Лички поп Стојан Шобат пре Доситеја Обрадовића дефинисао појам Србин

7. децембра 2013.

коментара: 1

 Како је свештеник из Лике Стојан Шобат још крајем 18. века и пре Доситеја Обрадовића дефинисао појам Србин. Приредио сарадник портала Порекло Јован Ерор.

српска застава

Управо из Лике потиче интригантно сведочанство о старом и новом тумачењу српства које се јавља на размеђи епоха у другој половини 18. века. Наиме, протопрезбитер крбавски (Коренички) Стојан Шобат саставио је у Дебелом Брду код Бунића 1772. веронаучни приручник, катехизам (штампан у Венецији 1813. под насловом Наука христианска), у народу познат као Вопрос (по првој речи “вопрос” – питање, на шта следи “отвјет” – одговор).

На почетку те дидактичне књижице аутор даје дефиницију појма “Србин”: у првом одговору она још подсећа на стару, традиционалну идентификацију српства с православљем (Вопрос: Кто јеси ти? – Отвјет: Аз јесм человјек, Серблин, христианин), док се у другом одговору назире сасвим ново схватање које готово да се поклапа с модерном националном свешћу (Вопрос: По чему зовеш се Серблин? – Отвјет: Зовем се по роду и слову оних људи од којих происходим, а који именују се Сербли).

Неки историчари (нпр. Фердо Шишић, Милан Радека) спремни су Шобату приписати јасан осећај националне припадности, значи и 20-ак година пре Француске револуције за коју се веже постанак модерне нације. У сваком случају овај је “Коренички протопоп” на неки начин претекао просветитеља Доситеја Обрадовића, који се обично сматра првим гласником модерног српства. Нажалост, нема много истраживања која би поближе расветлила како се догодила та семантичка промена.

“Посвјетовчењу” српског имена тек су делимично могле допринети српске народно-црквене привилегије и институције попут народно-црквених сабора, јер су све те “етнархијске” структуре истовремено имале своју снажну конфесијску димензију. Политичкој секуларизацији српства можда је највише допринела хабсбуршка просветитељско-апсолутистичка политика, која је на основу истих “српски привилегија” с краја 17. века, од 1745. конституисала “илирску нацију” као засебан политички народ, изузет од угарског (и хрватског) политичког народа. Илирско име, додуше, никада неће заживети међу Србима, али је та епизода могла допринети политичкој секуларизацији српства у Монархији, која је до пуног изражаја дошла 1790. на Темишварском сабору, на ком се већ јасно разлучује припадност религији од припадности народу.

ИЗВОР: Предмодерне етније у Лици и Крбави према Попису из 1712/1714. Марко Шарић, Филозофски факултет у Загребу.  Приредио сарадник портала Порекло Јован Ерор.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар