На данашњи дан: Умро гуслар Филип Вишњић

29. децембар 2012.

коментара: 2

29. децембра 1835. – Умро српски гуслар и народни песник Филип Вишњић, који је српском културном наслеђу оставио бројне песме, од којих су најпознатијe “Почетак буне на дахије”, “Бој на Мишару” и “Смрт Марка Краљевића”.

Филип се родио 1767. на Мајевици, у селу Трнави (код Угљевика) у Босанском Подрињу. Био је из богате породице Вилића која је од четвртине села скупљала десетак на основу царског писма. Отац му је рано умро. Преудавши се у село Међаше, мајка је четворогодишњег сина одвела са собом. По њеном надимку (Вишња) Филип ће добити презиме.

У осмој години је прележао богиње које су му оставиле ожиљке на лицу и одузеле му вид. Године 1787. Вилиће је задесила несрећа. Свративши њиховој кући, некакви Турци насилници ударе на част једне жене, лепе Ђурђије. Да се освете за нанету штету, Вилићи једног Турчина посеку, а другог обесе пред кућом о шљиви уларом с његова коња. Казна их убрзо стигне. Сви одрасли мушкарци, три стрица и један стричевић, били су одведени у Зворник и убијени. Породици су одузели царско право и име Вилића се скоро затрло.

На староме огњишту више није било хлеба за Филипа, а ни на новоме јер му је тих година умрла и мајка. Научивши да удара у гусле, младић је напустио Међаше, потуцајући се друмовима и песмом просећи хлеб. Путовао је годинама обишавши босански пашалук, Херцеговину, дошао до Скадра. У селима и око манастира певао је хришћанској раји, а свраћао је и на дворове муслиманских првака који су га примали с поштовањем. Наш гуслар имао је песме и за рају и за господаре.

Први српски устанак дочекао је у свом завичају. Слушао је како се турске војске скупљају на Дрини и одлазе да угуше буну. Слушао је и како се враћају. ”Гледао је” закрчене друмове од турских бегунаца и рањеника након велике српске победе на Мишару. Са српском војском која се 1809. повлачила из Семберије избегао је Филип у Србију. Од тада ће слепи гуслар живети на дринском ратишту, крај војника. Наћи ће се некад усред окршаја, као 1810. када је својом песмом бодрио устанике да одбране Лозницу. После боја Вишњић је певао и Карађорђу, ћутљивом вожду, који је с њим проговорио неколико речи.

Био је омиљен гост у кућама устаничких војвода, Луке Лазаревића и Стојана Чупића. Змај од Ноћаја Вишњићу је за песму ”Бој на Салашу” даровао белца, па је неко време колима путовао по Србији.

Након слома устанка пребегао је у Срем и настанио се у селу Грку. Подигао је колибу и набавио троношце за оне, који су долазили да га слушају, најчешће зими. Певао је забацивши главу, помало заплићући језиком. Грчански сељаци запамтили су његов изглед. Био је, причали су касније, скоро високог раста, окошт, широких плећа. Имао је лице богињаво и црвено: на једном образу и увету распознавали су се трагови сабље. Густи бркови падали су му на прса. Стреха обрва помало је заклањала очне јаме. Када је ишао, проседа коса, некада риђа, таласала се ударајући га по плећима. А ходао је достојанствено и увек без вође.

Вук Караџић је 1815. године у манастиру Шишатовац забележио 17 Филипових песама. Већина (укупно 13) пева о Првом српском устанку, две о светом Сави, једна о Марковој смрти и једна о Баји Пивљанину, чувеном хајдуку (мегдан Баје Пивљанина и бега Љубовића).

Две су песме прославиле Филипа Вишњића: Почетак буне против дахија и Бој на Мишару. У њима је гуслар показао збир унутрашњих дарова: и везивање људских догађаја са свемирским, и осећање историје, и свест о величини сиротиње раје, и снагу вајања ликова, и дубину размишљања , и уздизање над стварима.

Његове песме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слепих певача.

Тринаест песама „из Карађорђина времена“, заједно с још неколико мање значајних песама од других певача, чине последњи, устанички циклус српског народног епоса. Нове песме о новим догађајима стварали су и други певачи у то време, међу њима и један од највећих, Старац Рашко, али оне све заостају за песмама које су певали о старим временима. Филип Вишњић се, међутим, уздигао међу прве управо новим песмама.

Какве је песме певао турској публици није познато, но морале су то свакако бити муслиманске песме, о подвизима чувених босанских јунака. Извесне појединости у песмама с хришћанском тематиком посредно упућују на његово познавање муслиманске епике као и живота и схватања исламског света. На пример, у песми Смрт Марка Краљевића постоји посебан однос између јунака и његовог коња. Шарац плаче предосећајући да ће му господар умрети, а Марко га, пре смрти, убија и сахрањује („боље Шарца, нег брата Андрију“). Обе појединости, као што је показао Владан Недић, потичу од Турака, јер само у муслиманским песмама на Балкану коњи плачу због растанка с господарима и само су исламски ратници неговали обичај „захвалног сахрањивања коња“. И многи други детаљи у Вишњићевим песмама могу се схватити само ако се има у виду то његово познавање муслиманског света изблиза, познавање које је у појединим тренуцима прелазило у својеврсну песничку идентификацију с тим светом. Вишњић није само дао ликове турских насилника, Фочић Мехмед-аге, Кулин капетана и др., већ је сликао и ликове добрих Турака, какви су цар Мурат или старац Фочо који се очински брину о раји („него паз’те рају ко синове“ – тај необични политички савет даје цар Мурат својим везирима, на Косову, на самрти).

Неки моменти говоре да је певач имао слуха и за духовну културу исламског света. У песмама Старца Рашка тајне минулих и будућих времена читају се из „књига староставних“. Код Филипа Вишњића исту улогу имају муслиманске свете књиге, „књиге инџијеле“, како их песник назива. Понекад та склоност према туђем свету добија елегични призвук, као нпр. у дистиху „друмови ће пожељет Турака, а Турака ниђе бити неће“, у којима је у визију будућег ослобођења унесена носталгична перспектива пораженог непријатеља.

Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Србију 1809. године. До тог момента он није био саставио ниједне нове песме. Непосредни додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као песника. Некада је лутао по земљи, певајући песме од старине, а сада се налазио на месту где се стварала историја. Дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања.

Живео је највише у близини дринског бојишта. Понекад се налазио у самој ватри окршаја. Тако се нашао у опседнутој Лозници, међу њеним браниоцима, о чему пева Сима Милутиновић Сарајлија у својој „Сербијанки“ (песма „Дика слијепаца“).

После пропасти Првог српског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живео на сличан начин као и пре устанка, али у сасвим другачијим приликама; ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, певајући песме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале песме о српској буни које је сам испевао.

У манастиру Шишатовцу, 1815. године, се нашао са Вуком Караџићем, а ту је касније често бивао гост код тадашњег водећег српског песника Лукијана Мушицког. Тим сусретима „српског Хомера“ и „српског Хорација“ дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада. Мушицком је испричао како је стварао песме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли итд.

Својим ослободилачким полетом Вишњић је најсличнији Петру II Петровићу Његошу, са којим га и иначе везује низ заједничких црта. Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се стандардним формулама и клишеима, Вишњић је умногоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, ослободилачку, револуционарну песму, са снажним индивидуалним обележјима. Он стоји на прелазу између усменог и књижевног стваралаштва, између народне песме и Његоша.

Филип Вишњић је умро у Грку 1834. године. Сељаци су га сахранили у свом гробљу и на великој крстачи од храстовине урезали му гусле.

 

ИЗВОР: Одломци из књиге Владана Недића ”Вукови певачи” (презуето са www.osvisnjic.znanje.info), Википедија

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. 2M

    ОПИС БИТКЕ НА МИШАРУ 1806.
    ГОДИНЕ У КЊИЗИ САН-РЕНЕ
    ТАЉАНДИЈЕА „СРБИЈА У
    ДЕВЕТНАЈЕСТОМ ВЕКУ“

    (…) Најчувеније аге и бегови
    ишли су са барјацима напред. И
    војска турска иде и једнако иде
    избацујући плотуне на целој
    линији. Срби ћуте. Најзад, кад
    Турци доспу до тачке коју је Карађорђе одмерио, знак буде
    дат, и убилачка ватра проспе се
    из шанчева. Срби не пуцају у
    ветар: сваки гађа и сваки погађа.
    Па како све то брзо иде! Рекао би:
    да се пушке саме пуне. Сваки је тренутак добро употребљен и ту
    нема бачених метака. Већ је
    млоги официр турски пао, већ су
    редови турски изрешетани, и
    неред првих табора задржава и
    страх уноси у оне што за њима иду. Међу тим, пушчана ватра са
    српске стране не престаје. И
    топови већ чине своје, и на њима
    се познају нишанџије који су
    занат учили у армади бечкога
    ћесара. Турци не падају више појединце већ лесама. Али у сред
    ове ужасне забуне – какви су оно
    облаци од прашине што се дижу
    позади Турака? То је коњица
    српска која излеће из дубине
    шумске са пуштеном уздом и голом сабљом. Карађорђе
    употреби овај тренутак; искочи
    из шанчева са најбољом војском
    својом и учини јуриш у Турке. (…)
    Наравно, да су турски губитци
    били огромни. И серашћер Кулин Капетан и стари Мехмед и
    оба му сина и толики други
    чувени јунаци босански (авај!
    млоги српскога порекла) осташе
    мртви на Мишару. Цвет Босне
    увену на крвавој пољани. Управо и једва ако их је малени
    број изнео главе преко Дрине.
    Без вођа и без старешина читави
    батаљони – они исти који тога
    јутра гордо и поуздано изађоше
    из града шабачког – сада у самртном страху бежаху ка
    истоме граду; али ево српска
    коњица већ им беше и тај пут
    пресекла, и што не стиже
    сабљом да посече то натера у
    Саву и Дрину да се даве. (…) Ту и посинак Карађорђев, Милош од
    Поцерја, као један од јунака тог
    великог дана, доби у награду
    сабљу самог серашћера – Кулин
    Капетана.

  2. Војислав Ананић

    УРНЕБЕСНИ ПОТЕЗ AЛБАНАЦА – ХОЋЕ ГУСЛЕ, А НЕМАЈУ СВОЈУ РЕЧ ЗА ЊИХ: Чије су гусле – од Монголије до Лужица

    Одлука УНЕСКО да српско певање уз гусле уврсте у Представничку листа нематеријалне културне баштине човечанства изазвале су панику у Албанији и код Шиптара на Косову и Метохији, али и у појединим бившим југословенским републикама
    ПИШЕ: Игор Маринковић

    Албанци, подржани од Црне Горе и Хрватске, сада траже од УНЕСКО да испитају да ли гусле припадају византијској или арапској култури. Другим речима, чак ни не покушавају да докажу да је реч о њиховом наслеђу, већ да није реч о српском културно-историјском наслеђу. Драже им је и арапско го*но од српског хлеба.
    Узнемиреност режима Црне Горе је јасна, док још безуспешно покушавају да искорене српски језик, Српску православну цркву не желе да им УНЕСК- о додатно загорча живот потврдом да су гусле део српске традиције. Код Хрвата је ситуација такође јасна, гусле су у тим крајевима одржали покатоличени Срби, остале су истребили, па им оваква одлука додатно руши измишљену историју, језик и културу.
    Ипак, забрнутост Албанаца је највећа. Наиме, гусле заиста постоје и у Албанији, као и у случају Хрватске одржале су се захваљујући поарбанашеним Србима. Међутим, иако инструменти слични гуслама постоје широм света, али се битно разликују по звуку и начину певања, у Албанији и Хрватској (подразумева се и у ЦГ) гусле и начин певања је идентичан српском.
    Колико је бизарна тврдња Албанаца о гуслама као њиховом традиционалном инструменту показује да немају ни своју реч за тај инструмент, већ користе израз “лаута” који су узели преко италијанског језика, а која је заправо назив другог инструмента који подсећа на малу гитару или тамбурицу. Иста реч за гусле, тј сличан инструмент, се користи и код Румуна јер је и њихов језик романског порекла.
    Како је могуће да тај “древни” народ попут Албанаца нема сопствену реч за свој национални инструмент већ користи страну реч која се иначе користи за потпуно други инструмент? Једноставно гусле нису њихов инстумент нити су део њихове традиције, али јесу део традиције коју су усвојили од поарбанашених Срба.
    А наша реч “гусле”? Сасвим случајно постоји и код других словенских народа у облику “хусле” за сличне гудачке инструменте. Хусала има и код лужичких Срба који нису били под турском окупацијом па нису могли да их први пут виде од Османлија и Арапа како би сада неки хтели да докажу. Зашто словени од Лужица па до Русије разне гудачке инструменте, па и оне модерне, називају хусле? Па зато што су прво имали и свирали хусле, а онда су сретали друге гудачке инструменте и исто их називали.
    Посебно је занимљиво да Албанци, уз подршку Црне Горе и Хрватске, желе да укажу на могуће византијско порекло гусала алудирајући на византијску лиру – инструмент са три жице који се свира у сличном положају као и гусле. Само још да Албанци реше у својој глави зашто онда називају гусле лаута, а не лира, иако је реч о два различита инструмента.
    Да ли гусала има и на другим местима? Па наравно, гудачких инструмената тог типа има од Етопије, преко Сирије, Ирана и широм Азије, као што разних верзија фрула, удараљки, добоша има свуда по свету. Ипак све су то различити инстументи, различитих звукова и начина певања.
    На пример, aрапски/турски инструмент кеманче (кемане) Албанце јако подсећа на гусле тј њихову “лауту”.
    Aрапи и турци исти назив често користе и за лиру. Једна од верзија кеманчета (кемане) јесте стигла и до Срба и радо су је свирали и чак користили сличну реч за њу –ћемане. У неким местима и даље по њој називају виолину јер су ћемане видели пре виолине.
    Ово је занимљивост која вам може помоћи да схватите зашто Албанци желе да верују и како аргументују да су гусле код њих стигле преко Арапа и Грка, а не преко Срба.
    Штета што Албанци, народ такве “културе”, нису чули за монголски инструмент “морин хурр” у преводу “коњска глава”. На врху инструмента је коњска глава, као и код гусала што је јарац, коњ или орао. Па и код Срба, иако много ређе, постоје гусле са две струне. Сигуран сам да би и Албанци Монголе поменули у жалби за УНЕСКО, само да су знали.
    Али хајде да проблеме светског порекло инструмената овог типа. Јасно је да српске гусле и начин певања уз њих имају значајне разлике у односу на друге инструменте тог типа.
    Чије су онда гусле на Балкану?
    У ком народу на Балкану су гусле најпопуларније, који народ има сопствено има за тај интрумент, који народ има највише гусларских песама, чије гусларске песме певају о најстаријим јунацима и биткама, чије епско предање је такво да се само уз гусле може певати њихове су и гусле. Нека УНЕСКО истражи.