Порекло презимена, варош Беране

Порекло становништа вароши Беране, према студији Милисава Лутовца “Беране” из 1932. године, као и према истраживању попа Богдана Лалевића и Ивана Протића “Васојевићи у турској граници” из 1903. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Положај

Беране лежи на Лиму, у доњем делу беранске котлине. Лим тече средином ове котлине, и при излазу из ње усекао се у кречњаке и створио клисуру Тифран. Котлина је била у плиоцену под језером; дно котлине и њене стране дисициране су долинама. По језерским наслагама, на дну котлине, су њиве са пшеницом; долине се, међутим, често наводњавају, и у њима успевају кукуруз и воћке.

Беранска котлина је окружена венцима Беласице, Комова и Цмиљевице чија висина прелази 2000 метара; ове су планине богате пашњацима и шумама. Како је окружена планинама котлина је заклоњена од ветрова, и у њој је зима релативно блага, а лета свежа. Услед тога, што је опкољена планинама, котлина је издвојена од суседних крајева; али ипак поменуте планине не чине веће препреке саобраћају; на њима има доста превоја, преко којих се комуницира са околним областима.

Један од најважнијих путева био је стари зетски пут, који је полазио из околине Скадра, ишао преко плавско-гусињске котлине и долином Лима на Будимље, Бихор, Нови Пазар и Сјеницу. У Средњем веку, и скоро за све време турске владавине, овим је путем текао, готово, сав промет овог краја; њиме су се кретали каравани из Скадра у Рашку и он је био најкраћа веза између Зете и Старе Рашке. Тек са новим политичким променама и грађењем колског пута преко Трешњевика, пут плавско-гусињске котлине губи, за беранску околину, ону прву важност. С друге стране, преко беранске котлине је најзгоднији прелаз из лимске долине у околину Новог Пазара. Осим овога, беранска је котлина у вези и са долином Ибра, са Пећи, доњим Лимом и са Колашином. За развитак Берана и беранске околине најповољније је то, што је ова котлина на додиру између симорашне и карсне Црне Горе с једне, и плодне долине Лима и осталих крајева источно од Лима, с друге стране.

Сви ови услови давали су беранској котлини повољан положај. Природно је, што је она рано била насељена, и што се у њој створио град; стварање града било је условљавано саобраћајним, топографским и економским приликама, а у новије време и политичким потребама. Беране лежи на левој обали Лима, на најнижој речној тераси; само је један мали део вароши на десној обали, такође на тераси, која одговара првој. Овај део вароши, на десној обали Лима, зове се Ареми, а првобитно му је име Просине Ареми су везани мостом за главни део вароши; од њега су удаљени око 400 метара, јер Лим често мења корито, иоткопавајући час једну час другу обалу. Изнад Арема је брег Јасиковац где су била турска утврђења.

Постанак и развитак

Беране је новијег постанка. Нема никаквих трагова који би говорили о неком ранијем насељу; у недавној прошлости Лим је текао преко простора, где је сада варош. Око 1850. године, место на којем је Беране звало се Беговски Луг; он је био обрастао шибљем и јовама, и служио за пландовање и напојиште стоке из околних села.

Али је ипак беранска котлина имала свој економски центар и пре оснивања Берана. Беранама је претходила варош другога имена; то је било средњевековно Будимље, које је лежало на десној обали Лима, удаљено свега 3 километра од Берана. Будимље је било средњевековно насеље, природом заштићено; оно је лежало испод купастог и стеновитог брега Градца, који је само с једне стране приступачан. Будимље потиче још из римског доба, јер се и данас откопавају темељи кућа и надгробни споменици из те епохе. За време српске средњевековне државе, Будимље је било једно од знатнијих места Старе Рашке; у њему је Св. Сава основао епископију, а једно време у Будимљу је живео и њим управљао Стеван Дечански.

Са доласком Турака будимски град је пропао, а за време сеоба под патријарсима Чарнојевићем, и особито Шакабендом, Будимље, као и остала околина, остаје готово пусто; само се очувао назив „Шехер“ у подножју Градца.

Нове прилике тражиле су згодније место које би било средиште целе околине. Ново средиште требало је више да одговара савременим економским приликама. Али се, од краја прве половине 18. па до почетка друге половине 19. века, није могло формирати такво насеље, због политичких прилика и етничких промена. Ново становништво, које је силазило са васојевићских планина и црногорских брда, наишавши на земљиште погодно за земљорадњу и сточарство, одавало се најпре сточарству. То је било њихово дотадашње занимање, стога су се ови досељеници радије настањивали у планинским пределима, где су могли држати стоку. Сем тога овај је крај у 18. и 19. веку био прелазна област за брдска и црногорска племена, која су мигрирала према Шумадији. Један део ових исељеника овде се задржао; од њих су се доцније формирала браства, која су живела готово самосталним животом, признајући само формално власт плавско-гусињских ага који су били господари беранске околине. У то време, Ђурђеви Ступови били су једино место, где је народ путем размене трговао, и то поглавито о саборним данима. Тих су дана бјелопољски трговци, чим би то било слободно, дотеривали еспап и продавали. Ђурђеви Ступови су били дакле нека врста економског центра све до оснивања Берана.

Чести напади брдских православних племена на околна номуслимањена браства у Бихору нагнали су Порту те је 1862. године послала војску, која је покорила немирна браства; ради безбедности тада је постављен гарнизон на левој обали Лима. Турци су најпре подигли касарну, “кршлу”. У непосредној близини кршле и града била је раније кула гусињских ага Шабанагића; она је служила за слуге и војску када су аге с времена на време долазиле да покупе харач и четвртину. Тако је на месту куле постао град који је био заметак данашњих Берана. Кулу Шабанагића спалили су Срби 1853. године када је беранска околина постала саставни део Црне Горе.

Један од главних узрока да се варош оснује баш на овом месту је тај, што је ту средиште целе околине; сем тога овде су се укрштали два пута: један је ишао долином Лима, у правцу Југ-Север, а други је имао правац од Запада ка Истоку, према Новом Пазару. Турци се, такође, нису смели удаљавати од обала Лима, јер би се приближили брдима, одакле им је сваког дана претила опасност. У почетку Беране је имало чисто војнички карактер. То се види из тога што је Хусеин паша свим силама радио да оснује насеље у близини гарнизона. Позвао је главаре и заповедио им да објаве да свако може добити бесплатно земљиште за подизање кућа. Нису тражени услови какве ће куће да буду; било је потребно основати насеље, па било и од блата.

У почетку је са насељавањем ишло врло тешко. Ни лепи поступци турских власти, ни друге олакшавајуће околности нису могле привући српско сеоско становништво, које се искључиво занимало сточарством, да се настани у близини турског гарнизона, и живи у заједници са Турцима с којима се непрестано крвило. Сем тога, становништво из околине није имало склоности за варош, јер није имало трговачког ни занатског духа. И муслиманско становништво нерадо се досељавало услед личне несигурности, јер је мислило да ће ту бити само привремено насеље.

Најпре су почели правити куће турски чиновници и ислужени војници који су по изласку из војске ту остајали. Од православних Срба из околине, једино је народни главар, капетан и поп Јосиф Михаиловић направио кућу, колико да се не замери турским властима. Мало доцније за турском војском почеле су долазити занатлије из околних вароши; они су најпре долазили привремено, због зараде, али су се многи стално настањивали и куповали куће од турских чиновника, који су се селили. Пожар у белопољској чаршији 1867. год, уништио је један део ове вароши, те су се неки трговци преселили у Беране; тада је досељен Филип Војновић са браћом.

И поред тога што је Беране давало повољне услове за зараду, остало је незнатно насеље све до 1878. године, када је утврђена граница између Турске и Црне Горе.

И ако је тада Беране постало гранично место, ипак је престала бојазан за муслиманско становништво и оно се почело досељавати у већем броју из разних крајева. Управо тада се јављају три струје у досељавању. Прву чине досељеници из црногорских вароши, у којима муслимани нису хтели да остану, пошто је Црна Гора освојила та места, не хотећи да им раја суди.

Тада су досељени из Подгорице: Ђечевићи, Подгоричани и Рецовићи;

из Никшића: Аџиомеровићи, Париповићи, Феризовићи и Никшићи;

и из Колашина: Колашинци, Хасићи и Муслијићи.

Другу струју чине они који су дошли из околних вароши: из Призрена 9; из Колашина 7; из Бијелог Поља 20; из Пећи 14; из Скадра 4; из плавско-гусињске околине 20; и из Новог Пазара 3 породице. Сем досељеника из поменутих вароши, било је појединачних досељавања и из удаљенијих области као из: Валбона, Јајца, Тоскерије (Ј. Арбаније) итд.

Ови досељеници из вароши највише су утицали на привредни развитак Берана, јер су доносили какав занат или трговину и одржавали су сталне трговачке везе са варошима из којих су се доселили. Трећа и најинтензивнија струја долазила је из села, већином из Бихора и из околине Бијелог Поља. Из околине Берана у почетку су досељена само два муслиманска братства, јер нису могла да опстану међу православним. Ово досељавање сеоског становништва било је из разних узрока. Једни су долазили у службу код појединих чиновника и трговаца, па су по изласку остајали у вароши. Другу много знатнију групу досељеника са села сачињавају кириџије; вршећи кириџијски саобраћај између појединих вароши, кириџије су упознавале поједине вароши, и настањивале се у њима. Они су отварали радње почињући трговину с оним артиклима с којима су киријали, и који су били изобилно заступљени у крају одакле су досељени. Готово сви досељеници из Бихора најпре су продавали воће, а из Корита и Пештери сточне производе. Има кириџија који се баве кириџијањем и после настањивања у вароши.

Осим досељавања из чисто економских разлога било је досељавања и из других узрока, особито код православних Срба; они су се досељавали услед притиска и крвне освете. Али главну масу досељеника чинио је муслимански свет; истина, међу досељеницима било је и православних, али, као што се види, они нису из околних села, него из вароши где су били развијени занати, и где су православни већ били навикли на заједнички живот с муслиманима. То досељавање настављено је све до 1912. године, када је Беране ослобођено испод Турака.

Тип

У почетку Беране је било иасеље од неколико кућица плотара покривених кровином, и прибијених у непосредној близини града. Са све већим досељавањем, варош се ширила поред пута који је водио од града. 1896. године Лим је надошао и однео један део првобитног насеља (22 куће са муслиманским гробљем). На том месту данас се налази сточна пијаца и парк. После те поводњи варош се ширила по чврстом тлу, које Лим није могао поткопавати.

На тип вароши највише су утицали њени осниваоци Турци; стога она и носи обележје оријенталско — муслиманске паланке. Паша — оснивач утицао је на распоред кућа те су две главне улице праве и широке 15—20 метара, а у свему се другом огледају одлике муслиманске вароши ; Беране је са одвојеном чаршијом у средини, и Горњом и Доњом Махалом, које су готово изоловани делови вароши; у њима су куће за становање.

Данашње Беране има две уздужне и праве улице од којих се споредне зракасто разилазе, и прелазе у ћорсокаке. Готово на средини вароши је Горњоселски Беглук, где сељаци продају своје продукте, особито дрвенарију: чабрице, каце, бачве и друге израђевине. У средини вароши су чесме које истичу у јаким млазевима. За време турске владавнне на средини главне улице био је и шедрван — доста велика кућа са чесмама и диванама за седење. Од свих чесама спроведени су канали кроз варош; они су покривени, а раније су били отворени јазови.

Рекли смо да су куће у почетку биле бедне; али се привредним напретком старе плотаре, покривене кровином, замењују са чатмарама покривеним шиндром. Поред тога направљено је неколико кула од камена. Дућани су били ниски, са ћепенцима; они су сконцентрисани у главној улици, док су занатлијске радње биле у споредним.

Православно становништво било је настањено поглавито у Горњој Махали, а имало је кућа и у центру,

Привреда и саобраћај

Од постанка Беране је било седиште кајмакама, а због граничног положаја и честих буна још и седиште врло знатног гарнизона. Све је то изазвало већу потрошњу, а с тим у вези и већу продукцију и промет. Али напредак Берана почиње тек са утврђивањем границе између Турске и Црне Горе. До тада је Беране одржавано као војничко насеље, а од тада се развија у њему привредни живот. Природни и економски фактори тек су тада могли утицати на напредак вароши, јер се православни народ помирио са турском влашћу. С друге стране, муслиманско становништво из околних крајева, који гравитирају беранској котлини, добило је слободније кретање. Сви продукти из околних села, па чак и из удаљених области, сношени су на беранску пијацу, јер је она била једина за врло пространу област. Последице су тога мешања, поред привредног напретка, и прилагођивање муслимана и православних једних другима.

Гранични положај био је од великог утицаја на развитак Берана. Пре свега граница је секла природну и економску област Берана. Горњи Васојевићи и плавско-гусињска област били су одсечени граничном линијом, која је залазила прстасто и стварала економску зависност граничних крајева; то је доносило врло честе размирице. Због тако смањене економске области Беране не би могло напредовати, да није постало гранично место. Као гранично место Беране је играло улогу посредничке вароши; преко њега се кретао цео промет с једне стране између источних, и богатијих, а с друге између западних, и сиромашнијих крајева. Али је и овај промет био ометан тиме, што су ови крајеви припадали двема државама.

Цео саобраћај кретао се доста рђавим путевима, који су служили само за караване. Пре 1912 године, Беране је одржавало најаче трговачке везе с околином Новог Пазара, куда је водио и стари зетски пут. Пештер је богат стоком и сточним производима, а Беране је најбоља пијаца. На њу су долазили трговци: Скадрани, Подгоричани па чак и Дубровчани. Због личне несигурности ови трговци нису смели залазити у унутрашњост, те су берански трговци ишли у Пештер и остале удаљеније крајеве; то је изазвало богаћење трговаца у Беранама, и досељавање сеоског становништа. И сами власници дотеривали су стоку на пазар који се држи суботом. Беранска пијаца је била трг за стоку не само из беранске околине, Бихора и Рожја, него и за велики део Пештери. Због оваквог положаја Беране постаје сточни трг на који је пазарним даном долазило 2 до 3 хиљаде грла говеда и коња, а много више оваца и коза. Због плодности околине, Беране је било и житна пијаца; али, и ако је жетва доста обилна, ипак је дотеривано жито из Пећи. Пре 1912 године жито из Пећи дотеривали су Малисори и Рожајци, јер православним није био сигуран пут; потрошачи су били из Црногорских Брда: Васојевића, Колашина, Братоножића и т. д. Берански трговци су се даље богатили на разне начине. Једни су куповали десетак од државе, а други су за време јефтиноће куповали жито, и сипали у амбаре па га продавали кад скочи цена. Близина границе учинила је да се трговало и кријумчарењем, особито са дуваном и ракијом. Богаство у стоци и планинској дивљачи повлачило је трговину са крзном и сточним кожама. Трговци су за мале цене куповали сирове коже и крзна, и преносили их’караванима за Косовску Митровицу, Скопље и Солун. Отуда су дотеривали со, гас, шећер и други еспап; потрошња је најпре била ограничена на гарнизон и чиновништво, а доцније се проширила и на сеоско становништво.

Балканским ратом 1912 године Беране је ослобођено испод Турака, и са променом политичких прилика наступила је нова фаза у његовом развитку. Уклањањем границе, Беране је добило своју природну економску област. Налазећи се у средини простране и плодне области, која њему гравитира, Беране је добило значај главне вароши у лимској долини; све варошице горњег Лима леже на једној комуникационој линији, а централни положај заузима Беране. Те промене учиниле су да се из основа и нагло измени физиономија и живот вароши. Прво је настала промена у становништву. Муслимани, који су сачињавали главну масу, нагло су се исељавали, услед верског фанатизма и бојазни од освете. Одсељавали су се у вароши где има више муслиманског света, као у Пећ, Нови Пазар, Сарајево, а највише Турску. Муслиманска имања покуповали су чиновници и имућнији сељаци. Са променом становништва почео се мењати и живот вароши.

У првим годинама варош је опадала услед досељавања сељака, који су собом донели и сеоски живот; а тај застој трајао је врло кратко, и затим се нагло осетио напредак. За последњих 14 година од ослобођења Беране је скоро изгубило свој ранији тип. Главни део вароши, најстарији, нагло губи све турске црте. На место ниских кућа од слабог материјала подижу се нове, од цигље и камена, на два и три спрата. Даље се подиже један сасвим нови део вароши, у продужењу главне улице, дуж друма Андријевица-Беране; овај је део од 1918 године порастао за 400 метара, а у скорој будућности везаће се са селом Пешцима.

У главној улици сконцентрисане су главније радње: хотели, кафане, радионице и дућани. Ареми, на десној страни Лима, задржали су тип турске махале; они су у страни од главне комуникације, дуж које се подиже нови део, а сем тога њихови садашњи становници јесу сељаци, који се занимају поглавито земљорадњом. Најбоље су се развили они занати, који су одговарали потребама становништва, као ковачки, лимарски, мутафџијски, калајџиски и златарски. Све су занатлије пореклом из вароши где су били развијени занати, из Пећи, Призрена, Бијелог Поља, Скадра и других места. Са исељавањем муслимана многи су од заната опали, као златарски, бојаџиски, папуџијски и пушкарски, јер нове прилике условљавају друге занате. Готово нема ни једног заната који није заступљен у Беранама, а најнапреднији су: обућарски, кројачки, браварски, ковачки, лимарски, столарски и хлебарски. Данашње занатлије су из млађег нараштаја који придолази са села, јер сељаци, који су до сада гледали на занат као на презрен посао увиђају његову корист и дају своју децу на занат. Садашње занатлије су већином са стручним спремама и сачињавају добро организовано еснафско удружење.

Због развијеног воћарства у околини, највише се тргује ракијом. С тим је у вези и велики број кафана у Беранама, које отварају досељеници са села; они друге занате не знају, а овај им чини прелаз од сељачког ка варошком начину живота.

Беране је изгубило важност пређашњег сточног трга, јер сада није гранично место; поред тога осећа се и економски застој пошто Скадар, Подгорица и Дубровник не „вуку стоку“. С друге стране, сточарство је потиснуто земљорадњом у више регионе. Али и поред свега Беране је најбогатија житна и сточна пијаца у целој лимској долини; оно је после ослобођења постало трг за врло пространу и економски развијену област. Бихор и беранска жупа дају жито и воће, а Горња Села и планина стоку, сточне производе и дрвене изређевине, које Жупљани и Бихорци купују. Беране је, дакле, трг између планинско- сточарског и пољско-земљорадничког становништва.

Данас Беране има највећи саобраћај са Подгорицом, Пећи, Новим Пазаром, а од скора и са Сарајевом. За Подгорицу се извози жито, ракија, стока, и сточни производи, а увози со. Пре 1912. године Беране је увозом било упућено на Косовску Митровицу; доцније оно прелази на Сарајево, одакле се дотерује колонијална роба. Увоз Берана се врши из Сарајева, Митровице и Подгорице, јер нема израђеног пута који би имао преимућство. Најприроднија његова веза била би лимском долином за Сарајево.

Беране је врло младо насеље, и за кратко време доста се брзо развијало ; тај се развитак нагло осећа после ослобођења. Беране је имало: 1867. године 110 кућа и 400 становника, а 1909 године 500 кућа и 4000 становника. Пре 1912 године, већину становништва чинили су муслимани; православних једва ако је било десетина од укупног становништва. После ослобођења овај се број знатно мења у корист православних. По најновијем општинском попису из 1926 године, Беране има 450 домова и 3400 становника од којих на православне долази 371 дом, а на муслимане 179.

Ово рашћење и опадање становништва у вези је са досељавањем муслимана пре и исељавањем после рата, а с друге стране досељавањем православног сеоског становништва и чиновника. Као што је речено, досељавање становништва је у последњим годинама врло знатно, јер просечно износи 3%. а прираштај ново сазиданих кућа 5 до 6 годишње. То досељавање долази поглавито из области проширене економски после 1912 године, већином из Горњих Васојевића, и из села беранске околине. Сем тога Беране је привлачило велики број чиновника, јер је постало административни и просветни центар доста простране области. У њему су: виша државна гимназија, учитељска школа, болница, женска радничка и трговачка школа. Све је ово чинило да Беране постане и чиновничко место и да изазове већу потрошњу, полет за трговину и подизање кућа као и других хуманих установа. Будући развитак Берана знатно ће потпомоћи богаство његове околине у природним производима, у шумама, каменом угљу и воденој снази. А када се израде и путеви Увац-Беране, Косовска Митровица- Беране и Нови-Пазар-Беране, Беране ће постати важан саобраћајни чвор; тиме ће се такође убрзати његов напредак.

 

ИЗВОР: Милисав Лутовац, “Беране”. Гласник географског друштва (стр. 195-203)

 

*   *  *

 

Порекло становништва Берана према истраживању попа Богдана Лалевића и Ивана Протића „Васојевићи у турској граници” из 1903. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Одмах до Пешаца, на северној страни, лежи варош Беране, главно и средишно место беранске нахије. Ова је варош основана 1862. године, после ратовања Турака са Васојевићима, из политичких разлога. У вароши има на 350 — 400 кућа, са скоро 600 породица, од којих су 102 српске, а остало турске. Има и 30 кућа Цигана. Становници се већином баве трговином са житом, живим, поставом и т. д. Срби су већином досељеници из Пећи, Призрена, Бијелог Поља, Плава, Гусиња. Највећа се трговина води са житом и живим. Пазарни је дан субота, када се, нарочито лети, доноси велика количина жита из Пећи. На пазар је слободно долазити и Црногорцима, којима је житни пазар добро дошао, нарочито гладних година, као што је била 1903., и то не само Васојевићима него половини Црне Горе. Стоку је забрањено увозити у Црну Гору од стране црногорске владе, али се извозити може, с тим да се више не враћа.

У вароши је кајмакам беранске нахије, који је и погранични комесар и месни војни командант. Још има у вароши пошта и телеграф, српска четвороразредна основна школа, турска основна школа и руждија (грађанска школа), две џамије, од којих је једна направљена 1883., а друга, на десној страни, подигнута је 1903. У вароши увек има по 2 табора (2000) војника, а на Јасиковцу, с десне стране Лима, и један одред артиљерије. Поред турског грађанског суда црногорска се власт меша у све важније спорове међу Србима у беранској нахији.

 

ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Милутин Осмајлић

    Беране се први пут помиње као седиште казе у турском годишњаку (салнама) у попису становништва за 1580. годину, мада су Турци први попис вршили 1485. године, у којем се помиње Комска нахија, која је припадала кази Бихор, насељена искључиво православним српским становништвом, које се бавило сточарством и земљорадњом, што се може узети као релевантан податак којим се помера граница, односно година постојања насеља, од званичне 1862. године. Ово је османлијски извор који се у годишњаку (салнама) за 1800. годину поново појављује. Податке о Беранама као седишту казе (среза) још 1580. године, објавио је Центар за турколошка истраживања из Призрена (2012), а истраживање је вршила проф. др Таџида Зупчевић – Хафиз, са Универзитета у Приштини.

    Назив села Беране је старословенског порекла, када су га тако назвали сточари из овог краја по овну, предводнику стада, званог беран или баран. За ту тврдњу данас имамо доста доказа. На Кавказу и данас зову овна беран, као и у Чешкој и Пољској. Берансело је по томе добило име као и топоним Беранкрш. Погрешно је тумачење да је место Беране добило име од турске речи бер-хане (једна кућа).

    Нека насеља у Србији – Берановац код Краљева, Берање код Пожаревца, Бериње код Прокупља, те Баране у Метохији и Баране у Херцеговини, такође су названи по овну берану или барану, као и Берово у Македонији. Топоним Бераташ ( или Бероташ) у атару села Доње Луге код Берана, потврђује чињеницу да је названо по овну берану. Таш је скраћени назив за камену со, те се овај топоним може превести на савремени српски језик као – солило за овце.

    • branko

      Riječ Berane postoji mnogo prije Turaka i doseže u davna vremena – Berane ( selo ispod Berankrša), Berankrš i teško ti ga nama kad se oslanjamo na Zupčevićku i družinu. Turci su u beranski kraj stigli tek 1455 godine i nijedan toponim , hidronim, oronim nijesu promijenili.

  2. Војислав Ананић

    Тврђава Бихор у 15. и 16. веку

    Татјана М. Катић

    УДК 725.182(497.11)”14/15″

    Апстракт. Рад се бави бихорским градом од турског освајања 1455. године до краја 16. века. На основу османске архивске грађе, анализиран је стратешки и војни значај утврђења у прве две деценије турске власти, као и његова улога у потоњим временима. Бихор је био управни, полицијски и судски центар истоимене нахије, територијално-управне јединице у саставу Призренског санџака. Тврђава је, као седиште органа османске власти и симбол султановог ауторитета у провинцији, на околно становништво вршила утицај, који се пре свега огледао у ширењу ислама.

    Кључне речи: Бихор, тврђава, нахија, кадилук, Османско царство, Призренски санџак, исламизација.

    Остаци средњовековне тврђаве Бихор налазе се у близини села Биоче, код ушћа Љешнице у Лим, на врху брда познатог под називом Градина. У историографији се веома мало зна о овом, некада стратешки важном граду, од кога су данас сачувани само делови зидина са траговима куле и стражаре, а у унутрашњости бунар-цистерна и темељи појединих објеката. Време његовог настанка није утврђено, а најранији помен датира из новембра 1450. године. Подигнут је у сврху надзора и одбране путева који су водили долинама наведених река. Из тог разлога није служио само као војни објекат већ и као караванска постаја и место где су се драгоцене ствари могле оставити на чување. У српским летописима је забележено да су га Турци освојили 1455. године.
    О Бихорској тврђави у османском периоду писали су Олга Зиројевић и Милан Васић у оквиру већих тематских целина. Они су донели податке о бројности посаде и њиховим приходима, од којих најранији датирају из прве половине 16. века. При том су, а нарочито М. Васић, начинили неколико грешака, које су касније, некритички, преузели сви који су, мање или више, писали о овој теми.
    Према наводима О. Зиројевић, бихорску посаду су крајем друге деценије 16. века чинили диздар, ћехаја, тобџија, имам и 21 мустахфиз — укупно 25 људи. Они су око 1530. године уживали приходе од 17 села у износу од 33.333 акче. У истом раду стоји податак да се четрдесетих година 16. века посада састојала од укупно 226 људи! Увидом у коришћени извор, Опширни попис Призренског санџака из 1548/1550. године, утврдили смо да је скоро сасвим извесно да О. Зиројевић није направила грешку у читању, већ да је реч о штампарској грешци. У овом дефтеру поименично су уписани сви посадници, којих је заправо било свега 26. Међутим, иако је на први поглед јасно да је посреди грешка, с обзиром на то да су мала утврђења у унутрашњости, попут Бихора, обично имала између 20 и 40 посадника, податак о 226 мустахфиза понављан је у каснијим радовима.
    О наоружању чувара бихорског града тешко да се нешто детаљније може рећи, јер списак онога што је приликом истог пописа 1548/1550. године затечено у тврђави садржи углавном жито, делове расходоване опреме и мању количину барута. Вреди једино поменути да је у то време Бихор имао четири заплењена хришћанска малокалибарска топа.
    Олга Зиројевић је такође донела податак да су бивши посадници Бихора искрчили земљиште у близини утврђења и ту основали село Подграђе, нешто пре новог пописа Призренског санџака 1571. године.
    Милан Васић своје излагање о османском Бихору почиње тврдњом да је посаду 1530. године сачињавало 25 људи, тј. диздар Касим и 24 мустахфиза. Ово је само делимично тачно, јер Васић погрешно датира коришћени извор. Наиме, он се позива на пописни дефтер бр. 92 (TD 92), за који наводи да је сумарни попис Призренског санџака из 1530. Међутим, реч је о попису из 1518. године, који је користила и Олга Зиројевић, тако да су овај диздар Касим и 24 мустахфиза, они исти диздар, ћехаја, имам, тобџија и 21 мустахфиз које је она поменула.19 Иначе сумарни попис санџака Призрен из 1530. не садржи ни имена ни број бихорских посадника, већ само имена 17 села, која су припадала њиховим тимарима, с бројем становника и укупним приходом.
    Такође, када Васић даље пише да је посада држала осам тимара, од којих су шест били колективни, а да је диздар Касим имао приход од 7060 акчи, од села Затон и Добродол, то се све односи на 1518. а не 1530. годину. Села тимара бихорских посадника, према документу који доноси исти аутор, припојена су султановом хасу 1566. године.
    Постојање села Подграђа навело је Милана Васића да бихорско утврђење претвори у трговачко-занатско насеље. Према његовом мишљењу је, „уз подграђе (малим словом написао М. В.) постојала варош с тргом, гдје је обављана трговина локалног значаја. Та варош је напредовала, па се, у документима из XVI вијека, јавља као касаба.“ Даље пише да се прерастање Бихора из трга у касабу догодило половином 16. века, а да је затим „трговину од њега одвукао суседни Никољ пазар.“ За постојање цивилног насеља, односно касабе Васић је навео неколико извора. Ми смо, међутим, контролом свих наведених места, утврдили да се Бихор свуда помиње као кале (тврђава), а да се само у једном помиње и као каза (кадилук). Помена касабе, касабе Бихор, или, евентуално, касабе Подграђе, нема. С обзиром на то да се арапским писмом каза (ﻗﺿﺎ) и касаба (ﻗﺿﺒﻰ) пишу веома слично, могуће да је грешка у читању довела до тога да се тврђава Бихор „развије“ у касабу.
    У турским пописима не постоје никакви подаци о становништву града Бихора, што је приметио и сâм Васић, а разлог томе лежи у чињеници што је то увек био војни објекат а не цивилно насеље (село, варош, касаба). Такође у османским изворима 15. и 16. века нема ни трага било какве трговачке активности у самој тврђави нити у околним селима; нема регистрованог трга, панађура, нити наплате тржишних такси, као што је то био случај у Никољ-Пазару. Ни село Подграђе никада није достигло ранг касабе, а поготову не до половине 16. века, с обзиром на то да је настало тек нешто пре турског пописа 1571. године. Горенаведеним исцрпљено је све што се до сада у историографији писало о бихорској тврђави у периоду османске власти. На основу нових, до сада некоришћених турских архивских извора из 15. и 16. века, могуће је више рећи о улози и значају Бихора у овом периоду. Захваљујући томе што се налазио на стратешки важном положају за даља турска освајања, Бихор није попут многих других српских средњовековних утврђења разрушен, већ је задржао своју војну функцију. У град је одмах по заузимању 1455. године смештена турска посада, чији се број кретао од 25 до 27 људи током 15. и 16. века.
    Најранији подаци којима располажемо о пореклу и бројности бихорских посадника потичу из 1477. године. Реч је о сумарном попису дела Паша санџака, коме је у то време припадала територија некадашње области Бранковића, па тако и предео Бихора. Овај извор значајан је јер, поред поименично уписаних тврђавских посадника и вредности тимара које уживају, садржи и списак села у оквиру сваког тимара са бројем пореских обвезника. Седамдесетих година 15. века у бихорском граду је било укупно 27 војника, све муслимани: заповедник тврђаве (диздар), имам и 25 обичних посадника (мустахфиза). Пореклом су били из различитих крајева Царства: из Сера, Једрена, са Крима (Татарин), анадолске црноморске обале (Лаз), Скрапара и других. Диздар, извесни Илијас, царски гулам, уживао је велики тимар од 11.415 акчи, у који су улазили приходи седам села, међу њима и, у то време, најмногољуднијег бихорског села — Затона — са 101 пореским обвезником. Примања осталих посадника била су знатно нижа, али и даље висока у односу на друге тврђаве, и кретала су се у распону од 1700 до око 3400 акчи. Само је тобџија Доган, као мустахфиз с посебним вештинама и знањима, имао тимар од 4156 акчи.
    Овако знатни приходи диздара и једног броја мустахфиза могу се објаснити великом ангажованошћу истих у конкретним војним акцијама у окружењу, односно повишицама које су стекли због ратних заслуга. Како се Бихор налазио на једном од праваца турских продора ка Херцеговини и Босни, извесно је да је и његова посада била укључена у тамошње сукобе у другој половини 15. века. Наиме, све до оснивања Херцеговачког санџака 1470. године, а и касније, до 1475. године, када су заузети преостали градови на том подручју, изузев Новог (1482), стање у Херцеговини је било изразито нестабилно. Турци нису били сигурни ни у деловима Босне под својом влашћу. Зато су, крајем 1465. године, на делу освојене територије обновили као својеврсну тампон-зону између својих и угарских поседа босанско краљевство, које је трајало најкраће до лета 1476. године.
    Коначним учвршћењем османске власти у наведеним подручјима и даљим померањем граница Царства улога Бихора као војног објекта је опала. О томе сведоче драстично умањена примања посаде, која је, према попису из 1518. године, бројала 25 људи. Диздар, већ помињани Касим, уместо пређашњих 11.415 акчи диздарског прихода, спао је на 7060, његов заменик (ћехаја) добио је 1732 акче, имам 2016, тобџија 1600, а остали мустахфизи по 1400 акчи. Самим тим је и број села која су издржавала бихорску посаду смањен с пређашњих 44 на 20. Сви чланови посаде били су муслимани а њихов број се, највероватније, није променио ни до времена следећег пописа 1530. године, с обзиром на то да су им укупни приходи остали приближно исти.
    Османлије су и у наредном периоду све мање новца издвајали за издржавање бихорских посадника. Четрдесетих година 16. века било их је укупно 26, а диздар, извесни Алађоз, добијао је за 2000 акчи нижи годишњи приход од заповедника који је службовао 1518. године. За другу половину 16. века дефтери Призренског санџака не садрже податаке о броју бихорских мустахфиза јер су они, по свему судећи, попут многих других тврђавских посада, прешли на издржавање директно из државне благајне, путем плата, а не тимара. Сигурно је да су им сва села одузета после 1548–1550. и уврштена у хас Кизил Ахмедли Мустафа-паше, румелијског беглербега и заповедника неуспелог похода на Малту 1565. године. Касније су „узета у корист државе“, како је то наведено у попису састављаном од 1568. до краја 1570. године.
    Осим припадника посаде, у самом утврђењу живеле су и породице диздара и његовог заменика, а повремено или стално, у њему су могле да бораве и поједине занатлије и неки нижи службеници, попут скупљача пореза. У Бихору је, барем у прво време, живео и кадија.
    Познато је, наиме, да су Турци, одмах по освајању, у стратешки важним утврђењима, поред чувара-мустахфиза, постављали и кадије, задужене за увођење правног и економског система Царства и контролу представника војноуправне власти. Најранији помен бихорског кадије, извесног мевлане Хајредина, датира из 1477. године. Да ли је он у то време још увек боравио у тврђави или је, што је вероватније, живео у неком цивилном насељу са већим бројем муслиманских становника, за сада не можемо утврдити.
    Унутар бихорских зидина је, осим војничких одаја и станова за жене и децу диздара и ћехаје, постојало још неколико објеката: исламска богомоља, складиште војничке опреме и провијанта, где се чувало и државно жито скупљено на име натуралних давања становника, цистерна за воду и, као што је то био обичај у свим османским утврђењима, затвор и ризница. У „диздаревој хапсани“ ухапшеници су чекали суђење или спровођење на друго место. У ризници је привремено похрањиван новац од локалних такси и пореза, који се даље слао корисницима, а трговци су, као и у претходном периоду, остављали у њој вредне ствари на чување.
    Посадници бихорског града, дубоко у залеђу Царства, превасходно су бринули о безбедности околине, а посебно путних праваца који су се укрштали у њиховој непосредној близини. Обезбеђивали су транспорт важних државних пошиљки и кретање високих османских службеника. Простор под њиховом директном контролом је, међутим, био знатно мањи од територије која је сматрана њиховом надлежношћу. Од 1481. или 1482. године, када је основан Призренски санџак, бихорска област формирала је једну од неколико нахија овог санџака. Бихорска нахија имала је отприлике исту површину као и данашња област Бихора, с тим што се на северу пружала још даље и обухватала села с обе стране Лима, укључујући ту и Бродарево, Завинограђе и друга, скоро надомак Пријепоља. Упоредо с Бихорском нахијом, као територијално-управном јединицом, постојао је и Бихорски кадилук као судска јединица, чији је делокруг превазилазио границе нахије.
    Бихорска тврђава добила је тако, поред безбедоносне, и улогу управног и судског центра једне шире регије. Као представник султановог ауторитета у овом делу Призренског санџака, она је заузимала важно место у функционисању провинцијских органа управе. Поређења ради, знатно већа призренска тврђава имала је током 16. века мањи број посадника, уз то слабије плаћених. Разлози због којих је бихорска тврђава, условно речено, била боље чувана од призренске могу бити вишеструки: конфигурација терена — брдовито и изразито шумовито подручје с клисурама и бројним усецима, које је погодовало ширењу разбојништва; изостанак других безбедоносних служби на терену и удаљеност од центра санџака. Ово последње је утицало на то да део управних послова буде пребачен на бихорског диздара, јединог заступника централне власти на реченом подручју, поред кадије. Стога претпостављамо да је диздар Бихора имао већу одговорност и, релативно, већи обим послова од заповедника призренске тврђаве.
    Премда значајан, положај бихорског диздара често нису добијали људи одговарајућих квалитета. Стационирани у забаченом подручју, далеко од надзора других органа провинцијске и централне власти, били су склони злоупотребама положаја. Илустративан је пример извесног Мустафе, Исхаковог сина, који је био диздар 1560. године, а против кога су поднели тужбу ћехаја бихорске тврђаве Бекташ и локално становништво. Цео случај отворио је новопостављени ћехаја Бекташ јер га је поменути диздар спречио да ступи на дужност. Када је са женом и децом покушао да уђе и да се настани у тврђави, овај га је физички напао и извређао, а берат о постављењу исцепао под изговором да је лажан. Тужби против диздара придружили су се и становници бихорског краја. Раја и домаће спахије изјавили су пред кадијом да поменути фалсификује берате и царске наредбе, на основу којих чини бројна насиља, тако да је земља на ивици побуне. На њихов захтев да се доведе нови диздар Порта је 11. јуна 1560. године одговорила потврдно и још је наредила да се речени Мустафа ухапси и спроведе у престоницу, а да истрага о злоупотребама обухвати и диздаревог рођака, неког Алија Балија, сина Мехмедовог, који је службовао као заступник кадије (наиб).
    Да становништво бихорског краја није имало среће ни са новим диздаром, показује кратка забелешка у протоколима са заседања царског дивана, која гласи: „Бихорски кадија је послао писмо и известио да Мурат, диздар бихорске тврђаве у Призренском санџаку, не може да сарађује с тврђавским посадницима јер је и дању и ноћу пијан. Пошто је [кадија] замолио да се дужност диздара повери лицу по имену Бехрам, издата је заповест на 8. дан Џумаде друге 968. године (24. II 1561).“
    Бихорска тврђава је, без обзира на изгреде појединаца који су се налазили на њеном челу, била истакнути симбол османске власти на подручју које је контролисала и седиште нижих управних и судских органа. Као таква, она је представљала извор ширења ислама и оријенталне културе. Међутим, домети њеног деловања, у том смислу, нису били нарочито велики у доминантно хришћанској средини, каква је била бихорска област.
    Према попису из 1477. године, у Бихору је било око 2200 хришћана, пореских обвезника, и ниједан муслиман. Педесет година касније било их је преко 2800, од тога свега 11 муслимана; осим њих било је и 12 муслимана спахија најнижег ранга тзв. ешкинџија. Средином 16. века у Бихору је, услед сеоба у друге крајеве, дошло до смањења укупног броја домаћинстава, за око 350, и благог пораста муслимана који плаћају рајинске земљорадничке порезе; регистровано их је 30. Попис из 1571. године показује поновни демографски раст и нешто интензивнију исламизацију, јер муслимани тада чине 8% од укупног броја регистрованих (260 од 3230 пореских обвезника).
    Анализом распореда муслиманског становништва на подручју бихорске нахије 1571. године закључујемо да се од укупног броја села у којима живе, њих 75 % налази у непосредној близини тврђаве Бихор или на удаљености не већој од 8 до 9 km. Села попут Подграђа, Распора, Горње и Доње Трубине и Биоча, у потпуности су била муслиманска, док се у нешто удаљенијим: Бихорићу, Качмору, Калини (данас Штитари), Брзави и другима, проценат муслимана кретао од 15% до 50%. Није тешко објаснити зашто је ислам најпре прихваћен међу људима који су живели близу тврђаве. Наиме, према устаљеној пракси, многи од њих су, повремено или стално, били ангажовани као помоћно војно особље, тврђавске занатлије или као радници на поправци зидина, због чега су били ослобођени дела пореза. Од тог привилегованог статуса до примања ислама, односно даљег напредовања на друштвеној лествици, био је само један корак.
    Исламизацији домаћег становништва доприносили су и тврђавски посадници који би се дуже време задржали на положају, ту се женили и заснивали породице, а по отпуштању из службе остајали да живе у бихорском крају. На овај начин је у подножју бихорског града настало, већ поменуто, данашње село Подграђе.
    Даље ширење ислама изван простора под непосредном контролом бихорске тврђаве онемогућила је, без сумње, близина манастира Ђурђеви ступови. Овај јак православни и духовни центар, седиште будимљанске митрополије, деловао је преко разгранате црквене организације Горњег Полимља, која је опстала и после пада под турску власт. Манастири Давидовица, Куманица и Мили, цркве Светог Николе (Никољац) код Бијелог Поља, Светог Јована у Црнчи, Свете Богородице на Бистрици, цркве у Затону и друге и даље су биле активне. Чврст бедем према исламу представљале су и сеоске цркве у местима Сутиван, Добриње, Блато, Гргаје, Савино Поље (данас Бистрица), Негобратина, Бољанине, Ивање, Годијево, Краденик, Пријелоге, Врбица, Влашка Калица, Лагаторе и друге.
    До масовнијег прелажења на ислам становништва бихорског краја дошло је тек у време миграција и кризе српске православне цркве, проузрокованих аустро-турским ратовима крајем 17. и у 18. веку.