Династије балканских земаља у XIX и XX веку: Несигурни престоли Балкана Reviewed by Momizat on . Сарадник портала Порекло др Душко Лопандић пише о варљивој срећи (некад) владарских породица на Балкану Историја балканских народа XIX и XX века историја је бор Сарадник портала Порекло др Душко Лопандић пише о варљивој срећи (некад) владарских породица на Балкану Историја балканских народа XIX и XX века историја је бор Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Душко Лопандић » Династије балканских земаља у XIX и XX веку: Несигурни престоли Балкана

Династије балканских земаља у XIX и XX веку: Несигурни престоли Балкана

Сарадник портала Порекло др Душко Лопандић пише о варљивој срећи (некад) владарских породица на Балкану

Историја балканских народа XIX и XX века историја је борбе за ослобођење и развој земље, пуна великих подвига и достигнућа, али и сукоба, ратова и трагедија. Повести балканских владарских династија имају своје специфичности, али и многе међусобне сличности и подударности. На пример, нису се само у Србији две супарничке династије (Обреновићи и Крађорђевићи) смењивале на власти. Практично, историја сваке од балканских земаља XIX века – Грчке, Румуније, Бугарске и Албаније – забележила је по две владарске породице, од којих су неке врло кратко опстајале на престолу.

Страни или домаћи владари?

Новоформиране монархије нису могле лако да се „укорене“ у нестабилном окружењу младих држава, па су нови владари редовно губили власт – као да је примењивана она народна пословица да се „први мачићи у воду бацају“. Тако су, након унутрашњих немира, престо редом губили: први српски кнез Милош Обреновић (1839. године), први грчки краљ Отон од Вителсбаха (1862. године), први румунски кнез Александaр Јоан Куза (1866. године), први бугарски кнез Александар Батенберг (1886. године) и, најзад, први признати албански владар, кнез Вилхелм од Вида (1914. године). У ову серију једино не спада црногорска кућа Петровића-Његоша, чија је владавина на Цетињу отпочела још у XVII веку.

Једно од објашњења овој појави је, између осталог, повезано са страним пореклом већине балканских династија XIX века. Након проглашења аутономије или независности појединих земаља, настајала би права „јагма“ за владаром „плаве крви“ из неке од западноевропских аристократских породица. Обично би се «депутације», тј. посланици новоформиране земље, упутиле у обилазак европских дворова и канцеларија –Лондона, Париза, Петрограда, Берлина и других – који су, након сложених дипломатских игара, предлагали име новог владара, најчешће из неке немачке династије.

Иако је владарска круна била примамљива, нису сви страни принчеви тако лако прихватали неизвесни престо и варљиву будућу славу у, за њих, далекој и непознатој земљи. Многи су оклевали па и одустајали, а некима је требало и додатно „убеђивање“. Тако је дански краљ Фридрих VII своме рођаку и оцу будућег грчког краља Ђорђа I (на слици десно) изнео следећи аргумент: „Ако не одобрите своме сину да прихвати (грчки) престо, наредићу да вас стрељају“. Аргумент је био необорив и новопечени Ђорђе, тј. Георгиос (који је до тада носио име Вилхелм) је одмах отпутовао у своје ново краљевство.

Радило се најчешће о млађим гранама европских владарских породица. Тако су Грци „увезли“ принчеве данске владарске куће са подужим презименом: „Холштајн-Готорп-Зонденбург-Гликсбург“. Румуни су добили породицу „Хоенцолерн-Сигмаринген“ – рођаке немачке царске породице, а Бугари фамилију „Сакс-Кобург-Гота“. Непознавање између новостворене земље и новопеченог владара је било узајамно и дубоко. Пуно име владарских породица мало који поданик је уопште могао да изговори, а још мање да запамти. Са своје стране, увезени владари нису знали ни језик ни обичаје своје нове земље. Обрели би се тако, странци у страној земљи, да се из тог сусрета изроде најнеобичнија збивања и судбине, достојна историје Балкана: дански принц, плави северњак у земљи сунца и вечног лета; пруски официр и кнез у румунским бескрајним шумама; потомак немачких ритера у изгубљеној, од свих заборављеној земљи орлова и брда… Предавали су се ти намирисани и неговани принчеви својој балканској судбини, мењајући веру, језик, обичаје, остављајући своме потомству често само наду да ће она, та балканска судбина, најзад постати питомија и милостивија. Али често су та надања остајала узалудна.

Иако су све државе Балкана, осим Албаније, биле православне, њихови страни владари у почетку нису делили веру својих поданика. Први грчки владари су били протестантске вере, док су бугарски и румунски владари били католици. У бугарској владарској породици је 1894. године настала права мала драма, када је тек рођени престолонаследник Борис требало да буде крштен по православним, уместо по католичким обичајима. Поред Србије и Црне Горе, краткотрајни покушај „укорењивања“ домаћих династија је учињен и у неким другим балканским земљама, попут Албаније и Румуније. У Албанији, домаћи краљ Зогу I, који је на власт 1928. године дошао уз помоћ југословенског владара Александра, одржао се на престолу 11 година. Румунски кнез Куза је владао још краће – седам година.

Од кнеза до цара

Постепено владари страног порекла су постајали привржени обичајима и интересима својих „усвојених“ земаља. Тако су у Првом светском рату румунски Хоенцолерни ратовали против својих даљих сродника из исте породице – немачких царева, док су бугарски владари, који су били рођаци британске и белгијске краљевске куће, у рату ипак стали на страну Аустроугарске и Немачке. С друге стране, у неким случајевима, владари су због личне повезаности са страном државом покушали да преокрену оријентацију своје земље. Грчки краљ Константин I, који је као зет немачког цара упорно покушавао да Грчку увуче у савез са силама „Осовине“, оборен је 1917. године, у државном удару који су организовали Французи.

Титуле свих првих балканских владара су биле сличне – кнежевске. Међутим, они су се трудили да „напредују“ и да постану равни у рангу својим краљевским рођацима по Европи. Прво краљевство модерног доба на Балкану је била Грчка (од 1832. године). Овај узор су редом следиле Румунија (краљевина од 1881), па Србија (1882), Црна Гора (1910) и Албанија (1928). За разлику од осталих суседа, бугарски владари су били још амбициознији, па су се након проглашења пуне самосталности државе (1908) крунисали за „цареве“, у складу са традицијом средњовековне Бугарске. У истом стилу, бугарски владари су редне бројеве уз своја имена усклађивали са средњовековним владарима, па се тако цар Борис назвао „Трећи“ (на слици лево), а његов син Симеон је постао „Други“ по реду – иако су њихови претходници и имењаци владали Бугарском хиљаду година раније. У овоме, бугарски владари нису били усамљени. Њихови грчки „колеге“, два краља по имену Константин, крунисали су се под редним бројевима „XII“ и „XIII“, како би показали да се сматрају наследницима последњег византијског цара Констанина XI Драгаша, који је погинуо 1453. године бранећи Цариград од Турака.

Абдикације (напуштање) престола због пораза у рату, промене политичких односа или неког другог разлога биле су изузетно честе. Престоли балканских монархија су били „клизави“ до те мере, да је грчки краљ Ђорђе II – који је морао чак три пута да бежи из земље у изгнанство (1917, 1924 и 1941. године) – изјавио „најважнији инструмент владавине једног грчког краља је његов кофер“. Практично, једва да се може пронаћи у некој балканској монархији модерног доба владар који је под сасвим регуларним условима прошао цели период своје владавине, од наслеђа до смрти (тј. да је престо добио по законском реду наследства и да ни тај владар, нити његов претходник, нису збачени, нити абдицирали или убијени). Међу такве, врло ретке примере можемо издвојити само четири од укупно 36 владавине у два века балканске историје!

Сјај и беда престола

У Србији XIX века, абдицирали су: кнежеви Милош (1839) и Михаило (1842) Обреновић, кнез Александар Карађорђевић (1860), као и краљ Милан Обреновић (1889). Од укупно седам грчких краљева XIX и XX века, четворица су изгубила престо, односно абдицирали или протерани. У Румунији, од укупно пет владара у истом периоду, само један је владао до своје смрти (Карол I), a остали су изгубили престо. У Бугарској, од четири владара, три су губила престо. Најкраће је „владао“ фиктивни краљ усташке „НДХ“, италијански војвода Емон од Савоје-Аосте, кога је Павелић прогласио за краља „Томислава II“. Новопечени „краљ“ се у мају 1941. године искрцао на далматинску обалу, да би се након само пет дана, чувши за покоље и грозоте које спроводе усташе, вратио одакле је и дошао. И српска историја бележи једну врло кратку владавину. Након абдикације кнеза Милоша (1839), његов син кнез Милан, је умро након неколико недеља, тешко болесан од туберколозе.

Најдуже владавине на Балкану су забележене на прелазу два века – између XIX и XX века – у „златно“ доба привидне европске стабилности, која се донекле проширила и на Балкан – али која није потрајала даље од Балканских ратова и Светског рата. Најдуже је владао црногорски краљ Никола I Петровић Његош – чак 58 година (1860-1918), затим грчки краљ Ђорђе I – 51 годину (1862-1913), па румунски краљ Карол I – 48 година (1866-1914), бугарски цар Фердинанд I – 32 године (1886-1918). Није било крвавијег и непостојанијег владарског престола на Балкану од српског: од укупно девет владара (кнежева и краљева) Србије и Југославије у XIX-XX веку, њих тројица су убијени као владари (кнез Михаило и краљ Александар Обреновићи и краљ Александар Карађорђевић). У немирно доба два претходна века, ни остали владари балканских земаља нису били безбедни: мирни грчки краљ Ђорђе I је убијен у Солуну (1913. године), а први црногорски кнез Данило Петровић-Његош – у Котору 1860. г. На албанског краља Зогуа је наводно изведено чак 55 неуспешних атентата! Бугарски цар Борис је само чудом преживео више покушаја убиства. Тако је бомба, која је на Бориса бачена априла 1925. године током опела у софијској цркви убила 128 особа, али је цар остао неозлеђен. Цар Борис је ипак умро под врло сумњивим околностима 1943. године, неколико дана после бурног састанка са Хитлером (можда отрован). Најчуднију смрт је имао грчки краљ Александар I (1920). Умро је млад, од последица уједа омиљеног домаћег мајмуна.

На нестабилност монархија је утицала и чињеница да су често престо заузимали малолетни владари. Осим Милоша, сви српски владари из куће Обреновића су долазили на престо малолетни. Након убиства кнеза Михаила Обреновића, на престо је сео његов четрнаестогодишњи рођак Милан. Краљ Милан је абдицирао 1889. године када је његов син Александар имао само 13 година. Александар Обреновић није могао да дочека пунолетство да би преузео власт, него је са 17 година организовао државни удар, похапсио регенте и прогласио се за пунолетног (1893. године). Овај владар је забележен као монарх који је радо организовао ударе. Тако је у марту 1903. године државним ударом суспендовао устав, али само за период од пола сата, како би у међувремену спровео неке неуставне одлуке.

Малолетсво владара је бележено и у другим монархијама. У Румунији, краљ Михаил I (на слици десно, у својој 90. години, снимљен у румунском парламенту 2011) је први пут ступио на престо са шест година (1927), колико је имао и цар Симеон II од Бугарске када је дошао на престо 1943. године. Петар II Крађорђевић је постао краљ у 11 години (1934). У њихово име, владала су регентска већа, која су брзо постала непопуларна и често бивала збачена. Пучисти су 1941. године југословенског регента Павла Карађорђевића, прогласили за издајника, иако је земљу покушао да спасе од рата. Ипак, много горе је прошао кнез Кирил, регент Бугарске током Другог светског рата, који је након ослобођења 1945. године, осуђен на смрт и стрељан због колаборације са немачким фашистима.

Балкан не би био Балкан, кад историја његових монархија не би бележила и неке „куриозитете“. Тако је у Румунији 1930. године наслеђе ишло у „обрнутом правцу“, па је малолетног краља Михаила I наследио, односно заменио његов рођени отац, већ поменути Карол II. У Србији, у време владавине краља Александра Обреновића, дуго година је главни командант војске био краљев отац и бивши краљ – Милан Обреновић. Црна Гора је више векова имала врло редак облик власти: наследну „теократију“, владавину владика из куће Петровић-Његош. Занимљив је и случај бугарског цара Симеона II, који је „владао“ као дете (1943-1945), да би, након дугог изгнанства, победио 2001. године на демократским изборима, и тако постао први и једини бивши монарх који је постао председник владе. У историји Балкана је забележен и супротан пример, Мехмед паша Зогу је прво био премијер Албаније, а затим постао краљ.

Брак и политика

Један од начина којим је покушавано да владарска породица задобије већу стабилност је био брак са страном принцезом из неке значајне земље или из чувеније аристократске породице. Познат је, у том погледу успех црногорског краља Никола, који је постао „таст Европе“, захваљујући успешним брачним везама које је обезбедио за своје кћери.. Две Николине кћери су биле удате у руску царску породицу, једна за српског краља (Петра I Карађорђевића), једна за краља Италије и једна у немачку породицу Батенберг. Николин син и наследник Данило био је ожењен са Јутом из немачке аристократске породице Макленбург-Стрелиц. С друге стране. Занимљиво је да је последњи бугарски цар и каснији премијер Симеон II, праунук црногорског краља (посредством Николине унуке Ђоване Савојске).

Николини сународници Обреновићи су били мање успешни у склапању корисних међународних брачних веза. Последњи Обреновић (краљ Александар) је изгубио је и круну и главу 1903. године јер се „лоше оженио“ са већ удаваном женом, па још и домаћег, не баш угледног порекла (Драгом Машин). У Румунији, уставом је било забрањено да се владар или наследник владарске породице ожени румунском грађанком. Ова уставна одредба ипак није спречила размаженог наследника престола Карола (будућег краља Карола II) да усред I светског рата побегне из војске да би се оженио кћерком неког румунског официра и да касније има низ љубавних авантура и скандала који су му донели надимак „краљ-плејбој“. Карол се због тога чак био одрекао права на престо, али се касније предомислио.

Брачне и породичне везе између балканских династија су следиле политичке прилике и везе њихових земаља. Тако су успостављене породичне везе династија из земаља које су биле чланице одбрамбеног „Балканског савеза“ – Румуније, Југославије и Грчке. Две кћери румунског краља Фердинанда I су се удале за владаре Грчке и Југославије. Принцеза Елизабета се удала за грчког краља Ђорђа II, док се Марија – «Мињон», удала за Александра I Карађорђевића. Истовремено, једна грчка принцеза – Хелена – удала се за румунског краља Карола II. Ипак, оба грчко-румунска брака су се показали неуспешни и завршени су разводом. И између грчке и југословенске краљевске породице успостављене су две брачне везе. Кнез Павле Карађорђевић се оженио 1923. године принцезом Олгом, унуком грчког краља Ђорђа I. Најконтраверзнији је био брак између краља Петра II Карађорђевића и принцезе Алекснадре, постухумно рођене кћери грчког краља Александра I. Наиме, због ратних услова и стања у окупираној земљи, југословенска влада у избеглиштву се противила венчању младог краља у изгнанству. Петар је међутим ипак успео да оствари своју жељу и венчао се са лепом принцезом 1944. године. Ипак, из династичког угла посматрано, „најуспешнији“ брак је остварио грчки принц Филип (унук грчког краља Ђорђа I), који се оженио наследницом енглеском престола Елизабетом и тако постао «војовда од Единбурга». Након смрти краљице Елизабете II британским престолом ће владати потомци грчке владарске породице по мушкој линији (принц Чарлс од Велса и његов син Виљем).

Све балканске монархије су укинуте током XX века. Након уједињења Србије и Црне Горе, 1918. године, династија Петровић Његош је изгубила престо Црне Горе. Први и последњи албански краљ Зогу је оставио земљу након инвазије Албаније од стране фашистичке Италије, 1939. године. Четири балканске државе – Југославија, Бугарска, Румунија и Албанија – су након II светског рата постале „социјалистичке републике“, a чланови њихових династија су морали да остану или оду у изгнанство. Једино се још неколико деценија одржала грчка монархија, додуше уз подршку британских тенкова. Ипак, након војне диктатуре и повратка демократије, 1974. године, Грци су на референдуму гласали за укидање монархије. Од тада па до данас, ни један од бивших владара или њихових наследника није успео да се поново успне на неки балкански престо, иако се већина вратила у своје земље.

ДОДАТАК:

Далеки корени – порекло страних владарских породица у државама Балкана

Грчка: Холштајн-Готорп-Сонденбург-Гликсбург

Грана севернонемачке династије Олденбург, којој су припадале краљевске куће Данске, Норвешке, Шведске и Грчке, као и руска царска породица. Kућа грофова од Олденбурга – војвода од Шлезвиг-Холштајна влада Данском од 1448. године. Најстарији познати предак ове породице се звао гроф Егилмар I и живео је у XI веку.

Бугарска: Сакс-Кобург-Гота

Грана чувене немачке династије Ветин, која је владала војводствима Сакс-Кобург и Сакс-Гота. Представници ова породице су у XIX веку путем брачних веза завладали у Великој Британији, Португалији, Белгији и Бугарској. Најстарији предак куће Ветин се звао Дитрих и живео је у X веку. Чланови породице Ветин су били војводе, а касније електори и краљеви Саксоније (Немачко царство).

Румунија: Хоенцолерн-Сигмаринген

Грана пруске породице Хоенцолерн, чије је порекло у Швапској (Немачко царство). У XIII веку, породица се поделила на старију, швапску грану (од које потиче румунска краљевска породица из XIX и XX века) и на млађу, франконску грану, од које потичу војводе Бранденбурга, касније краљеви Пруске и цареви Немачке (у XIX веку). Најстарији познати предак ове породице је био Фридриг, гроф Цолерна, који је живео почетком XII века.

 

АУТОР: Сарадник портала Порекло др Душко Лопандић

 

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top