На данашњи дан: Почела Кумановска битка

23. октобра 1912. – Почела Кумановска битка у Првом балканском рату. Победа српске армије означила је крај вишевековне турске владавине на Балкану.

Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова, између српске и турске војске.

Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, напад је одбијен, а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је разбијена и повукла се ка Скопљу, Штипу и Велесу.

Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Царевине Србије из 14. века.

Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде српске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу. У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са Косова.

Турска Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку. Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед одсуства извиђања, Прва српска армије неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске Вардарске армије на положаје код Куманова 23. октобра.

Јутро 23. октобра је било магловито и није било могуће квалитетно извиђање. На српском левом крилу извиђачи су приметили покрете 17. пешадијске дивизије, али су их погрешно идентификовали као турску батерију која се повлачи из села Страцина. Трупе 18. пука Прве дунавске дивизије које су кренуле да их заробе су потиснуте, као и извиђачи Коњичке дивизије.

Када је приметио српско повлачење, Зеки паша је закључио да је српско лево крило слабо. Пошто Друга армија није деловала из Страцина, одлучио је да нападне. Пети и Шести корпус је у 11:00, уз артиљеријску подршку, напао положаје Прве дунавске дивизије. Ускоро су 13. и 17. пешдијска дивизија натерале 18. пук на хаотично повлачење, али уместо да настави са нападом, Зеки паша је чекао на долазак Штипске пешадијске дивизије из позадине. То је омогућило српском 7. пуку да притекне у помоћ угроженом 18. пуку и консолидује одбрану. Убрзо је на бојиште стигао српски 8. пук, што је омогућило 7. пуку да на левом крилу ојача одбрану Сртевице коју је нападала Штипска пешадијска дивизија. На десном крилу Прве дунавске дивизије њен 9. пук је зауставио напредовање ослабљене Битољске пешадијске дивизије.

Око 12:00, Седми корпус је почео да напада положаје Прве моравске дивизије. Српска пешадија и артиљерија је већ била распоређена за борбу, јер је артиљеријска ватра са истока указивала да је битка почела. После првобитног турског продора, српске снаге су кренуле у контранапад и вратиле их на полазне положаје. После тога, турске снаге су остатак дана биле задржаване добро организованом српском ариљеријском паљбом.

Српске позадинске јединице (Друга дунавска дивизија слева, Прва дринска дивизија у центру и Друга тимочка дивизија на десној страни) и артиљерија нису били обавештени о овим сукобима. Они су остали у позадини и нису учествовали у првом дану битке. Команда Прве армије није имала тачне информације о бици и није утицала на њу. И поред тога, напад турске војске од 23. октобра није био успешан.

„Иако вођена без плана и без утицаја команде армије, која никада није имала везу са дивизијама, одбрана је успела да одбије напад надмоћнијих снага непријатеља захваљујући крајњем пожртвовању трупа и нижих старешина, посебно Дунавске дивизије I позива, која је поднела највећи терет битке и претрпела тешке губитке.“

Команда Прве српске армије није била свесна стратешке ситуације на бојишту, и даље сматрајући да се већина турске војске налази на Овче пољу. Претпостављали су да су турске снаге северно од Куманова само претходница и стога су наредили својим снагама да наставе напредовање ка југу. После поноћи добили су извештај Прве дунавске дивизије да су их напале јаке непријатељске снаге и да су претрпели тешке губитке. Тада је било превише касно да се мењају претходна наређења.

На турској страни, Зеки паша је одлучио да настави са нападом надајући се да ће његове трупе моћи да остваре победу до сутрадан.

Турски напад је почео око 5:30 са њиховог десног крила. Шести корпус је требао да веже што више српских снага нападајући их спреда, док је штипска пешадијска дивизија требала да нападне са бокова. Прва дунавска дивизија је била под великим притиском, али су јој се око 10:00 из позадине придружили делови Друге дунавске дивизије. Истовремено се Коњичка дивизија пребацила на леву обалу Пчиње и успорила напредовање турске војске ка Сртевици. Делови Друге дунавске дивизије су око 12:00 појачали одбрану Сртевице, чиме је дефинитивно заустављено напредовање турског десног крила.

На левом крилу турске армије много резервиста из Скопљанске пешадијске дивизије је дезертирало када су чули да је српска Трећа армија заузела Приштину и да марширају ка Скопљу.  И поред тога, Седми корпус је почео напад око 5:30. Моравска прва дивизија је кренула у противнапад у 6:00. Са доласком Друге тимочке дивизије из позадине цело турско лево крило је натерано на повлачење.

Око 9:30, Друга дринска дивизија из позадине прве армије стигла је на фронт и напала турски центар. Око 11:00, Битољска пешадијска дивизија је почела да се повлачи. Командант Шестог корпуса је успео да последњим резервама привремено заустави српско напредовање, али је у контранападу Прва дринска дивизија заузела Зебрњак, главни циљ турске офанзиве. Тиме је на повлачење принуђена 17. пешадијска дивизија. Скопска и Битољска пешадијска дивизија су се већ раније повукле, тако да је битка одлучена. У 15:00, Моравска прва дивизија ушла је у Куманово.[15]

Турске снаге су се повлачиле у нереду: Седми и делови Шестог корпуса ка Скопљу, а Пети и делови Шестог корпуса ка Штипу и Велесу. Српске снаге су пропустиле прилику да крену у прогон за њима.

Турска Вардарска армија се борила по плану, али упркос томе, доживела је тежак пораз. Иако је Зеки паша оперативно изненадио српску команду својим изненадним нападом, одлука да се нападне снажнији непријатељ била је озбиљна грешка која је одлучила исход битке. На другој страни, српска команда је почела битку без планова и припрема. Пропуштена је прилика да се крене за пораженим непријатељем и тако ефективно окончају операције у Вардарској Македонији, иако су постојале свеже позадинске трупе које су то могле да спроведу. Српска команда је још после битке била у уверењу да се борила са слабијим турским јединицама и да се главне непријатељске снаге налазе на Овче пољу.

И поред тога, Битка код Куманова била је одлучујући фактор у исходу рата у Македонији. Турски план да воде офанзивни рат је пропао, а Вардарска армија је натерана да напусти значајну територију. Уз то је изгубила велики број артиљеријских оруђа која није могла да надокнади јер су путеви снабдевања из Анатолије били пресечени.

Вардарска армија није успела да организује одбрану на реци Вардар, напустила је Скопље, и повукла се према Прилепу. Прва српска армија је полако напредовала ка Скопљу и ушла у град 26. октобра. Два дана касније ојачала ју је Друга моравска дивизија, док је остатак Треће армије кренуо ка Метохији и преко северне Албаније ка обали Јадранског мора. Друга армија је послата да помогне Бугарима у опсади Једрена, док се Прва армија припремала за офанзиву ка Прилепу и Битољу.

ИЗВОР: Википедија