Порекло презимена, село Мишар (Шабац)

Порекло становништва села Мишар, општина град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Село се дели на четри мале — „краја”: Старо Село, Слатину, Глоговац и Бајир. Старо Село су Турци разорили 1806. за време боја на Мишару. Онда се село растурило по крајевима данашњим — све по шуми, и тако се заселили на нова места. На Старом Селу су шанчеви Карађорђеви (на брду око коте 97). У Старом Селу, поред пута 7-8 кућа. Слатина је око један и по километар удаљена од Старог Села. У овом крају, где је површ дисецирана потоком, вода подвирује, по тим „подвирима” име Слатина. Куће су и с једне, и с друге стране Слатине, под брегом, испод платформе од 100 т. Оба ова краја северно од београдског пута. Јужно од пута је трећи крај, Глоговац. Ту било „гложђе” (шума од глога) — ту се доселили кад су бежали од Турака. То је највећи део села, као и Бајир. У Бајиру куће на страни где била шума. Ту одсек према савској равници, 14-15 m висине. Тај део села пружа се све до Думаче, дуж пута београдског.

Извора има под Бајиром — звани Рибњак (ту „Римљани” ловили рибу). Ту око 150 m под водом, резервоар који пуни извор са брега. Код извора Рибњака, под Бајиром, на 13-14 m налазили у бунару, у плавој уми, „трску” и скелете од шкољки и пужева. Ближе Старом Селу био један велики бунар — „Карађорђе га копао да напоји војску” — сада засут, а други је сад поред њега. На дну Слатине један бунар – скоро стално отиче. У бунару издан из неогених слојева који се пењу према Церу. Слатински бунар је стари, цео крај се служио њиме. Под целим брдом има извора привремених. Иначе у свим малама бунари. Најдубљи горе на платформи, где Старо Село и Глоговац, 20 — 25 m. Одозго иловача 6-7 т , песак жути 6-7 т, онда црвена земља са водом помешана као сига — и ту је вода. Бунар Миладина Кнежевића, на Слатини, копан 1928, дубок 28 m: одозго иловача, затим „крижа” (има „водена крижа” и „сува крижа” – бела земља) , а на двадесет и осмом метру чист песак, сиви — сврдлом проваљена поново крижа водена 20 ст а затим песак. Онда је вода нагло изјурила, тако да је Миладин морао да забије колац да би умањили прилив воде. Узели да зидају циглом. Извлачили чабром воду и циглу спуштали чабром. Вода се попела до дубине од 12 m и никад није мања од 18 т. Године 1943. услед великих киша, вода у бунару била скоро до врха — само 2-3 т ниже. Вода чак и у подрумима овлажила зидове и со избила.

Атар села Мишара: са севера Сава, према Орашцу су Црквени потес и Голо брдо, према Корману, Липовица, према Шапцу, Бајиновац, према Јеленчи, Липар, а према Думачи, неодређена граница. Мишарска ада сада подељена мишарским аграрним интересентима — 15 ћа. Сеју кукуруз и пасуљ. Била цела потопљена. Ту за време Турака био хајдук Стошић Лука, од Стошића из Мишара (из времена Милошева). ”Кум га убио, неки из његовог друштва, за турски рачун.”

Црква била испод Слатине, у шуми, ту је и гробље. Црква славила Николаја летњег; порушили јеТурци, они је запалили за време борбе на Мишару. Црквени потес на један километар од Саве, испод Старог Села. На њему гробље и стара црква — црквина. Овде сад капела Николаја, а у њој камен — часна трпеза од простог камена. На гробљу велика група споменика, сви из породице Кнежевић. Са западне стране капеле, одмах до ње, око 60 споменика из друге половине XVIII века све до најновијаг доба. Белег — на десној страни потока Слатине, којим пут изводи у савску долину. Одсек је 20-25 пз висок према обали Саве. Више гробља, а испод Старог Села, у равници, с леве стране излаза потока Слатине у савско поље, јесте место звано Кулина. Ту биле куле „црквене” неког владара, овде био — манастир, „сигурно било”. У Мишару споменик „О стогодишњици Мишарске битке” „Карађорђу и Мишарским јунацима 1806 -1906”. На Протиновачи (по неком проти из Шапца који је ту имао имање) налазе старине. Такође у Црквеном потесу и Савском пољу. Код старог мишарског општинског мајдана ископан гроб и у њему „златна чаша”. Предатo суду и државној власти (доста давно пре рата) за музеј.

Мијаило Кнежевић био „буљубаша” за време 1. устанка; учествовао у боју на Мишару. Кад је пропао први устанак 1813, онда Турци запалили Кнежевића кућу у Старом Селу, на Башчинама. На Кнежевића кућишту изоравали су раније жито из амбара, са ондашњег згаришта. Тада Мијаило склонио чељад у Слатину, на пропланак усред шуме — скривено место од Турака, одвојено водом Слатине од пута. Мијаило умро 1827. Имао још два брата чије потомство изумрло, и само од Мијаила род остао. Мијаилов син Матија био посланик за време Александра Карађорђевића, био обреновићевац. Матијин син Аксентија, Аксентијин — Светозар, Светозаров — Сава, отац Живорада Кнежевића. Матија (умро 1852) нашао печат од литре злата (четврт оке) и на њему „слово” „Кнез од Кемурије Петар Маџар Кнежевић”. Нађено у кући. Тај печат се чувао. Матија трговао са Бечом, продавао свиње. Имао побратима у Београду. Тај побратим казао: „Слушај, побратиме, дај ти мени тај печат од злата да га прелијем у дукате у Крагујевцу, да кренемо јачу трговину са Бечом. Ђед Матија дао, и побратим се никада није вратио, ни са печатом ни са дукатима”.

У продужењу Думаче, засеока села Јеленче — друмско насеље у атару села Мишара. Ту велико постројење за прераду воћа и поврћа Главног савеза земљорадничких задруга. Ту и месни одбор у старој општинској згради, сад заједнички за Мишар и Јеленчу. Ту била и школа за Јеленчу и ово друмско насеље Думачу и део Мишара око „општине.”

Мишар има 164 куће (кућне заједнице), 968 становника; од тога више задруга (Тирића 20 чланова, Мирковића 25, Ковачевића 16 и 14 [две задруге], Стевановића 20, Симића 17, Тасића 14, Гајића 14 и др.) — Кнежевићи (5 к. Аранђеловдан). Са Старог Села у Слатину, 1 к. у Савском Пољу, у Црквеном потесу; 3 к. у Орашцу на Сави, 1910 . и 1922. Пореклом су „Маџари” — доселили се из Маџарске.

 

Порекло родова

Давинићи (3 к., Никољдан). Најстарији после Кнежевића. Не зна нико отклен су дошли, У Бајир са Старог Села, 1806.

Поповићи (6 к., Ђурђевдан). Сви су сад у Слатини, а тамо са Старог Села, 1806. Од њих су Маринковићи, 4 к. у Бајиру.

Ђурићи (3 к., Ђурђевдан), у Слатини. Са Старог Села, 1806.

Ковачевићи (8 к., Никољдан), у Слатини. Са Старог Села. Кад су Турци запалили старо село, онда била четири брата: Милојица остао ту, а три брата се одселила (један у Трбушницу, други у Скелу,трећи у Лојанице — уплашили се Турака).

Ковачићи (3., Ђурђиц). У Слатини. Из Босне дошао ковач почетком XIX века. Сад земљорадници.

Мишковићи (6 к., Аранђеловдан). Са Старог Села, 1806. У Слатини 4, у Бајиру 2 куће.

Стошићи (5 к ., Јовањдан). Из оближњег Орашца, на 30 година иза мишарске битке.

Симићи (8 к ., Ђурђиц). Доселио се однекле Циганин као ковач, на 30-40 година после мишарске битке. Њихови дељеници, од два брата деца, су

Јанковићи (3 к., Ђурђиц). У Глоговцу су сви.

Качаревићи (17 к., Никољдан). Са Старог Села, 1806. У Глоговцу 12 к. а 5 к. у Бајиру.

Танасићи (1 к., Ђурђиц). Из Старог Села, 1806. На Бајиру.

Тирићи (2 к., Миољдан). У Глоговцу. Са Старог Села, 1806, а раније порекло из Херцеговине. Пошла три брата. Један остао у Зворнику, и сад тамо Тирићи, али су муслимани; други остао у Варној, ту одмах у Поцерини, где се зову Алексићи (иста слава Миољдан), а трећи брат дошао у Мишар. ВладиславаТирића (57 г.) отац Милан, а и деда Милан (да би му се деца дала, дао своје име поново сину); прадеда Илија, чукундеда — не знају му име — умро од куге, за време књаза Милоша. Онда куга много поморила, зато се историја губи. Прадеда Илија тада остао сасвим мали, баба га очувала. Доктор Бора Тирић био прва жртва у Шапцу 1941, Немци га убили. Препирао се са Љубом Павловићем, који сматра да Тирићи са југа, као и професор Тирић из Параћина.

Бугарчићи (11 к., Аранђеловдан). Са Старог Села на Бајир, 1806. Пореклом Бугари, од Трнова, пре Карађорђа. Дошла четрири брата.

Лукићи (7 к., Петковдан). Староседеоци, са Старога Села, 1806, на Бајир. Старо презиме Манојловићи. Станимир председник МНО (рођ. 1892), био 1915. у Русији, доводио коње за војску, Дунавом ишли. Његов отац, Љубомир Лукић, умро у другом позиву, 1916. на Солуну, деда Петар Лукић, умро 1898, био тутор цркве мишарске кад зидана, неписмен, писао у рабош, а рачуни исправни. Прадеда Јован Лукић, чукундеда Лука Манојловић рођен у Мишару. Презивали се Манојловићи-Младеновићи. Лукин прадеда дошао из Црне Горе.

Додићи (1 к., Степањдан). Пореклом Арнаути, како се мисли; такође врло стара фамилија — у изумирању. У Бајир са Старог Села, 1806.

Гајићи (9 к., Степањдан). Стара „вамилија” са Старог Села, 1806. 6 к. у Глоговцу, 3 к. у Слатини.

Јовановићи (7 к., Никољдан), и они стари, у Старом селу 2 к., остали у Бајиру.

Мирковићи (1 к., Аранђеловдан), стара фамилија, са Старог Села у Бајир.

Петровићи (5 к., Аранђеловдан, Бугари пореклом, дошли крајем XIX века из Бугарске.

Рајковићи (2 к., Степањдан), са Старог Села 1806, у Бајир.

Живановићи (6 к., Јовањдан). Из Јеленче, на материнство, пре 60 година. Рајко отишао у Мишар. 3 к. у Глоговцу, 3 к. у Бајиру.

Ђ. Родић (1 к., Јовањдан). Од Мостара „од оног рата”. Као дете дошао, 1918. Био католик, примио славу женину, имања жениног. У Глоговцу.

Пера Фишер (1 к.); његов отац дошао из Руме, после I светског рата, 1925. У овом рату радио за Немце, умро. П. Фишер ради занат. Ћурђевдан — по мајци.

Л. Пилиповић (1 к., Алимпије). Из Босне 1922. у Матијевац, а 1925. у Мишар.

В. Тишић (1 к.) из Јадра 1926, као зидар.

Петровићи (2 к., Ђурђевдан). Цигани, један ковач, други алас, оба и музиканти, корпари. Из Миокуса

В. Ђурђевић (1 к., Мала Госпојина), из Велике Врањске корпар-Циганин.

Ивановићи (3 к., Аранђеловдан), из Каоне (Посаво — Тамнава) дошли сад после рата, Цигани, корпари. Спадају у Бајир. — На Мајдану, у Савском потесу било пре рата 7-8 кућа Цигана, радили као корпари у врбацима. Избегли за време рата од Немаца.

 

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (страна 20-23). Приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић