Порекло презимена Мињевић

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

МИЊЕВИЋИ

Мињевићи су огранак Томића из Тимара, од којих су се одвојили почетком 18. вијека. Браћа Лакић, Неђељко-Мињо, Гаврило, Величко и Јанко, са сестром Зорком, због убиства неког комшије, побјегну у Горњу Морачу код кумова Дуловића. Касније се измирише са породицом којој су дуговали крв, давши им на име крварине своје посједе у Зечјем долу. Из Горње Мораче се преселе у Горњу Штитарицу, гдје су стекли велико имање. Ту се сукобе са Шаранцима, који су их напали са Ћуком Шаранцем на челу. У овом сукобу изгину браћа Јанко, Лакић и Величко, а од стране нападача Шаранаца погине им предводник Ћуко.

Браћа, Неђељко – Мињо и Гаврило преселе се из Горње у Доњу Штитарицу, гдје убрзо дођу у сукоб са колашинским Турцима, па се и одатле раселе. Мињови синови Јован и Ђорђије пређу у село Сиге код Мојковца и ту се по надимку свога оца Миња прозваше Мињевићи, како се и данас презивају њихови потомци. Гаврилови синови Божо и Перо пређу у село Рјечине под Бјеласицом код Колашина, гдје и данас живе и презивају се Томићи.

Јован Мињов у Сигама је рано умро, а остали су му синови Милутин, Видак и Никола. Одгојио их је и подигао стриц Ђорђије који није имао дјеце. Најстарији син Јованов Милутин, вриједан и бунтован, још довољно недорастао момак, чувајући овце, једног дана уби озлоглашеног силеџију и харачлију из Пљеваља Смаја Кујова Мицановића код Рељина камена на путу према Пљевљима, у тренутку када је Баричанима плијенио овце. Због овог убиства осуђен је на вјечиту робију. Милутин успије некако да побјегне из затвора и дође у Речине код рођака, гдје је окупио породицу из Сига.

У борбама за ослобођење Поља Колашинских од Турака, у којима је учествовао и истакао се, Милутин је постао командир Подбићко-Бјелојевићке чете, добио високо одликовање и имање у Подбишћу и то у засеоку названом Мудро Село, по његовој жени Аници – Неки, сестри Сима Терића, коју су мјештани Подбишћа, због њене бистрине и мудрости називали „мудра Нека“. Осим Милутина, имања у Подбишћу добију и његова браћа Видак са синовима Милијом, Миром и Секулом и други брат Никола са синовима Петром и Прешиом. Милија Видаков је погинуо у Првом свјетском рату на Челебићима 1914. године као тобџија. Миро Видаков је био угледни трговац и предсједник општине Мојковац у предратном периоду.

Милутинови синови, Милован и Михаило, били су учесници балканских и Првог свјетског рата. Истицали су се као угледни домаћини. Једно вријеме су били на раду у Америци, одакле су се вратили са нешто уштеђевине која им је омогућавала скромније живљење за оне прилике. Били су писмени. Михаило је оставио запис о поријеклу породице Томић-Мињевић који ми је дао наш познати инж. архитекта Ђоко Мињевић из Београда, потомак овог братства.

Послије Првог свјетског рата сви Мињевићи су се иселили из Подбишћа у Љешницу код Бијелог Поља, осим Секула, који је остао да живи у Мојковцу. У Подбишћу су остали топоними који подсјећају на Мињевиће, као што су Мињевића газ (на Тари) и Мињевића крш.

Славе Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.