Порекло презимена, село Лојанице (Владимирци)

16. фебруара 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Лојанице, општина Владимирци. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Село се дели на крајеве. У средњем делу села, ту где је гробље, је „Мала”; до Мале су мала Дреновица и мала Царић с ове стране реке; а преко реке Вишњице и Стараче јесте мала Брдо које се раније делило на Соко Брдо, горе, и Дурдак, ниже, низ реку идући. Дурдак се сада зове само земљи- ште Сатна Бара. Атаром је село прилично велико. Џада „цеста” је граница атара спрам Меховина и Владимираца. Спрам Вукошића је место звано Рустин мајдан камена. Спрам Заблаћа је граница Маркова шума. Према Матијевцу је Велико поље. До Белотића атар се не граничи.

Месни народни одбор Лојанице је на друму, с десне стране, идући Ваљеву, за 500 — 600 m даље од Споменика на раскрници друма за среско место Владимирце. На Липовици пространа раван на темену косе којом води друм. Идући од Месног одбора Лојанице за школу и цркву, које се налазе на левој страни долине Вишњице, силази се по средини долинске стране дуж усека бочне ровине преко извора Водице; ту чесма а поред ње и један „буна- рић” од дрвета кладенац ограђен. Извори Водица и „Бунарић” избијају из финог чистог језерског песка (преко глине). Има на овој страни долине Вишњице неколико мајдана песка. У Поповића мајдану, ниже, има и шљунка; у Остојића, више, јављају се кречне конкреције (по опису сељака). Десном страном простране равнице тече тзв. Старача, плитко корито мртваје. Левом страном простране равнице која се јавља на дну ерозионог проширења, тече река Вишњица, протиче уза страну долине главни садашњи ток, корито као у Добраве само лети суво.

По причању, река Вишњица зове се по пећини Јована Вишњића од Мровске из турског времена „кад је Старина Новак био” (?). („О Јовану Вишњићу имала песмарица”). Први излаз Вишњице реке је из „солдумине” јаруге или вртаче у Мровској тамо је близу Ашиков гроб, према Метлићу.

У средини села, на левој страни долине Вишњице, од старине је гробље код места званог Водице, у делу села који се зове Мала Тулипе, међу њима једна велика, близу 100 година стара маслена липа. Ту првог маја по старом на пророка Јеремију од пре 65 година светили масла, пошто једном село потукао град. Пре тога била „молитва” на месту званом Мало Поље доле у равни код Стараче код старе реке, и тамо биле липе. Не памте кад је река од Стараче ударила овамо, уз брег. Сеоска преслава ја на Младу недељу онда на Водици „молитва” и „вашар”.

Одмах преко речице Кривајице до Царића мале, око градине што се зову „Улице” (сад се зову „Авлије”) било Маџарско гробље; до скора се налазило камење, па очишћено.

Стари причали да је у Лојаницама неки Турчин био који је топио лој, па по томе име селу. Цвеје Ивановића мајка Јелица, живела 96 година (умрла 1935.) запамтила село са 17 кућа. Милоша Илића отац Радован (сад би му било 125 година умро 1919.) радио на „Конаку”, на кулуку, кад се у Владимирцима подизао срез.

До пре педесетак година имало је још у селу кућа „шиљкара”. Горе над дрвеним кровом, од шиндре на четири дирека, била баџа на шиљак; са четири стране кровић, капа, а доле кућа на два дела, „шеперуша” соба за спавање, и брвнара, „кућа” где је огњиште. Тако запамтио своју кућу Милосав Којић кад му је било 12 година, сада стар 66 година.

Споменик на раскрсници друма владимирачког са друмом Шабац — Ваљево, на 26 кm од Шапца и 51 кm од Ваљева. Натпис: „Официрима, подофицирима, командирима, редовима 17. пешадијског пука, погинулим за отаџбину у борби код Шапца 1914. године. Другови”. А доле цитат: „Покољења за пјесму створена”.

Село Лојанице има 220 домова и 1042 становника (1949.).

Фамилије су неке старије од 200 година – каже стари Лекић.

Мала Царић (стари причали да прошао туда неки цар с војском):

Лекићи (8 к., Аранђеловдан). Милошев (71 год) деда Јанко служио код Ђелића у Заблаћу, па онда овамо прешао; дошао из Јадра.

Јовановићи I (10 к., Јовањдан). Јованов отац био Стојан, хајдук из турског времена, населио се онда у Царићу кад је ту била шума, још пре Лекића.

Божићи (4 к., Аранђеловдан). Можда стари. Непознато порекло.

Лазаревићи (1 к., Никољдан). Деда Петров отац доселио се однекуда. Не знају одакле.

Матићи (4 к., Јовањдан). Досељени кад и они из Јадра.

Ђурићи (1 к., Никољдан). Прадед Ђура дошао, не знају одакле.

Прокићи I (8 к., Миољдан). Из Босне пре 1876. населили се на имању Станојевића, од Рњаковића.

Стокићи (6 к., Лазаровдан). Стари. Витомиров (50 година) отац Ђурађ, деда Петар (умро 1906, стар 96 година, пре око 140 година рођен), прадеда Марко, чукундеда Богић. Марко живео кад је пресечена џада за Ваљево. Онда и Мачвани кулучили на тој џади.

Мала Дреновица:

Благојевић Ставан (1 к., Никољдан). Из Брезовице села, срез Рађевина, 1915, туде удовицу узео закућио наново (није се призетио).

Ивановићи (5 к., Степањдан). 4 к. овде, 1 к. у мали Царић, призетио се Драгутин у Јовановиће I. Светозаров Цвејин (44 год.) прадеда Иван из Шљивова, од Љубовије. Избегао од Турака.

Живковићи (3 к., Степњдан нова, на имање, а Јовањдан стара слава). Они су од Бошњака који су дошли из Босне. Била нека удовица, па се ту призетили. Дошао ђед Павле, Андријин отац.

Ковачевићи (13 к., Никољдан). Стари, одавде. Не памте да је неко радио ковачки занат.

Петровићи (3 к., Јовањдан). Божидаров (48 год.) чукундеда Петар, прачукундеда Ранко. Раније се звали Ранковићи.”Туденак су од памтивека”.

Николићи-Шевићи (1 к., Аранђеловдан). Одавно је та једна кућа. У војсци се прозвали Николићи, а старо презиме Шевићи (у Матијевцу има Мијаиловића Шевића). Можда стари.

Прокићи I (2 к., Јовањдан). Алекса и отац његов Паја дошли из Бачке, из Аде, пре 60 година. Њихов пранђед био Ужичанин, за време Карађорђа избегао 1813. преко од Ужица, па пре 60 година вратили се у Србију. Алекса сада има 72 године, онда имао 12 година. У Ади имају фамилију.

Новаковићи (5. Аранђеловдан). Старинска фамилија, памте до прадеде Срећка и чукундеде Ивана.

Новковић Јован (1 к., Миољдан). Из Дреновца у Мачви дошао 1948. Купио овде имање.

„Мала” (зове се тако што је у средини села):

Радоњићи (4 к., Ђурђиц). 3 к. овде, 1 к. у Сатни Бари (1 к. У Београду чиновник). Из Мачве, из Совљака, дошао поп Живојин пре око 80 година. Населио се онда у шуми под гробљем. У Совљаку Радоњића има око 10 кућа. Старином су из Црне Горе, са Његуша, још пре Карађорђа дошли.

Дргићевићи (7 к., Лазаровдан). Ђокин (61 год.) прадеда Алекса. Можда су из Јадра, има их и тамо.

Станојевићи (11 к., Ђурђевдан). 7 к. у Мали, а од пре 130 година изишли горе на Брдо, предак данашње 4 куће. Једна кућа у Шапцу од 1920 године. Мирослављев (48 год, из Мале), а Маринков (60 год. са Брда), прадеда Петар, чукундеда Станоје. Петар изишао на џаду још пре просецања била узана колико да се корз шуму једва могли провести волови с колима. За време Петрово било село свега 17 кућа.

Тадићи (3 к., Аранђеловдан). 2 к. у Мали, 1 к. на Брду. Можда стара фамилија.

Стефановић Петар (1 к., Мратиндан). Из Вукошића пре 30 година призетио се у Станисављевиће, изумрле по мушкој линији. Њихова слава била Никољдан.

Мишковић Илија (1 к., Ђурђиц). Из Церовца ушао девојци у кућу пре 16 година, а у Церовац из Срема.

Станковићи (Никољдан) овде изумрли, двојица се одселили (у Шабац и у Ријеку).

Ранковићи (1 к., Ђурђиц). Витомиров (25 год.) прадеда Јован, чукундеда Душан, прачукундеда Ранко. Ранко и два брата, Велисав и Јанко, први се заселили из Босне. Ранко и браћа били прво у Царићу, па Ранко прешао у Малу, а остали под Брдо.

Мала Брдо:

Велисављевићи (11 к., Ђурђиц).

Јанковићи-Тешићи ( надимак) (8 к., Ђурђиц). Велисављевићи су на северном крају, на Сатни Бари, а Јанковићи на југу, на самом Брду. Истог порекла као Тешићи, неко старо име мале Јанковића. Велисављевићи су по надимку Зозићи. Велисав, Јанко и Ранко била три рођена брата. Кафану на друму, где је Месни одбор Лојанице, подигли Велисављевићи, кад је друм саграђен, прво држао кафану Пајко Велисављевић од овдашњих, па онда његов син Јоцко продао је Ђоки Стојановићу, а од њега купио је Милијан Сандић из Шапца (тамо дошао из Ужица) све то до рата.

Пантићи (1 к., Јовањдан). Из Надаља, из Бачке, око 1907. доселио Урош, отац Александра; купио имање.

Шимоновић Ђура (1 к., Јовањдан) Из Мађарске, дошао 1922.

Гачићи (3 к., Никољдан). Стара фамилија. Од пре 30 година прекрстили се од Остојића.

Остојићи (2 к., Никољдан). Остали на старом презимену, домороци, стародревни. Ладомиров (65 год.) прадеда Милинко.

Поповићи (37 к., Ђурђиц). Из Срема, из Голубинаца досељени одавно. Четири попа била од њих што памте: Љубинко, прота пре 65 година, пре њега распоп Јанко, а пре њих Нинко и Милован, први. Богосављев (76 год.) прадеда Радован.

Ђаковићи (4 к., Ђурђиц). Савков (24 год.) чукундеда Јован први он из села знао „ђака” знао да чита. Заједно са Поповићима дошли из Срема, из истог села у исти дан.

Пантелићи I (3 к., Никољдан). Ђокини. Најстарија фамилија.

Пантелићи II (3 к.) досељени, не зна се одакле. Од друге су фамилије. Павлови.

Којићи (2 к., Никољдан) три-четри фамилије у селу. Милосављев (66 год.) деда Самуило, а његова мати Љубица; имала неколико сребрњака, узели Швабе 1915. Стара фамилија.

Богићевићи (1 к.) Из Мале Врањске од Богићевића; Петар пре 70 година ушао девојци у кућу у Којиће.

Илићи (3 к., Никољдан). Дошао њихов деда Сима из Босне 1876. Био мајстор. Призетио се у Којиће.

Јовановићи II (2 к., Никољдан). Њихов ђед Паја дошао као ковач, Циганин пореклом. Сад говоре само српски. Пре око 100 година преместио се у село, па му „село” дало плац; ишао по њивама и ковао раонике (онда били плугови дрвењаци).

Ђурђевићи (3 к., Ђурђиц). Имали кућу дашчару, били су у равни, до Вишњице, код Стараче, па изнели на Брдо уз исту парцелу, јер их плавила вода.

 

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (странe 107-111), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.