Порекло презимена, село Камено (Херцег Нови)

6. јануара 2013.

коментара: 0

Порекло презимена села Камено, општина Херцег Нови. Стање из 1913. године

 

Порекло родова 

 

Мандић

Братственичко предање обавјештава о доласку Мандића из Горње Мораче у 1687. години. Мандићи славе Миољице. Др Ј. Ердељановић помиње Мандиће у Бати у Цуцама као старо братство дајући мноштво детаља из традиције. Ј. Ердељановић везује Мандиће уз братство Пиштигњат и обавјештава о Мандићима у расељењу у Никшићима и Ораховцу у Боки, гдје их у вријеме истраживања С. Накићеновића нема. За нас је интересантно предање које биљежи исти аутор о бјекству једнога Пиштигњата из Бате у село Граб под Орјеном у 18. вијеку, те везивање “повеликог братства Пиштигњата” у Зупцима са овом особом из предања. Ово братство, према Ј. Ердељановићу слави Јован-дан (7 јануара). – Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд, 1978, с. 628, 629. Исти истраживач помиње Мандиће у Марковини под планином Лаством, у селу Крушковац, као и у Доњој Марковини.

У источној Херцеговини, Мандићи се помињу у Дулићима у Гацку и Пољицама гдје славе Јован-дан. – О. Ђ. Козић, н. д, с. 1230.

У Каменом се Мандићи везују за доста збијени засеок под крупним гребеном Доброштице. Овај живописни засеок показује изглед типичне Дедијерове вароши у карсту, са узаним, кратким улицама између густо распоређених кућа окупљених у родовске агрегате.

Кнез Гаврило Мандић помиње се 1753. Његов се отац звао Јован, а стриц Илија.

 

Рашовић, Рашо

С. Накићеновић у своме дјелу “Бока” изоставља Рашовиће иако у вријеме његових истраживања они стоје у овоме селу. – н. д, с. 457, 458, 459. Рашовићи и данас живе у Каменом. По старини презивали се Рашо.

Рашовића куће леже у одломку Мандићи.

Поред Каменога, Рашовићи се везују уз Сасовиће, гдје су укључени у пописе друге половице 18. вијека. С. Накићеновић обавјештава о њихову надимку “Бурлице”, те поријеклу из Корјенића, из Нудола, 1692. године. Родовско предње говори о деветорици браће Бурлица који се расељавали. Према С. Накићеновићу, сасовићки Рашовићи славе Св. Архангела Михаила. – н. д, с. 477.

У Цуцини у Шуми требињској ово је најстарији род гдје славе Шћепан-дан. О. Ђ. Козић, н. д, с. 1186.

Ноте од Ратишевине за 1763. укључују Дамјана Рашовића, док 1772, у попису стоји Јово. У пописној години 1790. јављају се Јово и Митар.

 

Верњак

Код Ј. Ердељановића не налазимо обавјештења о овоме презимену, али овај истраживач помиње, у расправи о негдашњим Власима, неколико топонима које би, по његову мишљењу, требало везати уз ове номаде, и међу овим, у Бјелицама (Томићи) топоним “Верна”. У вријеме истраживања С. Накићеновића нема их у Каменом.

 

Ајчевић

Родовско предање говори о поријеклу Ајчевића из Попова 1692. године. Славе, као и Мандићи, Миољице. – С. Накићеновић, н. д, с. 458. Куће Ајчевића леже у одломку Мандићи.

 

Булут

С. Накићеновић обавјештава о поријеклу Булута из Корјенића 1692, те да славе Никољ-дан. – н. д, с. 458. И овај се каменски род везује уз одломак Мандићи.

 

Савчић

У вријеме истраживања С. Накићеновића, нема Савчића у Каменом.

 

Стијепчић

Према традиционалним обавјештењима Стијепчићи досељени из Зубаца 1692. године, а славе Св. Архангела Михаила. – н. д, с. 458. У 1717. се помиње Марко Стијепчић који тргује са Малтежанином Giovani Batista Sarti. Ово презиме аутохтони Камењани изговарају “Стијочић” (за множину), а каткад, “Стијечић”, (за једнину). Куће Стијепчића леже на осами, близу гробаљске цркве Св. Николе.

Стијепчићи се, поред Каменога, традиционално везују уз насеље Сушћепан, гдје се називају и Бигани. Стари Стијепчићи обавјестили су С. Накићеновића о преласку из Мојдежа у Сушћепан концем 19. вијека. И Бигани славе Св. Архангела Михаила. – С. Накићеновић, н. д, с. 490.

У ноти од Требесина (са Сушћепаном) из 1758. пописан је Ђуро Стијечић; у пописној години 1763.: Ђуро Стијепчић; у 1772.: такође Ђуро; у 1777, 1778, 1789, 1790. и 1793, Стијепчићи нису укључени презименом да би тек у ноти од Сушћепана из 1793. био пописан Ђуро Стијевчић.

Сушћепљански Стијепчићи се укопавају код цркве Св. Стефана која у својем најранијем археолошки доказаном опусу припада 10. вијеку. Ова је предроманичка грађевина тако међу значајним старинама на ширем простору Суторине на којему се нарочито истакнуто поштовао култ Св. Архиђакона Стефана.

 

Шурбат

У вријеме С. Накићеновића нема их у Каменом. У расправи “Успомене о негдашњим Власима на бјелошком земљишту”, др Ј. Ердељановић наводи топониме које везује уз влашко становништво и међу њима, топоним “Шура” о којем поближе каже: “Шура је име за стране испод виса Жељидруга. Оваквог топографског имена нисам нашао више нигде код Јужних Словена а ни код њихових романских и арбанашких суседа. Има нпр. назив Шурањ за земље и сеоце у Миловићима у Боки и Шурањ за земље у Шкаљарима у Боки”. – н. д, с. 274.

 

Обрадовић

За Обрадовиће С. Накићеновић вели да су из Црне Горе 1687, те како славе Ми тров-дан. – н. д, с. 458. Др Ј. Ердељановић, међу старим ћеклићким братствима помиње Обрадовиће и то на темељу топономастичких података. Пуно више информација о овоме презимену може се наћи у дјелу др Ј. Дедјера “Херцеговина”, гдје се помињу у Доњем Храсном у Црноглаву (20 кућа) и то да су старином из Црне Горе давно досељени у Дубраве, одакле још у 17. вијеку у Храсно, – н. д, с. 278, као и у Бјелојевићима у Херцеговини гдје стигли из Храсног. – н. д, с. 292.

Коначно, исти истраживач их помиње у Ходбини код Мостара. – с. 245. Попис становништва конавоских села из 1673/74, укључује Обрадовиће у Стравчи, Дунавама и Чилипима. – С. М. Кочан, н. д, с. 17-19. Обрадовића куће леже у источном дијелу каменске застрте увале, уз пристранке брда, у оквиру крупне групе кућа образованих од неколика родовска и породична агрегата. Куће су у овоме засеоку разастрте у изразити низ.

 

Мишковић

С. Накићеновић је обавјештен о поријеклу Мишковића из Корјенића 1692, те како славе Ђурђев-дан. – н. д, с. 459. Др Ј. Ердељановић помиње Мишковиће у Љешанској нахији у Крусама, селу под Бусовником, гдје биљежи три куће Мишковића. н. д, с. 173. Међутим, О. Ђ. Козић, обавјештава о Мишковићима у Дражин долу, да су старином из Дабарског поља у Херцеговини, те да славе Св. Климентија, а раније Св. Николу. – н. д, с.1170, као и у Десин-селу гдје се зову и Укропине, а овдје поријеклом из Љекове у Површи. Заиста, ови Мишковићи славе Никољ-дан. с. 1178.

 

Реметић

С. Накићеновић не помиње Реметиће у Каменом. У овоме селу, у то вријеме живи једна старица презименом Реметић. Ипак, овај истраживач, на темељу података из катастра Каменог из 1726, помиње Дамјана Реметића чије је потомство иселило у Америку. – н. д, с. 459.

 

Становчић

С. Накићеновић помиње Становчиће да су из Зубаца 1693, те да славе Св. Георгија.

Могуће је да је и ово презиме изведено из неког личног имена. Куће Становчића у Каменом леже и данас и по старини на два мјеста, у близини одломка Кујачић Радовић-Обрадовић, гдје по старини стајала једна кућа, и у близини одломка Бронзићи-Вуковићи, гдје такође стајала једна кућа. Петар Становчић из Каменога посједовао је 1825. брод типа бригантин. – П. Шеровић, Неколико података о поморству херцегновске општине XVIII и XIX в, Поморски музеј Котор, Годишњак II – 1953, Котор, 1953.

 

Раковић

Нема их почетком вијека у Каменоме. Ово презиме не памте ни најстарији Камењани.

 

Радовић

С. Накићеновић је обавјештен о поријеклу Радовића из Бјелопавлића 1687, али даје и погрешни податак о слави Радовића како славе Ђурђев-дан. -н. д, с. 458. Овај податак није тачан, јер каменски Радовићи славе Јован-дан. Необичност грешке је у чињеници да је ово братство веома угледно а то је једина почињена грешка у питању слава каменских родова и породица. Склони смо вјеровању да је неко погрешно обавјестио С. Накићеновића о слави Радовића у Каменом којеније спадало у парохију овога истраживача.

Ово велико братство раширено је и у Херцеговини и Црној Гори. Како обавјештава др Ј. Дедјер, Радовићи живе у Братачу у невесињском срезу, а старином из Куча одакле бјежали у Риђане. Ови Радовићи славе Никољ-дан. – н. д, с. 213. Занимљиво је да их помиње у Жељуши под Вележом и то да су од братства Аврамовића из Бјелица у Црној Гори. – с. 249.

О раширености овога братства у Старој Црној Гори обавјештава др Ј. Ердељановић у своме крупноме дјелу “Стара Црна Гора”. Аутор Радовиће помиње у Љешанској нахији у Грацу, – н. д, с. 170, у Глухом долу, – с. 196, у Ријечкој нахији у Косијерима, – с. 178, у Бајицама, – с. 121, у Његушима, – с. 124, у Стубици у Горњим Пјешивцима гдје их везује уз братство Никчевића, – с. 152, у Сотонићима на јужним падинама Бјеласице, – с. 198, у Лимљанима у Црмници у њеном Доњем крају као старинарски елеменат који се истражио. – с. 292. Исти аутор помиње Радовиће у Херцеговини као и предање херцеговачких Радовића према којему су они исељеници из Куча, поријеклом од кучких Дрекаловића н. д, с. 687.

Најозбиљнији допринос предању каменских Радовића, те уопште херцеговачких Радовића о поријеклу са арбанашких страна, лежи у помињаној реконструкцији старе рукописне књиге Радовића у Каменоме, коју је начинио Раде М. Радовић, а која говори управо о старини Радовића, прије 1389. Ево што стоји у овој реконструкцији Рада Радовића: “До последњег свјетског рата који је почео код нас у прољеће 1941. г. посједовао сам једну велику (од 4-5 килог. ) књигу, коју је био исписао мој пок. ђед Јокан (који је умро 1867 г. )… У њој је била исписана историја нашег племена (Радовића у Камено) као и других неких племена одакле су дошли и друго, у неколико његова биографија и доживљаји. Поменута књига је изгорјела са доста других старинских књига и историјских докумената још из времена млетачке владавине Боком… “; “Сада настављам о нашем племену Радовића у Камено: два брата Петар и Милија дошли с из Бјелопавлића (Црна Гора) и потомци су чувеног Бијелог Павла који је родом изДукађина (Албанија). Негдје мало послије историчке битке и пораза Срба у боју са Турцима на Косову пољу год. 1389, он се био завадио ради нечега, као младић, са неким Арнаутом и убио га, и ради тога је морао бјежати да спаси живот и дошао је у данашње Бјелопавлиће (које се тада нијесу тако звале). Срби старосједиоци су га добро примили, пошто је био добро развијен, поштен и паметан, ту се убрзо оженио па су га изабрали за главара и арамбашу јер су често имали окршаје са Арнаутима и Турцима који су послије побједе на Косову пољу постали силнији. Павле је носио одјело као остали Срби у мјесту, али капу је задржао и носио цијелог живота малу бијелу као и данас што носе Арнаути, те су га његови мјештани у новој постојбини звали Бијели Павле (по бијелој капици).По томе су послије његове смрти и прозвани данашњи Бјелопавлићи, који су данас насељени већином његовим потомцима. Павле је имао шест синова, били су сви написани (исписана имена у оригиналном рукопису Јокана Радовића, прим. аутора) али се сјећам само дванајстарија Рада и Ђура, од Рада су потомци Радовићи, а од Ђура Ђуровићи, тако су и остали сви прозвани по имену свога оца.

Године 1687 – када је Млетачка република освајала Херцегнови од Турака који су били страх и трепет за млетачко бродовље на Јадрану од њиховог гусарства и пљачке, затражили су помоћ свих хришћанских народа из Црне Горе, Херцеговине и Далмације. Тако су поменута два брата Радовића дошли из Бјелопавлића са 200 – бораца (којим су они заповједали као војводе) у помоћ Млечићима као хришћанима против вјечног хришћанског непријатеља и зулу(м)ћара Турчина. У исто вријеме дошли су из Херцеговине неколико стотина бораца са војводама Савом Кујачићем и Савом Анђелићем и(з) Корјенића (Анђелић је погинуо, гроб му је код Мрачеве цркве у Ратишевину). Црногорци и Херцеговци су се сакрили (потајили) у Тајно брдо у Јалову градину дно Кошарица, пошто су добили преко курира обавјест да из Требиња долази преко Зубаца и Бјелотине Топал-паша са 4000 – војника у помоћ везиру од Херцегновога, преко Каменог, Котобиља, и Пода, да спријечи напад на град са сјеверне стране. Када су наљегли испод Тајнога брда и Јалове градине, не надајући се никаквој војсци, ни засједи, ишли су као крда оваца без икаквог реда, пјевајући и урлајући (ноћ је била). Срби из Тајног брда и Јалове градине запуцали су из пушака и доста их прориједили, у исто вријеме дигли и са исуканим ножевима полећели међу њих, и онако збуњене од првих пуцњева из пушака, престрашени окренули су се натраг бјежећи без икаква реда. Срби су их гонили до Мокрина, инешто ножевима (па и камењем), и од првих пуцњева пушчаних потукли 500 -. Остали су утекли са својим заповједником Топал-пашом (подерани) истим путем којим су и дошли у Требиње, оставивши Србима 12 – барјака, преко 500 пушака и остале опреме. По свршетку битке наши су се повратили и поставили у Тајно брдо један мали одред да стражари да се не би повратили Турци. Остали су пошли у правцу Новога да што прије стигну и јаве о побједи њиховој на Камено, и да помогну обсади да присиле везира на предају, што се уствари други дан и догодило. Кад је везир видио да му не долази помоћ којој се надао, него још већи притисак обсаде, послао је парламентарца са бијелом заставом, и најавио предају града млетачком команданту Јеролиму Корнелу…”

“Пошто се млетачка влас утврдила у Херцегнови и околици, која се тада звала прованија Драчевица, одликовала је многе Србе који су се истакли у борби, а особито војводе, са племићком титулом и грбовима као наслиједни племићи који су се у народу звали “благородни”, тако су и оба братаРадовића, Петар и Милија, одликовани грбом и племићком титулом. А дали су им по жељи њиховој земљу у Камено гдје нас ето има и данас. Милија је неко вријеме становао у Милин пећини код Јасенове долине док је саградио кућу”.

У овој пећини, према свједочењу Данице Рада Бронзић рођене Радовић, као и Душана Рада Радовића, има и вода капавица.

Видјели смо како је о поријеклу каменских Радовића и догађајима у 1687. писао Јокан Радовић из Каменог. Тешко може бити сумње у тачност казивања Јокана Радовића у уништеној рукописној књизи Јокановој, која је могла настати на почетку 19. вијека. Јокан није могао знати о догађајима о којима пише Г. Цорнер у својим писмима Дужду а који говори о сукобу са Турцима под Новим. Но, нипошто не налазимо да извјештаји генералног провидура, само зато што не помињу окршај на Каменом као окршај са наступајућим Топал-пашом, или зато што уопште не помињу окршај на Каменом, противријече свједочењу Јокана Радовића који је могао бити унук некога од протагоноста.

Ова је породица, и то управо породица Петра Радовића, позната по чувеним народним видарима (Раде: 1879-1961, Мило: 1837-1927, Јокан: ?-1867). Јокан Радовић је упамћен као велики добротвор села јер је, као кнез каменски, организовао откуп Каменске планине од насљедника Ивана Буровића.

Како смо видјели, Радовићи у другој половици 18. вијека у својему селу не фигурирају као кнезови, али 1734. се помиње сердар Радовић у Каменоме.[287] Радовићи се укопавају код цркве Св. Стефана, гдје иза апсиде, леже четири старе гробнице, и на једној плитко урезани грб.

Радовићи се на територији Драчевице везују уз топаљско село Ратишевину. У ноти од соли из 1758, уписани су Никола и Гаврило Радовић; у пописној години 1763. такође Никола и Гаврило; док у 1771. Гаврило Радовић фигурира као кнез села, а уз њега се помиње Сава;[290] у ноти из 1772. такође су пописани Гаврило и Сава;  у 1778. поред Саве и Гаврила јавља се Марко; у 1789. пописани су Марко, Тодор, Митар и Гаврило; и 1793. такође Марко, Тодор, Гаврило и Митар. Није неосновано посматрати ратишевљанске Радовиће као фамилију од високог утицаја у своме селу из једноставног разлога што у 18. вијеку највиши значај за живот села Ратишевина носи род Сабљичића који дају свештенике и главаре, а Радовић ипак неко вријеме обавља дужност кнеза.

Ратишевљански Радовићи се традиционално укопавају код цркве Св. Тројице у Ратишевини-Мојдежу.

 

Чорлаја

С. Накићеновић их не помиње јер их у вријеме његових истраживања нема у Каменом. Ово презиме не памте ни најстарији Камењани. Др Ј. Дедјер помиње управо ово презиме у своме дјелу “Херцеговина”: Гаћине и Чорлије у најстарије породице. Кад су те породице саме живјеле у Качњу на Мекој груди не бијаше никаквих насеља, туда бијаху само јесење и зимске торине Гаћина и Чорлија”. – н. д, с. 193.

Исти аутор их помиње у Коритима, -с. 198, као и у Чању у невесињском срезу да су са Меке груде. – с. 231. Чалије су старо братство у Бајицама. Ово је такође херцеговачки род. – Ј. Ердељановић, н. д, с. 255, 256. Склони смо, коначно, вјеровању, да је ово једно одстаринарских презимена у селу Камено, прије Морејског рата.

 

Јововић

С. Накићеновић је забиљежио предање о поријеклу Јововића из Невесиња 1692. Он тачно пише да Јововићи славе Св. Димитрију. – н. д, с. 458. Др Ј. Ердељановић помиње Јововиће у Старој Црној Гори и то у Глухом долу међу великим бројем братстава за које тврди да су сва истога поријекла. – н. д, с. 196, затим у Милијевићима у Ћеклићима да потичу од братства Маројевића, – с. 127, као и у Дугом долу у Његушима. – с. 123. За нас је свакако занимљиво потенцирати питање о вези каменских Јововића са Стратимировићима који (петорица браће), половицом 18. вијека, долазе у Драчевицу, задобивши млетачке привилегије. Знаменито херцеговачко братство Стратимировића, са поуздањем можемо истаћи, носи презиме Јововић.

Наиме, половицом септембра 1747, генерални провидур Јаков Балду наредио је да се пет породица Николе, Мата, Марка, Анта и Јова Јововић Стратимировић, које су доселиле из државе Турске, ослободе свих намета и кулука, изузев за случај рата или изванредних догађаја, када су сви вјерни поданици дужни да пруже помоћ.

Биће овдје значајно истаћи да, према казивању Ј. Ердељановића, Јововићи са Стијеповићима у Дугом долу, носе заједнички надимак Шкеровићи. Према предању и једни и други су од братства Шкеровића из Бјелопавлића, а досељени у другој половици 17. вијека. Слава им је зимњи Св. Никола. – н. д, с. 457. Занимљиво је да се и каменски Шкери у савременој документацији јављају са презименом Шкеровић. Јововићи у Каменом стоје у средини села, на осами. Укопавају се код цркве Св. Стефана.

 

Бронзић

Стари Бронзићи обавјестили су С. Накићеновића о своме поријеклу из Попова 1692. Славе Св. Евстатију. Веома је занимљиво укључивање Бронзића у “нотама” са презименима: Бронзовић и ‘Анброзовић’. Заиста, Бронзићи се помињу у матицама жупе Град у Дубровнику као досељеници из Зажабља, и то управо у другој половици 17. вијека. Бронзићи су се расељавали из Прапратнице и Кишева у парохији градачкој у Старом Зажабљу. – М. Сиврић, О неким уписима херцеговачких презимена у матицама жупе Град у Дубровнику у другој половини 17. стољећа, Херцеговина 1, 1981, с. 152. Вукашин Амброзовић се помиње у својству савјетника код премјеравања баштина гувернатора Ивана Буровића, у 1705, као и Дамјан Бронзић 1725.[296] Куће Бронзића стоје код цркве Св. Јована, у саставу одломка Бронзићи-Вуковићи-Шкери. По старини овдје су стајале четири куће Бронзића (у 18. вијеку), но касније и пета кућа Бронзића-Грмуша. Укопавају се код цркве Св. Стефана.

 

Бакочевић, Бакоч

С. Накићеновић их не помиње јер их у вријеме његових истраживања нема у Каменоме. Коректно их укључује у Горњем Морињу и Бакочима, обавјештавајући о поријеклу Бакоча из Корјенића 1689, те да славе Св. Архангела Михаила. – н. д, с. 527.

 

Вуковић

Стари Камењани су обавјестили С. Накићеновића о поријеклу Вуковића из Подгорице 1687, те како Вуковићи славе Јован-дан. Заиста, овдје традиција добро коре лира са запажањима вриједног Ј. Ердељановића који у своме дјелу “Стара Црна Гора ово презиме помиње баш у Бјелопавлићима. – н. д, с. 552, као и у Дробњацима, – с. 419. Ово је братство раширено у Херцеговини. Др Ј. Дедијер их помиње у Мекој груди да су доселили из Бањана, – н. д, с. 194, у Вучеву у Гатачкој површи, – с. 203, у Власачама у Попову гдје доселили из Јанча, – с. 274. Исти аутор обавјештава о Вуковићима у Рагачама у Невесињу као и у Жиљеву у истом крају гдје су веома давно доселили из Чева. Интересантно је да ови херцеговачки Вуковићи такође славе Јован-дан. – н. д, с. 222.

У попису Конавала из 1673/74, помињу се Радовчићима и Ђуринићима. – С. М. Кочан, н. д, с. 17-19. Концем 17. вијека познат је Груица Вуковић из Зубаца.

У 18. вијеку Вуковићи живе у Бијелој, гдје према породичном предању које је забиљежио С. Накићеновић досељени из Корјенића 1693, а славе Св. Јоакима и Ану, – С. Накићеновић, н. д, с. 505; У Мауковим Крушевицама гдје досељени из Гацка 1693, а славе Св. Ђорђа, – исти, н. д, с. 503; у Требесину, из Гацка 1693, али према С.

Накићеновићу славе Св. Лазара, – н. д, с. 488; у Ублима из Невесиња 1692, а према С. Накићеновићу славе Ђурђев-дан. – 511.

У селу Требесин катастар из 1690. укључује Тома и Милију (Thomas Vucovich, Milia Vucovich); као и у Мокринама гдје се јављају Ђуро и Перо Вуковић (Giure Vucovich, Перо Vucovich) ; и коначно, у Каменоме, Сава Вуковић (Sava Vucovich). Ноте од соли државе Новске за село Требесин укључују: за 1758, Лазара; за 1763. Ђура; за 1772. Томана, Петра, Сава, Филипа, Сава, Јовића, Марка и Луку; те у истом пописном годишту 1772, одвојено Ђура. Куће Вуковића у Каменоме леже код цркве Св. Јована, у оквиру одломка Бронзићи-Вуковићи-Шкери. Вуковићи се укопавају код цркве Св. Стефана.

 

Влаисавић

У вријеме истраживања С. Накићеновића, нема их у Каменоме. Ми смо склони вјеровању да је овдје у питању погрешно писање презимена Владиславић – херцеговачке властелинске породице са постојбином у јасенику крај Гацка, а чији су чланови бјежали у Драчевицу послије 1711, пред њиховим сусједима Ченгићима.

Но, у Корнеровој земљишној књизи из 1690, стоји Михо Владиславић.

 

Обилић, Обиловић, Кобилица, Калаврез

С. Накићеновић пише да су из Херцеговине 1692, те да славе Јован-дан. – н. д, с. 459. Обиловићи су се у другој половици 18. вијека одликовали као поморци. Концем вијека Петар Обилић наступа као капетан кеча Св. Петар – П. Шеровић, Неколико података, с. 54; а у 1814. Ђорђе Обиловић је капетан бригантина “Неустрашиви” наоружаног са четири топа, шест тромбона, десет пушака, четири сабље и десет друга посаде. Ђорђе је сувласник брода уз Петра Петровића. – П. Шеровић, н. д, с. 57.

Поморац је био и Марко Кобилица који је живио у Топлој и посједовао бригантин у 1825.

Обилићи по старини стоје у одломку Ратковићи у крајњем западном дијелу застрте каменске увале. Обилићи се укопавају код цркве Св. Стефана.

 

Радовчић

С. Накићеновић у своме дјелу “Бока” изоставља Радовчиће иако они у вријеме његових истраживања, као и данас стоје у Каменоме. Кућа Радовчића су подигнуте у једном кршевитом одсјеку, на осами, припадајући одломку Кујачићи-Радовићи-Обрадовићи. Славе Митров-дан.

 

Чолан

На почетку 20. вијека нема Чолана у Каменоме. С. Накићеновић их не помиње у студији “Бока”. Но, др Ј. Ердељановић обавјештава о Чолановићима у бокешком селу Кавачу и предању по којем су дошли из Трешњева у Црној Гори има 380 година, а славе Св. Николу. – н. д, с. 642.

 

Ратковић

С. Накићеновић је обавјештен о досељењу Ратковића из Зубаца 1692, те да славе Ђурђев-дан. Др Ј. Дедјер помиње Ратковиће у Херцеговини гдје је ово братство веома раширено: у Љубињу гдје доселили из Невесиња, а славе Ђурђев-дан, н. д, с. 287; у Братачу, гдје досељени из Гацка, – с. 213; у Љубушком, Драчеву, Невесињу и Зупцима, те да славе Петковицу, – с. 263, и коначно, у Старој Габели, старином из Бјелица.

Др Ј. Ердељановић закључује да су зубачки Ратковићи и Милојевићи поријеклом од старих цуцких Ратковића са Раткових кућишта. – н. д, с. 658. Он детаљно обавјештава о Ратковим кућиштима у Трњинама гдје стоји стара црквина са гробиштем од великих простих камених плоча. – н. д, с. 266, 267

О поријеклу Ратковића у Зупцима говори О. Ђ. Козић у дјелу “Шума, Површи и Зупци у Херцеговини”, гдје преноси предање о поријеклу Ратковића и Милојевића у Зупцима од браће Рака и Милоја који су из Озринића побјегли у Прокос између Ограда и Куње Главице. Рако је преселио у Коњско и од њега су сви Ратко вићи, а Милоје је остао на Прокосу и од њега су Милојевићи. – н. д, с. 1239, 1253; а ваља погледати Ј. Ердељановић, н. д, с. 657.

Милојевићи у вријеме истраживања О. Ђ. Козића, стоје у Оградама, Дренову долу и раселици Прчању.

Ратковића куће у Каменом, груписане у крајњем западном дијелу увале у посебном одломку. Укопавају се код цркве Св. Стефана.

 

Брашнарић

С. Накићеновић не помиње Брешнариће у Каменоме, али помиње Радојевиће (у питању је исти род), да су доселили из Корјенића 1692, те да славе Ђурђев-дан.

Ово се презиме помиње у повељама Црнојевића. Радојевиће помиње Ј. Ердељановић у Ћеклићима доводећи их у везу са Маројевићима. Аутор тврди да се Маројевићи у Војковићима дијеле од старине на Андројевиће и Радојевиће, а ови други у родове Вуксановиће са Јоветићима, Ивановиће и Мијушковиће, те Митровиће.

Село Војковићи лежи у Старој Црној Гори у Ћеклићима. – н. д, с. 516.

У нотама од соли државе Новске, Радојевићи се јављају у селу Требесин 1758.

(Јово). Нота од Ратишевине за 1771. укључује Милутина. Лазар Брашнарић посједовао је са Крстом Цвјетковићем бригантин од 260 тона носивости у 1814. Овај је брод заплијењен од Енглеза. – П. Шеровић, н. д, с. 57.

Брешнарића кућа лежи у одломку Кујачићи-Радовићи-Обрадовићи, између куће Становчића и Милосовића. Укопавају се код цркве Св. Стефана.

 

Вујачић

У вријеме истраживања С. Накићеновића, нема Вујачића у Каменом. О присуству и раширености овога братства у Црној Гори обавјештава детаљно др Јован Ердељановић, гдје помиње граховско братство Вујачиће. – н. д, с. 687, 695; као и Вујачиће у Црмничкој нахији у селу Овточићу, – с. 187. Према истоме аутору ови црмнички Вујачићи од старина славе зимског Св. Николу. – с. 319. У Драчевици, Вујачићи станују у старом кућанском одломку Пресјека.

Према обавјештењима која је пружио Саво Накићеновић, Вујачићи су у Куте стигли из Грахова 1687, а звали се Суботићи. Вујачићи славе Св. Архангела Михаила. С. Накићеновић као првога Вујачића у Кутима помиње Јова. – н. д, с. 473. Исти аутор помиње Вујачиће у унутрашњем заливу, у Главатима, гдје доселили у 17. вијеку, такође из Грахова. Према С. Накићеновићу, славе Никољ-дан. – с. 547.

Ј. Ердељановић помиње Вујачиће као граховско братство. Ј. Ф. Иванишевић је пи сао о Лаку Медуњанину из Куча који је утекао из својега краја са четири сина Један је син отишао у Грахово и од њега су Вујачићи. – Ј. Ердељановић, н. д, с. 686, 687.

Веома је интересантно да су пресјечки Вујачићи женили од каменских Ратковића.

 

Ковачевић

Ковачевића нема у Каменом на почетку 20. вијека. Др. Ј. Ердељановић их помиње у Глухом долу, – н. д, с. 196; затим у Зовинама у Цуцама и то према предању, да су на томе мјесту раније живјели и иселили, – с. 630; као и у Кривошијама, – с.

630. У сјеверозападној Боки, у насељима њене монтане регије, Ковачевићи се везују уз село Буновиће (у документима 18. вијека: Бунојевић), које лежи на размеђу спољашњег и унутрашњег залива. С. Накићеновић их у Буновићима не помиње.

Ковачевићи су живјели у Завали у другој половици 17. вијека, а 1673/74, стајали су у конавоском селу Мрцине.

Кућански Ковачевићи носе презиме Пиклијеровићи или Пиклијери, како то сугеришу ноте од Кута државе Новске. Према предању кућански Ковачевићи су досељени из Грахова на почетку 19. вијека. Славе Св. Василију. – С. Накићеновић, н. д, с. 474. Како се види у нотама од Кута државе Новске, Пиклиеровићи су укључени у пописе друге половице 18. вијека. – Г. Комар, Становништво Кута под влашћу Венеције – оглед о бокешком селу, Херцег-Нови, 1996, с. 97 – 116.

С. Накићеновић коректно биљежи Ковачевиће у Подима, гдје стигли испод Голије 1692, а славе Св. Георгија. – н. д, с. 493. Интересантно је да у нотама од Пода државе Новске нема уписаног ни једног Ковачевића!

У Грбљу, у селу Пријевор, гдје стигли из Грахова и то, према обавјештењима С. Накићеновића, најприје у Поборе. Стара свештеничка кућа која слави Св. Јована Крститеља. – С. Накићеновић, н. д, с. 568.

Занимљиво је да су и игалски Ковачевићи тврдили да су досељени почетком 19. вијека. Према С. Накићеновићу, они славе Јован-дан. – н. д, с. 446.

Биће важно поменути рисанске Ковачевиће који су доселили са Грахова 1750, а славе Ђурђев-дан, – С. Накићеновић, н. д, с. 523; те Ковачевиће у Сутвари, такође из Грахова, који према С. Накићеновићу славе Јован дан. – н. д, с. 580.

Како смо раније истакли, Ј. Ердељановић помиње у Глухом долу осам кућа Ковачевића. А. Лубурић наводи да су у Селиштима у Зовинама живјели Ковачевићи којих тамо у његово вријеме нема. Ови Ковачевићи славе, према Ј. Ердељановићу, Св. Јована, а прислужују Малу Госпођу. Говори се да су одавна иселили у Херцеговину. – н. д, с. 630.

О. Ђ. Козић помиње Ковачевиће у Бобовиштима гдје доселили из Грахова, а славе Ђурђев-дан. – н. д, с. 1223.

Ово је братство широко раширено у Херцеговини. У Добрељима Ковачевићи славе Игњат-дан. – Ј. Дедијер, н. д, с. 199; у Вођенима у Попову, Јован-дан – н. д, с. 277; у Срђевићима у Гатачком срезу Ковачевићи потичу од братства Малешевског (Малешевићи у Мокринама кроз 18. вијек), из Кнеж-дола и славе Игњат-дан, – н. д, с. 201; у Жиљеву у Невесињу, славе Васиљев-дан, а прислужују Св. Архангела Михаила, – н. д, с.231; у Билећком срезу у Засади, досељени из Грахова, славе Ђурђев-дан, – н. д, с. 187; а у Колешку у Невесињу се сматрају старијим породицама. Славе, према Ј. Дедијеру, Св. Архангела Михаила. – с. 327. У Кључанима у Невесињу Ковачевићи најдубљом старином потичу из Јајца, а говоре да су потомци Вука Бранковића одакле отишли у Грахово гдје деветорица браће саградила цркву Св. Ђурђа и Св. Архангела Михаила. Славе Ђурђев-дан. – н. д, с. 219.

За наше истраживање биће необично важан податак Петру Пакларевићу у Орашју у Попову, концем 17. вијека. – Б. Храбак, н. д, с. 41.

У Корнеровом катастру Новога (1690), уписан је Бошко Ковачевић (Bosco Covacevich).

Нема разлога да, на темељу пописа “ноте од соли” те доступних традиционалних обавјештења о стаништима и кретању Ковачевића, не докучимо као су Пиклиеровићи пописивани у нотама од Кута државе Новске, у Драчевици, у 18. вијеку, присутни Ковачевићи, нити да сумњамо да граховски Ковачевићи стижу почетком 19. вијека.

Овдје је могуће дошло до одређеног фузионисања и фрагментарног преношења предаје у једну окосницу која искључује Пиклиеровиће-Ковачевиће у другој половици 18. вијека.

 

Јанић

С. Накићеновић је обавјештен да су Јанићи из Бјелица у Црној Гори 1687, и да славе Св. Архангела Михаила. – н. д, с. 458. Презиме и братство Јанић је широко раширено у Херцеговини.

Куће Јанића леже у одломку Кујачићи-Радовићи-Обрадовићи. Јанићи се укопавају код парохијалне цркве Св. Стефана.

 

Рајовић

Нема их у Каменом на почетку 20. вијека.

 

Крунић

С. Накићеновић у своме раду изоставља Круниће у Каменом. Крунићи су присутни у Херцеговини у Билећким Рудинама у општини Анђелићи (Будоши), гдје су доселили из Врпоља. Ови Крунићи славе Аћимов-дан. – Ј. Дедјер, н. д, с. 128. ; затим у општини Зарјечје на Скробутну гдје их у вријеме Дедјерових претраживања нема јер су у расељењу, – н. д, с. 131; као и у Крајпољу у Љубињу одакле доселили из Мухареве Љути у Попову. – н. д, с. 290. Но, О. Ђ. Козић из помиње у Површи да су старином из Будоша код Билеће, те да славе Јован-дан. – н. д, с. 1211.

У вријеме истраживања С. Накићеновића, у Каменоме је живјела Соке Миланова Крунић. Кућа Крунића је лежала у оквиру одломка Кујачићи-Радовићи-Обрадовићи. На почетку вијека у Каменоме је живјела и Милица Крунић удата за Шпира Бронзића.

Крунићи су се по старини укопавали код цркве Св. Стефана.

 

Лучић

У вријеме истраживања С. Накићеновића нема Лучића у Каменоме. У 18. вијеку ово се презиме везује уз Сушћепан, Куте и Суторину.

Ј. Дедјер их помиње у Попову у Крушевицама одакле одселили. – н. д, с. 281. Исти аутор каже да су Пичете у Диклићима од Лучића и да славе Ђурђев-дан. – н. д, с. 271. На овоме се податку морамо задржати јер један дио Лучића у Суторини носи надимак веома сличан поменутом презимену “Пичета” у Диклићима.

У Старој Црној Гори Ј. Ердељановић их помиње у Врби у Његушима, гдје славе Петков-дан. – н. д, с. 124.

С. Накићеновић помиње Лучиће у Суторини тврдећи да су доселили из Црне Горе из Дробњака у 17. вијеку, те да славе Никољ-дан. – н. д, с. 631. Исти аутор тврди да су пераштански Лучићи из Херцеговине, – н. д, с. 290. ; као и херцегновски. н. д, с. 289.

Суторинско братство Лучића је изразито главарско и свештеничко братство. Занимљиво је да се у Жлијебима, у 1747, помиње Максим Лучић речени Дрепут.

Први свештеник са натписа, Лука, био је сабрат манастира Савина, гдје се и упокојио и начинио опоруку.

Лучићи се традиционално везују уз Куте. С. Накићеновић је обавјештен о њихову поријеклу из Конавала 1870, те да славе Тројичин-дан. – н. д, с. 474.

Ово је братство присутно и у Грбљу. С. Накићеновић је забиљежио предање о поријеклу Лучића од Раута од којих су многа грбаљска братства. Наиме, говори се да су у Кртоле дошла четири брата Дапчића: Раде, Нико и Мило, те четврти брат од којега су Раути у Гошићима. Они су сви од некога Дапка. Од Раута су многа братства, међу којима и Лучићи. – н. д, с. 276.

У Богишићу, код цркве Св. Јована у Ђурашевићима се у вријеме С. Накићеновића још виђаху њихови станови. – н. д, с. 379. Исти аутор тврди за Бубиће у Будви да су Лучићи. Бубићи су уживали високе повластице још од Ђурђа Бранковића, а С. Накићеновић се позива на његову повељу издату у Будви у Св. Госпођи 1412. У доба Венеције у Будви припадали властелинском слоју а истакли се у Кандијском рату. – н. д, с. 586.

Морињски Лучићи су из Требињског кадилука 1660, а славе, према С. Накићеновићу Илин-дан. – с. 527.

Помињу се и у Перасту да су у 15. вијеку доселили из Бањана, те да славе Ђурђевдан. – исти, н. д, с. 534.

За покушај трасирања смјера кретања припадника овога братства биће од крупне важности прва млетачка земљишна књига из 1690, гдје се Лучићи везују уз насеља Мојдеж (Lucich Bose, Lucich Tomo), као и насеље Сушћепан (Lucich Vuco).  У истој земљишној књизи у Бајковим Крушевицама се јавља Дамјан Лучић (Lucich Damian); као и у Топлој Томо Лучић (Lucich Tomo) који се највјероватније становањем везује уз Топлу. Корнеров катастар Новога из 1690. укључује у Мокринама Митра Лучића (Lucich Mittar).

У Бадоеровом катастру Новога (1704) јављају се у насељу Сушћепан Перо и Томо Лучић. – Г. Станојевић, н. д, с. 23, 24, 25.

Управо Перо Лучић одиграће у Сушћепану видну улогу као кнез и главар села.

Занимљиво је да су у нотама од Требесина и Сушћепана, пописима друге половице 18. вијека пописани Лучићи (Јово, 1763), но они се јављају и у нотама од Ратишевине. У 1771, 1772, 1778, 1789. и 1793, јавља се у Ратишевини Јово Лучић. Овдје је несумњиво у питању иста особа које је неко вријеме боравила у Требеси – или Сушћепану, а потом, између 1763. и 1771. године одселила у Ратишевину.

На овом мјесту ваља поменути и калуђера Мојсија Лучића који је стајао и Мојдежу.

 

Зубац

Нема их Каменом у почетку 20. вијека.

Др. Ј. Дедијер их везује уз братство Ратковића у Зупцима и наводи како живе у Љубомиру, те да славе Ђурђев-дан. – н. д, с. 141. Како се из млетачких земљишних књига може видјети, Зупци посједују земљу у неколика топаљска насеља.

О. Ђ. Козић помиње Зупце да су живјели у Рупном долу гдје стигли из Куње Главице, те да им је стара слава била Ђурђев-дан, а сада Шћепан – дан. -н. д, с. 1218.

Зубци су у 18. вијеку стајали у Мауковим Крушевицама. У попису из 1772. јављају се Марко Јовов и Перо Митров Зубац. Такође, у нотама од Требесина за 1772. јавља се Марко Зубац.

 

Витковић

Нема их у Каменоме на почетку 20. вијека. Ово је херцеговачко братство. Ј. Дедијер обавјештава о Витковићима: “Још од старина живјели у Требињу… “, те да “прије сто и двадесет година неки млади Витковић имабуде дијете с неком Муслиманком. Ради тога он побјеже у Црну Гору, а његова породица пресели се у Дубочане. Из Дубочана их пресели неки ага у Мируше”. – н. д, с. 156.

Овдје су пуно значајнији подаци које је пружио Н. Драшковић о селу Витковићи у Пјешивцима, а на темељу дефтера 16. вијека. Из времена пуне турске доминације у Старој Црној Гори, из 16. вијека сачувано је и презентирано пописа становништва, укључујући село Витковиће у правим Пјешивцима, почевши од 1521. Ово се село звало и Бритвићи. Име су, према традицији коју наводи Н. Драшковић, добили по Богдану Потолићу који се ту населио концем 15. вијека. У овоме је братству у то доба било свештеника. За нашу радњу од важности је обавјештење о уништењу села управо почетком 18. вијека. Иначе, ови црногорски Витковићи се традиционално везују уз Албанију (Груде).

Витковићи се помињу у попису Конавала 1673/74, у Дуби и Водовађи. – С. М. Кочан, н. д, с. 17-19.

У Каменоме је сачувана кућа Витковића код Дражњега брда, као и топоним “Витковића њива”. Овај посјед наслиједили су каменски Вуковићи. Уз ову локалност везује се црква и некропола, уништена послије другог свијетског рата.

 

Кујачић

С. Накићеновић је обавјештен да су Кујачићи доселили из Корјенића 1692, те да славе Св. Архангела Михаила. – н. д, с. 458.

Куће Кујачића леже у одломку Кујачићи-Радовићи-Обрадовићи. По старини је било четири куће. Једна кућа Кујачића носи надимак Вегаре.

Сава Кујачић се истакао у окршају са Топал-пашом 1687, као свједочи Раде М.

Радовић. За разлику од свога садруга Саве Анђелића, он је преживио окршај, па се помиње у Каменоме 1717, поводом молбе Ивана Тројана из Котора да се преко харамбаше Саве Кујачића забрани сељанима да се пачају у његове земље. Кујачићи се укопавају код цркве Св. Стефана.

 

Цацовић

Нема их у Каменоме почетком 20. вијека.

 

Керчум

Нема их у Каменоме почетком 20. вијека. Ово се презиме може чврсто везати уз зубачки крај.

 

Миросављевић

На почетку 20 вијека, у вријеме истраживања С. Накићеновића, нема их у Каменоме.

Нисмо сигурни може ли ово бити Милосовић, који изостају у нотама од Каменога. Которски провидур Ф. Бадоер додјелио је дукалом из 1701. некретнине каплару Саву Милосавићу који је са породицом прешао на територију Венеције.

 

Стојановић

Према Ј. Дедјеру, ово је братство старинарско у Дријењанима у Попову. – н. д, с. 271.

Ово братство је широко раширено у Старој Црној Гори. У Лимљанима, Ј. Ердељановић дознаје о поријеклу Стојановића из Цуца, те да су давно досељени, а славили јесењи Јован-дан. – н. д, с. 612. Помиње их, даље, у Бољевићима, – с. 204; у Сотонићима на Бјеласици, – с. 198; у Орасима у Љешанској нахији, – с. 169, у Загарачу, с. 159; али и у Браићима у Боки гдје су поријеклом из Црне Горе у 16. вијеку. с. 543.

 

Милић

Нема их у Каменоме почетком 20. вијека.

И ово је братство раширено у Црној Гори, и то у Бјелицама. Ј. Ердељановић доноси предање које је забиљежио А. Јовићевић о поријеклу Милића од браће која су живјела у граду Соколу у Босни, па послије отоманске окупације Босне дођу у Катунску нахију. Један брат дође у Бјелице и од њега су Милићи. – н. д, с. 314, 316.

Исти аутор помиње Милиће у Ржаном долу у мјесту Ублићу у којему их у његово вријеме нема. Интересантно је предање о Милићима у Љешанској нахији којим се ово братство везује уз досељенике из града Љеша на Дриму. – Ј. Ердељановић, н. д, с. 106. Милићи се у истој радњи помињу у Чеву у Оселини,- с. 148; као и у Лимљанима и Сотонићима у Црмници. – с. 198.

Но, Милићи су раширено братство у и Херцеговини. Најприје, поуздано знамо да је ово старинарски род у Зупцима. – Ј. Дедјер, н. д, с. 317. Надаље, помињу се међу најстаријим породицама у Љубомиру, поред Лучића и Сушића, – исти, н. д, с. 139. Ау тор је обавјештен о предању по којем су Милићи од кнеза Мила који је за вријеме кнежева Ждријеловића живио у Љубомирском пољу. Према Ј. Дедијеру, славе Никољ-дан. – н. д, с. 140.

У Драчевици у 18. вијеку у Мојдежу и Ратишевини. У Ратишевини се у нотама од соли, пописима друге половице 18. вијека, помињу Марко и Перо Милић. У 1758. пописан је Марко Милић, као и 1771. и 1772. У пописним годинама 1778, 1789. и 1793, пописан је Перо.

 

ИЗВОР: Бока (Антропогеографска студија), Саво Накићеновић, 1913. године

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Новаковић

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.