19. септембра 1999. – У Београду је умро Павле Ивић, један од водећих српских лингвиста, члан Српске академије наука (дела: “О говору галипољских Срба”, “Српски народ и његов језик”).
Павле Ивић (рођен 1. децембра 1924. у Београду) био је научник међународног угледа и најбољи српски лингвиста друге половине двадесетог века. Отац му је био историчар Алекса Ивић, супруга лингвиста Милка Ивић, син математичар Александар Ивић.
Био је редовни професор Универзитета у Новом Саду и Универзитета у Београду.
Још 1973. године постао је почасни инострани члан Америчке академије уметности и наука, а исте године и почасни члан Лингвистичког друштва Америке. Нешто касније додељен му је почасни докторат Државног универзитета у Колумбусу (Охајо, САД).
Говорио је око десет страних језика.
Поред Српске, био члан Америчке, Норвешке, Словеначке, Аустријске, Македонске и Руске академије наука.
Павла Ивића су назвали директним наследником Александра Белића, или – како је речено после његове смрти – док је Ђура Даничић у науци о српском језику обележио другу половину деветнаестог века, Белић прву половину двадесетог, Павле Ивић је у том смислу стајао на челу наше науке у другој половини двадесетог века.
Ивић се врхунски усредсређено и педантно посветио неколиким гранама српске филологије: на првом месту историји језика, дијалектологији, ономастици и акцентологији уз разумљиво често синтетизовање достигнутих резултата, а уз повремено заузимање и за друге тематике.
Главни домет свих Ивићевих студија из српске језичке историје, укључујући ту и сазнања о акценатској еволуцији – јесте приказ језика и његове писмености синхроно повезан са подацима о одговарајућим историјским, културолошким, књижевним, миграционим и другим токовима у животу нашег народа. Овим се такав лингвистички подухват високо уздиже изнад изолованог приказивања саме историје језика. Није овде прилика да се наводе његови радови ни из области дијалектологије; треба нагласити да је он био не само аутор, већ и коаутор и консултант у великом броју дијалектолошких пројеката, чиме је увео у проблематику многе млађе сараднике. Остаће упамћен као један од најистакнутијих светских теоретичара у области лингвистичке географије. О заслугама у вези с ономастичким истраживањима такође би се могло врло много говорити. Можда је најзначајније то што су он и проф. др Светозар Стијовић најзаслужнији што је у потпуности пописана ономастика Косова и Метохије.
Велики део научног рада Павла Ивића био је, тако рећи, уоквирен управо присуством у САНУ. Још пре дипломирања постављен је за стипендисту Института за српски језик САНУ. Ту је краће време радио као асистент на обради великог Речника, чији је стални рецензент био и у каснијим годинама, до краја живота. На подручјима Академијиних делатности (поставши њен дописни члан 1972. године и редовни 1978. год.) био је главни уредник Српског дијалектолошког зборника, Ономатолошких прилога, затим председник Фонда за научна истраживања САНУ, Одбора за проучавање Косова и Метохије, Одбора за ономастику, Одбора за етимолошки речник, члан Хиландарског одбора, Одбора Белићеве задужбине, Одбора за историју Срба у Хрватској, Старословенског одбора, Одбора за лексикологију, Одбора за проучавање словенских језика…
Павле Ивић је био одмерен, углађен, господствен. Одликовао се општом културом, разумевањем за много тога што је било и ван његове професије. Волео је природу, планинарење. Павле Ивић важио је за истакнутог стручњака али истовремено за врло скромног и приступачног човека.
ИЗВОР: Википедија
Коментари (0)