Na današnji dan: Umro Petar II Petrović Njegoš

31. oktobar 2012.

komentara: 8

Na današnji dan

31. oktobra 1851. – Umro Petar II Petrović Njegoš, jedan od najvećih srpskih pesnika, vladar Crne Gore i vladika. Njegova najslavnija dela su “Gorski vijenac”, “Luča mikrokozma”, “Ogledalo srpsko” i “Lažni car Šćepan Mali”.

Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 13. novembra 1813. na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Radivoje pod kojim je u narodu bio poznat i docnije kao vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš.

Rade je proveo detinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Svetković i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gde mu je starešina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje.

Stric je, ranije, za naslednika spremao Đorđija Savova, Njegoševog brata od strica, koji se školovao u Rusiji, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Tradicija je, međutim, bila da vladar Crne Gore bude vladika, pa se i mladi Njegoš spremao za taj poziv. Vladika Petar ga je za svog naslednika proglasio 20. januara 1827. Želeo je da i Rada pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, nemački. engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju.

Posle stričeve smrti, 1831, Njegoš se zakaluđerio vrlo mlad i primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog naslednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori.

Njegoš je bio i verski i svetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, on je odmah počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boleti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on.

Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha.

Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umetničkih spomenika, ali i radi lečenja.

Vladika se u proljeće 1850. razboleo od grudne bolesti kojoj je uzalud tražio izlečenje u Italiji, i od koje je i preminuo na Cetinju. Na tri dana pred smrt poželeo je poći do Kotora radi lečenja, ali nije imao ni toliko snage. Lekar po kojeg je poslato u Kotor je na pola puta primio vesti da je bolesnik već preminuo. Videći da mu se približava samrtni čas, pozvao je sebi narodne glavare, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Zatim ih je opomenuo da se pokore toj poslednjoj volji, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima, a naročito sa Bokom kotorskom. Po želji svojoj sahranjen je na Lovćenu.

Knjaz Danilo je izvršio amanet, i preneo stričeve ostatke na Lovćen 1855. godine. Nevreme i gromovi su rastrošili kapelicu ali se knjaz Nikola posle ratnih pobeda setio da je 1879. godine pritvrdi i osigura gromobranima.

Kad je Austrija u Prvom svetskom ratu osvojila Crnu Goru, generalni guverner fon Veber naredio je da se Njegoševe kosti prenesu na Cetinje, što je i učinjeno 12. avgusta 1916. godine. Iskopavanje su vršili vojnici i mnoge kosti su, kako navodi Vladika Dožić, zbog nepažnje izgubljene. Jedan austrijski vojnik, Srbin, našao je 3 koščice nepokupljene, uzeo ih, sačuvao kroz rat i dostavio Cetinju. 23. septembra 1925. godine, kralj Aleksandar Karađorđević je izvršio svečan prijenos Njegoševih kostiju u kapelu i mramorni sarkofag, koje je naredio da se izgrade posebno za tu namenu. Na mjestu stare kapele podignut je mauzolej, dar kraljev.

Njegoševe stvari su propadale i gubile se nepovratno. Tome su doprinosile promjene vlasti, ratovi, širenje Cetinja, a ponajviše nemar i neshvatanje njihovog značaja. Njegoš je, međutim, čuvao svaki papirić i svaku sitnicu. Netragom su nestali njegova odeća, oružje, pera, diviti i čibuci. Knjige s njegovim primedbama na marginama godinama su se vukle po cetinjskim školama i nestajale. Od sveg nameštaja, od slika iz njegovih soba, od ličnih stvari — preživjela je jedna fotelja. Preživjelo je više njegovih portreta, i to izvan Crne Gore. Njegov bilijar je izgoreo u hotelu na Durmitoru, kad su partizani 1942. godine spalili Žabljak. Kule i ogradni zidovi Biljarde su porušeni, a ona prepravljena. Brest kraj Biljarde je posečen da bi se napravilo mesto spomeniku ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Njegoševe topove su odvukli austrijski okupatori u svoje livnice. Nestali su i njegovi rukopisi, čak i najvažniji: „Luča mikrokozma“ i „Šćepan Mali“.

Njegoš se, inače, nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod bokeljskih kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Posle mu je učitelj bio Sima Milutinović, koji ni sam nije prošao kroz redovne škole. On je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene lepote i podsticao ga na pisanje. On ga je verovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rječnik, naklonost prema arhaizmima i novim rečima, Njegoš je primio od Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830-ih godina imao glas velikog pesnika.

Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom, a jedan deo „Ilijade“ je preveo sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu. Njegoš je bio pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro isključivo u rečniku. Ukoliko je više pevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve više oslobađao tog uticaja. Njegovo najbolje delo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, delo je u potpunosti samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika. Pored ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima čitao najveće pesnike i mislioce.

Njegoš je počeo da piše još kao dečak. To su bile kratke i beznačajne pjesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pesama uneo pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Docnije, 1834, objavio je dvije zbirčice pesama, gdje ima i nekoliko pesama u kojima se već nazire genijalni pesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pjesmama u kojima prevladava dubok i smeo misaoni lirizam naročito se ističu: „Crnogorac k svemogućem Bogu“, „Vjerni sin noći pjeva pohvalu mislima“ i „Oda Suncu“. Ostale pesme pevaju savremena crnogorska junaštva i ispevane su sasvim u duhu narodne pesme.

Njegoš je, u vreme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno voleo narodne pesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pesama u pomenutim zbirkama, štampao je docnije i dva kraća speva u istom duhu i razmeru: „Kula Đurišića“ i „Čardak Aleksića“. Godine 1854. je objavljena „Slobodijada“, epski spev u deset pevanja, u kome se slave crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Njegoš je hteo posvetiti svoju »Slobodijadu« prestolonasledniku Aleksandru, ali to mu nije bilo dozvoljeno, pošto je ruska cenzura dala nepovoljan sud o vladičinom delu. Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pesme o novim bojevima crnogorskim ispevao upravo Njegoš.

On je radio i na prikupljanju narodnih pesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je pre njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sledbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umetničko izražavanje i posljednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna dela: „Luča mikrokozma“, „Gorski vijenac“ i „Lažni car Šćepan Mali“.

IZVOR: Vikipedija

 

Naredni članak:
Prethodni članak:

Komentari (8)

Odgovorite

8 komentara

  1. 3. januar 2018. u 06:17

    Vojislav Ananić

    Balević Stefanović, Jovan, pravnik, oficir, pisac (Pelev Brijeg, Bratonožići, 1728 — man. Sv. Nikola, Brčeli, Crmnica, 1773)

    Kao dečak pao je u tursko ropstvo. Otkupio ga je sarajevski mitropolit i školovao u Sarajevu. Iz Sarajeva prešao je u Temišvar i 1745. kao pitomac tamošnjeg prezvitera Pantelejmona Stratimirovića otišao na studije u Hale i završio pravni fakultet (1750). U Haleu je 1752. štampao svoju akademsku disertaciju iz oblasti kanonskih prava i istorije crkve. To je bila prva filozofska disertacija kod Srba. Kao svršeni pravnik došao je u Karlovce i postao gradski sindik, potom ađutant graničarskog kapetana Gavrila Novakovića u Banatu pa ponovo, oko dve godine, karlovački sindik. Tada je stupio u vezu sa Rusima i pravio lažne pasoše za Srbe koji su, i pored zabrane, odlazili u Rusiju. Kada je to postalo opasno, otišao je u Beč ruskom poslaniku Hermanu Karlu Kajzerlingu koji ga je kao učenog čoveka i znalca latinskog i nemačkog (a navodno i ruskog, grčkog, vlaškog i j evrej skog j ezika), kao i poznavaoca prava, filozofije, matematike, geologije, geodezije i astronomije, toplo preporučio carici Jelisaveti Petrovnoj. Primljen je u rusku službu 1757. kao kapetan husarskog puka u Beloj Slobodi, ali se uskoro vratio u Karlovce da bi prodao imovinu i da bi porodicu preveo u Rusiju, što je i ostvario početkom 1759. Posle raspuštanja svog husarskog puka prešao je na službu u Sumski, a potom u Harkovski husarski puk, gde je stigao do čina sekund-majora kojim je završio vojničku karijeru.
    Poznat je samo njegov „kratki i objektivni opis sadašnjeg stanja Crne Gore” (Petrograd 1757) u 18 sažetih paragrafa, sastavljen na latinskom a preveden na ruski jezik, koji se smatra vrednim prilogom zbog geografskih i etnografskih podataka u njemu i opšte slike koja se u ruskoj diplomatiji na osnovu njega, i njemu sličnih memorijala, stvarala o Crnoj Gori i Crnogorcima.
    Prema najnovijim istraživanjima istoričara dr Rastislava Petrovića, zagonetni crnogorski samozvanac Šćepan Mali — bio je, zapravo, Jovan Balević! Ubijen je 1773. u man. Sv. Nikole u Brčelima u Crmnici.

    Slavko Gavrilović

    Odgovori

  2. 6. maj 2018. u 00:49

    2M

    PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ

    1813. Rođen je 13. novembra. Mesto rođenja: Njeguši (zaseok Erakovići) pod Lovćenom, iznad Kotorskih strana, nedaleko od Cetinja. Majka: Ivana, rođena Proroković, iz Zalaza, sestra kapetana Lazara Prorokovića. Otac: Tomo Markov, brat Petra I, Stijepa i Sava, imućan seoski prvak i zadužbinar. Sestre: Ćane, udata Đurašković; Marija, udata za serdara Cuca Andriju Perovića čije je sinove Petra, pesnika, i Stevana Njegoš školovao. Braća: Pero Tomov, predsednik Senata (1837-1853), umro 1854; Jovan, mlad poginuo na Grahovu 1836.

    1813-1823. Rastao u kući u kojoj je rođeno svih sedam vladara iz dinastije Petrović (1697-1918). Na krštenju dobio ime Radivoje, a zvali su ga Rade. Čuvao stoku u lovćenskim podgorinama i na Lovćenu odakle je imao izvanredan pogled na Crnu Goru, Cetinje, Boku Kotorsku i Jadransko more.

    1823. Došao u Cetinjski manastir kod strica vladike Petra I. Prvi učitelji su mu bili kaluđer Misail i Vladičin sekretar Jakov Cek, pod nadzorom Petra I.

    1825-1826. Godinu i po učio kod sveštenika Josifa Tropovića, igumana manastira Savina, u Toploj kod Herceg Novog. Učio je časlovac, psaltir, crkveno pojanje, računicu, italijanski jezik. Pomagao u crkvenim obredima. Spevao šaljivu pesmu o ćeklićkim svatovima.

    1827. Petar I piše 2. februara ruskom izaslaniku u Dubrovniku Jeremiji Gagiću da je njegov sinovac Rade Tomov “stojao godinu i po danah kod jeromnaha Josifa Tropovića” i da “zna nešto čitati”. Žali što ga ne može poslati na školovanje u Rusiju, što je umro njegov prvi određeni naslednik Mitar Stijepov i što njegov drugi naslednik Đorđije Savov sve manje mari za petrogradsku duhovnu akademiju a sve više hoće rusku vojnu službu. Sekretar Petra I postao je Sima Milutinović Sarajlija 7. oktobra, poznati pesnik koji je istovremeno brinuo o obrazovanju Rada Tomova do 1830. i prenosio mu svoja znanja iz umetnosti, filozofije, istorije, klasike, književnosti.

    1828. Određeni naslednik Petra I Đorđije Savov pismom je zatražio od Petra I da stupi u rusku vojnu službu. Petar I je nasledničko mesto namenio Radivoju Tomovu. Podučava ga u jezicima koje je znao (ruski, nemački, italijanski, nešto slabije francuski i engleski) i upućuje ga na knjige iz svoje bogate biblioteke.

    1829. Petar I je 13. marta obavestio ruskog vicekonzula u Dubrovniku da je Đorđija Savova razrešio “sana duhovnago” i dopustio mu da bude ruski konjički oficir, a za naslednika je odabrao Radivoja Tomova, koji je Simi Milutinoviću dao svoju “u narodnom duhu” sastavljenu pesmu o ratu ruske carice i turskog sultana, kao i pet deseteračkih pesama koje je zabeležio. Petar I uputio u Petrograd Mateja Vučićevića s memorandumom ruskoj vladi.

    1830. Petar I je umro 30. oktobra. Pred smrt je svom sekretaru Milutinoviću izdiktirao testament koji je 31. oktobra otvoren pred narodom i njihovim glavarima koji su tog dana sahranili Petra I. On je Rada Tomova naznačio
    “nasljednikom, upraviteljem i čuvateljem od svega mojega, narodskoga i crkovnoga”, s nadom da je on čovek “od posla i razuma”. Preporučio ga je “svemu narodu crnogorskomu i brdskomu”. Prvi je u ruku poljubio novog gospodara ostroški arhimandrit Josif Pavićević. Za njim su to učinili i najuticajniji narodni prvaci. Posle toga su dva puta, u dva dana, 31. oktobra i 1. novembra svojim potpisima potvrdili testament i izbor Rada Tomova za vladara Crne Gore. S njima je to učinio i guvernadur Vuko Radonjić. O tome su obavestili okružnog kotorskog poglavara Mihovila Martelinija 3. novembra. Iguman manastira Vranjina i ostroški arhimandrit Josif, uz učešće stotinak sveštenika, zakaluđerili su Rada Tomova 31. oktobra. Guvernadur Radonjić je tajno radio protiv mladog vladara. Zato je skupština narodna 29. novembra donela odluku da se Radonjiću oduzmu zvanje guvernadura i zemaljski pečat. Istovremeno je osuđen na smrt, a ubrzo, na zauzimanje Rada Tomova, i pomilovan. Rade Tomov je o svom izboru uputio službene poruke u Beograd, Beč, Petrograd, Dubrovnik. Rešavao je nesporazume o statusu manastira Stanjevići i Maine u austrijskoj pograničnoj oblasti. U poslovima su mu pomagali otac, stariji brat Pero, posebno Stanko Stijepov i ostali najbliži srodnici. Podgoričanin Ivan Ivanović Vukotić i njegov sestrić Vučićević podneli ruskoj vladi svoj predlog o društvenom preobražaju Crne Gore. Rusija priznala izbor Rada Tomova i odredila pomoć sa godišnjim subvencijama.

    1831. Prizrenski vladika Hadži Zaharija Ananije rukopoložio je 12. februara Rada Tomova za arhimandrita, na skadarskojezerskom ostrvu Komu, u istoimenom manastiru, u Uspenskoj crkvi. Rade Tomov je primio duhovno ime svog strica i postao Petar II. O tom događaju izvešten je austrijski poverenik i poglavar Kotora 26. februara. Po ruskoj preporuci i po cetinjskoj molbi iz Rusije su u Crnu Goru 25. septembra stigli Ivan Vukotić i Matej Vučićević, koji su na narodnom zboru 14. oktobra pročitali lažnu carsku gramatu i podelili sitne darove glavarima. Izabrani su senatori i osnovan je Praviteljstvujušči senat crnogorski i brdski. Ukupnu upravu, pisao je Njegoš Gagiću 18. decembra, čini “180 ljudih, iz kojijeh su 16 sovjetnici (senatori), a 164 ispolnitelji (polizia)”.
    “Ispolnitelji” su činili Gvardiju, a osam perjanika vladarsku gardu. Bivši guvernadur Radonjić je i dalje radio protiv Njegoša. Crnogorski poverenik u Kotoru Ivan Popović 27. avgusta javlja ruskom vicekonzulu u Dubrovniku Jeremiji Gagiću da je Njegoš “slab ot uha”.

    1832. Njegošev sud je 16. januara rešio da se Vuko Radonjić i njegov brat Marko uhapse i zatvore. Proterani su iz Crne Gore, a bivši guvernadur je umro u Kotoru 11. juna. Tako je nestalo guvernadurstvo u Crnoj Gori. Posebnim ukazom od 20. januara postavio je Ivana Vukotića za predsednika Senata, a Vučićevića za potpredsednika. O reformama u upravi obavestio je kneza Srbije Miloša Obrenovića, dalmatinskog guvernera Lilienberga i kotorskog upravitelja Martelinija. Četrnaest senatora je bilo iz nahija i Brda. Vukotić saopštava, oktobarskim pismom, o svojoj nameri da Njegoš bude samo crkveni poglavar. Vukotić je tražio da se strani predstavnici obraćaju njemu i postepeno preuzimao vlast. U februaru je po drugi put bez uspeha napao otomanska naselja u okolini Podgorice (prvi put je to učinio u oktobru prethodne godine). Pošto su Rusi od Njegoševih protivnika dobili pritužbe na njegov rad, u maju je stigao na Cetinje profesor Aleksandar Rajc sa tajnim zadatkom. Njegoš je u junu primio vicekonzula Gagića i uputstva ruskog Ministarstva inostranih dela. Povećali su se nesporazumi s podgoričkim Mehmed Rešid-pašom. Žali se Josifu Rajačiću na slabo zdravlje.

    1833. Veliki narodni zbor je 4. juna odlučio da se Njegoš po njegovoj želji zavladiči u Rusiji. S Cetinja je krenuo 15. juna, sišao u Kotor i Prčanj, pa preko Trsta u Beč stigao 16. jula. Tu se upoznao s Vukom Karadžićem, Jernejom Kopitarom i upravnikom štamparije mehitarista kome je predao rukopis upravo spevanog “Glasa kamenštaka”. U dvonedeljnom boravku bečkom sreo se s karlovačkim mitropolitom Stefanom Stratimirovićem, ruskim poslanikom Tatiščevim i drugim zvaničnicima. Preko Poljske je početkom avgusta stigao u Petrograd. Primili su ga car Nikolaj I, ministar spoljnih poslova i vicekancelar Neselrode, oberprokurator ruskog Svetog sinoda Nečajev. Isposlovao je rusku pomoć i naklonost. U Preobraženjskoj lavri rukopoložen je za vladiku 18. avgusta. Prisustvovali su car i njegova svita. Kupio je za tri hiljade rubalja malu štampariju i sa sobom početkom oktobra, na povratku, poveo petrogradskog štampara Mihaila Petrova. Preko Halea, Lajpciga, Drezdena, Praga, Beča, Graca, Ljubljane, Trsta, Zadra i Dubrovnika došao je u Kotor i odatle otišao na svečani doček na granici i u Cetinju 23. decembra. Na putu je tražio srpska slova za štampariju koja je radila do 1852 (kada je pretopljena u puščana zrna). U Trstu je našao učitelja francuskog jezika. Kada je doneta odluka o njegovom odlasku u Rusiju, na istom Zboru, usvojen je Zakonik (“Zakoni otačastva”) koji je sastavio predsednik Senata Vukotić. On je vodio poslove u Njegoševom odsustvu, izmenio neke članove Senata, jednog Petrovića utamničio, sebe od podoficira proizveo u generala, hotskog prvaka zavaravao carskim porukama, tobožnjim, i dao mu vojvodstvo. Povezao se s Njegoševim protivnicima, a on je, odmah po dolasku iz Rusije, 27. decembra, na skupštini saopštio carsku gramatu. Vukotić i Vučićević su smenjeni.

    1834. U martu propisao porez u tri klase. Zbog toga je neko na njega pucao u Bjelopavlićima. Osnovao prvu školu na Cetinju sa tridesetak đaka i učiteljem Petrom Ćirkovićem. Drugu školu otvorio u Dobrskom Selu. Proradila štamparija na Cetinju koju je doneo iz Rusije. Vuk Karadžić bio njegov gost od 17. septembra do 10. novembra. Svog prethodnika Petra I proglasio za sveca 31. oktobra i o tome obavestio ruski Sveti sinod. U svojoj štampariji objavio zbirke pesama “Lijek jarosti turske” i “Pustinjak cetinski”, kao i pesmu “Srbin Srbima na časti zahvaljuje”. Krajem aprila Turci iz Spuža poharali susedna crnogorska sela. U junu tražio susret sa skadarskim Hafis-pašom. U julu ponudio kancelaru Meternihu prodaju manastira Maine. Od uprave Zadra tražio da ga dr Nikola Pineli pregleda i leči. Sumnja da se bolest može brzo izlečiti.

    1835. Dobio zvanje arhiepiskopa dve godine nakon zavladičenja. U martu Turci pobili dvadesetak čobana u Kučima. Za osvetu, odred Ceklinjana, Ljubotinjana i Kuča napao je u noći između 21. i 22. marta osmansku posadu i osvojio grad Žabljak. Crnogorci su, međutim, već 30. marta morali da napuste Žabljak, zaplenivši ovde dva topa na kojima su ugravirani Njegoševi stihovi. Pokrenuo “Grlicu”, prvi crnogorski časopis, kalendar (1835-1839). Podigao Tablju, malu tvrđavu više Cetinjskog manastira. Video da nije podesna za odbranu, pa su na njoj, nedovršenoj, kasnije isticane posečene turske glave. Đorđije Savov napustio rusku vojnu službu i došao da pomaže Njegošu. Objavio na Cetinju pripovest “Žitije Mrđena Nesretnikovića”.

    1836. Na Cetinju štampan “Srpski bukvar” za Crnu Goru. Na Grahovu 23. avgusta u borbi s velikom vojskom paše Rizvanbegovića i muselima Smail-age Čengića crnogorska vojska teško poražena. Poginulo je devet Petrovića, a među njima i Njegošev brat Jovan. Vukotić i Vučićević i dalje šire intrige po Rusiji posle izgona s Cetinja. Radi toga u Petrograd poslao svog sekretara Dimitrija Milakovića. Na Cetinju štampane Vukove “Narodne srpske poslovice”. U Budvi pozajmio novac i 25. novembra obavestio ruskog poslanika da odlazi u Petrograd. Kada je stigao u Beč, knez Gorčakov depešom mu 27. decembra predložio da se vrati u Crnu Goru. Njegošev otac se s Njeguša preselio u Cetinjski manastir.

    1837. Kupio Karađorđevu sablju 13. januara i u njenu čast sročio odu. Objavio osam pesama. Memorandumom početkom januara zatražio pripajanje Zete Crnoj Gori i rusku pomoć od 80.000 rubalja. Dobio nepovoljan odgovor 24. januara. Pomišljao da iz Beča ode u Pariz. Ugovorio prodaju manastira Stanjevići i Maine Austriji za 34.000 forinti. U Petrograd se uputio 19. februara. Zadržan je u Pskovu. Rusi šalju Gagića u izvidnicu na Cetinje. U Pskovu, kao i u Beču, uči francuski. Posle odugovlačenja i povoljnog referata Rodofinikina došao u Petrograd 30. maja. Primio ga je car Nikolaj I. Dobio je traženu pomoć u rubljama, s asignacijama, u deset godina. Krajem juna, preko Varšave i Beča došao u Trst, odakle je s ruskim izaslanikom pukovnikom Ozereckovskim stigao na Cetinje 27. avgusta. Za državnog blagajnika 28. avgusta postavio svog sekretara Milakovića. Na opštem saboru 4. septembra izabrano dvanaest senatora, za predsednika Senata Pero Tomov, za potpredsednika Đorđije Savov. Zatražio da Rusija ima kod njega svog konzula. Na nemačkom objavljena Vukova knjiga o Crnoj Gori i Crnogorcima i o njima povoljan članak u “Algemeine Zeitung”. Pred kraj godine obezbedio novac za podizanje zgrade za Senat, školu i svoju rezidenciju. Opevao odlazak Ozereckovskog iz Crne Gore 22. oktobra. Ustanovio matične knjige i statistiku po kojoj je Crna Gora imala 339 sela, 9.328 kuća i 20.750 naoružanih ljudi.

    1838. Od početka godine do početka jula sledeće godine, na Cetinju boravi Antid Žom koji Njegoša podučava francuski jezik. Radi geoloških istraživanja stigao polovinom maja ruski rudarski kapetan Kovaljevski, a 12. juna saksonski kralj Fridrih August II, strastveni botaničar. U dvodnevnom boravku se oduševio prirodnim bogatstvom i Njegoševom bibliotekom na nekoliko jezika. Njegoš mu je preko noći štampao pohvalnu pesmu, kasnije po kraljevoj želji prevedenu na nemački. Podigao je rezidenciju Biljardu. Na Cetinju je štampana “Srpska gramatika”, za crnogorsku mladež. Pokušava da u Rijeci Crnojevića osnuje radionicu za spravljanje baruta. Kovaljevski je pripremio povoljan referat o četvoromesečnom boravku u Crnoj Gori. Neki senatori i glavari traže da se obnovi guvernadurstvo i predlažu da guvernadur bude Đorđije Savov. Njegoš, zlovoljan i lošeg zdravlja, to ne prihvata. Preselio se u Biljardu, odredio po dva sata pre i posle podne za prijeme, osamio se. U novu rezidenciju uneo bilijar po kojem je dobila ime. Na zidove obesio trofejno oružje i portrete Bajrona, Napoleona, Petra Velikog, a pod Karađorđevom slikom ispisao stihove slavljenja. Njegoš je sa zapovednicima bosansko-hercegovačkim potpisao ugovor o miru 1. novembra. Tu je upisana “nezavisna oblast crnogorska”. U novembru tražio mir i sa skadarskim vezirom Hain-pašom. Za naslednika odredio sinovca Pavla Perova. Grahovo se sasvim otrglo turskoj upravi i to je pogoršalo odnose s hercegovačkim vezirom.

    1839. Turci iznenadno napadaju dve crnogorske oblasti 13. juna i 16. juna, a potom 24. juna bjelopavlićko selo Jastreb. Tu su doživeli poraz. Poginuo je njihov zapovednik Bećir-beg Bušatlija. Njegoš je pobedu opevao i dobio čestitku iz Petrograda. Sreo se s austrijskim piscem Gustavom Riterom fon Franklom, s pesnikom i profesorom Hajnrihom Štiglicom, s engleskim naučnicima Henrijem Lejardom i Edvardom Mitfordom.

    1840. U junu kotorski kapetan Orešković poslao opširan opis stanja u Crnoj Gori i o Njegoševoj upravi dalmatinskom guverneru Johanu Augustu fon Turskom. Posetio ga ruski naučnik Sreznjevski. Njegoš je s nekoliko senatora dolazio na skadarskojezerska ostrva Vranjinu i Lesendro (gde je podigao tvrđavu). Da bi osvetio pogibiju svoga mlađeg brata Jovana i ostalih Petrovića i Crnogoraca kod Grahova četiri godine ranije, zatražio od kneza Drobnjaka Novice Cerovića i drugih drobnjačkih, moračkih i uskočkih vođa da ubiju Smail-agu Čengića. Oni su na to rado pristali i, kad je Smail-aga došao u Drobnjak da sakuplja harač, jedna četa Drobnjaka, Moračana i uskoka napala je 5. oktobra njegov logor na Mljetičku. Posle kratke borbe Smail-aga je sa svojom pratnjom ubijen. Pogibijom Smail-age otpočela je borba za konačno oslobođenje durmitorske oblasti. Sklopio je 7. novembra mir s Ali-pašom. U decembru izdao “Gramotu” u Karađorđevu čast. Sebi našao učitelja nemačkog jezika.

    1841. Karađorđevog sina Aleksandra Karađorđevića odlikovao vojvodskim činom. Na Cetinje 28. maja došli Vuk Karadžić, ruski naučnik Nadeždin i dvorski savetnik Kneževič, a potom i Ljudevit Gaj i Antun Mažuranić, čiji je brat napisao spev “Smrt Smail-age Čengića”. Od 29. maja do 9. juna obilazio je Crnu Goru pruski botaničar dr Vilhelm Ebel, koji je naredne godine o tome štampao putopis. Štiglic objavio svoje delo “Ein Besuch auf Montenegro”. U julu, posle četvorogodišnjeg pregovaranja, završeno razgraničenje Crne Gore i Austrije. Njegoša ruski car odlikovao Ordenom sv. Ane prvog stepena. Od Johana Turskog dobio mikroskop.

    1842. Odesko društvo ljubitelja istorije i starina Njegoša izabralo za svog člana 1. februara. Krajem marta i početkom aprila ugostio sekretara poglavarstva u Dalmaciji koji mu je uručio brilijantski krst, dar austrijskog cara Ferdinanda I. U Petrogradu je 1. juna umro Pavle Perov, Njegošev naslednik koji se školovao u paževskom korpusu. Društvo srpske slovesnosti u Beogradu izabralo Njegoša za svog počasnog člana 23. juna. U Dubrovniku s Ali-pašom Stočevićem potpisao sporazum o pograničnom miru 24. oktobra. Njegoša posetio ruski istoričar i arheolog Aleksandar Popov, pisac docnije objavljene knjige o putovanju u Crnu Goru.

    1843. Na Grahovu je bio oružani sudar Ali-pašinih i crnogorskih odreda (28. septembra). Uputio je hiljadu i po vojnika na granicu Albanije zbog pokretanja trupa skadarskog vezira. Njegošev sekretar Milaković i Ali-pašin izaslanik Osman-aga potpisali su 9. novembra mirovni ugovor u Kotoru. Zadužio je igumana Mojsija Zečevića da popiše vojsku u Crnoj Gori i Brdima. Osman-paša Skopljak, zapovednik Skadarskog ejaleta, napao je Pipere 13. septembra, a 28. septembra zauzeo Vranjinu i Lesendro. Njegoš piše da se njegovih dvesta vojnika u tvrđavama ostrvskim borilo protiv desetak hiljada Turaka. Pokušao je da povrati ostrva vojnim putem, ali bez uspeha. Da bi povratio ostrva planirao je da nabavi lađe i topove, pa je u decembru pokrenuo diplomatsku aktivnost preko Beča.

    1844. Pošao je u Beč 21. januara. Za zamenika dok je na putu odredio svog brata Pera, predsednika Praviteljstvujuščeg senata. S pratnjom je iz Kotora zaplovio 25. januara, stigao u Dubrovnik gde je doznao cenu topovnjača čiju je gradnju ugovarao na Korčuli (27. januara), preko Splita, posle razgledanja Dioklecijanove palate i Eskulapovog hrama dospeo u Zadar, pa u Trst, gde je tri dana bio gost guvernera grofa Franca Zerafa Stadiona, o čemu je spevao pesmu “Tri dana u Trijestu”. U Trstu je Njegoš italijanskom piscu Frančesku Dal Ongaru pripovedao događaj “Jela ili verenica Crnogorka”. Frančesko je pripovetku objavio 1858. i naveo od koga ju je dobio. U Beč je stigao u februaru. Preko ruskog predstavnika u Beču Medema tražio je da se povrate izgubljena ostrva. Dvorskoj austrijskoj kancelariji podneo promemoriju za nadoknadu troškova za održavanje reda u Boki, za trgovinske i carinske povlastice i u diplomatskoj misiji delovao u Beču do 28. marta. Preko Trsta i Venecije, čije je znamenitosti pažljivo razgledao, stigao je 16. aprila na Cetinje. Od ruskog Svetog sinoda dobio mitropolitsku diplomu. Sredinom godine je tražio od Stefana Dojmija, austrijskog poglavara u Kotoru, da mu zbog grudobolje pošalje lekare. Krajem avgusta i početkom septembra, u Prčanju, u kući Filipa Lukovića, bio je deset dana na lečenju, a 7. septembra vratio se na Cetinje. U septembru u Crnoj Gori bio engleski etnolog i arheolog Džon Gardner Vilkinson, pisac knjige o Dalmaciji i Crnoj Gori (1848). Započeta gradnja puta od Njeguša do granice.

    1845. Početkom februara bila je završena njegova grobna crkva na Lovćenu, na Jezerskom vrhu. U proleće napisao i iste godine u Beogradu objavio “Luču mikrokozma”, religiozno-filozofski spev o nastanku sveta. Objavio i “Ogledalo srbsko”. U Perastu, smešten kod bogatog Đorđa Đuranovića, na lekovitom kupanju ostao deset dana (23. jul – 2. avgust). Taj boravak je obeležen pesmom “Noć skuplja vijeka”. Posetio crkvu Svete Trojice na Prevlaci kod Tivta. Učlanio se u Maticu srpsku.

    1846. Austrijskom kancelaru Meternihu u februaru uputio opširnu predstavku. Gladnu i nerodnu godinu iskoristio je skadarski vezir i pripremio velike količine žita kao mito. Dosta Crnogoraca je ponizno došlo u Skadar, među njima i neki članovi Senata sa rodbinom. Za takve radnje Njegoš je propisao kazne mušketanja (streljanja) ili nedavanja svešteničkog čina. Skadarski Osman-paša je Crnogorcima, pojedinačno i krišom, podelio deset hiljada srebrnih fiorina. Od nekih je tražio da ubijaju svoje glavare. Oblasna uprava je oslabila. Pomažu mu brat Pero i Đorđije Savov. Njegoš je napisao “Gorski vijenac” u kome je opevao pokolj poturica u Crnoj Gori na Badnje veče 1703, u vreme vladike Danila. S rukopisom i 20.000 dukata, namenjenih da ih deponuje u bečkoj banci, iz Cetinja je krenuo 16. oktobra i u Beču ostao do 25. februara 1847. U gradskoj četvrti Leopoldštat povezao se sa dvorskim pirotehničarem Antonom Štuverom, hteo da kupi eksploziv za akciju na izgubljena ostrva Vranjinu i Lesendro, ali je njegova namera sprečena. Napisao je peticiju ruskom državnom sekretaru Neselrodeu, za produženje subvencije od 80.000 rubalja, opet molio za intervenciju kod Porte za vraćanje dva ostrva i tražio prijem. Iskao je i pomoć za obnovu Cetinjskog manastira koji je srušio vezir Ćuprilić 1714. Želeo je i da poseti grob svog sinovca i odabranog naslednika. Nikolaj I, imperator ruski, nije Njegošu odobrio dolazak u Petrograd, sa obrazloženjem da je potrebno Njegoševo prisustvo u Crnoj Gori, ali je subvenciju Crnoj Gori produžio u istom iznosu do 1852. Radio je na pripremi za štampu “Gorskog vijenca” i najviše vremena provodio s Vukom Karadžićem. Anastas Jovanović je uradio Njegošev portret. Krajem godine na Cetinju boravio londonski geograf Pejton.

    1847. Upoznao Franca Miklošića, slovenačkog slavistu i profesora u Beču koji je kao cenzor za slovenske književnosti izdao dozvolu za štampanje “Gorskog vijenca”. Objavljen je “Gorski vijenac”. Njegošu piše 20. januara predsednik Senata, njegov brat Pero Tomov, da je glad u zemlji velika, da skadarski vezir uvećava mito. Njegoš je odmah došao iz Beča. Crmničani su zapalili kuće svojih srodnika koji su se pokorili Osman-paši. Njegošev ujak Lazar Proroković je sa perjanicima sprečavao odmetanje u Piperima i Bjelopavlićima. Osman-paša je pokrenuo vojsku, a kod njega, na poklonjenje, došlo oko 500 ljudi. Predvodili su ih kapetan Markiša i Nikola Plamenac. Posle njihovog dolaska s darovima u Crmnici je u aprilu planuo oružani sukob između Njegoševih pristalica i protivnika. Prve je pomagala crnogorska vojska, a druge oko četiri hiljade vojnika Osman-paše, ali su proterani iz Crmnice. O tome je Njegoš spevao “Kulu Đurišića”, a odmetnute Crmničane kaznio. U julu je otpočeo izgradnju tvrđave Besac iznad Virpazara i za tvrđavu spremio osam topova. Streljani su piperski senator Todor Mušikin Božović, njegov sin Jovan i brat Miloš, pred Biljardom, po naredbi Njegoševoj, koji je s prozora posmatrao prizor. To je bio primer za sve koji budu primili vezirske darove. Ustanovio je Obilića medalju za junaštvo. Napisao dramski spev “Lažni car Šćepan Mali” o samozvancu koji je vladao Crnom Gorom od 1767. do 1774. U listu “La Dalmazia” Frančeski objavio prvi i opsežan prikaz “Gorskog vijenca”, u brojevima od 10. i 17. juna, s čestitkom “Slovenima koji ovim djelom dobijaju prvu dramu velikog nadahnuća i istinskog narodnog duha”. Te godine se sprijateljio s književnikom Nikolom Tomazeom. Turci su poraženi u Uskocima, a Njegoš spevao “Čardak Aleksića”.

    1848. Revolucionarni pokreti u Francuskoj i Austriji zahvatili su i Boku Kotorsku. Bokelji su se podelili. Njegoš im šalje poruke. U maju se proglasom obraća Bokeljima i Dubrovčanima. Okružni poglavar u Kotoru Eduard Grij zatražio je objašnjenje. Odgovor mu je diplomatski sročen 13. juna. U septembru je spreman da pošalje nekoliko stotina vojnika u pomoć Srbima u Vojvodini. Njegoš je, isto tako, jednim pismom, punim patriotskog žara, ponudio hrvatskom banu Jelačiću oružanu pomoć od tri hiljade Crnogoraca. S velikim oduševljenjem pratio je srpski pokret u Vojvodini, a njihove vođe Stratimirovića i Knićanina odlikovao Obilića medaljom. Uspostavio je vezu sa knezom Aleksandrom Karađorđevićem. U avgustu je zahtevao dozvolu da ode u carsku audijenciju u Petrogradu. Prema nemirima u Grblju bio je uzdržan. Posetio ga je izaslanik vlade Srbije Matija Ban, koji je o tome ostavio zanimljive zapise. Šalje poverljive ljude u Hercegovinu i Bosnu, u Peć i drugde. Stvara planove za oslobođenje okolnih teritorija od turske vlasti.

    1849. Podržao “Ustav” za srpsko oslobođenje. Počeo da uči grčki i turski jezik. Tražio je 14. jula preko grofa Orlova dozvolu od imperatora da opremi četiri-pet hiljada vojnika koji bi se udruženi s ruskom vojskom borili protiv Mađara. Predoseća opasnost od Omer-paše Latasa, vojnog zapovednika Bosne i Hercegovine. Zdravlje mu se pogoršava. U decembru je od kotorskog poglavara Ivačića tražio pomoć dr Goldžija, koji je došao na Cetinje, konstatovao tešku bolest pluća, a briga i strah se prenosili Crnom Gorom.

    1850. U februaru se raniji Njegošev učitelj Filip Vuković obratio dr Goldžiju da Vladika dođe u Kotor, na lečenje. Isto je uradio i Njegoš 15. marta. Sišao je u Kotor 16. aprila, a lekari Vićenco Goldži i Petar Marinković ustanovili su da ima tuberkulozu. Prešao je u Prčanj 7. maja, tamo se lečio i 1. juna napisao testament. U Italiju je parobrodom otišao 20. juna. Istog dana je bio u Dubrovniku. Pismo i svoj testament je poslao ruskom vicekonzulu Gagiću. Na putu su ga pratili sekretar Milaković, vojvoda Novica Cerović i sestrić Stevan Perović Cuca. U Zadru su ga na brodu posetili baron Getaldi i general Kurijafski. Ispratio ga je orkestar austrijske vojske. U Trstu je Andriji Stojkoviću predao rukopis “Lažnog cara Šćepana Malog”. U Kotor se iz Italije vratio 16. jula, a Gagiću pisao iz Cetinja četiri dana kasnije. Svoje zebnje napisao je 17. jula Iliji Garašaninu. U septembru i oktobru srpske novine javljaju da mu je bolje. Početkom oktobra u Crnoj Gori bio nemački putopisac Johan Georg Kol, pisac knjige “Reise nach Istrien, Dalmatien und Montenegro” (1851). U Kotor Njegoš došao 24. novembra, produžio u Zadar i Trst. Tu su mu Julije Radišić i Đorđe Stratimirović preporučili da ode kod dr Škode u Beč. Nosio je rukopis pesama “Kula Đurišića” i “Čardak Aleksića”. U Beč je došao 11. decembra. Dr Škoda ga je poslao u Italiju. Preko Trsta, Venecije, Milana, Đenove i Rima otišao je u Napulj. Na putu su ga pratili njegov zet Andrija Perović, Đuro Sredanović i perjanik Vukale.

    1851. U Napulj je stigao 5. januara. U Napulju ga je posetio pesnik Ljubomir Nenadović i u “Pismima iz Italije” dao živopisna svedočanstva, uključiv i ono da je tamo Njegoš pisao istoriju Crne Gore na francuskom jeziku. Posetio ga je američki viceadmiral. Peo se i na Vezuv. Dva puta je bio u Rimu. Kada je čuo za ubistvo Ali-paše Stočevića, prokleo je Omer-pašu Latasa. Došao je u Trst 16. maja, a u Beč nedelju dana kasnije. U Hacingu ga je posetio italijanski arheolog Frančesko Karara. Objavljen “Lažni car Šćepan Mali”. Tražio je od ruskog ambasadora u Beču Mejendorfa da ode u Petrograd, ali je primio poruku da se vrati u Crnu Goru. Nikolaj I je tada dolazio u Olomuc, na susret s austrijskim vladarem, ali nije prihvatio Njegoševu molbu da ga primi. U maju je dr Škoda ustanovio da Vladici nema leka. Senat je u Beč uputio Vida Boškovića i Dimitrija Milakovića. S njima je Njegoš 31. avgusta bio u Zadru, dva dana kasnije u Kotoru, a 4. septembra na Cetinju. Tražio je da mu se zbog hladnoće opremi kuća u Riječkoj nahiji ili da ode u primorje, pisao Neselrodeu, Gagiću, Vuku i drugim prijateljima da mu “tijelo strada” a duša se “vije po olujama”. Umro je u Biljardi 31. oktobra, ujutru, u 10 sati, u isti datum kada je pre dvadeset i jednu godinu proglašen za vladara Crne Gore. Tri dana kasnije sahranjen je u grob svog strica Petra I, a u kapelu na Lovćenu je prenet u avgustu 1855. Tako mu je ispunjena želja da počiva na vrhu planine pod kojom je rođen.

    Odgovori

  5. 14. oktobar 2019. u 18:18

    Vojislav Ananić

    ” SVAK JE ROĐEN DA PO JEDNOM UMRE, ČAST I BRUKA ŽIVE DOVIJEKA”.

    PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ

    Odgovori