Речник архаизама, страних и мање познатих речи и израза Reviewed by Momizat on . А абер - глас, вијест авиз - (у књиж. јез.) хафиз - човјек који зна читав Куран напамет . Агарјанин - (pl.) Агарјани, назив за Турке - по једном племену које је А абер - глас, вијест авиз - (у књиж. јез.) хафиз - човјек који зна читав Куран напамет . Агарјанин - (pl.) Агарјани, назив за Турке - по једном племену које је Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Речник архаизама, страних и мање познатих речи и израза

Речник архаизама, страних и мање познатих речи и израза

А

абер – глас, вијест

авиз – (у књиж. јез.) хафиз – човјек који зна читав Куран напамет .

Агарјанин – (pl.) Агарјани, назив за Турке – по једном племену које је, према Светом писму, било у непријатељству са Јеврејима, невјерник.

адет – навика, обичај

адлату – савјетник, помоћник.

азо – дакле

ајлук – мјесечна надокнада.

алабаш – пјегав по глави (коњ).

алајбег – виши заповједник области у бившој Турској Царевини.

алакнути – халакнути, заграјати, викнути.

алал (у књиж. јез.) халал – оно што је вјерски и обичајно дозвољено, допуштено; оно што је на поштен начин стечено; опрост.

алалити – (диј.) (у књиж. јез.) халалити – опростити; поклонити.

аласеламет и алахселамет – да ти је бог на помоћи.

аман! – узвик преклињања и вапаја: побогу! за бога! акобога! опрост! помоћ! милост!

аманет – завјет, светиња; предмет, препорука која се даје на чување, на повјерење.

амбар, анбар, хамбар, ханбар (књиж.) амбар – дрвена зграда за зрнасту храну, сандук за жито и брашно.

анатема (лат.) – проклетство

антрешељ – мјесто између два дијела натовареног самара.

анџар (у књиж. јез.) ханџар – дуги шиљасти или криви нож с оштрицом с обје стране.

арамија – (у књиж. јез.) харамија – разбојник, бандит; хајдук; лако наоружани војник.

ардовић (у књиж. јез.) хардовић, дем. од хардов – буренце, бачвица.

арондација (франц.) – заокружење (земљишта)

арсуз – као именица: безобразник, арсузин; као придјев: безобразан, који нема стида; (фиг). љут, злочест, зле нарави.

артикула (у књиж. јез.) артикл – предмет, ствар, роба у трговини.

архијереј – старјешина јереја једне епархије у православној цркви, владика.

архимандрит – старјешина манастира; највиши свештеномонашки чин.

аршин – мјера за дужину

аскер – такође и ашћер – војска; војник.

аскерија – такође и ашћерија – војска.

асли – сигурно, могуће, управо, заиста, вјероватно; сва је прилика.

аспра – ситан, најмањи турски новац од сребра.

астал – сто.

ат – коњ племените пасмине.

аџамија – неискрен, невјешт, неупућен, почетник; придј. – аџамијски.

ашик – љубавник, момак који ашикује, заљубљен.

ашиковање – водити љубавни разговор, удварање.

Б

баганета (у књиж. јез.) бајонет(а) – дуг нож са два или више резова, који се ставља на пушку (направљен у Бајони 1840. г.).

бак – бик, јунац који је расан и служи за приплод. (придј.) баковит – јак као бик, силан, обијесан, жесток.

бака! – (иронично) види! пази!

бакрачлија – широке узенгије

балија – погрдно Турчин, значи и: прост, неук.

бангав, а, о – дебелих стопала, обољелих ногу човјек који храма.

бантовати – досађивати, сметати, узнемиравати.

банхоф (њем.) – жељезничка станица.

барабар – паралелно, упоредо

баталијун – (у књиж. јез.) батаљон – војна јединица, дио пука, састављена од двије до четири чете.

бате – умиљато брате.

башибозук, башибозлук – недисциплинована војска, војници које су се одметали у пљачку, војник некадашње нередовне турске војске.

башица – прва ракија из казана, најјача, најбоља (шљивовица).

башкалук (тур.) – што је одвојено; разлика; приватна својина у некој заједници; одвојена просторија (за жене у Босни)

башуна – јагњећа глава; главурда (код човјека).

баш-чауш – наредник у турској војсци

бевел (њем.) Befell, – заповијест, наредба.

бегенисати – допасти се, свидјети се, запазити

беглучити – радити за бега, радити на беглуку

беледија – градска вијећница, градска општина,

белеисати, беслеисати се – опскрбљивати се.

бели – баш тако, заиста

белћим – можда, ваљда, вјероватно.

бена – (придј.) луда, будала, глупан, глупача;

бенаст – луцкаст, глуп.

бендати – признавати, придавати важност.

бензер – сличан, налик.

берат – царски декрет (указ, повеља), којим се додјељују звања, одликовања, привилегије или каква добра; букв. „писмо“.

берићет – род, изобиље.

беслеисати – намиривати,

бивакарце – као, тобоже, уистину.

билахи – бога ми.

билмез – глупак, будала; незналица; невјешт, неупућен човјек; љенчина, нерадник.

биљег – ознака, надгробни споменик.

бирземаниле, бирземан – некад, у старо вријеме, ранијих времена.

Биринћи, Биринџи – први, најбољи.

бисаге – двије торбе спојене у једну

битанга – скитница, нерадник, неваљалац.

блентав – интелектуално заостао.

blodsinniger Kerl (њем.) – малоуман човјек, блесав, глуп.

божјак – јадник, сиромах; просјак.

бојер – бојар, племић који је и ратник; савјетник великих кнежева и царева у старој Руској царевини.

бојијех, (gen. pl.) од бољи – (само у диј.) – бољих.

борија – труба.

бошча – покривач за главу, рубац; столњак; платно четвероугластог облика у које се нешто замотава.

брадва – сјекира са широким сјечивом, служи за тесање дрвета.

брина – бреговита обала, брешчић, узвишење, стрмина.

бркљачити – нејасно говорнти, мумљати.

брондати (покр.) – брундати, мумлати, негодовати.

бугарити – тужити, јадиковати, нарицатн, запјевати.

бујад – врста папрати; коров.

букагије – оков на ногама затвореника у тамници.

булетати. – (покр.) овјеравати печатом; печатом обиљежавати дрво које се може сјећи.

булешика – була, Туркиња.

буљук – чета војске. У јањичарској војсци буљук је бројио 100 људи; одред, јато, скупина, група.

буљукбаша – код јањичара заповједник буљука, официр у рангу капетана; водник, заповједник једног буљука.

бурунтија – бујрунтија, писмепа заповијест, наредба, одобрење, указ.

бусија – засједа.

В

вабрика – (у књиж. јез.) фабрика – творница.

вагабунд – пробисвјет,

вајда, фајда – корист, добит.

вакасуз – невријеме, незгодно доба.

вакат – вријеме.

вакмајстор – наредник у жандармерији.

валахи – тако ми бога! кунем се Богом!

валија – гувернер покрајине (вилајета) у бившој Турској царевини.

валити, фалити – недостајати, (по)мањкати.

вамилија – (у књиж. јез.) фамилија – породица.

варићак – дрвени суд за жито; житна мјера.

варица – мјешавина пшенице и кукуруза што се куха уз пост, на Вариндан.

верак – суштина, мисао, нарав, обичај.

вердектер – подозривко, сумњалица.

верман – (у књиж. јез.) ферман – султанов указ, султанова наредба, царска заповијест.

већил – пуномоћник, заступник.

вилџан – (у књиж. јез.) филџан – шољица за црну кафу без дршке.

Вираунин – (диј.) Фираунин, Циганин.

витмија – намигуша, смутљивка, враголанка

витмилук – (диј.) (у књиж. јез.) фитмилук – смутња, сплетка, интрига.

вишеклија – (у књиж. јез.) фишеклије – кожни појас са преграцима у којима стоје набоји, фишеци за пушку.

воринта – (у књиж. јез.) форинта – новац у разним земљама разне вриједности; у бившој Аустро-Угарској сребрн новац од две круне; сребрна дводинарка.

вотант – поротник.

врајлос – (њем.) freilassen – слободан.

врајтер – у нашим дијал. искв. њем. ријеч Gewfreiter – каплар у аустријској војсци.

вришак – (у књиж. јез.) фришак – свјеж.

врнто – (ирон.) будала, блесан.

вруштук – њем. Fruhstuck – доручак.

вузле вузласто – недозрело, неискусно младо момче, жутокљунац.

вукаран – на, но, (у књиж. јез.) фукаран – сиромашан, јадан, биједан

вурсат, фурсат – згода, прилика, згодан час кад нико не може омести да се што учини; самовоља, кад се пружи згодна прилика.

вуруна – (у књиж. јез.) фуруна – пећ; лимена пећ; земљана пекара.

Г

гавељати – вући се, тетурати, тешко ићи, посртати.

газија – херој, ратни јунак, побједник, борац за вјеру.

газилук – изведено од газија – херојство, ратно јунаштво.

ганилук – богатство, обиље.

гараз – намјера, циљ, жеља; пакост, злоба, пизма, мржња.

gemischte Provinz – измијешана, заједничка провинција.

гердан – (у књиж. јез.) – ђердан, огрлица.

герз, ћерз – момак, младић.

гигијати – подврискивати, попјевати уз вриску.

гобеља – полутка, наплатак на точку од кола.

год – дан у години у који се помиње, слави нешто, годишњица, годишњи празник, благдан; знак годишњег раста дебла, дрвета у шуми.

Гордијев чвор – посебно замршен чвор

гоч – мањи бубањ.

град – (pl.) гради, степен, ступањ; у физици подјељци љествице, скале физичких инструмената; код Кочића се мисли на степен јакости ракије.

градијерати – (у књиж. јез.) градирати – измјерити степене (граде) јачине, нпр. ракије.

граша – мала, краћа пушка.

гров – (у књиж. јез.) гроф, тал. граф – племићка титула.

Д

даворијање – жалосно свирање или пјевање.

далга – талас, вал, бура на мору.

Дамаклов мач – опасност која увијек пријети

деверати – мучити се,

девлет – царевина, царство, држава; цар; срећа, задовољство, благостање, рахатлук.

деврије – стражар, чувар.

дењак – бала, упакована роба; свежањ, завежљај, нарамак.

депутација (лат.) – посланство, скуп људи који је изабран и послан у име неке организације, установе и сл. са неким задатком

дернек – вашар, сајам, народни збор; свадба, весеље.

дерт – јад, брига, туга, бол, мука.

диванана – (у књиж. јез.) диванхана – пространо предсобље (ходник) на спрату у старим грађанским кућама, букв. „кућа, мјесто за разговор и вијећање“.

дивит – перница са мастионицом заједно.

дизгин – каиш на узди за коње

димница – врста пореза, по кући, по огњишту.

дова – молитва богу; благослов.

докундисати – нашкодити, наудити, доћи до грла.

долигати – (покр.) пјевати треперавим гласом ударајући прстима у јабучицу или је помичући горе-доље.

драм – турска мјера за тежину = 3,2 грама.

дувак – вео.

думаглија – изведено од думан – дим, магла, прашина.

думан – тегоба, проблем.

думанлук – изв. од думан (дим, магла, прашина), брига, замагљеност мисли, као полусан.

дуњалук – овај свијет, људство на земаљској кугли; материјална богатства, иметак; овосвјетска добра.

Ђ

ђем – жвала, метална пречага на узди која се ставља коњу на уста попријеко изнад језика.

ђендар – (у књиж. јез.) жандарм – чувар јавног поретка и безбједности, полицајац.

ђидија – објешењак, живахан младић; занесењак који изазива дивљење, али и прекор; јунак.

ђинђува – ниска од ситног накита код дјевојке око врата, детаљ ћердана.

ђоја – тобоже, као бива.

Е

еглен – разговор, забава у пријатељском разговору, (гл.) егленисати – разговарати.

емшерија – суграђанин, земљак (из истог мјеста или краја); фиг. друг, пријатељ.

епархија – у православној црквеној организацији административна област којом управља епарх, епископ, владика.

ерар – (лат.) државна благајна; ерарни – државни

есапити – (у књиж. јез.) хесапити – мислити, сматрати, рачунати.

ескортирати – спроводити под оружаном пратњом.

ефендија – господин.

ешкија – одметници, хајдуци; криомчарена роба, особито духан.

Ж

Жанаго (занаго) – заиста, одиста.

живолазан – живахан.

жирован – ухрањен, угојен, способан за парење.

житије – животопис.

З

забркљачити – (шаљ.) нар. почети бркљачити (нејасно говорити, мрмљати).

забрслати – почети брслати (почети брзо и неразговијетно говорити).

завозит, та, то – својеглав, тврдоглав, на своју руку.

зазор – срамота, стид, срам.

закајтити – забиљежити, записати.

закрпатити – издерати се, повикати.

заптија – редар, полицајац; полиција; гл. заптити – држати дисциплину, ред; уздржавати, задржавати, спречавати, устезати.

зарацити се – одметнути се.

засалампијати – заталасати, завитлати.

заструг(а) – чанчић, здјелица од дрвета са поклопцем.

заступити – ући, завладати.

затуркесати – почети говорити турски.

збитије – догађај.

звекан – на своју руку, својеглав.

земан – (тур.) доба, вријеме.

зенћил – богат, раскошан.

зијамет (тур.) – војнички феуд с годишњим приходом од најмање 2000 аспри (ситан сребрни новац, новац уопште)

зијанћераст – , штеточина, штеточинаст.

зиратити – обрађивати, зиратан – обрадив.

зорли (тур.) – силан, обијесан; здрав, снажан; тешко, мучно, тегобно; јако.

зубун – горња хаљина од сукна са кратким рукавима или без рукава; постоји и мушки и женски.

зулум (тур.) – насиље, неправда

зулумћар (тур.) – изв. од зулум, насилник, угњетач, који наноси неправду.

зурла – такође и зурна – врста свирале са веома јаким пискавим гласом.

И

идара – издржавање, егзистенција, алиментација; снабдијевање потребним за живот.

ижињати – намислити, смислити.

издиханије – наступање смрти.

измећар – такође и хизмећар – слуга, служитељ.

изор – награда (у житу или новцу) која се даје на име најма теглеће стоке за орање, најам.

изун – дозвола, допуштање, привола, пристанак.

илаџ (тур.) – лијек, илаџа – љечилиште.

илика – (pl.) – илике, рупица или петља на одијелу за коју се закопчава дугме.

инватерист – војник пјешадинац на одслужењу војног рока.

индат – помоћ (било у новцу, храни, људству, војној опскрби, и сл.).

инсан (тур.) – човјек, чељаде.

интерпелација (лат.) – питање упућено министру у парламенту, обично у вези са неким догађајем или процесом; упадица (из публике говорнику)

интрансингентан (лат.) – непомирљив, упоран, тврдокоран

Ићинћи – други, (фиг.) турска власт.

Ј

јавашлук (тур.) – неодговорност.

jazbec – (pl.) jazbeci – (новослов.) јазавац.

јазија – писмо, писање; натпис, оно што је написано; у кованог новца она страна на којој је бројем означена вриједност (супротна страна је „тура“).

јапија – дрвени грађевни материјал, грађа; тјелесна грађа.

јармац – пречка преко руде о којој висе ждрепчаници, мали јарам за једног вола.

јаспра – уопште новац, а конкретно ситан турски новац.

језуит (лат.) – лицемјер, лукавац, вјероломан човјек

јеџек – јело

јолпаз – скитница, беспосличар; раскалашењак.

јунга – мјера за тежину, нарочито за масло и вуну; тежина ока и по.

јуност – младост.

К

кабаст – велик, крупан.

кабулити – пристати, прихватити; усвојити.

кадија – судија

каима – турски папирни новац (у бившој Турској царевини).

кајмакам (тур.) – намјесник; војно-грађански управник града

калауз – кључ, показивач пута.

калем – оловка, перо од трстике; мосур, цијев, цјевчица за намотавање нити, конца, жице; цјепиво, навртак којим се воћка оплемењава; млада оплемењена биљка.

камилавка (новогр.) – калуђерска капа, повисока, тврда, без штитника; (шатр.) службена капа полицајца или затворског службеника

кандерисати – привољети неког на нешто, склонити, салетјети неког да што учини.

кантина – барака, крчма, простор у неком предузећу гдје се могу добити храна и пиће.

канун – обичније канон – правило, пропис, мјерило; црквена одлука, црквени закон; збир књига или списа које је неки ауторитет (црквени сабор) огласио и признао као аутентичне (Свето писмо) и које садрже правила хришћанске вјере и хришћанског живота.

каприц – каприс, ћуд, ћудљивост

карар – закључак, одлука; степен; мјера, права мјера нечем; прилика.

касаплук – касапски, месарски занат, месарење.

кастиле – намјерно, намјернице; из шале, шалећи се.

катил – убица, крвник.

каур – такође и каурин – исто што и ђаур, немуслиман, невјерник; хришћанин; покаткад ова ријеч означава и католике или Латине; (придј.) каурски – невјернички, немуслимански.

квартир – стан, склониште, конак; вој. логор, логориште, војнички стан ван касарне.

келнерај – преграђен простор у крчмама и гостионицама у коме стоје чаше, боце, пиће и др.

керевека, керефека – кривина, измотавање.

керица – чипка.

керкермајстор – тамничар.

кесер – такође и ћесер, врста чекића; тесарска сјекира; (придј.) кесераст.

кесеџија – онај који сијече, који одсијеца.

кља – (покр.) житна болест, снијет, пада киша а сија сунце.

кокија – мирис; воњ; смрад.

ком – комина од воћа, грожђа.

командант – вој. заповједник (града, тврђаве, војне јединице од батаљона навише, ратне лађе, итд.).

команда – вој. заповједништво; кратка војничка заповијест.

командијер – (у књиж. јез.) командир – заповједник чете, батерије, ескадрона, и др.; витез, носилац некога вишега ордена, нпр. „легије части“.

комасација (лат.) – спајање мањих пољопривредних објеката на различитим мјестима у веће на једном мјесту; обједињавање разбацаних земљишта

комесија – (у књиж. јез.) комисија – лица која треба да изврше неки посао.

комис – назив за ствари које држава даје војнику (рубље, ципеле, хљеб итд.)

комјен – димњак на брвнари с дрвеним поклопцем.

копоран – кратак горњи капут с рукавима (као дио народне ношње); војничка блуза.

копрен – густо сито за пшенично брашно.

корпус деликти – лат. corpus delicti, правно: предмет који доказује кривицу.

крварина – одштета за убијенога.

крисмилистериј – ратно министарство.

круна (лат.) – од 1892. до 1918. новчана јединица у Аустро-Угарској, уведена послије форинте (садржавала 100 филирa)

кршњак – сваки човјек који слави крсно име (крсну славу); (покр.) крсно име; крсни колач, велики лонац у којем се куха јело о крсном имену, гост на крсној слави.

ктитор – код православних Словена и у средњевјековној Византији: оснивач манастира, његов заштитник и велики дародавац.

кувет – снага, апетит.

кузолаш – (pl.) кузолаши, опанци од овчије коже.

кумашли – врста свиле.

курбан – бравче или говече које муслимани кољу на Курбан-бајрам; жртва.

Курбан бајрам – муслимански празник.

курвалук – курварство, курварски живот, курварски поступак, курварење; поквареност, лукавост, неухватљивост.

курдељ – трака, пантљика, врпца; клин на плугу за који је запета гужва орачица.

Куршумли хан – у Скопљу турски затвор.

Л

лавра – већи, знаменитији православни манастир (света лавра), који је сједиште епископа (Света гора, Москва, Јерусалим).

лакомица – жлијеб, једна од ужлијебљених дасака у које удара вода у воденици и окреће точак који покреће камеље за мљевење жита.

латифундија (лат.) – велики земљопосјед, власништво, спахилук

лемеш – гвоздени дио плуга који при орању сијече земљу; раоник.

Lehnstuhl (њем.) – столица с наслоном.

лесперина – стара хартија; аугм. и пејор. од лесперица – леспирица – покр. танак прозирни комадић, кришчица нечега; такође љуспа, љушчица.

лијес – шума; сандук за покојника, покр. дрва, дрвена грађа; дрвени дијелови крова, дрвена опрема за орање, јарам и рало.

Lidove novine (чеш.) – Народне новине

лисаст, а, о – обично коњ или пас који има лису, бијелу пјегу на челу.

лумера – (исквар.) нумера, број.

Љ

љеса – врата (обично од обора или тора) исплетена од прућа, решетка.

љумати – ићи погнут, клатећи се напријед.

М

мавез мафез, махвез – плави памук, памук у боји.

мазгала – отворено, разваљено мјесто у огради.

максумчад – изведено од максум – дијете, нејако дијете, недорасла дјеца.

мала – (у књиж. јез.) махала – дио града или села, градска четврт, заселак; улица, сокак.

мамелук – припадник некадашње тјелесне гарде египатских султана; припадник Наполеонове тјелесне страже; одан слуга који без поговора слуша сваку наредбу свога господара.

манарва – (у књиж. јез.), маневар – војна вјежба већег броја јединица у ратној служби; у рату: сва средства којима је циљ да се ослаби непријатељ, сем борбе нарочито важна у тзв. стратегији замарања и збуњивања противника; у општем смислу: рад који се изводи вјешто и лукаво, смицалица, ујдурма, сплетка, подвала.

мараз – изнутра болестан.

мариветлук – (у књиж. јез.) марифетлук – вјештина, мајсторија; довитљивост; измотавања; смицалица.

маријаш, такође и марјаш – накадашњи ситан угарски и турски новац.

марталос – (pl.) марталоси, припадник посебног рода војске, која се састојала од мјештана, пјешака и коњаника.

маша – ожег, жељезна лопатица са дугим дршком за ваћење ватре и луга из пећи.

машет – такође машат и мећит – средњовјековни надгробни камен, стећак; надгробни камен уопште; каткад и камен уопште.

машина – строј, направа; локомотива.

машкара – шала, исмијавање, спрдња.

медекало – причало.

мезарлук – изв. од мезар (гроб), гробље.

мезгра – сок из дрвета.

мејтеф – понекад и мектеб – муслиманска основна вјерска школа.

мектебихукук – правне школе за образовање чиновника.

мењажија – мјењажа.

мерак – наслада, уживање, угодно осјећање, угодно расположење; страст, уживање, жеља, воља за нечим; меланхолија као посљедица неке претјеране жудње, страсти или чежње за нечим.

мерхамет – самилост, милост, милосрдност; (придј.) мерхаметли – милостив, мека срца.

метериз – опкоп од земље, ров, шанац.

меџедија, меџидија – турски новац, кован од сребра, у вриједности од 20 гроша у доба султана Абдул-Меџида (1844. г.) по коме је и добила име.

меџлис – вијеће, савјет, одбор.

мива – воће.

миздрак – копље чији бодеж има бридове (наолучен је); копље од бајрака.

милет – народ, нација.

милитер – (заст. покр. ) – милитарац, онај који је из Војне крајине.

милитерија – (заст.) војска.

милодув, (у књиж. јез.) милодух – пријатан мирис, који је пријатног мириса; селен, биљка из породице штитара.

милћ – такође млаћ, миљћ и миљач – градилиште, празно земљиште гдје се може подигнути зграда.

мирија – порез, данак.

мисирача – бундева.

млити – (през.) – млим, мислити.

молепствије – краће богослужење у нарочитим приликама.

мрезга – набор (на хаљини или на лицу), недозрела језгра ораха.

мрлина – тијело угинуле животиње, стрвина, мрцина

мрлинаш – изв. од мрлина – стрвинаш, лешинар.

мрцињаш – онај који једе мрцину, лешинар.

музевир (тур.) – сплеткар, злобник, превртљивац, лажљивац.

музервилук – сплеткарење, замућивање.

мукает – мукајет, заинтересован, пажљив, обазрив.

муктар – такође и мухтар, старјешина махале у граду; сеоски старјешина, кнез.

мула – учен човјек, теолог; кадија у већим градовима; титула коју је султан додјељивао ученим људима као одликовање; титула која се додаје испред имена човјека који је учио вјерске школе, па ма био и са мањом спремом, мазгов, мазга.

мунасиб (тур.) – згодан, прикладан, повољан

мундура – мундир, свечани капут или свечана блуза од униформе; униформа, одијело прописаног кроја.

мурећеп – такође и мурећеф – црнило, врста црног мастила, тинта.

муртат (тур.) – одметник, издајник, отпадник од вјере.

мусаведа (тур.) – биједа, несрећа, напаст; клевета, потвора, клевета.

мусаведити – клеветати.

мусали (тур.) – мјесто у природи гдје муслимани на отвореном простору заједнички врше извјесне побожности

муселим – срески начелник.

мустапез, мустафез – члан позадинске војске, позадински војник, трећепозивац.

мутап – (тур.) мутаб, мутаф – покровац од козије костријети; простирач од костријети.

мутесарип, мутесариф – окружии начелник, обласни начелник; синоним за валија.

мухарем – назив за први мјесец у години по му слиманском календару, властито име.

Н

набодица – (pl.) набодице, плаховит, пријек човјек, кавгаџија, свађалица.

навозито – наводно, према некоме, код Кочића подругљиво.

наеро – (у књиж. јез.) нахеро – накриво.

назубан, бана, бано – који има зуб на кога, киван, непријатељски расположен према коме.

наиликан, а, о – накићен иликама (ђинђувама).

накастити – наумити, одлучити се.

накладати – нагваждати, говорити којешта.

налет – проклетник; (фиг.) ђаво, шејтан; проклетство.

наредан – доведен у ред, уређен, уредан; припремљен, приправан, готов, спреман.

насулити (се) – измирити (се), помирити (се), нагодити (се), наравнати (се).

наџак – дио старинске бојне опреме; сјекирица на дугом дршку у којој је с једне стране оштрица, а с друге стране ушице (маљ) у облику чекића.

низам – регуларна војска у Турској царевини, установљена 1826; војник те војске; ред, поредак, распоред.

niks – (њем.) – не!

новак – војник.

новтати – претпоставити, наслућивати, нагађати.

нође – (диј.) ондје, ту.

нурија – парохија.

О

обаталити – покварити.

објесништво – одвјетништво (искривљено, као да вјеша народ).

облапоран -рна, -рно, – гладан, похлепан, незасит, халапљив, прождрљив.

обштество – општина.

овинцир – (у књиж. јез.) официр – војник, свако војно лице од потпоручника до генерала, односно маршала; прид. овинцирски – (у књиж. јез.) официрски.

оглу (тур.) – син

одива – покр. удата жена у односу на породицу или кућу из које потиче, удата кћерка, сестра, братаница и сл.

омсица – особа о којој је ријеч, тај исти.

опотребити – постати потребит, пасти у биједу, осиромашити.

ордија – војска, армија у Турској царевини.

оружник – жандарм.

освјештати – (црксл.) посветити, извршити обред над нечим.

острагуша – старинска пушка која се пуни острага, обрнуто.

осук – (покр.) издужена поворка, гомила.

оферта (лат.) – понуда, молба (нпр. за послом)

оџа – хоџа.

оџаковић – кољеновић, племићког поријекла, човјек из старе, угледне породице.

П

палиграп – изокренуто: параграф, одјељак, члан (закона, наредбе, правилника, и сл.).

палитиш – изокренут њем. придј. politiсch – политички.

палошина – исто што и пала – сабља, односно кратки широки мач у кога су обично држак и корице оковани сребром.

палучак – мала ливада неправилна облика крај воде.

паметар – човјек познат због свога памћења прошлих догађаја, памтилац; паметан човјек; мудријаш; човјек који биљежи важне догађаје, љетописац; књига у коју се биљеже ствари које се желе држати у сјећању; цркв. књига у коју су преписане молитве које треба знати напамет.

пандурица – пандур, подругљиво. Првобитно је пандур био наоружани слуга и пратилац хрватских и славонских племића у XVII и XVIII вијеку; пандур је и војник-пјешак из јуж. Маџарске; код нас: прост и неотесан човјек, безобразник.

панегирик (грч.) – хвалоспјев, претјерано хваљење

панцијер – (у књиж. јез.) панцир – грудни оклоп од гвожћа или челика.

парох – свештеник који је старјешина једне парохије.

парохија – област која се налази под управом једног свештеника, пароха, и има бар једну своју цркву; дослован превод ријечи.

парусија – дар манастиру за молитву.

паушал (њем.) – износ одређен отприлике; просјечно; паушалиста – порески обвезник који плаћа порез ђутуре, без појединачног мјерења

паушализација – прављење предрачуна, обично просјечно, понекад отприлике, од ока.

пашалија – пашин човјек, човјек у служби код паше.

пезвенек – сводник, курвар; покварењак.

пексин – нечист, поган.

Пемац – (pl.) (подругљиво, из њемачког) Пемци, Чех.

перушање – јесење комушање кукуруза.

петљага – петљање, јалов посао, шепртљање.

пећанка – мала пушка израђена у Пећи.

пинта – дио ракијског котла.

Пирова побједа – сумњива побједа која не оправдава претрпљене жртве и доноси више штете него користи побједнику

писанија – (пеј.) непотребно или рђаво, лоше писање, пискарање; писмо; заст. сакупљање прилога; прилози (према списку приложника).

плоска – такође и пљоска – боца спљоштена облика погодна за ношење у џепу или торби

поглавач – јастук, узглавље.

подруг – један и пола другога по величини или по трајању.

пока – пола оке.

полза – корист.

полић – посуда од пола литре (за вино) или пола децилитра (за ракију).

пометеник – страдалник од мећаве.

попасно доба – вријеме кад је стока на паши.

попишманити – предомислити се покајати се.

попчето – поп, свештеник, (иронично.)

пострагија – старинска пушка која се пуни позади.

Потемкинова села – празан сјај; предочавање лажних чињеница као да су истините

прајс – (њем.) Ргеis – вриједност неке ствари изражене у новцу, цијена.

прекада – кађење, прекађивање гроба, освештавање гроба.

премакнути – не родити, подбацити.

претеслимити – предати нешто другоме.

привуза, приуза – коноп, узица са којом се води стока.

пријестолник – котарски предстојник, срески начелник.

припашај – кожни појас у коме су се носиле мале пушке, ножеви и ситне потребне ствари.

провикати – почети викати; вријеме кад чељаде дозријева.

проесабити – (у књиж. јез.) прохесапити – прорачунати, премјерити.

пронија (грч.) – земља дата војницима или духовницима да се од ње издржавају; није се могла наслиједити; пронијар – обрађивач проније

протокур – протокол, књига за завоћење аката, код Кочића изокренуто протокол у протокур.

протолковати – протумачити, објаснити.

проштудијерати – (у књиж. јез.) – простудирати, проучити.

пружљај волова – дужина волова са лесом и јармом.

пулика – (у књиж. јез.) – публика – свијет; нарочито; гледаоци, читаоци, јавност, народ, људи.

пусат (тур.) – оружје; коњска опрема;

пуцер – њем. Рutzer – посилни, чистач, онај који чува или чисти ципеле.

Р

раванлук – уједначен коњски ход при коме се јахач не труцка.

радиш – чигра, зврк; ђердан, ниска, вјенац.

размитити – размазити, разблудити.

разор – бразда, дио узоране њиве

рајкан – рајетин.

рахметли – умрли, покојни.

ребел – бунтовник, одметник, лице које законитој државној власти пружа оружан отпор.

реглеман – реглман, уредба, правилник о вршењу службе, одредба, пропис, пословник.

редип, такође редиф и редифа– резервна војска, резерва.

резил – осрамоћен, обрукан, бламиран, понижен.

ремунарација (лат.) – ванредна награда, поред редовне плате; хонорар, премије

ренегат – отпадник од вјере, нарочито: хришћанин који је прешао у ислам; (фиг.) отпадник, одродник, изрод, издајник.

рента (франц.) – сваки регуларно добијени приход од капитала, имања или земљишта који од својих власника не захтијева никакве предузетничке дјелатности

рештити – затворити.

рожданик – књига рођених.

роспија – непослушна, неваљала жена.

Рутен – (pl.). Рутени, Русин.

рушпа – такође рушпија – венецијански златник, цекин.

руштрити – руштати, хрскати, мрвити са шумом.

С

сакрамент – првобитно средство којим неко себи или другом намеће извјесну обавезу (капара, кауција, заклетва, и др.); у хришћ. црквама: света тајна, нарочито причешће.

саламет – селамет, спас, спасен, и, е – повољно стање; прави пут.

салутирати – поздрављати, поздравити; нарочито: поздравити по војнички.

сапрет – доказати коме (на суду) да је крив; претрпјети, поднијети страдања, казну (обично у клетви).

сараорина – рад на изградњи пута, кулучење, надничење.

сарашћер – књиж. сераскер и серашћер – главни врховни командант. Постављан је у случају рата из редова везира. Од њега је био старији по положају само велики везир, који је у рату носио титулу сердариекрем.

сарук – завој око капе, чалма.

саферски, -а, -о – (прид.) – који се односи на Сафер (назив мјесеца септембра).

сахибија (тур.) – господин, господар, власник, домаћин; покровитељ, заштитник; у Индији Европљанин уопште;

свјештати – разумјети, схватити, ући у траг.

sebur! – стрпи се! стрпљивост, стрпљење.

севап – милосрђе.

седленик – добар коњ искључиво за седло и јахање.

седра – капница, сига.

сеирити – проматрати, разгледати, ругати се.

сексер – стари аустријски новац од 20 филира.

сент – завичај, постојбина, родни крај; правац, страна.

серашћер – врховни војни заповједник.

сербез – слободан, смион, одважан, слободно, без бриге, без страха, неусиљено.

сербезија – слобода.

сервитуг – право употребе туђе имовине у одређене сврхе; право на ограничење власника у коришћењу имовине.

сердар (тур.) – заповједник, војсковођа, врховни командант

сережанин – (pl.). сережани – жандарм у некадашњој Војној крајини; стражар, чувар уопште.

сермија – имовина, иметак; благо, стока, марва уопште.

серџада – простирач, ћилимче на којем муслимани клањају намаз; служи и као украс у кућном намјештају; у облику је правоугаоника.

сиктерисати – отјерати уз љутњу неког од себе са ријечју иктер! (напоље! губи се! марш!), маршнути, отјерати га на груб пачин.

синђелија – диплома или грамата којом је епископ постављао или утврђивао свештеника на одрећеној парохији; патријаршка диплома којом се епископ постављао или утврђивао на извјесној епархији.

синекура (лат.) – добро плаћена служба која не захтијева никакав озбиљан рад

синџир – ланац.

сопра – (у књиж. јез.) софра, трпеза, синија.

станарица – домаћица; станарка; птица која није селица.

стојбина – (покр.) завичај, постојбина.

струга – отвор, пролаз на дрвеној огради око куће, њиве, тора; такође: ограћено мјесто за овце на отвореном простору, тор.

стругарица – редуша којој је дужност да помузе овце у тору.

субаша – надзорник имања, онај који убире агинске или беговске приходе са читлука (феудалног посједа); раније у Турској царевини тако се звао градски надзорник.

суданија – тобожње суђење; код Кочића: ругање суду и суђењу.

судишће – судиште, суд, мјесто, просторија гдје се суди, гдје суд засједа.

сургун – прогонство, изгнанство; као придјев: прогнан, протјеран; гл. сургунисати – протјерати, прогнати; у значењу сургун употребљава се и именица сургунлук

сурутка – течност која остаје послије сирења млијека.

сутурлија – провалија, амбис, понор.

сухарија – такође и суварија – коњаник; коњаник-војник, коњаник-жандарм.

счињати, шчињати – накањивати се, оклијевати, колебати се.

Т

табор – логор, организован састанак.

такум – прибор, сервис, комплетна опрема; туце нечега; онај дио чнбука који се ставља у уста.

таламбас – нарочита врста бубња од туча у облику чанка или дубоке ћасе са разапетом кожом обично јарећом. Ријеч таламбас често се односи и на бубањ уопште.

талахи – дио молитве и заклетве код муслимана: тако ми Бога!

тапија – јавна исправа о власничком праву на некретнину.

тевабија (тур.) – поданици, држављани; присталице, пратња; породица

текија – дервишка зграда, манастир, у којој се обављају дервишки обреди. Свака текија има свога старјешину, шејха (калуђер).

теркија – завежљај опреме (као што је кабаница) који се каишевима привеже за облучје на задњој страни седла; дио старије женске народне ношње, украсни привјесак који виси са стране о појасу.

тескера (тур.) – цедуља, лист, писмо, писмена дозвола, потврда, исправа, свједочанство

теслаисати – заносити се, поносити се, правити се важан.

теста – (покр.) геста, пут.

теферич – излет, весеље.

тефтер – биљежница, регистар, протокол; рачунска књига; трговачка књига дуговања и потраживања.

тимар (тур.) – брига; феудално добро, имање, посјед

тимор – камењар, врлет, голет, пребивалиште орлова.

тиморина – предио, крај у коме има тимора, геол. високи дио земљине коре, планински масив, који настаје спуштањем околних дијелова дуж расједа; мјесто пуно високих, стрмих стијена, камењар, крш.

тканица – откан појас (у разним бојама и шарама); материјал од грубо откане вуне (обично шарена); врста женског појаса.

трзе – (покр.) јагње које се врло касно ојагњило.

трибун (лат.) – вођа народа, популаран народни говорник

трмка – купаста кошница од прућа, вршкара.

трнапити – рупити изненада, упасти, ући у кућу.

тубити – тувити, памтити, добро држати у памети.

тугра (тур.) – службени монограм (на ферману, на новцу) од султановог имена

туркесати – говорити турски.

тутунлук – цијев кроз коју пролази дим.

туфек – пушка, пушкар.

Ћ

Ћаба – свето мјесто.

ћатиб, такође и ћатип – писар, административни службеник, чиновник.

ћевшити – такође и ћефшити – водити истрагу, вршити увиђај; вршити процјену пољске штете.

ћеиф – уживање.

ћемане – виолина.

ћепенак (тур.) – вратаница од дућана или радионице којима се горње крило диже а доње спушта и подбочи, те се на њему излаже роба, а трговац на њему и сједи

ћерећли – (прид.) од ћерећета – врста домаћег памучног платна које је проткано цијелом дужином основе свиленим жицама. Те жице могу бити и памучне, али другачије него ли је основа.

Ћитаб, такође и ћитап – књига; закон; књига која садржи вјерска учења и прописе; Куран; Библија.

ћићулајкан – звекан, врнто, бленто, неотесан човјек.

ћулић – ружица.

ћурак – мушки капут постављен и опшивен крзном, бунда, кожух, може бити дуги или кратки.

ћурлик – такође ћурлика – свирала, фрула; глас свирале; глас, цвркут неких птнца (јаребица, шева и сл.).

ћурчина – (пеј.) велики ћурак.

У

увано – зацијело, сигурно.

уверчити, уферчити – запазити, уочити.

угајретити – помоћи, заузети се.

удут – (књиж.) худут – међа, граница, подручје.

удутлема – царски (турски) акт и церемоније које иду уз њега.

укабулити – пристати на нешто, усвојити нешто.

укопација – окупација.

улчек – старинска мјера (за жито, брашно и сл.) различите величине.

умести – умијешати, уметнути, усути у нешто; упропастити, упиштити

умести се – истријебити се.

упатан, -тна, -тно, – (покр.) напаћен, намучен.

уредован,- вна,- вно – који се односи на уред, канцеларијски, службен, званичан.

уриктати – удесити, намјестити.

учевина – (нар.) знање, наука.

Ф

фајда – корист, добит.

фаланга (грч.) – борбени ред тешко наоружане пјешадије, некад, у збијеној формацији, слично клину

фарисеј (хебр.) – лицемјер, пренемагало; човјек који се претвара

фелах (ар.) – ратар

фетва – правно рјешење или упута дата у облику одговора како да се ријеши извјесно шеријатско питање.

фискус – државна благајна, државна имовина.

фитмија – смутљивка; врагољанка, намигуша; од фитмија изведено и фитмилук – смутња, сплетка, интрига.

форинта – новац у разним земљама разне вриједности; у бившој Аустро-Угарској: сребрн новац од двије круне, сребрна дводинарка.

фурсат – згода, прилика, згодан час кад нико не може омести да се што учини; самовоља кад се коме пружи згодна прилика.

Х

хазна – благајна, ризница; благо, извор воде

хазнадар – чузар ризнице, благајник.

хак (тур.) – прави; онај дио прихода у натури који су кметови морали давати спахији; плата; рачун; власништво.

хамал (тур.) – носач

ханума – госпођа.

ханџар – дуги шиљасти нож, с оштрицом с обадвије стране. Понекад се тако назива и кратки криви мач или јатаган.

харач – порез из турског периода.

хас – царско имање; дворско имање.

хелер (њем. Heller) – стоти дио круне, према имену њемачког града Hallа гдје су га најприје ковали; данас стоти дио чешке круне

хесаб – такође и хесап – рачун, број; процјена.

хи(е)џра (ар.) – одлазак Мухамеда из Меке у Медину (г. 622. н. е.) ; то пресељење сматрају муслимани једним од најважнијих догађаја у почетном стадијуму ислама и од тог времена рачунају године

хршум (књиж.) ршум – повика, викање на некога, разбјешњеност, љутња.

Ц

цајгнис – свједочанство, увјерење.

цванцик – стари аустријски новац од 20 крајцера.

цесар – ћесар, цар (најчешће о аустријском цару).

цивиљ – (књиж.) цивил – грађанство, грађански сталеж (за разлику од војничког); грађанска ношња: ићи у цивилу: ићи у грађанском одијелу.

цријемуш(а) – биљка из породице љиљана која се употребљава за зачин и јело, зову је још сријемуж, сријемужа.

Црна кућа – злогласни затвор у Бањој Луци за вријеме Аустро-угарске и касније.

Ч

чадо – чедо, из милоште.

чадор – шатор.

чакараст – онај који је разнобојних очију.

чалма – платно омотано око феса или које друге сличне капе, сарук, ахмедија.

чалмаш – човјек који носи чалму.

чатати – читати, обично молитве у цркви или на слави.

четобаша – заповиједник чете.

чибук – цијев са лулицом на једном крају која служи за пушење; обично је чибук дуг, а ако је мањи па се може у џеп ставити, онда се назива чибучић.

чивит – модрило (врста боје); индиго.

чимбур – јело од јаја, прави се тако што се јаја разбију и прже на маслу или кајмаку без мијешања. Ако се јаја при пржењу мијешају, добије се кајгана.

Читлук-сахибија – ага или бег, господар, власник читлука (феудалног посједа).

човали – (књиж.) – чохали, чохан – израђен, сашивен од чохе.

чок јаша падиша! – усклик у султаново здравље: да живи много година!

Џ

џандрљив – свадљив, који много приговара другима.

џемадбаша, џематбаша – старјешина једног џемата, сеоски старјешина.

џенем – џехенем, пакао.

џенет – џехенет, рај.

џефе (тур.) – свађа, галама

џоњати – дуго чекати (обично пред нечијим вратима).

џубе – џуба, одора, мантија муслиманских вјерских службеника обично од црне чохе, зубун.

џумрукчија, ћумрукчија – цариник, трошаринац.

Ш

шабан (тур.) – осми мјесец муслиманске мјесечеве године

шајцати – (покр.) – шетати се.

шапорење – шапутање, шушкање, гл. именица од шапорити – шапутати.

шејтан – ђаво.

шенлук – весеље, славље уз пуцање пушака, гл.

шенлучити – проводити весеље, славити, веселити се.

шеретлук – будалаштина, шала.

шеријат – муслимански вјерозакон, исламски пропис; ислам.

шиљеже – јагње од годину дана.

шкрљак – шешир, клобук; код Кочића симбол туђина (Шваба), шкрљачина – ауг. и пејор. од шкрљак – шеширчина.

шовран – врста новца.

Шокац – назив за католике-икавце и католике уопште; покрајински: сељак, земљорадник; прост човјек.

шоца – врста старинске војничке пушке.

штуц – врста кратке пушке, карабин.

шупирати (њем. Schub) – полицијски протјерати (у завичајно мјесто)

шуша – овца, коза или крава без рогова; (фиг.) нико и ништа.

шчедро – штедро, издашно, дарежљиво; јако, обилато.

 

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић


Коментари (4)

  • Dabetic

    Je l’ može izvor ovih reči? Iz koje knjige? Hvala

    Одговори
  • vojislav ananić

    „Скинуто“ негде са интернета.
    Војислав

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ТИМАР

    Земљишно добро, са кога је годишњи приход био мањи од 20 000 акчи, а чије је уживање било условљено војном службом тимарника и одржавањем унутрашње безбедности и надзором над становништвом које је живело на тимару.
    Тимарски систем, настао у селџучком периоду, почео је да се развија у Анадолији у XI веку, а врхунац организованости достигао је у време султана Сулејмана I, који му је дао коначни облик. Ширећи границе свога царства, Османлије су уводиле тимарски систем тамо где су систем поделе земље на санџаке, османски закон и османска администрација ухватили снажне корене. Тимарски систем је настао из неопходности да се велика царска војска одржава на основама средњовековне привреде. Успостављању тимарског система у новоосвојеним провинцијама претходио је детаљни попис области, којим су до детаља бивали утврђени сви извори прихода, што је укључивало и висину прихода које је било дужно да даје свако село. Пошто би бивао издвојен износ прихода предвиђен за султана, тј. за државну благајну, остатак је додељиван спахијама у виду тимара.
    У време османског продора на Балкан, тимарски систем је већ био довољно развијен, па се његова успостава вршила брзо и енергично. Његову успоставу олакшала је чињеница да су Османлије на Балкану затекли систем пронија (в.), које су, без већих потешкоћа, претворили у тимаре. Османски феудализам се разликовао од европског, али су прагматични Турци у њега уградили поједина решења и искуства која су затицали у новоосвојеним областима, а која су погодовала њиховим интересима.
    Тако је, на пример, у Смедеревском санџаку седамдесетих година XV века било 10 зеамета и 176 тимара. Висина прихода са тимара износила је од 200 до близу 20 000 акчи (в.). Више од 70% свих тимарника овог санџака уживало је тимаре чији је годишњи приход био мањи од 4 000 акчи. Најбројнија је била група тимарника чији је приход са тимара износио између 1 000 и 2 000 акчи (око 30%).
    У следећим деценијама очигледна је тенденција уситњавања тимара, вероватно услед потребе за бројнијом спахијском коњицом, па је четрдесет година касније, по попису из 1516. године, ова област била подељена на 13 зеамета и 219 тимара. Највећи број тимара убележен је у нахији Ниш – 75, а најмање у нахији Маглич, свега 11 тимара.
    Основа на којој је почивао тимарски систем била је установа миријске земље, тј. сва обрадива земља је била проглашена царском земљом, и била је власништво државе. У османском феудализму није било места за приватну својину, сем у виду мулкова, слободних имања и вакуфа, чији је статус султан могао по свом нахођењу да санкционише или измени. Раја која је живела на тимару имала је право на наследни земљишни посед – баштину, али се баштина није могла продавати, поклонити, заложити или сл. Тако је 1528. године, на пример, око 87% земље у Османском царству имало статус мирије. Услед све веће потребе за бројнијом спахијском коњицом, држава је експроприсала велике површине земље, али је крајем XVI века почела да губи контролу над миријском земљом, што се у савременој историографији сматра једним од главних узрока пропасти Османског царства.
    У тимарском систему, право на земљу уживали су држава, спахије и сељаци који су је обрађивали. Спахија који је држао тимар није добијао земљу у власништво, већ му је држава, као надокнаду за вршење одређене војне службе, уступала право да од раје прикупља одређен износ државног прихода. С престанком вршења службе, престајало је и његово право на уживање додељеног му тимара и прихода са њега. Спахији који седам година не би вршио своје војничке дужности, биле би наметнуте фискалне обавезе, као и свој другој раји. Синови преминулих спахија добијали су на уживање тимаре сличне тимарима својих очева, уз обавезу преузимања очеве службе. Ако је, на пример, умрли располагао тимаром са приходом између десет и двадесет хиљада акчи, његов најстарији син би добио тимар са приходом од четири, а други син са приходом од три хиљаде акчи.
    Тимари су се добијали на молбу војног старешине. Свим поседницима тимара, као и свим корисницима одређених привилегија и права одмах су издавани документи (берати, писма, тезкере, хуџети или темесући) о њиховим правима и привилегијама. Указе о постављању тимарника – берате, у већини случајева је издавао сам врховни господар земље -султан, сем у пограничним областима, где је то право имао и санџак-бег, у циљу унапређивања одбране и боље насељености земље. Услов за добијање тимара била је припадност војној класи, док је раји таква могућност била ускраћена. Син је постајао војник само ако му је отац био припадник војничке класе или султанов или бегов роб. Припадност војничкој класи Османлије су признавале и оним лицима која су имала своје феудалне поседе пре османског освајања њихових области, па су тако многи хришћани постали спахије – уживаоци тимара. Тимари су додељивани и дворским или државним службеницима, као вид плате или пензије. Тимари су се делили на „слободне“ и „неслободне“. У „неслободне“ тимаре спадали су они са малим годишњим приходима: спахијски и џебелијски тимари, тимари тврђавских поседа и соколара. Сви остали тимари су били „слободни“ – то су били поседи са већим или мањим имунитетним правима које је додељивао владар. Мањи тимари имали су управни имунитет, већи и економски, али ни једни ни други нису уживали судски имунитет. Села на „слободним“ тимарима уживала су територијални имунитет, а становници ових села уживали су лични интегритет у односу на државне и управне органе, што им је било гарантовано владаревом писменом гаранцијом. Пример слободног тимара је добро које је у области Браничева седамдесетих година XV века уживао браничевски сераскер, чувени акинџијски командант и потоњи смедеревски санџак-бег Али-бег Михалоглу. Његов тимар у области Браничева, са кога је приход износио 22 338 акчи, обухватао је два села и две мезре са 333 породице и 8 удовичких домаћинстава. У тимар Али-бега били су укључени и приходи од дажбина које је плаћала војнучка резерва, њих 145.

    Е. Миљковић-Бојанић

    Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили, СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

    Одговори
  • SuverenaAnonimka

    Ово су све сами турцизми који нису срБски! Погледајте међу француским архаичним речима – тамо ће те наћи праве срБске појмове, који су избачени из употребе.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top