornik XLIV, 2004, 253 – 274. • Staniša Vojinović: Narodne pesme i reči iz Crne Trave u zapisima Miodraga Popovića, Srpski jug 6, Niš, 2006, Reči 93 – 101. • Srećko S. Stanković, Brod – selo kod Crne Trave, KPZ Srbije, Beograd, 2006. • Radosav Stojanović: Crnotravski rečnik, SDZb LVII, SANU – Institut za srpski jezik SANU, Beograd, 2010, • O nastanku Crne Trave, poreklu stanovništva i pečalbarstvu je naširoko pisao poznati Crnotravac Rade Kostadinović, nastavnik srpskog jezika – istoriograf, etnolog, etnograf i posve pisac nekoliko istorijsko-etnološko-etnografskih knjiga, koje se i dan danas nalaze u biblioteci Crne Trave, a i u svim većim istorijskim muzejima u Srbiji. • http://sr.wikipedia.org/wiki/Crna_Trava Izvorni tekst za Vikipediju pisao Miroslav Mladenović, Vlasotince –Vl 03:26, 4. avgust 2006. (CEST) * * * Literatura o selu Mlačište (Crna Trava): • Jovan F. Trifunoski: Grdelička klisura, antropogeografska rasprava, Narodni muzej, Leskovac, 1964. • Radomir Kostadinović: Crna Trava i Crnotravci, Leskovac, 1968. • Simon Simonović Monka, Pečalbarstvo i neimarstvo crnotravskog kraja, SIZ kulture, Crna Trava, 1983. • Radosav Stojanović: Aritonova smrt, pripovetke, Jedinstvo – Prosveta, Priština – Beograd, 1984. • Kosta Ivanović: Na braniku domovine, Crna Trava, 1984; • Vilotije Vukadinović: Govor Crne Trave i Vlasine, SDZb, SANU XLII, Beograd, 1996. • Srba B. Stojković: Mlačište, Fileks, Leskovac, 2004. • Radosav Stojanović: Crnotravske priče, Prosveta, Niš, 2002. • Iva Trajković: Stočarstvo na Čemerniku, Leskovački zbornik XLIV, 2004, 253 – 274. • Srećko S. Stanković: Brod – selo kod Crne Trave, KPZ Srbije, Beograd, 2006. • Petar Petrović, prof.: Predejane i okolina, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, 2007, 83 – 84 • Radosav Stojanović: Crnotravski rečnik, SDZb LVII, SANU – Institut za srpski jezik SANU, Beograd, 2010. * * * IZVORI:
Izvorni tekst za Vikipediju pisao Miroslav Mladenović, Vlasotince –Vl 03:26, 4. avgust 2006. (CEST)
[5] Radosav Stojanović: Crnotravske priče, Prosveta, Niš, 2002; [6] http://sr.wikipedia.org/sr/Radosav_Stojanović [7] Miroslav B Mladenović Mirac:-Iz RUKOPISA: PEČALNIK (priče, legende,predanja, izreke, zdravice, zagoneteke, kletve iz vlasotinačkoga kraja-Gornje Povlasinje; 2012,g. Vlasotince) [8] Miroslav B Mladenović Mirac: ZAPISI Iz rukopisa -“Crna Trava i okolna sela ” ; 1970-2013.g, Vlasotince* * *
Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije
2. decembar 2013. godine Vlasotince, Republika Srbija
Komentari (0)