На данашњи дан: Умро песник Ђура Јакшић Reviewed by Momizat on . 28. новембра 1878. - У Београду умро Ђура Јакшић, српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем. Рођен је 8. августа 1832. године у Српској Цр 28. новембра 1878. - У Београду умро Ђура Јакшић, српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем. Рођен је 8. августа 1832. године у Српској Цр Rating: 0
You Are Here: Home » Данашњи дан » На данашњи дан: Умро песник Ђура Јакшић

На данашњи дан: Умро песник Ђура Јакшић

28. новембра 1878. – У Београду умро Ђура Јакшић, српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем.

Рођен је 8. августа 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици. Отац га уписује у трговачку школу из које бежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање. Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку (данас Зрењанину) код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.

У револуцији од 1848—1849. иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га неимаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.

Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856.

Од 1857. прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини).

Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана „Три шешира“ и „Два јелена“. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се сировости и лакомости ругао, оригинално и старично.

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.

Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 28. новембра 1878. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

ИЗВОР: Википедија

 

Портал Порекло објављује неколико Јакшићевих песама:

 

ЈЕВРОПИ

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже к’о црв.
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л’ живот може
У таквом игу несрећни род?…
Изгинућемо!…
„Па изгините!”
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!”

*    *   *

ОТАЦ И СИН

Једанпут иде стари Амиџа
Ко неки седи мандарин –
А за њим тапка, трчи, скакуће
Јуначке крви најмлађи син.

Вашар је био – а на вашару
Сабље, пиштољи, арапски хат;
Туниске капе, сребро и злато,
Млетачка свила, женевски сат.

А шта ћеш сине да купи бабо? –
Детета склоност кушаше свог;
‘Оћеш ли сабљу ту бритку, сјајну,
Ил’ волиш хата мисирског?

Ил’ можда желиш од свиле рухо?
Нека ти буде свилено све
Говори сине говори брже,
Да купим оне токе злаћане?

Дете се чешка руком по глави,
Као да не зна шта би од свег –
– Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо,
Печења купи јарећег…

Сад се и бабо чеше по глави,
Гледајући дуго сина свог –
– Е, ја сам воло сабље и копља,
А син ми јарца печеног.

*    *    *

ЉУБАВ

Љубим те, љубим, душо,
Љубим те рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи
Кад куцне једном час-
Отеће стару славу,
Добиће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје, сво!
Ти ћеш ми родит’сина,
Да чува благо то!


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top