Песма српској слави Reviewed by Momizat on . [caption id="attachment_101" align="alignright" width="300" caption="Крсна слава"][/caption] Када Србин Славу слави он уз колач свећу стави. Па прелива колач ви [caption id="attachment_101" align="alignright" width="300" caption="Крсна слава"][/caption] Када Србин Славу слави он уз колач свећу стави. Па прелива колач ви Rating:
You Are Here: Home » Крсне Славе » Песма српској слави

Песма српској слави

Крсна слава

Када Србин Славу слави

он уз колач свећу стави.

Па прелива колач вином

и све свети светим чином.

Колач му је слика Оца,

сваког добра даваоца,

свећа му је слика Сина,

слика Духа – слика вина,

Пред Тројицу Србин стане,

па скрушено он уздане:

Царе вечни, благослови,

сви су Твоји дари ови.

Народ сложи и умножи,

неки сви људи буду Божји,

нек сви славе име Твоје,

Твога суда нек’ се боје.

Ко’ хлеб нек’су срцем благи,

као свећа душом прави,

као вино нек’ су јаки;

Благи, прави, јаки, здрави.

Чисти колац-вера чиста;

Свећа-нада што нам блиста;

а вино је љубав красна-

Истина је и ту јасна.

О, Тројице, Боже јаки,

Шта ти дајем ја нејаки?

Све је ово Твоја слика,

бледа слика Твога лика.

Нека светац мој Те моли,

Он до Тебе ближе стоји,

зато њему палим свећу,

дај нам, Боже, добру срећу!

Све је моја богомоља:

Нека буде Твоја воља!

Сваком живом Ти помози!

Па и мени не одмози.

Амин.

 


Коментари (6)

  • boban

    Citaj Bibliju ako meni ne verujes.Samo se kroz Isusa stize do Boga,verom u Isusa, a covek se samo Bogu moli ne svecima.Srbi slave jedini slavu, zato sto dok nisu primili hriscanstvo imali su mnogo bogova kucnih i da bi lakse primili oni su zamenjeni svecima.Pa se zato ljudi sad mole svecima a to ne valja.Treba se moliti samo Bogu.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Крсна слава

    Крсна слава је прастари обичај у коме се, уз посебне обреде и гозбу, прославља хришћански светитељ заштитник и давалац. Сваки Србин има по један дан у години који он слави и то се зове крсно име, свети, свето и благ дан.
    Слава је празник „мале цркве“, основне хришћанске ћелије, породице, па свака, па и најмања породица треба да слави Славу. Чим се син одвоји у посебно домаћинство, поготову кад се ожени, дужан је да прославља свог светитеља, без обзира што га и отац и мајка славе у старом дому.

    Погрешно је схватање да отац треба да „преда“ сину Славу, или да син почиње да слави тек по смрти очевој, као и обичај да Славу наслеђује само најстарији син.

    Син је дужан, у знак поштовања родитеља, да тако важну ствар, као што је оснивање породице и самостално прослављање Крсног имена, отпочне са знањем и благословом оца и мајке. Славећи Славу, ми вршимо спомен на светитеља који је заштитник наше породице и наш заступник пред Господом. У исто време ми се молитвено сећамо свих наших предака који су прослављали тог истог светитеља и славили Славу тога дана. То је суштина и дубински смисао српске Славе.

    Пошто Хришћани деле и радост и тугу са својим ближњима, природно је да се и Слава прославља у кругу породице и пријатеља. Зато се за Славу спремају свечанија и разноврсна јела, спрема се кућа и у дому влада празнична атмосфера. Крсну Славу не треба свести само на добар ручак или вечеру, повод да се видимо са пријатељима и рођацима, или прекомерно наједање и опијање.

    То, онда и није Слава. Неке Славе падају у време постова (Свети Никола, Ивањдан, Свети Алимпије) и тада ће се домаћин (а нарочито домаћица!) постарати да госте послужи искључиво посном храном, при чему је дозвољена употреба рибе и уља. Исто важи и за Славе које падају ван постова, али у посне дане – среду или петак. И у овом случају се строго поштују правила које нам је Црква наложила – послужују се свечанија, али посна јела. Богу није угодно, а нама није на духовну корист и спасење да у дан свога Крсног имена мрсимо и служимо мрсну храну, ако је Света Црква одредила тај дан као постан.

    Још један леп стари обичај везан за Славу који се понегде још задржао је и такозвано „дворење славе“. Ради се о томе да домаћин и укућани који тога дана прослављају своје Крсно име уопште не седају, у знак поштовања према своме Светитељу, већ послужују госте и са њима разговарају стојећи.

    Овде се може повући још једна паралела између породице и цркве: Православни Хришћани стоје у цркви на молитви, а пошто је породица мала црква, то њени чланови молитвено стоје пред Богом на дан своје Славе. Овај обичај нам још говори колико су наши стари поштовали свога Светитеља и са каквим се страхопоштовањем односили према Богу.

    За слављење Славе непходно је имати следеће:

    Неколико дана пре Славе, домаћин треба да позове свештеника да му у дому освети Славску Водицу.

    За Освећење Водице треба припремити:
    – чинију са чистом водом
    – босиљак
    – тамјан
    – кадионицу
    – свећу
    – списак живих чланова породице
    – списак умрлих чланова породице
    Освећење водице се обавља на источном зиду собе пред славским иконама, а испред иконе је упаљено кандило. Чину освећења водице треба да присуствују сви чланови породице који су се тог тренутка затекли у кући. Освећење водице је врло важан чин, јер се кроз водо-освећење силаском Духа Светог, освећује породични дом као и сви његови чланови. Освећена водица се чува како би с њом домаћица замесила Славски Колач.
    Славски колач
    За Крсно име свака кућа припрема славски колач. То је нарочити хлеб од пшеничног брашна замешен с квасцем и богојављенском водицом (вода освећена у цркви на Богојављање) или оном коју је свештеник освештао уочи славе.
    Колач се около опаше једним венцем од теста, као појасом; по горњој кори прекрсте му се два каиша од теста и у њих се отисну четири литургијска печата са грчком скраћеницом ИС-ХС НИ-КА, што значи – Исус Христос побеђује. На овој кори могу се ставити још неки украси-фигуре, као голуб, симбол Светога Духа, клас пшенице, и грожђе.

    Славски колач се по правилу не сече него само ломи. Колач се окреће „наопосун“, по сунцу, од леве (у народу негативне) према десној (у народу позитивној) страни. То се чини ради домаћег напретка. Истовремено се колач подиже у вис са жељом да се усеви подигну према сунцу и да зрелим плодом олакшају живот заједнице.

    Славска свећа

    Свећа треба да буде од чистог пчелињег воска. Крсну свећу ваља да запали домаћин кад дође свештеник да му реже колач или кад пререзан колач донесе из цркве. Свећа обично гори цео дан.

    Славска свећа означава жртву, најчистију и најневинију, као што пчеле праве мед, скупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисних цветова. Тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца
    и мирисне, неукаљане душе.

    Славском свећом се изражава свечаност празника и радост домаћих.

    Славско жито – Кољиво

    Пшенично зрно је символ смрти и васкрсења, символ вечног живота: зрно бачено у земљу проклија и распада се, али из њега никне клас који доноси много више зрна. Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове и у част светитеља кога славимо, као и за спомен на наше претке који су у вери живели и који су за веру дали своје животе.Жито се кува уочи Славе.

    Кад се жито скува, вода се одлије, а жито испере и просуши. После се меље и слади шећером и то означава блажени и слатки небески живот праведних хришћана после смрти, који су својим животом и делањем на земљи заслужили.

    Кољивом се служе сви укућани по старешинству одмах после освећења, као и гости који тога дана долазе у кућу. Пре послужења житом треба се прекрстити и то се увек чинити стојећи, опет у знак поштовања према Светитељу.

    Како је кољиво установљено
    Цар Јулијан, звани Апостат (отпадник), беше примио Хришћанство у младости, а кад је постао цар, одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ Хришћана. Знајући да Хришћани посте Велики пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе Хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да све што се на тржници налази за јело попрска крвљу жртава које се приносе идолима, како би се Хришћани оскрнавили.

    Али, Свети Тихон, преко патријарха цариградског, Евдоксија, јави Хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво – пшеницу са медом – и то једу. Они тако и учине – целу прву недељу Великог поста јели су само кољиво. Доцније је уведено у употребу и при прослављању крсног имена – славе. Пшенично зрно је симбол смрти и васкрсења: зрно бачено у земљу проклија и распадне се – умире, али из њега ниче клас који доноси много више зрна.

    Кољиво се о слави не спрема за покој душе светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле. Јер сви светитељи су живи у Господу и налазе се пред Њим као наши заступници и молитвеници, а жито се спрема искључиво у њихову част, а никако за покој душе. Зато се славско кољиво обавезно спрема за све славске дане, па и за Светог Архангела Михаила, Светог Илију, као и за Богородичине и Христове празнике.

    Вино

    О Крсном имену вино је потребно да свештеник њиме прелије колач и кољиво, а оно што остане у чаши или флаши домаћин по обичају попије.
    Вино је супституција за бескрвну жртву. Оно служи за преливање кољива и колача. Употреба вина у гозби на крсном имену припада магији која дочарава изобиље. „Колач се прелива вином а дом миром, животом, здрављем, добром.“

    Уље

    Уље је потребно да се упали кандило у кући пред иконом.

    Тамјан

    У свакој Православној српској кући може се наћи грумичак тамјана у свако доба, по речима једног историчара, „јер се Срби свакад најпре каде, кад се год кућански моле Богу“, а за Крсно име и најсиромашнији свећар купи га макар и најмање.
    Тамјан се запали и гори у блаженом диму који се пење према божанству да га умилостиви и одобровољи.

    Икона

    Славска икона са кандилом поставља се, ако је могуће, на источној страни зида најугледније просторије у кући. Владика Николај каже да -„ми не обожавамо ништа и никога осим Пресвете Тројице у Јединици ЈЕДНОГА БОГА. Али ми поштујемо светитеље, као најбољу децу Божју и следбенике Христове, и њиховим ликовима указујемо посебно поштовање“.
    По правилу свака икона требало би да је претходно освећена у цркви, где то свештеник обави у олтару, „Освећене иконе су канали моћне Божје благодати која лечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико љуби своје светитеље и мученике као најближи круг своје породице, да даје чак моћ и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају“.

    Здравица

    Веома значајан елемент славског церемонијала је устајање у славу, дизање и напијање здравица. То је, по општем схватању, као и прекада, најсвећанији чин. Устајањем у славу се изражава првобитно поштовање сунца јер се сви учесници обреда окрећу према истоку. Даље, устајање у славу, сем изузетака, обавља се пре подне, док сунце, односно дан, напредује. Ако се овоме дода окретање крсног колаца „наопосун“ то јест за сунцем, онда се крсно име с разлогом може повезати са култом сунца, чега иначе нема у култу покојника.

    Велику грађу о Слави у народу сабрао је Вук Караџић и он је то чинио у време када су многи наши обичаји, па и славски, били врло свежи. Најбољи показатељ за то су здравице које се изговарају у одређеном тренутку. На пример, у здравици се каже: „У чије се здравље вино пило, све му здраво и весело било, родило му и жито и вино, понајвише пшеница белица и у кући све мушка дечица“. Гост се, приликом уласка у кућу, у поздраву обраћа домаћину речима: „Славио га (крсно име) много љета у здрављу и весељу“.

    Та жеља се изражава и у другим здравицама у којима се на Слави не оскудева: „Ко је прослављао ове године, прослављао је и до године, пуну и честиту, сретну и богату, много љета, а све за његова живота, он и његова деца“…

    На Косову, на пример, гости испијају по једну велику чашу за здравље домаћиново и свих његових укућана, а исто тако за плодност (берићет) и напредак сваке врсте. Гост каже: „Ову каленицу ћемо да пијемо за домаћиново здравље. Бог нека да њему и његовим синовима, церкама, снахама, унуцима, унукама и свему породу његовом здравље и срећу … сваки берићет у пољу и дому, да су му пуни амбари са житом, гувна са сламом и сеном, ториста са овцама и говедима, кравама и кобилама, биволицама и воловима, тејацима и ждребицима …“

    Слично овоме и у Славонији је свака кућа имала свога патрона коме се гости и укућани моле, заједно са кумовима и пријатељима, за економски напредак куће и за здравље укућана. У овом церемонијалу има и друге народне симболике. Кољиво се на пример у неким крајевима узима са обе руке да би Господ оберучке давао здравље и напредак у кући и домаћој чељади. Здравице се инаће мењају унакрст „да би година укрстила са родом и берићетом“.

    Занимљива је и једна здравица из Метохије која гласи: „Нека се прелију бачве са вином, домови са житом и здрављем, а поља са родом и берићетом“. Пошто се мало отпије, у исту часу доливају још вина „да млађи расту“, па се здравица продужи: „Овако за омлађије, нека Бог омлади у дому, у тору и на сваком месту, нека Бог младеж изведе на добар пут, те нека буду бољи од њихових старијих“.

    Слави и земља

    Слава је строго домаћи култ. У народу се сматра, а то има своје место и у народним песмама, „ко крсно име слави ономе и помаже“. У североисточној Србији заједно са породицом и кућом слави и земља.

    Њој се преко плодова и здравица обраћа као живом бићу. Она слави јер је она стална а све друго је пролазно. „Из земље је све потекло и у њу се све враћа“ каже се у народу, према томе слава је обичај и обред који је имао велики интеграциони значај у развоју српског народа, чување његове етничке свести и других обележја која га повезују у одређену целину, у посебну етничку, историјску и друштвену заједницу. У томе је заправо и највећи значај крсне славе за српску етничку заједницу.

    Извор: Новине Торонто Канада

    Одговори
  • vojislav ananić

    На свечано постављеном столу окренутом икони, уочи доласка свештеника, треба да се налази: свећа на чираку, славски колач, кољиво (жито), чаша црног вина, кадионица са тамјаном, шибица, као и списак чланова породице ради помињања у молитви.

    На свечано постављеном столу Славски колач представља жртвубрагодарности Богу што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти која би нас стигла због наших грехова.

    Крстобразно ломљење славског колача представља страдање Христово ради нас. Преливање преломљеног колача вином (које симболично представља крв Исусову) значи да смо Христовом крвљу очишћени од својих грехова.

    Славска свећа показује да су свечар и његова породица синови Светлости а не мрака. Као што светлост свеће разгони мрак тако и светлост Христова разгони таму.
    Славска свећа је симбол жеље и тежње свечара
    – да упозна Светлост живота – Господа Бога и Његовог Сина Исуса Христа,
    – да светлост Божија просвети разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима и упути ух да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу и
    – да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихова славске свеће!

    . Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове и у спомен светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке који су у вери живели и на оне који су за веру дали своје животе. Ову чињеницу потврђује и молитва која се чита приликом благосиљања кољива: … Ти сам, сведобри Царе благослови и семење ово са разним плодовима, и освети верне који буду јели од њега, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част Светога (име свеца) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери.

    Извор: Новине Торонто Канада

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЂУРЂЕВДАН

    Од свих хришћанских народа, једино Срби имају право на крсно име, на крсну славу. Зато је за Србе православце, после Божића, крсна слава најпоштованији верски празник. И, у то име, се и заклињу кад кажу: „Тако ми крсне славе“. Слава је у ствари, део прастаре традиције и обичаја, а слави се у знак спомена на заштитнике њиховог имена и патроне појединих родовских заједница. Приносећи им жртве у стоци, житу, јелу и пићу, тим својим поштовањем, очекују да им преци обезбеде и срећу и сво благостање. Крсна слава се преноси преко мушких потомака, с колена на колено, а исту крсну славу имају ближи и даљи крвни сродници по свом презимену. Ако се нпр. истражује порекло једне породице код Срба и прави њен родослов, прво се полази од крсне славе.

    Крсна слава свих правих Ананића је Ђурђевдан. Кажемо, правих, јер има и оних који су се призетили и преузели женину крсну славу, најчешће Митровдан и Јовандан. Но, од свих канонизованих светаца у заштити Христове вере, једино је Свети Ђорђе назван ПОБЕДОНОСАЦ. Име је добио по родном месту своје мајке које се звало Георгее, а име Георгије или Ђорђе, значи ратар. У време када се примало хришћанство уместо паганских религија, млађани Георгије је служио у војсци цара Диоклецијана, који је био жестоки противник и прогонитељ хришћана. А Георгије је већ примио Христову веру и био њен поборник. Митологија прича да је у граду Вирита – Берита (десет километара од Назарета) у којем је био и римски гарнизон са трибуном Георгијем, у малом језеру живела велика аждаја, која је нападала и убијала народ. Још су пагани веровали да аждаја тражи да прогута младу девојку, како би дошао мир. За Георгија се говорило да је спасао ћерку лидијског (Палестина) краља од змаја тако што је змаја убио, уз обећање да ће краљеви поданици бити крштени. То није одговарало римским управљачима и пошто се као хришћанин супроставио цару, свети Ђорђе је бачен у тамницу где је свирепо мучен, да би га и погубили 3. априла 303. године.

    Свети Ђорђе се отада на иконама и приказује како пробада аждају, а у позадини је девојка, и слављен је код свег хришћанског света. Заштитник Енглеске је постао у XIV веку, када га је Едвард III учинио заштитником Реда подвезице. Интересантно да је расцепом хришћанства на источно и западно 1054. године, од свих светаца Ђорђе слављен не само међу павославним Србима, него и код католика, само што се тамо назива свети Јурај и био је весник буђења природе и пролећа.

    Ђурђевдан је једна од најчешћих слава код Срба и обилује светковинама и обредима још из древних, претхришћанских времена. И данас су сачувани обичаји који приказују опште буђење у природи, ритуално купање, уранке крај кладенаца и чесми као природних светилишта, девојачко плетење венаца уз пригодно певање (‘О Ђурђеву уранак се спрема, ништа лепше од пролећа нема’). Купали су се да се од њих ‘свако зло и неваљалштина отресе и отпадне’. Исплетене венце каче на капију и улазна врата и бацају их на кућно слеме и остале зграде у дворишту. Док плету венце, девојке бирају траву ЗЛАТНОГЛАВ и скривају је да се допадну момцима, а младе жене да се умиле мужевима. Девојке се ките и травом КОПИЊАК, да момци копне за њима, ваљају се у младом ЈЕЧМУ, да и момци јече за њима или у РАЖИ, да момци ‘ржу’ за њима, пењу се на ВИШЊУ, да момци свисну за њима и грабуљају око ГРАБА, да се момци грабе за њих. У неким опет крајевима, у мравињак су закопавали сточни колач, грумен соли и живо кокошје јаје да преноће, не би ли се стока множила као мрави. Марва се шибала дреновим прућем и кадила тамјаном, ради њеног здравља и напретка. Од Ђурђева почиње летња половина године када се пале и ‘мангупске фуруне’ (почиње топло време).

    У обредне предмете за крсну славу спадају освештана водица, славски колач, кољиво, вино, крсна свећа, тамјан и славска икона. Тако је и код нашег свечара и домаћина Војкана, уочи Ђурђевдана, био месни свештеник Млађан са појцем да освети водицу и дом укућана. Помоћу водице и часног крста у свештениковој руци, прогони се по веровању, свако зло. Том водицом домаћица замешује славски колач, а гранчицом босиљка умоченом у освећену водицу, кропе се домаћин и укућани.

    Код Војкана, дан уочи славе, били су сви чланови породице на окупу. Ујутро, на дан славе, домаћин најпре узима наште срца кољиво, а после њега сви остали. Затим су све столове застрли белим столњацима, а почеше да пристижу и остали гости – Војканови и једни и други пријатељи, зетова сестра, снахини брат и супруга му, комшије, дечурлија… Сви гости и укућани седају за сто, сем домаћина и домаћице, који ‘служе и дворе свеца’. Изнет је славски колач, који сви присутни Ананићи, након што га је одоздо Војкан залио црвеним вином, три пута обрну наопосуно (‘по сунцу’), од леве стране према десној, а затим сви ломе по парче. Онда су почели са изношењем хране и пића, а домаћин се прекрсти те пали славску свећу, кандила пред Иконом Светог Георгија и тамјан. Устају сви присутни док се изговарала славска молитва. Пошто су окађени, сви се још једном прекрсте и поклоне. Војкан подиже здравицу, куцну се чашицом ракије, прекрсте се опет и седну. Е, тек тада седа и домаћин, а домаћица Јагода уз помоћ млађих жена, послужује.

    Са стола се односи мезе и погачице са сиром, а износи се супа од морке (ради укуса) и ћурке (ради масноће) са домаћим жутим и дугим резанцима. Затим следи сарма, па печена јагњетина и прасетина уз којекакве салате и прилоге, а после се изнесоше колачи. Било је ту свачега, од разних торти и ролата, до облатни, жербоа, колача са орасима… Наравно, мушки свет је уз слана печења, више пио вино и пиво, а неко је наставио и са ракијом од крушке или одлежале шљивке. Жене и деца су се углавном сладиле колачима и жеђ утољавали разним врстама сокова. И тако, док је славска свећа увек била упаљена, музика је трештала. Неизоставан је био ‘Ђурђевдан’, а чули су се ритмови и осталих народних песама, већ по жељи присутних. Онда домаћин поче ону, ‘Алај ми је вечерас по вољи’ и, ‘Весели се, кућни домаћине’, а остали га прате. Запеваше и они по неку своју, а телефон непрестано звони. Скоро сви Војканови рођаци и пријатељи из далека, се јављају, честитају крсну славу и желе пријатан дан и добро расположење.

    Гозба потраја до касних сати, док је свећа догоревала. Уз свеопште расположење, шале, смех и музику, све присутне су увесељавала и Војканова и Јагодина унучад, три „девојке“ и најмлађи његов унук, имењак, који тек проговара и који ће једнога дана од свог оца, наследити дедину славу и Икону Светог Георгија и све обичаје у вези са тим празником.

    На крају, почеше се разилазити, а домаћица сваком по нешто тутнула да понесу својим кућама. А Војкану мило да је све приредио како и приличи човеку домаћину, а и да је све протекло у реду. Нико се није опио, што у оваквом тренутку и не приличи. А било је свачег у изобиљу и по избору.

    Тако се наши људи још увек састају и негују традицију и обичаје које су наследили још од својих предака и којима не дозвољавају да падну у заборав. И тако, до неке нове славе. Данас је то било код Војкана, а сутра, ко зна где, код неког комшије, пријатеља, рођака… Важно је да се друже и не отуђују једни од других, што времена нова, са собом доносе.

    Војислав Ананић

    Из моје треће књиге краћих прича и записа „Са банатске стране“, 2007.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КРСНА СЛАВА И ОБИЧАЈИ

    https://www.youtube.com/watch?time_continue=6&v=8_1e4S7k8Zw

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top