На данашњи дан: Умрла глумица Рахела Ферари

12. фебруар 2013.

коментара: 1

12. фебруара 1994. – Умрла Рахела Ферари, позоришна, филмска и тв глумица.

Рођена је као Бела Рохел Фрајнд 27. августа 1911. године у Земуну. Глуму је студирала у Будимпешти. Од 1930. до 1940. године је радила је у Српском народном позоришту у Новом Саду, а од 1940. до 1941. у Уметничком позоришту у Београду. За време Другог светског рата није играла. Од 1945. до 1947. је поново наступала у Новом Саду. Од оснивања Југословенског драмског позоришта, 1947. године, била је првакиња тог позоришта.

Пре рата најзапаженије су њене епизодне улоге карактерно особених и ћудљивих женских ликова. Одиграла је преко 160 позоришних, као и више филмских и телевизијских улога различитог жанра. Најзначајније глумачке креације остварила је у позоришним представама: “Јегор Буличов”, “Арсеник и старе чипке”, “Госпођа министарка”, “Ујка Вања”, “Ромео и Јулија”… За улогу Сарке у “Ожалошћеној породици”, 1964. године, добила је “Стеријину награду”. Последњи пут је на сцени свог матичног театра играла Фреду у “Дибоку” а последњу ролу одиграла је на сцени Атељеа 212 у представи “Из живота кишних глиста”. За бриљантне креације уверљиво и сочно итерпретираних ликова у делима југословенских и страних писаца награђена је 1986. године,”Добричиним прстеном”. Телевизијска публика памтиће је по ролама у драми “Чај у пет” и серији “Грлом у јагоде”.

Била је удата за глумца Александра Стојковића. Удајом је променила и име, и презиме у Марија Стојковић да би након мужевљеве смрти узела уметничко име Рахела Ферари. Никада се више није удавала. Умрла је у Београду 12. фебруара 1994. године и сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

ИЗВОР: РТС, Википедија

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ…

    © 2019 Велики Људи

    21. 05. 2018
    Велика дама српског глумишта
    Аутор: Ана Стјеља

    Ако бисмо рекли да се међу бројним великанима српског глумишта својим ликом и делом посебно истиче Бела Рохел Фрајнд или пак Марија Стојковић, мало ко би знао о којој глумици је реч. Али ако бисмо рекли Рахела Ферари, онда би свакако све било и више него јасно, јер је Рахела Ферари једна једина и непоновљива.

    Живот ове српске глумице јеврејског порекла био је и више него богат и узбудљив.

    Бела Рохел Фрајнд алијас Рахела Ферари рођена је 1911. године у Земуну, у сиромашној јеврејској породици (отац Бела је био кројач, а мајкa Еме Лајнер домаћица). Њена породица се у Земун доселила почетком 20. века.

    Рахела је у једном интервјуу своје детињство у Земуну описала овим речима: „Моја младост, то је земунска периферија. Детињство без играчака, без ичега. Изађем на улицу, идем уз плот, чучнем и посматрам – мраве! Ту се развијала моја машта: сама сам себи причала приче, измишљала их о тим мајушним мравима, те они сад иду кући, сад се шетају, трче, набављају храну, а ја сам се играла с њима – правила им разне препреке. Ставим травку да им препречим пут, или направим мост, или их скренем у другу страну. Било је то моје мало позориште дизнијевског типа – мрави су били моји мали глумци, а ја свемоћни редитељ.“

    Рахела је своје школовање започела у Земуну, али га је наставила у Бачкој Паланци, након што су аустроугарске власти целу породицу депортовале у овај град на северу Бачке (иначе родни град њеног оца). Малу матуру је положила у Грађанској школи у Новом Саду и већ тада је знала да ће глума бити њен животни позив.

    Љубав према глуми, Рахела Ферари је развијала још у детињству и то захваљујући свом оцу који је радио као статиста у Дунђерсковом позоришту.

    Рахела Ферари је 1930. године такође почела да статира у овом позоришту да би ускоро постала његов члан и на његовој сцени глумила све до 1936. године након чега је прешла у Позориште Дунавске бановине. Већ тада наступа под именом Рожика Фрајнд.

    Постоји занимљива анегдота која каже да ју је тих година, у једној представи овог позоришта, и то у улози др Клотилде Вимерн, гледао нико други но чувени Јован Ћирилов, који је тада био десетогодишњи дечак, а који ће много година касније постати и њен управник у Југословенском драмском позоришту.

    Две године касније је позвана у будимпештанско позориште, да би 1940. године на позив Ј. Коњовића, Н. Поповића и В. Старчића, Рахела Ферари са будућим супругом, колегом Александром Стојковићем, прешла у Београд у новоосновано Уметничко позориште, где је наступала до рата.

    Ратне године Рахеле Ферари

    Прича о ратним годинима Рахеле Ферари је посебно занимљива. Наиме, Рахела је одбила да носи жуту траку коју су Јевреји морали да носе под окупацијом. Она се током прве ратне године крила на периферији града.

    Након што је пријављена Специјалној полицији, Рахела је у католичкој цркви у Земуну набавила документе да би се захваљујући томе 21. јануара 1943. удала за свог колегу Александра Стојковића (1915−1973), иначе рођеног брата барда српске глуме Данила Бате Стојковића. Након овог чина, Рахела се крстила у православној цркви и добила ново име, Марија Стојковић.

    Посебно је занимљива прича о томе како је Рахела преварила Гестапо. Једне ноћи, на врата куће у Жаркову где се крила Рахела Ферари, закуцао је Гестапо.

    Иако преплашена, Рахела је смогла снаге да се суочи са својом судбином. Отворила је врата и заиграла улогу свог живота. Пре него што је Гестапо успео да је легитимише, Бели је однекуд пришла комшиница Смиљка која је једина знала њен прави идентитет. Њена несебична помоћ је спасила живот Рахеле Ферари.

    Жена јој се обратила речима: „Ружо, кажи драгичка, добила си позив из позоришта у Панчеву. Примили су те!“ Рахела је одмах схватила игру и наставила да глуми. Почела је да грли агенте, смеје се и галами, позивајући их да уђу у кућу како би их послужила ракијом. Чак им се захваљивала овим речима: „Донели сте ми срећу. Частићу вас због овог ангажмана.“

    Иако се спасила сигурне смрти, овај догађај је на њу драматично утицао. Преко ноћи је оседела и свој лик више није могла да препозна у огледалу. То је био тренутак који свакако никада неће заборавити. Рахела Ферари је ужасе Другог светског рата провела на једном београдском тавану, где је време проводила са глумицом Капиталином Ерић.

    О ратним годинама Рахеле Ферари, написан је драмски текст и изведена је позоришна представа „Рахелина кутија“. Филип Давид је ову представу која је осмишљена на основу документарне грађе о Рахели Ферари означио као „трагикомедију, животну причу једне од најпознатијих и најпопуларнијих српских глумица (јеврејског порекла) Рахеле Ферари“.

    По речима Филипа Давида, ово „сценско извођење представља омаж овој великој глумици, као и онима који су јој помогли да преживи Холокауст“. Представа „Рахелина кутија“ премијерно је изведена на дан Југословенског позоришта у петак 3. априла 2015. године, а главне улоге у представи поверене су Бранки Петрић, Мирјани Карановић и Нади Шаргин.
    Рахела Ферари није наступала све до 1947. године. На сцену се вратила представом позоришта у Новом Саду. Тако је ратне године започела као Јеврејка Бела Фрајнд, а из њега изашла као глумица Марија Стојковић. Уметничко име Рахела Ферари узела је 1973. године након смрти свога супруга. Након смрти Александра Стојковића, више се никад није удавала.

    Глумачки успон Рахеле Ферари

    Рахела Ферари је своје глумачке кораке правила стидљиво и скромно, али је временом израсла у врхунску позоришну, телевизијску и филмску глумицу, по свему јединствену и препознатљиву.
    Успон глумачке каријере Рахеле Ферари почиње 1947. године када она и званично постаје првакиња Југословенског народног позоришта. Иако је играла и на другим београдским сценама, попут Атељеа 212 и Београдског драмског позоришта, Рахела је ипак остала верна свом матичном позоришту.

    У позоришту је у почетку своје каријере била препознатљива по мањим улогама, у којима је својом глумачком креацијом „незгодних“ госпођа избијала у први план. На сцени матичног позоришта је бриљирала у неколико улога, попут Пашкове у „Рибарским свађама“ К. Голдонија, Ксеније у „Јегору Буличову“ М. Горког, Василисе у „На дну“ М. Горког, Зеленичке у „Родољупцима“ Ј. Стерије Поповића, и Сарке у „Ожалошћеној породици“ Б. Нушића.

    На телевизији и филму је оставила посебан траг. Неке њене реплике су и данас непревазиђене, и толико упечатљиве да их и данашње генерације уче и понављају. Памтићемо је као Банетову баку из серије „Грлом у јагоде“, тетка Нату у филму „Национална класа“, госпођу Нину у филму „Танго Аргентино“ и Митину мајку у чувеном филму „Тесна кожа“.

    Посебно треба истаћи њену меастралну улогу у култном филму „Давитељ против давитеља“ Слободана Шијана. Начин на који је глумила Рахела Ферари потпуно је специфичан и својствен само њој.

    За своје заслуге у култури, Рахела је награђена: Октобарском наградом града Београда (1960), Стеријином наградом (1964), Седмојулском наградом (1972), Плакетом града Београда (1974), Орденом рада са златним венцем (1974).

    За своје глумачке бравуре, овенчана је и најзначајнијим глумачким наградама − добитник је Добричиног прстена 1986. године, Годишње награде ЈДП 1986. године и Годишње награде „Јован Ђорђевић“ 1990. године.

    У част једне од најбољих југословенских глумица након Другог светског рата, Пошта Србије је 2007. године објавила поштанску марку са њеним ликом. У Израелу је уврштена у светски алманах под насловом „Ко је ко у свету Јевреја“.

    Рахела као инспирација

    Због своје посебности, ова дама српског глумишта је послужила и као инспирација, те се тако за њено име везује низ занимљивости. Примера ради, глумицу Чус Лампреав, која глуми у Алмодоваровом филму „Врати се“, критичари су назвали „шпанска Рахела Ферари“, док је један панк бенд из Бањалуке свој бенд назвали по њој.

    О њеном животу, посебно о периоду током Другог светског рата, направљена је представа „Рахелина кутија“. Сама Рахела, пак, била је једна веома обична жена која је уживала у свим оним малим стварима које чине живот. Тако је изградила кућу у Гроцкој, сама окопавала башту, косила траву, садила воће и поврће чак и држала пилиће.

    Својим скромним начином живота, ван сцене је била сасвим обична жена. Умрла је 1994. године у Београду и сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, где почива поред такође великана српског глумишта Стеве Жигона.

    Гојко Шантић је у зборнику „Апостоли глуме“ за Рахелу Ферари написао да она „маестрално мири и спаја реализам са својим бизарним, гротескним симболизмом“.

    Оно што је сама за себе и своју каријеру рекла, показује колико је заправо била велика и као глумица и као човек: „Понекад сам са наше глумачке трпезе добијала мрвице. И то сам играла; без роптања, часно, иако се све у мени бунило: ко хоће да призна јавно да је баш он мрва? Научила сам себе да увек будем максимална у тој минималности“.

    Ана Стјеља