Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’
ЏАКОВИЋИ
(у Брајковачи)
Џаковићи су огранак Рајичевића. Презиме Џаковић добили су по Џаку Рајичеву, који се из колашинске Плане око 1782. године доселио у Шаранце. Џако је имао пет синова: Мијаила-Криваћа, Станка-Тита, Гледа, Сима и Која.
Од Мијаила-Криваћа су Криваћевићи. Гледо је имао сина попа Вида и од њега су Поповићи.
Од Станка-Тита Џакова су: Бећир, Крсто, Милован и Максим; Бећир има Грујицу и Јанка, од Грујице су Милета и Михаило-Мијушко, од Јанка су Мујо, Јован и Станко. Они су одселили из Шаранаца и то Мујо у Метохију, Јован у околину Бијелог Поља и Станко у Гранчарево. Станков потомак Војислав Крстов из Гранчарева је као тринаестогодишњак учествовао у НОР-у. Био је борац 7. омладинске бригаде.
Крсто, син Станка-Тита, имао је Симеуна, а овај Милутина, Милисава и Милана, од кога нема потомства. Од Милутина су Божо и Берат, од Милисава Блажо-пуковник ЈНА; налазио се у заробљеништву у Њемачкој од 1941-1945. године.
Од Милована Станкова-Титова је Каро, од Кара је Јово, кога су Швабе умориле 1917. године због јатаковања комитима.
Максим Станков је имао два сина: Спасоја и Рака. Спасоје је одселио у јабланички крај и његови потомци се презивају по Станку-Титу Титовићи . Од Рака је био Симо од кога није остало потомство.
Симо Џаков је имао два сина Гаврила и Ћор-Сима. Од Ћор-Сима су Трипко, Вук-Баук и Петар.
Ћор-Симо је био познати јунак; нарочито се истакао у бици на Шаранцима 1862. године. Његов син Трипко је једна од најпознатијих личности свога доба, истицао се у свим бојевима који су вођени против Турака. Прво је био племенски барјактар, а касније је постао војвода. Јуначки гине на мосту испод Пренћана борећи се против надмоћне турске силе октобра 1875. године. Трипко се био зарекао свом господару да Турци преко њега живог Тару неће прећи, што је и одржао. С њим гину и његов отац Ћор-Симо и још десет шаранских јунака, испунивши завјет који су дали господару.
Трипку је остао син Милован, који је завршио права у Русији; био је велики жупан Зетске бановине.
Петар Ћор-Симов, командир, био је истакнути јунак свога доба; имао је сина Мида, а од Мида су Богдан, поп Павле и Митар. Петар Богданов је познати правник и пуковник ЈНА.
Вук – Баук Ћор-Симов се, као и његов отац и браћа, истицао као јунак. Имао је синове: Добрицу-Синана и Радосава. Синан је имао Перка, Перишу, Наода и Момчила. Била је то позната породица у Шаранцима, која је у оно вријеме дала тројицу врсних интелектуалаца. Наод је био официр, Момчило љекар, а Периша правник. Периша је у почетку припадао демократским снагама, али се 1941. године, приликом одлучивања о дизању устанка у шаранском крају, разишао око начина и времена почетка устанка и са својом брћаом прешао на супротну страну. Сва четворица Синанових синова су страдала у вихору Другог свјетског рата.
Од Радосава Баукова су били синови Новак и Симо.
Гаврило Симов је имао два сина: Миливоја и Дедагу. Миливоје је био велики јунак, истакао се у борбама против Турака и јуначки погинуо на Стожеру 1877. године; остао му је син Коста који је био официр црногорске војске. Коста је имао три сина. Радосава – артиљеријског поручника у балканским ратовима, командовао је артиљеријом приликом ослобођења Пљеваља 1912. године, а погинуо је у Првом свјетском рату 1915. године. Поред Радосава, имао је Лазара и Вукомана. Лазар је био припадник НОП-а од 1941. године, а погинуо је као замјеник команданта батаљона 1944. године. Вукоман, стари истакнути просвјетар, радио је прије рата у средњим школама, истицао се напредним демократским погледима и био омиљен међу омладином. У Априлском рату 1941. године је заробљен и спроведен у италијанске логоре, гдје се истицао револуционарним радом међу логорашима, подстичући њихову жељу за отпором према неприајтељима. Након капитулације Италије организује бјекство. Послије рата радио је једно вријеме у Никшићу, а касније у Нишу у Вишој педагошкој школи као професор књижевности. Бавио се прикупљањем народних умотворина и других вриједних материјала, везаних за традицију краја. То је чинио заједно са својом супругом Јелисавком, родом од познатог братства Комненића, учесником НОР-а. Издао је више значајних дјела.
Дед-ага Гаврилов, Миливојев брат, имао је сина Млађена, који је заробљен од стране Шваба и спроведен у логоре Мађарске, гдје је окончао свој живот не оставивши потомство.
Џаковићи не знају како се звао отац Малише Џаковића. Познато им је да је имао пет синова: Маријана-Шоша, Тодора, Стевана, Јакова и Петра-Селмана. Селман је погинуо на Стожеру 1877. године и од њега није остало потомство. Не знају шта је било с Јаковом и да ли је оставио потомство.
Марјан-Шошо је имао Милоша који је страдао од смрзавања и није оставио потомство, Вука и Јована-Омана. Од Вука Шошова су Милан, Станко-Бего и Марко, од кога није остало потомство. Станко-Бего је одселио у Мијаковиће код Пљеваља; од Јована-Омана су: Петар, Мирко, Милинко и Василије, који се налазио у логорима Мађарске, гдје је и умро 1917. године.
Тодор Малишин је с породицом одселио у Буковицу код Пљеваља. Стеван Малишин је имао Млађена и Лала. Млађен је био перјаник код књаза Николе, написао је поему Орловиће 1912. године; био је познати комита у Комитском покрету 1916-1917. године. Ушао је први у Пљевља 1918. године са својом групом комита, спријечио пљачку и успоставио ред. Убијен је 1921. године у Шаховићима као жртва полицијске завјере. Од њега није остало потомство.
Лале Стеванов је отишао на рад у Америку.
Перко Џаковић је живио у Козлима, засеоку Брајковаче, имао је сина Глигорија, а Глигорије Ваја и Ага. Од Ваја су Радош и Радосав, а од Ага: Јосиф, Јован, Анто и Бећо. Анто је имао Јагоша који је као припадник НОВ-а погинуо 1944. године код Даниловграда.
Од Џаковића су се одвојили Криваћевићи и Поповићи.
Славе Ђурђевдан.
ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић
Коментари (0)