Порекло презимена, село Маковиште (Косјерић)

Порекло становништва села Маковиште, општина Косјерић. Према студији Љубомира Павловића “Ужичка Црна Гора” из 1925. године. 

 

Ово необично дугачко село које се пружа уз Скрапеж с обе стране до његовог извора, увучено између Малог и Средњег Повлена и уздигнуто уз Велики, има више од 20 км. у дужину и 10 у ширину. Источним делом преваљује преко Равних Маковишта, југу се спушта ниско, скоро самој школи и цркви у Сијечој Ријеци.

Маковишта су типско плаиинско насеље: на великој висини, с планинским потоцима, закосима и испустима, с многим сточарским зградама и без икаквог трага од зиратних поља. На сред села су Равна Маковишта, сува пространа карсна површ, пуна вртача и разних остењака. На врху села су најлепши закоси: Речица, Дрепова Коса, Мали Повлен и Бурме. Стране речних корита су високе, омчите и стеновите. Мало лучица је око њих, а иајвише ииз Реновицу и Полошницу. По ободу речица и свих планинских виших и нижих коса пуно је врела. Земљиште је увек наводњено, те су сувати и закоси богати пашом и травом. Главно занимање је становништву сточарство, а у последње доба осваја и воћарство, нарочито у оним деловима села, која су по ободу Равних Маковишта.

На овом великом простору село је дошло на његовом ободу. Главни делови села су под Градином, јужном косом Равних Маковишта и низ Реновицу и Полошницу спуштени до под Јелову Гору и Драмановину, где су им ове две планине и ближе и приступачније од свих повленских закоса и сувата. И раније, као и данас, село се шири код поменуте рекавице, никако се не пење на планину или на Равна Маковишта. На планину се не смеју пети због рђавог саобраћаја, а на Равна Маковишта због безводности.

Делови седа су низ Полошницу: Шепци, Поповљани, Вракорченићи (Фрајкорчевићи) и Ристановићи: низ Реповицу: Ренова, између њих Дројићи, на источном ободу Р. Маковишта: Делијићи, на западу нод Лисинама: Ћебићи и на северном ободу Катина Стијена и Црвени Бријег, ова на Скрапежу и преко њега.

 

Порекло становништва н оснивање села.

Најстарија породица су Милисављевићи под Катином Стијеном, на оном месту где Скрапеж поново избија из својих понора, растурени су испод Катине Стијене и Дрињака. Некада је ова породица била многобројнија, али као стална хајдучка породица, на путу за даља ваљевска села пуштала је и своје и друге породице и растурала на све стране. На 20— 30 година испред Кочине Крајине у овој се породици много истакла угледом и имовним стањем Ката Милисављевић, за коју говоре да је много умела причати, свакоме доскочити и из сваке неприлике извући се. Она је расељавала и насељавала село, па су углавном све породице, осим Дројића, из доба њеног живота. Милисављевићи су из Бањана у Црној Гори, данас са пет кућа, докле су у Катино доба имали више од 20 домова; славе св. Архангела Михаила.

Дројићи су Кучи и по причању тако су се и у Кучима звали, или им се тако звало уже братство. Дошли су у ово село у три сродне породице, све три још на старом огњишту подељене, али чврсто везане једна за другу. Родоначелник ове породице звао се сердар Вукајло, дошао пре Катиног рођења, у првој половини 18. века с много народа и стоке и населио се под Градином, баш на најлепшем и најплоднијем делу Маковишта, где су и данас Сердаровићи и Вукајловићи, судница и школа. Сердар је сродника Матију померио од себе дубоко низ Полошницу према Поповини. а другог опет на југ испод старог богумилског гробља. Од Матије и његових потомака постали су Матићи — Доњи Дројићи, од Маринка, другог синовца: Маринковићи, Гајићи, Стевановићи, Миловановићи, Сердаровићи, Вукајловићи и Дукићи – Горњи Дројићи; обојих 64 куће, славе св. Николу.

Радована Ристановића населила је Ката у Полошници, дубоко испод Поповине и под Вардом годечевском. Ова је породица познатија под именом родоначелника Ристана, који је стар дошао у ове крајеве и овде умро у дубокој старости. За његовим сином била је Катина унука, кћи њеног сина Лазара, који је хајдуковао по Јадру и тамо се негде и одселио. Ристанов је старији син Марјан отишао у добровољце и много се задржао по Срему и аустријским странама. Још за живота очевог вратио се кући, напустио одружје и одао се мирном животу. Њега су за живота звали Фрајкором, те су му се и потомци стали звати Вракорчевићи. Данас је Ристановића под Вардом и испод поповине 26 кућа, славе св. Ђорђа.

Кад је Ката населила Ристана и за његовог сина Милуна дала унуку, из истог краја од Посавља довела је у Поповину некаквог Јована Топаловића, у намери да би се он ту запопио и да би селу послужио. Још много пре на том месту је била црква и поред ње гробље, све се звало Поповина, али ни цркве, ни кога да живи око ње, није било. Поповина је мала одавно очишћена и обзираћена површ, на серпентину, врло плодна и богата водом. Топаловићи су заузели Поповину, а никад нису ни сетили се да попују. Има их 11 кућа, славе св. Ђурђа.

С Ристановићима дошли су заједно и Делијићи, досељени из села Делијића у црногорским Тепцима. Дошла су два брата: Јосиф и Илија и заузели сточну падину Градине до Парамуна, и одмах се поделили. Јосиф је остао на старом месту при извору Реновице, а Илија се помакао мало ниже низ реку. Горњи и Доњи Делијићи су толико сродни да се до пре 15 година нису узимали. Има их 38 кућа, славе св. Ђурђа.

У Реновицу, према парамунском манастиру, населила је Ката на имање неких изумрлих, породицу данашњих Субашића. Ову хајдучку породицу довела је нека хајдучка чета из околине Пљеваља, и како су неке старе породице замирале, Субашићи, два брата хајдука Периша и Лука, смире се и уђу неким удовицама, доста блиског сродства. За ове породице се зна само толико да су врло старе, да су славиле св. Николу и да су се одселиле преко Саве. Субашићи им натуре своје презиме и славу уз прикаду њихове нове славе. Субашића има 25 кућа под разним презименима, славе св. Јована, прекађују св. Николу.

При улазу у село са западне стране испод оних многих варданских голих серпентинских чукара насељени су Шепци, досељени из црногорског Колашина, из Кричкова. Дошли су као јака задружна сточарска породица од неколико чланова и населили се у овом најсиромашнијем делу села. Ова се породица доселила пред Кочину Крајину, много се расељавала, свуда се много множила, свуда се лако прилагођавала и сваковрсном пословању и начину живота одавала. И ако је сељак издваја и сматра нечим другим од себе, опет се она, борбене природе, свуда истиче на површину. Џемату је остало име Шепци, а породице су: Томићи, Марковићи, Павловићи и др. Има их које око Полошнице које на Јасиковој Њиви, 36 кућа. славе св. Ђурђа.

Уз Кочину Крајину дошао је у ово село хајдук Милош, родом из мачванског Прњавора. Много је хајдуковао по ваљевским и подринским селима, али се некако највише врзмао око овог села, око неке Катине унуке. И ако су га и друштво и сељаци овог села радије звали хајдук Зекан, због његових зелених очију, иако није био на очи леп, ипак су наморали Катину унуку, те се удала за њега и она га натерала – да престане хајдуковати и да оца, матер и браћу доведе из Прњавора и насели под Црвеним Бријегом, одмах испод Катине Стијене, око Скрапежа и до Таора. Од овог Милоша и његове браће постала је најчувенија и најјача црногорска породица Милошевићи – Зекановићи, чији су преци у селу и округу заузимали најугледнија места, а чије су се одиве удавале за најбоље ваљевске и ужичке домове. Милошевићи су старином од Горада у Херцеговини, дошли доста рано у Прњавор, а населили се у Маковиштима око 1787. године, има их сада 23 куће, славе св. Гаврила.

Велика ваљевска немирна породица у Лесковицима Ћебићи још у доба аустријске окупације Србије отисла је неке своје чланове у хајдучију, где се неки хајдук Савко досели тетки у Вукајловићима, и остане поред ње. Од њега је до данас изашло и око извора Полошнице намножило се 16 кућа, славе св. Јована.

У Ренову су се испод Делијића населили Осаћани: Васиљевићи и Тодоровићи, једна иста породица из Осата, дошла у доба Карађорђевог Устанка; има их 13 кућа, славе Мратиндан. Испод њих, у исто доба дошли су Милуновићи из околине Прибоја; има их 4 куће, славе св. Јована, а прекађују св. Николу.

У Маковиштима је 261 дом од 11 породица.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Ужичка Црна Гора”. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.