Тајанствено порекло Ане, супруге жупана Стефана Немање Reviewed by Momizat on . О једној од најзначајнијих жена средњовековне Србије историја зна веома мало, готово ништа Супруг јој је био Немања, велики жупан, родоначелник лозе Немањића. С О једној од најзначајнијих жена средњовековне Србије историја зна веома мало, готово ништа Супруг јој је био Немања, велики жупан, родоначелник лозе Немањића. С Rating:
You Are Here: Home » Инфо » Занимљивости » Тајанствено порекло Ане, супруге жупана Стефана Немање

Тајанствено порекло Ане, супруге жупана Стефана Немање

О једној од најзначајнијих жена средњовековне Србије историја зна веома мало, готово ништа

Супруг јој је био Немања, велики жупан, родоначелник лозе Немањића. Синове, Вукана, Стефана и Растка, учила је књизи и вери. О њој остаде записано да је била „пуна добрих дела као бисера и драгог камења“ и да је „творила угодна дела пред Господом, у дому мужа својега.“ Замонашила се истог дана кад се круне одрекао и у манастир ступио њен муж, „раздав имање своје убогима“. И дано јој би име Анастасија, преподобној.

Историјски извори о мајци Светог Саве су врло оскудни. Иако је то жена која је нашој историји и култури Средњега века подарила најзнаменитију личност и нашој православној Цркви највећег народног светитеља, о њој се мало писало и врло мало певало.

Занимљиво је да су њени синови, Стефан Првовенчани и Свети Сава, пишући прилично опширне биографије њиховог оца Немање, мајку споменули само узгред. Забележили су о њој оно што се у Средњем веку од жене, па била она и владаочева, очекивало и тражило: добра супруга, нежна мати, побожна и милосрдна госпођа. Разлог овоме треба потражити у ондашњем погледу на жену, али и у томе што су наши средњовековни писци махом били монаси, чију пажњу је жена могла привући само ако се одрекла света и ако је примила „анђеоски облик“, тј. ако се замонашила.

Многи историчари су се бавили и питањем порекла Ане – мајке Светога Саве. Сав њихов труд, услед недостатка извора, заснива се само на претпоставкама; тако се и даље нагађа о њеном пореклу. Вести о пореклу Немањине жене нема код старијих писаца; забележили су их неки доцнији. М. Орбин пише да је Деса, који „владаше у Хуму, све до Котора, и у Горњој Зети“, имао три сина: „Мирослава, Немању и Константина, и они беху паметни људи и добри ратници“. После очеве смрти наставили су да владају у поменутим областима, и „почели су тежити за краљевством Рашке и Доње Зете. Скупивши, дакле, јаку војску уз помоћ босанског бана који беше таст Немањин, пођоше у Зету против кнеза Радослава“.

Лепа Ана, кћи босанског бана

Тврдња Орбинова да је Немања ожењен ћерком босанског бана не заснива се на историјском извору. Могло би бити да је Орбин заменио Немању са братом Мирославом, који је био ожењен сестром бана Кулина. За Орбином се повео Ј. Рајић па је у својој историји записао да је Ана била кћи босанског бана Стефана Борића. Следећи Рајића, историчар Босне, Васо Глушац, о пореклу Анином је записао: „Као први босански владар, спомиње се 1154. године бан Борић, о коме се иначе не зна готово ништа. Интересантно је да Јован Рајић у својој Историји спомиње да је Немања био ожењен Аном, ћерком босанског бана Стефана Борића. Према томе, Св. Сава је био син једне босанске принцезе…“. У истом раду даље Глушац тврди да је Ана сестра бана Борића: „Споменуо сам како Јован Рајић пише да је Немањина жена Ана била сестра (!) босанског бана Борића. Иако се то не да проверити, ипак је карактеристично да је то Рајић нашао негде забележено. Али се позитивно зна, да је сестра бана Кулина била удата за Немањина брата Мирослава, кнеза Хумскога…“ Да је Ана кћи бана Борића тврдио је и Синиша Богдановић, само што је по њему бан Борић и Борис, син Коломана , краља угарског, једно лице, те би по томе Ана била кћи Бориса Коломановића, а унука краља угарског Коломана I. Бан Борић и Борис Коломановић нису исто лице. Борис Коломановић је погинуо 1154. године у борби са Куманима, док се бан Борић помиње све до 1163. године.

Два сина, два француска крина

Троношки летописац је забележио да је Ана кћи француског краља и о томе доноси ову легенду: „Кад се Немања спасао од браће, помоћу Св. Ђорђа, побегне преко мора. Прими га француски краљ и због његовог часног држања, мудрости и мужества даде му кћер Ану за жену. Живео је дуже времена на двору краља француског, свога таста, и ту су му се родила два сина, Стефан и Вукан. Изасланство српских великаша дође француском краљу да моли за Немању. Краљ пусти Немању и два сина његова, које назва при растанку „два крина своја’ као „знамење крви француског краља'“. Тако дођоше у печат Немањин „два крина“, а тиме Троношац објашњава и уношење два крина у грб „бели орао“ који је Немања узео кад је раширио своје царство. Историчар Миодраг Пурковић наводи податак да је Ана „рода фрушкаго“, дакле Францускиња, али је додао да за то нема потврде.

Пантелија Славков Срећковић доноси сасвим нову вест у својој Историји: да је Ана била кћи Ђорђа Бодиновића, краља зетскога. Већина истраживача сматра да је Ана Немањина византијског порекла. У есеју М. Карановића о Ани каже се: „Доментијан у Животу светих српских просветитеља Симеона и Саве вели за мајку Св. Саве да је била велика кнегиња Ана, кћер цариградског императора Романа“. Прота Сава Петковић у Напоменама уз Акатист Светоме Сави I, архиепископу српскоме пише за Немању: „Ожењен је био Аном, кћерком грчкога цара Романа, с којом је имао три сина: Вукана (великога кнеза Зете, Требиња и Хума); Стефана (потоњега Првовенчанога краља) и Растка (Св. Саву) и неколико кћери“.

Супруга Ана, непозната рода

Овај податак о Анином пореклу је прихватио и др Јустин Поповић у Спомену преподобне матере наше Анастасије српске, мајке светога Саве, где каже: „Ана, кћи грчкога цара Романа IV (1168-1171) и супруга великог српског жупана Стефана Немање…“. Он је ово мишљење поновио и у биографији Симеона и Саве у свом дванаестотомном издању Житија светих. Овај податак губи важност због погрешног датовања владавине цара Романа IV. Он није владао како је написао Ј. Поповић већ сто година раније, па зато ова претпоставка губи веродостојност.

Интересантна је претпоставка до које је дошао Светислав Мандић, поведен вешћу Стефана Првовенчаног, који је у биографији свога оца Немање забележио да је цар Манојло Комнин дао Немањи „царски чин“, а уз то и једну мању област свога царства, Дубочицу. С обзиром да су титуле добијали најближи цареви сродници (брат, син, братучед), али и они који су то постали наводно успостављањем породичних веза, Мандић сматра да је и Немањино добијање царског чина и области Дубочице у вези са неким таквим догађајем који је у историји остао непознат. Наиме: „Цар Манојло Комнин долазио је у Рашку у ратним походима први пут 1149, потом 1150. и 1155. године, у време док је на власти био велики жупан Урош II. Ратовање против великог жупана 1150. године било је одлучујуће.

Те године је цар, после гушења Урошеве побуне, приморао великога жупана на поштовање вазалског статуса и на извршавање обавеза које је тај статус подразумевао, а пре свега очување мира у земљи и давање одређеног броја војника у царевим походима. Ради будуће сарадње са Рашком и због спровођења својих планова, особито у односу на Угарску, цар је, у ствари, утврдио споразум, начинио уговор о окончању ратног сукоба са великим жупаном. А како је мир после ратова обично праћен узимањем талаца од побеђених, или је пак учвршћиван и осигураван орођавањем владарских породица, ја мислим – каже Мандић – да је саставни и битан део тога уговора, поред евентуалног узимања талаца, био споразум о женидби најмлађег жупановог сина са царевом рођаком, његово одликовање ‘царским чином’ и даривање области Дубочице. Остали, старији синови Уроша већ су у то доба морали бити ожењени, па је најмлађем, Немањи, допало да буде у средишту споразума између цара и великог жупана“. Иако ово размишљање делује уверљиво, питање порекла мајке Светог Саве ипак је и даље отворено. У праву је Иларион Руварац када каже: „Стефан Немања, велики жупан и самодржавни господин свој Српској земљи и Диоклитији (Зети) и Далмацији (горњој) и Травунији (крај око Требиња), изродио је са супругом Аном, незнана рода, синове и кћери…“ Тиме је Руварац хтео да каже да је Ана Немањина непознатог порекла.

Пошто ове хипотезе нису историјским изворима поткрепљене, то се поред питања порекла јављају и друга, као: када се и где родила мајка Светог Саве, како је провела младост, када и како је дошло до удаје односно женидбе и када је умрла. Потпуно се слажемо са др Лазом Поповићем који о мајци Светог Саве каже: „Уопште је врло интересантно питање мајке Растка, јер по мом мишљењу: без добре мајке није било великог сина, па ето о тој његовој доброј мајци ћути цела историја… Зачетак је Растков зато нешто друго, необично, изузетно, изванредно, баш као и онда кад је у тешка времена послао Бог Сина Својега Јединороднога…“

„Не би учесник другога брака“

Средњовековни биографи нису забележили где су се Ана и Немања први пут срели, када и у којим годинама су ступили у брак. Теодосије, говорећи о врлинама Стефана Немање, каже: „Тај споменути муж, благочестив, богобојажљив, ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, свима добрима на земљи у срећи веома изобилан, а уз то врлином, безлобношћу и правдом, милошћу и кротошћу украшен – узе, по закону, себи жену по имену Ану“. Доментијан о женидби Немањиној каже: да је Немања дошавши до младићког доба ступио у законити брак и да му је дат део отачаства његова, и то источна страна. Од сина му Саве дознајемо да се није двапут женио, већ једанпут. Стефан Немања осим „жене своје (Ане), Богом данога првога венца… не би учесник другога брака“.

Ана и Немања родили су три сина: Вукана, Стефана (слика десно) и Растка (слика лево). После рођења Стеванова нису дуго имали деце. У Житију Светога Саве монах Теодосије записао је ово о њиховој жељи да добију још једног сина: „Много времена прође и не роди више поменута благочестива Ана. Ради тога бејаху обоје у тузи и жалости јер им душе много жељаше да доживе још једно дете.“

„Молили су се Свемогућем, свако за се, са сузама: Владико Господе Боже Сведржитељу, Који Си негда послушао Аврама и Сару и остале праведнике који су молили за чедо, услиши данас и нас, грешне слуге Своје што Ти се моле. Дај нам, по Твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и Тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починити. И дајемо Ти заједничке обете: од зачећа детета од природне законите љубави и од постеље одлучићемо се, и свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачуваћемо се.“

Вука, Дева а можда и Ефимија

Према Теодосију, имали су и кћери, али колико – то се не зна. Податке о женској деци њиховој сакупио је историчар Миодраг Пурковић. Он каже да такозвани Новаковићев родослов помиње Немањину кћер Вуку, а Троношки родослов кћи Деву, за коју се каже да је сахрањена десно од улаза у прву припрату у Студеници, лево од своје мајке… Можда је, пише Пурковић, Немања имао још једну кћер, да их је, дакле, било три. „На родословном стаблу Немањића, живописаном око 1330. у припрати цркве Пећке патријаршије, насликана је поред Немањиног сина Вукана једна женска фигура и обележена је као Ефимија. То би могла да буде Немањина кћи, као што се у науци већ помишљало. Ако би ово било тачно, онда се ова трећа Немањина кћи није удавала. То се види по томе што су на Лозама Немањића у Грачаници, Пећи и Дечанима сликане само оне принцезе које се нису удавале, које су остале до краја живота Немањићеве… Женска фигура на Лози Немањића у Пећи насликана је на десној ивици фреске у првом реду, на месту где је, у истом реду, на левој ивици, приказана Немањина жена Ана. Примањем уверења да је ово Немањина кћи, тешко можемо да објаснимо зашто ова Немањина кћи није насликана на Лози Немањића у Грачаници, рађеној 1315, ни на великој композицији родословног стабла Немањића, у Дечанима, сликаној између априла 1346. и априла 1347. Ако би се нашле потврде да се ова кћи замонашила, могло би се с више поверења прихватити податак Троношког родослова како је једна Немањина кћи сахрањена уз мајку у припрати цркве у Студеници. Шта је природније него да мајка и кћи, обе монахиње, имају вечно одмориште једна поред друге.“

Пурковић упућује и на изворе који говоре: да је „једна, данас по имену позната, кћи Стевана Немање била удата за Манојла Комнина, брата епирскога деспота Михаила Анђела Комнина“, и „да је једна Немањина кћи, чије име исто тако не знамо, била удата за Тиха, с којим је родила доцнијег бугарског цара Константина Тиха (1258-1277)…“. Због оскудице података тешко је даље о њима говорити, поготову што се године њиховог рођења и удаје не поклапају са годинама рађања деце у Немањиној породици.

Часна жена у дому мужа својега

Иако о Анином школовању немамо података, изгледа да је била за ондашње прилике прилично образована жена, што се може закључити на основу образовања њених синова Стевана Првовенчаног и Светог Саве, који су прве основе васпитања и образовања добили од своје мајке. Она им је усадила и прве искре побожности и љубав према књизи. Изгледа да је имала снажног утицаја и на свога мужа, који је исто тако био веома побожан. Уопште је познато да су мајке свих великих људи имале велики психофизички, морални и интелектуални утицај на гениј и стваралаштво својих синова, па је то случај и са мајком Светог Саве.

Имајући у виду заузетост Немањину јавним и државним пословима, сигурно је да је највећу бригу о васпитању своје деце водила побожна Ана. Зато јој се син Стефан у животопису свога оца одужио лепом похвалом. У опису подизања храма Пресвете Богородице каже: „Украсив га свима правима црквеним, установи у њему сабор чрнаца (тј. монахиња), са часним богољубивим подруж(и)јем својим, по имену Аном. И предаде јој храм Пресвете, да се стара о њему по свакоме делу и о чрнцима (тј. калуђерицама) које установи у том манастиру светом. А она слушаше са сваком послушношћу и добродушношћу, чувајући храм Пресвете Богородице, предани јој овим њеним светим господином. Јер о овој рече Мудри (премудри Соломон): „Часна жена у дому мужа својега више вреди од бисера и драгога камења“ (Приче Соломонове, 31, 10). Земаљски мисле о бисеру и (драгом) камењу. Трошни су камен и бисери; а пророк мисли на онога који је пун добрих дела као бисера и драгог камења. На то се она угледа, творећи угодна дела пред Господом у дому мужа својега…“

Без обзира на велику Немањину заузетост, не може се искључити и његова велика улога у васпитању своје деце. О томе нам сведочи Теодосије: „Родише им се синови и кћери, које просветлише Божанственим крштењем, и научивши их светим књигама и врлинама весељаху се у Господу.“

Ана је била веома нежна према деци. Када се Растко спремао да оде у Свету Гору, да се родитељи не би томе досетили затражио је дозволу од њих да иде у планину у лов. Пошто је од оца добио благослов, одлази код матере: „И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо врати. Јер не знађаху да неће тражити јелене, но извор живота, Христа, да Њиме напоји ујелењену душу своју, распаљену огњен од чежње љубави Његове“. Када су се из лова вратили пратиоци Расткови и саопштили родитељима о нестанку сина, „од жалости умало не свиснуше“. Ово место указује на снажну љубав родитеља према деци, а посебно побожне Ане. Да би је утешио, Немања је матери и присутнима рекао: „Будите храбри, нећемо се жалостити због овога! Неће пропасти син мој. Бог, Који ми га је мирне наде дао, удостојиће ме да га видим и да се наситим љубави његове.“

И дано јој би име Анастасија

Од овога догађаја наши извори више не помињу мајку Светог Саве до њеног монашења. Додуше, Теодосије помиње једно дуже писмо монаха Саве у коме позива оца у манастир, а крај писма посвећен је мајци Ани: „А добра госпођа и мати моја на исти начин, ради Бога, код куће од свега да се ослободи!“, саветујући и њу да иде у манастир, што је и учинила.

Када је почетком 1195. године на византијски царски престо дошао цар Алексије III, таст Стевана Првовенчаног, цариградски двор је желео да место Немање на српски престо дође Немањин син Стеван. Жељу цариградског двора Немања је лако прихватио, јер је и сам желео да последње дане свога живота проведе као монах у молитви и посту, да би пошао попут свога сина – Саве. Сава га је иначе стално из Свете Горе позивао да му дође, па да у посту и молитви у живописној Светој Гори проведу заједничке дане.

На Благовести 1196. године одрeкли су се световнога живота Немања и Ана и из руку епископа Калиника примили монашки постриг. Немања је добио име Симеон, а његова жена Ана име Анастасија. Анастасија је отишла у манастир Св. Богородице у Топлици, а Симеон у своју задужбину Студеницу. Свети Сава о понашању својих родитеља каже: „Раздав све имање своје убогима и растаде се од државе своје и деце своје и жене своје, Богом данога првога венца – јер он не би участник другога брака – и учини себе удеоничарем неисказанога и часног и светоанђелског и апостолског лика, малог и великог. И дано му би име господин Симеон, месеца марта 25, на свето Благовештење, године 6703. (1195).

У исти дан и богомдана му супруга, пређе госпођа све Српске земље, Ана – и она прими овај свети лик. И дано јој би име: госпођа Анастасија“. Јасно се види да су се Немања и Ана замонашили истога дана од епископа Калиника. Немања је примио малу, а потом и велику схиму. Због недостатка података, није јасно где и када је примио велику схиму. За Ану се каже да је примила „свети лик“, нема помена о великој схими.

Гроб у припрати Богородичне цркве

О монашком животу монахиње Анастасије немамо никаквих података, па зато многи историчари верују да је умрла убрзо пошто се замонашила. Умрла је у манастиру Св. Богородице, мада Р. Грујић сматра да је доцније и у Расу основан женски манастир, где је монахиња Анастасија провела последње године живота. Као дан смрти се наводи 21. јун, а понегде 21. јул; вероватно се ради о грешци преписивача. Пошто је година њене смрти непозната, то су неки историчари покушавали да је из једне белешке архимандрита Саве приближно одреде. Наиме, кад је архимандрит Сава састављао правила о животу монаха у манастиру Студеници, записао је: „вјечнаја памјат“ монахињи Анастасији. Како је Сава састављао та правила између 1209. и 1216. године, то нас ова белешка упућује на то да је у време писања типика монахиња Анастасија била умрла.

На основу досадашњих сазнања, већина историчара узима за годину њене смрти 1200. или 1199. годину.

До скора се није веровало да је довољно поуздан податак да је Анастасија сахрањена у Студеници. Најновијим истраживањима утврђено је да је сахрањена у припрати Богородичне цркве манастира Студенице. Остаје и даље непознато када је из манастира Св. Богородице пренета у Студеницу. Изнад гроба очувана је фреска монахиње Анастасије како клечи пред ликом Св. Богородице, као и натпис: „Пресвјатаја Дјево и Бога нашего мати, прими мољенија рабје својеј монахињи Анастасији.“

Због свога живота и рада, Немањина жена Ана, мајка првога краља Стефана Првовенчаног и првог народног просветитеља и архиепископа Св. Саве, заслужила је да се о њој више говори. На жалост, извори о њој су веома штури, тако да су многи догађаји из њеног живота остали за нас тајна.

ИЗВОР: др Предраг Пузовић, „Српско наслеђе“ бр. 5, 1998. године


Коментари (4)

  • viktor.teodorović

    * ako je srpska istoriografija hendikepirana voljom za pronalazak rodoslovnog stabla ovakve neponovljive ličnosti kao što je ana, ne samo supruga nemanjina, već i kćer francuskog kralja, zašto ne zamolimo francuske istoričare da nam pomognu u rasvjetljavanju istine..možda oni imaju više podataka jer su više vodili brigu o svome plemstvu…prijedlog za entuzijaste !

    Одговори
  • tamara

    О монашком животу монахиње Анастасије немамо никаквих података, па зато многи историчари верују да је умрла убрзо пошто се замонашила. Умрла је у манастиру Св. Богородице, мада Р. Грујић сматра да је доцније и у Расу основан женски манастир, где је монахиња Анастасија провела последње године живота. Као дан смрти се наводи 21. јун, а понегде 21. јул; вероватно се ради о грешци преписивача. Пошто је година њене смрти непозната, то су неки историчари покушавали да је из једне белешке архимандрита Саве приближно одреде. Наиме, кад је архимандрит Сава састављао правила о животу монаха у манастиру Студеници, записао је: „вјечнаја памјат“ монахињи Анастасији. Како је Сава састављао та правила између 1209. и 1216. године, то нас ова белешка упућује на то да је у време писања типика монахиња Анастасија била умрла.

    На основу досадашњих сазнања, већина историчара узима за годину њене смрти 1200. или 1199. годину.

    До скора се није веровало да је довољно поуздан податак да је Анастасија сахрањена у Студеници. Најновијим истраживањима утврђено је да је сахрањена у припрати Богородичне цркве манастира Студенице. Остаје и даље непознато када је из манастира Св. Богородице пренета у Студеницу. Изнад гроба очувана је фреска монахиње Анастасије како клечи пред ликом Св. Богородице, као и натпис: „Пресвјатаја Дјево и Бога нашего мати, прими мољенија рабје својеј монахињи Анастасији.“

    Због свога живота и рада, Немањина жена Ана, мајка првога краља Стефана Првовенчаног и првог народног просветитеља и архиепископа Св. Саве, заслужила је да се о њој више говори. На жалост, извори о њој су веома штури, тако да су многи догађаји из њеног живота остали за нас тајна.

    ИЗВОР: др Предраг Пузовић, „Српско наслеђе“ бр. 5, 1998. године meni se to svidja ♥

    Одговори
  • ИЗВОРИ ?

    Ако нема извора и докумената у српској историографији да ли смо се потрудили па затражили стране изворе, рецимо француске ако кажу да рода фрушкога, или византијск, па можда и маџарске. Негде би морало бити нешта записано……! Није довољно написати само Тајанствено порекло Ане – идемо да тајну откријемо !

    Одговори
  • Иван Карличић

    О пореклу Немањине жене Ане недавно сам на интернету прочитао податак да је била хрватска племкиња и да је то основни разлог зашто је наше свештенство сакрило њено порекло. Глупо је што такве ствари крију – уколико су истините – јер Хрвати су у то време још били веома чврсто везан део Срба који тада скоро никако није имао случаје ратовања са православним Србима, а блискост је наслеђена из 9.века када је у време српског цара Крепимира Оштривојевића (владао 815-840) цела Хрватска била део Србије, заправо део срца Србије, оног што је остало од Србије након што су туђински подметнути мутанти вештачки народи окупирали некадашњи етнички чист српски континент Европу-Јеребу, јер како је доказао један од наших највећих историчара данашњице прогоњени проф др Јован И. Деретић, Европа је настала распадом Велике Србије и сви европски језици су вештачки деривати/изведенице српског језика углавном склепани у средњем веку.

    Српско осећање српског племена Хрвата јако је још увек у 10.веку и код такозваних „најстаријих Хрвата“ чакаваца да и не говоримо о Хрватима штокавцима који су тек између 17. и 19.века под притиском Беча, Ватикана и Лондона напустили своју српску националну свест и пригрлили вештачко „хрватско“ име. Српско осећање такозваних „најстаријих Хрвата“ у 10.веку види се и по томе што је рашки краљ Часлав био признаван од бана Томислава за врховног краља Хрватске, а у време када је Часлав издао Србе и сарађивао са својим рођаком крвожедним бугарским царем Симеоном (владао 893-927) у геноциду над Србима 924.године, српске избеглице су се склониле код своје тадашње браће у Хрватску – што би у 20. и 21.веку било незамисливо.

    Хрват у средњем веку значио је припадника српског покатоличеног племена који је назван по српској феудалној породици Крват-Хрват, у преводу: крволок јер та породица потиче од српских жртвених врачева-жречева култа кибелизма из Анине Долине/Анадолије илити Мале Азије. Хрват у средњем веку психолошки није исто што и Хрват данас мада су пошли путем про-германског отцепљења од Српског Царства већ почетком 9.века. Пошто појам „Хрват“ у 12.веку у доба Немање није имао лош призвук као данас бесмислено је што званична црквена установа заташкава могуће хрватско порекло Немањине жене Ане, али вероватно је то онај синдром „национализма Судњег Дана“ који је описао историчар пок.Милорад Екмечић (1928-2015) када је објаснио како је дошло до деформације да се из верског фанатизма нација поистовети са црквеном припадношћу.

    Пошто сам доказани директан потомак Вукана Немањића, краља Дукље и Далмације (на власти 1190-1208, баштиника дукљанске краљевске титуле из 1077. и донекле папске царске круне за Дукљу из 680.године), и његове кћери Јевросиме зване другачије погрчено Јефимија и Јефимијиног мужа грбљанског бана Владимира Илијана Грбљановића, и књаза/војводе Никше – сина Јефимијиног и Владимировог-Илијановог, осврнућу се овде на један исечак из вашег написа, да не кажем латинштином текста. Свакако кроз свог претка Немању потомак сам и Немањиног претка римског цара-савладара Ликинија Србина из 4.века, а пошто је Ликиније Србин потомак брачног пара Исуса Христа и Марије Магдалене (који су обоје Срби из древне свете српске земље Пале Стине) то чини и мене припадником лозе Деспозина, потомака Господњих, што многима овде смета да се помиње и хтели би да угуше праву истину. Да бих појаснио реченице у којима помињете мог директног женског претка Јевросиму/Јефимију Немањић, наводим односно уобичајеном латинштином речено: цитирам то што сте рекли:

    „На родословном стаблу Немањића, живописаном око 1330. у припрати цркве Пећке патријаршије, насликана је поред Немањиног сина Вукана једна женска фигура и обележена је као Ефимија. То би могла да буде Немањина кћи, као што се у науци већ помишљало. Ако би ово било тачно, онда се ова трећа Немањина кћи није удавала.“

    ГРЕШКА. То је Вуканова кћи – зато је насликана поред Вукана – и јесте се удавала, од ње смо ми бројни потомци, милиони нас. Удала се за грбљанског бана Владимира Илијана Грбљановића ког неки помињу под именом бан Илијан Угриновић из села Кртоле код Тивта, данашњег села Лучинци. Њихов син је књаз или војвода Никша, мој директни предак по оцу и родоначелник ровачких племена.

    У вашем напису се даље вели:

    „То се види по томе што су на Лозама Немањића у Грачаници, Пећи и Дечанима сликане само оне принцезе које се нису удавале, које су остале до краја живота Немањићеве… Женска фигура на Лози Немањића у Пећи насликана је на десној ивици фреске у првом реду, на месту где је, у истом реду, на левој ивици, приказана Немањина жена Ана. Примањем уверења да је ово Немањина кћи, тешко можемо да објаснимо зашто ова Немањина кћи није насликана на Лози Немањића у Грачаници, рађеној 1315, ни на великој композицији родословног стабла Немањића, у Дечанима, сликаној између априла 1346. и априла 1347.“

    ОБЈАШЊАВАМ САД ВАШУ ЗАБУНУ. Јевросима је насликана у реду оних које се нису удавале и које су наводно остале до краја живота без мужевљевог презимена, из једног простог разлога, али врло мрачног: Вукановој кћери Јевросими/(Ј)Ефимији рођени брат Стефан Вуканов Немањић је у јагми за власт око 1242. или мало касније заклао мужа бана Владимира Илијана Грбљановића, тако да је остала удовица и одвела сина Никшу, мог претка, у род код својих Немањића да дечака одгајају они који су му оца убили.

    Учињено је то из страха и користољубља да би дечак од своје крволочне ујчевине имао какву-такву подршку да расте као припадник владарске породице. Његов ујак Стефан Вуканов Немањић је ради искупљења бројних злодела дао да се од дела опљачканог новца од народа робовским радом сазида његова задужбина манастир Морача 1252.године. На крову недограђеног манастира се тада играо мали Никша па су му свештеници тепали „мали Немањић“ иако је био Немањић по мајци, а не по оцу. Враћање Јевросиме у родитељски дом после убиства мужа разлог је томе што је насликана међу оним принцезама које су остале у девојачком презимену. На лози у Грачаници или у Дечанима није насликана јер она није Немањина кћи већ унука, мада неки извори помињу да је Немања имао истоимену кћи Јефимију удату за владара Солуна што може изазвати додатну збрку.

    У Никшићкој Жупи и Ровцима најмногобројни су потомци војводе Никше, родоначелника племена Никшића и Ровчана (чији је огранак моје презиме), који се доселио из села Кртола у Грбљу негде крајем 13. века. Војвода или како га неки каснији извори називају, књаз Никша је био син грбљанског бана Владимира (Илијана) Грбљановића и Јевросиме (Ефимије), ћерке краља/жупана Вукана, најстаријег синa Стефана Немање, зачетника лозе Немањића. Стефан Вуканов је био градитељ манастира Мораче и код њега (ујака) је Никша провео неке дечачке дане иако му је ујак заклао оца. Тако га је једнога дана у манастиру Морачи угледао један српски свештеник, испосник, па сазнавши кога је порекла рече му: ,,Е дабогда од тебе, сине, остао широки траг по свим српским земљама“.
    О пореклу мог презимена и многих других презимена од краља Дукље и Далмације Вукана Немањића те од римског цара-савладара Царкоса Ликинија Србина и преко њега од брачног пара Исуса Христа и Марије Магдалене, опширно сам писао уз полемику са нетрпељивим припадницима редакције у поглављу о презимену Карличић на порталу Порекло, а дотицао сам се те теме одговарајући на провокације подметнутих анонимних агената редакције и у поглављу о презимену моје мајке Каличанин, наздравље мојој мајци и нама. Ко жели може тамо о овој области детаљније погледати.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top