Порекло презимена, село Жлијеби (Херцег Нови)

6. јануара 2013.

коментара: 0

Порекло презимена села Жлијеби, општина Херцег Нови. Стање из 1913. године

 

Порекло родова

Вукасовић

Од старина главарска кућа у Жлијебима. Ванредни провидур А. Емо додјелио је Војину Јанковићу и сердару Вукасовићу неколико ораница у Жлијебима у 1714. Према Саву Накићеновићу, Вукасовићи су у Жлијеби стигли из Попова поља 1693. године, а славе Јован-дан. С. Накићеновић помиње народно предање о поријеклу Вукасовића из Ораховца (Оравца), и као првог који је у Жлијебе доселио Вукашина Вукасовића којега проналази у Катастру кућа дућана и млинова из 1726. у новскоме архиву – “Бока”, СКА, Насеља српских земаља, књ. IX, Београд, 1913, с. 565, 466, фототипско издање. Ово се братство везује и уз простор Старе Црне Горе, гдје је према Ј. Ердељановићу, у Бати, у Вељим Цуцама стајала једна кућа Вукасовића: “Вукасовић (1 кућа) на Бати дошао 1882. године као усташ из Боке (из Ораховца)” – “Стара Црна Гора”, Београд, 1978, с. 698, фототипско издање.

У Жлијебима Вукасовићи фигурирају као главарска кућа особито кроз 19. вијек.

/може се погледати документација у Архиву Херцег-Новог: “Као резултат извјештаја који сам телеграфски лично послао вишој инстанци, у вези догађаја на Жлијебима, када су разбојници напали 28. јануара, пружен је оружани отпор који је срећно и успјешно завршио захваљујући пандурима којим је командовао харамбаша Крсто Вукасовић из Жлијеба. Његова преузвишеност господин мјесни командант барон Јовановић је телеграмом од 30. јануара број 476 нашао за сходно да нареди да се реченим пандурима искаже његово задовољство за њихово такво држање, изразивши да је његова преузвишеност убјеђена да ће они и убудуће показати се таквима. Истом приликом његова преузвишеност сматрао је потребним да поклони реченим пандурима 100 фјорина, суму коју сам ја данас предао харамбаши Крсту Вукасовићу да их подјели по заслузи, о чему ми је харамбаша лично оставио признаницу са данашњим датумом коју прилажем капетану которске области. Учинивши све ово за поштовану општинску администрацију имам част да … и да желим … што прије да саопштим … пандурима и харамбаши Крсту Вукасовићу. Херцег-Нови, 8. фебруар 1882. Поштованој општинској управи Херцег-Нови.

Сикимић

Сикимићи су према С. Накићеновићу из Опутне Рудине од братства Пилатоваца а досељени 1693. године са Јовом Војновићем. – С. Накићеновић, н. д, 465. Исти аутор обавјештава да ова жлијебска фамилија слави Јован-дан. Др Ј. Дедијер у студији “Херцеговина” помиње Сикимиће у вези са Гаћинама на Мекој Груди у билећком који су дошли прије стопедесет до двјеста година из Херцег-Новога те да су се прије звали Батрићевићи. Ове породице, било је према Ј. Дедјеру у билећком котару у вријеме његових истраживања. По истом аутору, ови су Сикимићи славили Ђуђев -дан. – Ј. Дедјер, Херцеговина, антропогеографска студија, Сарајево, 1991, с. 193, фототипско издање. За наше истраживање важно је истаћи да се Сикимићи помињу у Перасту 1664. године (Јован). Нема сумње да су се чланови овог херцеговачког рода истакли и у вријеме Морејског рата.

Огурлић

С. Накићеновић не помиње Огурлиће јер их у вријеме његових истраживања нема у Жлијебима. Овај се род везује уз Куте и кућански одломак Пресјеку. Овдје је важно уочити да Огурлићи током 18. вијека живе и у Жлијебима и у Пресјеци.

С. Накићеновић говори о поријеклу Огурлића из Чепелице у Херцеговини, те да је први доселио Ђуро Огурлија који је 1720. и 1721. на дужности начелника Топаљске комунитади (начелник је биран на мандат од једне године). С. Накићеновић обавјештава да Огурлићи славе Никољ-дан. – С. Накићеновић, н. д, с. 471. Помиње их, такође у Србини гдје досељени из Кута (Пресјеке) концем 19. вијека. – исти, с. 448.

Према подацима из млетачког архива новске општине, Огурлићи су веома рано, уколико прихватимо да су у Драчевицу досељени у часу који маркира породично предање, на почетку млетачке управе у Драчевици, и звањем и имањем врло знатна фамилија. Са пуном сигурношћу могу се оцртати мјеста становања Огурлића у топаљским селима.

Капетану Ђуру Огурлићу додјељена је у 1704. земља у Сушћепану и Дреновику декретом ванредног провидура Бадоера. /Овдје се, као и у низу случајева забиљеженим у млетачким терминацијама, уочава настојање житеља Драчевице за зонирањем посједа у вертикалном смислу. Уочава се, такође, да такву привилегију уживају становници Драчевице који су стекли заслуге за Прејасну републику у вријеме ужурбаних догађаја у Боки и јужној Херцеговини у Морејском рату, и готово редовито, особе које се у катастру провидура Бадоер-а (1704) означавајукао “нуово хабитанте”. Када се погледа замашни корпус млетачких исправа канцеларије ванредног провидура Новога, обухваћен именом “терминације” (Libro terminatione), стиче се утисак о значајнијем и јаснијем учешћу херцеговачких Срба у окршајима око Новога и другим регуларним млетачким акцијама прошириваним на предјеле источне Херцеговине, него што у својим извјештајима Дужду поручује Gerolamo Corner, генерални провидур Далмације и Албаније (Albania Veneta – Бока Которска у традиционалним границама).

Бадоеров катастар укључује Ђура Огурлића – капетана (Giuro Ugurlich, capetan) који посједује баштине у Казимиру и Пресјеци. – Г. Станојевић, Катастри Херцег Новог и Рисна из 1704. године, Споменик САН CXXV, Одељење историјских наука 4, Београд, 1983, с. 40, 41.

На измаку 1706, Илија Драшков Огурлић примио је у зајам од Ђура Огурлића 1020 комада турског новца. Данас располажемо значајним доказима о живој трговачкој активности топаљских Срба путем караванског транзита. Увјерени смо да ће копнена караванска трговина кроз читаву млетачку управу Драчевицом бити темељем и извором благостања овога краја који само захваљујући развијеној трговини са својим матичним херцеговачким залеђем излази и започиње свој живот на мору, да се на мору, у другој половици великог вијека Срба, као и у 19. вијеку, у своме пуном историјском, медитеранском току узвиси до нивоа економски фундираног и оштро оцртаног грађанског сталежа у граду и селу.

У 1708. години помиње се капетан Симо Огурлић у Херцег-Новоме, али поводом дуговања Константина Перова Ковачевића и другова из Рисна. Барем двојица Огурлића на почетку 18. вијека носе чин капетана.

Капетан Ђуро Огурлић имао је сина Аћима. У мају 1716. начињена је стима земље у Кутима својине Аћима Огурлића. Жлијебски род Огурлића, који у овоме планинском селу стоји у другој половици 18. вијека, припадао је истоме кућанском братству настањеном у старом одломку Пресјека. Може се претпоставити да је насељавање Огурлића у Драчевици текло готово једновремено у Жлијебима и Кутима, а поријекло њихово треба свакако тражити у земљи Херцеговој.

Шундрак

С. Накићеновић заиста помиње ово презиме: “Овдје су 1692. из Херцеговине била дошла братства: Шундрак који су славили св. Арх. Михаила а први који је дошао звао се Лука Шундрак” – С. Накићеновић, н. д, с. 466, позивајући се на катастар Жлијеба из 1726. Заиста, Лука се помиње у млетачким архивским књигама као нови поданик који је у држави Турској оставио своје имање и доселио у Жлијебе. Лука је молио да му се додјели неколико комада земље које је он о своме трошку раскрчио. Удовољено одлуком провидура од 8. јуна 1721.

Беновић

С. Накићеновић не помиње Беновиће јер их у вријеме његових истраживања нема у Жлијебима.

Радмиловић

С. Накићеновић помиње Радмиловиће у Жлијебима и тврди да су стигли из Баљака (Билећки крај), 1693. године са Јовом Војновићем, а да су у Баљке стигли из Пријевира код Билеће. Заиста, ова се фамилија може са сигурношћу везати уз билећки крај. Др Ј. Дедјер помиње Радмиловиће у Бијелој Рудини у општини Граница код Билеће. – н. д, с.177. Нема их у Старој Црној Гори. Ово је била главарска фамилија у Жлијебима. У 1729. помиње се Саво као главар у своме селу, а још 1705. Саво носи чин “алфиер”.

Ђуровић

Стари Ђуровићи су обавјестили С. Накићеновића о своме поријеклу из Стубице 1687. године. С. Накићеновић пише како Ђуровићи славе Јован-дан. – н. д, с. 465. Ово је братство веома раширено у Црној Гори и Боки. Ђуровиће помиње др Јован Ердељановић у Дупилу у Црмничкој нахији гдје стоји велик број кућа. – н. д, с. 191, затим у Ћеклићима, Бајицама, Вељем Залазу, Заљути, Пјешивцима, Загорку, Мустеровићима, Љуботињу, Сотонићима, Лимљанима, а у Боки у селу Главатима. н. д, с. 255, 340, и Доброти. – н. д, с. 297. Такође Ђуровиће укључује попис конавоског становништва послије великог земљотреса 1673/74, у насељима Груда и Мочићи. С. М. Кочан, Конавли, Дубровник, 1984, с. 17-19.

Кућански Ђуровићи обавјештавају о своме досељењу из Жлијеба у 1890. години, те да славе исту славу. – С. Накићеновић, н. д, с. 474.

Ваља водити рачуна о пођанским Ђуровићима који су, према породичном предању досељени 1692, а славили Ђурђев-дан. – исти, н. д, с. 495. Интересантно је да Ђуровићи у бокешком селу Главати славе Ђурђев-дан. Они обавјештавају о своме поријеклу из Бајица и 18. вијеку. – исти, н. д, с. 548.

У Градиштима у Паштровићима се сматрају старим становништвом гдје су стигли у 15. вијеку из Црне Горе. Славе, према С. Накићеновићу, Ђурђев-дан. – н. д, с. 619.

Могуће је да Корнеров катастар Новога из 1690. укључује Ђуровиће у планинском селу Мокрине (Michael Gurovich).[277]

Деспинић

С. Накићеновић биљежи Деспиниће како су од братства Чукваса-Зотовића а стигли са владиком Саватијом Љубибратићем. Овај је жлијебски род доселио из Љубомира. Слави Ђурђев-дан. – С. Накићеновић, н. д, с. 465.

Пециреп

У “нотама” се помиње Пециреп. У народу је чувен ускок Лазар Пециреп из Херцеговине. У Љесковом долу је наводно кућиштина овога ускока. – Ј. Ердељановић, н. д, с. 672.

Чончевић

У “нотама”. Вјероватно се истражили на прелому вјекова.

Сенић

С. Накићеновић не помиње Сениће јер их у вријеме његових истраживања нема у овоме селу. Међутим, др Ј. Дедијер помиње Сениће у Автовцу у Гатачком срезу, те да су старином из Трешњева у Црној Гори одакле бјежали у Корјениће и Рудине. – н. д, с. 198, као и у Желудима у Бијелој Рудини. – с. 175. О Сенићима др Ј. Ердељановић каже да су некад живјели у Трешњеву, те да их сада има по Херцеговини и Боки. Ово ће, свакако, говорити у прилог истинитости предања, тј. окоснице предања о старини Сенића у Трешњеву одакле селили у Херцеговину. С. Накићеновић помиње Сениће само у бокешком селу Игалу. – С. Накићеновић, н. д, с. 643. Како се види из наших пописа, Сенићи кроз другу половицу 18. вијека стоје у планинском селу Жлијеби. Занимљиво је да се таква обавјештења не могу добити данас код игалских-топаљских Сенића. У документацији млетачког архива у Новоме помиње се ђакон Сенић у суторинском одломку Жвиње.

Јунчевић

С. Накићеновић помиње Јунчевиће и обавјештава да су доселили 1693. из Љубомира са Јовом Војновићем, те да славе Аранђелов-дан. И овдје се аутор позива на катастар из 1726-године. – н. д, с. 465

Шиндиш

С. Накићеновић не помиње Шиндише. Интересантно је да др Ј. Дедијер помиње Шиндише као досељенике у Херцеговини и то из Херцег-Новог. Наиме, аутор пише о Ковачима у Парагићима у Невесињу који су старином Шиндиши из Херцег-Новог, досељени, према предању, кад се потурчио син Херцега Шћепана. – н.

д, с. 217. Такође, Ј. Дедјер помиње презиме Шиндик из Попова и то у Гнојници у Подвележју. – н. д, с. 239. Не може бити сумње да су Шиндиши заправо Синдиси у документацији регионалних архива.

Милишић

С. Накићеновић није поменуо Милишиће јер их у вријеме његових истраживања нема у овоме селу. Но, Милишићи стоје у Жлијебима кроз другу половицу 18. вијека. Кућански Милишићи стигли су, према предању, из Невесиња 1693, а славили Ђурђев-дан. – С. Накићеновић, н. д, с. 472. Још један род који кроз другу половицу 18. вијека стоји истовремено у Жлијебима и Кутима.

Ногуловић

С. Накићеновић није поменуо Ногуловиће у Жлијебима, но обавјештава о кућанским Ногуловићима који се везују уз стари одломак Пресјека: “Ногуловићи из села Нонгулића (Херцеговина) 1692, а неки из Кривошија од Илића. Славе Илин дан. – н. д, с. 473. Др Ј. Дедјер помиње Ногуловиће у Горњој Херцеговини у Дубрави, гдје славили Ђурђев-дан. – н. д, с. 257. Вриједно је поменути да се на гробљу манастира Тврдош рецентно укопавају родови Ногулић и Нонгулић! И Ногуловићи се придружују драчевићким родовима који се кроз другу половицу 18. вијека везују уз Жлијебе али и кућанске одломке.

Шкеро

Шкеро или Скерелет у “нотама”. С. Накићеновић је забиљежио да су Шкери поријеклом са Клобука (Херцеговина) и то 1693. са Јовом Војновићем, те да славе Аранђелов-дан. – н. д, с. 465. На простору Старе Црне Горе прусутно је презиме Шкеровић. Др Јован Ердељановић пише о Јововићима и Стијеповићима у Дугом долу у Његушима: “Ове две породице имају заједнички надимак “Шкеровићи” те се и по томе и по предању зна, да су пореклом од братства Шкеровића у Бјелопавлићима. Заиста се у раду П. Шобајића помињу Шкеровићи као братство у бјелопавлићком насељу Петрушиновићима. Доселили су овамо пре 78 пуних пасова, дакле у другој половини 17. века… ” – н. д, с. 457. Ови Шкеровићи славе зимског Св. Николу. Шкере помиње Обрен Ђурић Козић у Десин селу у Требињском срезу да су старином из Запланика, те да славе Ђурђев-дан. – О. Ђ. Козић, Шума.

Површ и Зупци у Херцеговини, Етнографски зборник, књ. В, с. 1178.

Распоред породица у Драчевици које се све везују уз планинска села Камено и Мокрине, говори у прилог хипотетичком трасирању правца кретања из јужне Херцеговине ка Боки. Каменски Шкери, гдје је ово презиме рецентно, славе као и Жлијебски Св. Архангела Михаила.

 

ИЗВОР: Бока (Антропогеографска студија), Саво Накићеновић, 1913. године

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Новаковић

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.