Везе српских и хрватских династија у средњем веку

6. септембра 2012.

коментара: 4

Сарадник портала Порекло др Душко Лопандић пише о односима српског и хрватског племства кроз брачне и политичке везе

Хрватска је након припајања Угарској почетком XI века задржала неке облике феудалне аутономије, као и своје домаће племство. Међу хрватским високим племством, две породице су вековима улазиле у ред најугледнијих великаша Угарског краљевства и играле важну улогу у хрватској историји. Први су били Брибирски кнежеви из породице Шубића, који су касније носили назив грофови Зрински. Други су били Крчки кнежеви, који су се од 1430. године називали Франкопани. Током историје, судбина једне и друге породице се мењала, пролазиле су кроз периоде највеће славе као и кроз периоде сиромашења и слабљења. Узајамно су се превазилазили по моћи, угледу и богатству, да би се, временом, њихови интереси, везе и судбине приближавале и, пред коначно крај, готово потпуно сјединиле, па затим крајем XVII века и почетком XVIII века заједнички и нестале у трагичним околностима.

Српске владарске династије су током историје успостављале брачне и политичке савезе, како са Шубићима, тако и са Франкопанима. Последњи изданци ових фамилија – попут грофова Николе и Петра Зринског су тако у својим венама носили и крв српских владара Немањића и Бранковића.

Шубићи и Немањићи

Брибирски кнежеви се помињу већ у повељама из XII века, али су врхунац своје моћи и утицаја достигли крајем XIII и почетком XIV века под именом кнежева Шубића. У то доба, када је моћ угарских краљева и централне власти опала, они су постали готово независни владари у Хрватској, носећи називе “подкраља” или “бана” и држећи у својој власти многе далматинске градове, као и широка подручја Босне и Хума (данашње Херцеговине). Занимљиво је да се први познати родоначелник Брибирских кнежева – жупан Богданец, помиње у једној повељи из 1160. године као човек (пристав) знаменитог палатина и хрватског бана Белоша – српског жупана и брата угарске краљице Јелене Српске. Шубићи су достигли врхунац моћи под кнезом Павлом I, који је постао бан Хрватске (1273), господар већег дела Босне, као и далматинских градова, у којима је за управнике (провидуре) поставио своју браћу (Сплит, Шибеник, Нин, Трогир). Његов брат Младен I, а затим син Младен II су носили и звање “бан Босне”. Павле I Шубић (умро 1312) је знатно помогао да припадник Анжујске  династије – Карло I Роберт – задобију угарску круну. Међутим, како је то констатовао већ Макијавели: “онај ко помогне другом да дође до моћи, сам пропада”. Ово су у пракси искусили Брибирски кнежеви. Чим су се Анжујци утврдили на угарском престолу, окренули су се против својих добротвора. Павлов син Младен II је у борби са угарским краљем 1322. године изгубио већину својих поседа и титула, укључујући Босну, и умро је у заточеништву.

Шубићи су се ородили са српском владарском кућом Немањића. Према неким изворима, кнез Павле I Шубић се оженио пре 1300. године једном од кћерки краља Драгутина Немањића (која се можда звала Урошица или Урса), о којој других података немамо.

Више података је остало о принцези Јелени (на слици десно), кћери краља Стефана Дечанског и сестри цара Душана, која се удала 1347. године за Младена III, тада старешину Брибирских кнежева (синовца Младена II), “кнеза Клиса, Скрадина и Омиша“. Јелена није имала среће у овом браку који није трајао ни годину дана. У једној од великих епидемија куге  која је под именом “Црне смрти” захватила целу Европу, већ маја 1348. године умире Јеленин муж. Његова млада удовица морала је да се огорчено бори наизменично са моћном Млетачком републиком, са угарским краљем и са хрватским великашима, како би сачувала бар ншто од наслеђа за свог сина – дечака Младена IV. У сукоб се умешао и Јеленин брат, цар Душан, који је 1355. године послао војсковође Палмана и Ђураша Илијића да помогну његовој сестри у одбрани градова Клиса и Скрадина. Међутим, српске трупе нису успеле. Мађари су ипак освојили Клис, а Скрадин је предат у закуп Млечанима. У току ових борби, цар Душан је напрасно преминуо (20.12.1355). Недуго затим, престају и вести о Јелени, иако није познато када је тачно умрла. Постоје претпоставке да је сахрањена у задужбини свога оца – манастиру Дечани. Младен IV је имао једног сина (Сенко) и двоје унука (Радица и Биелак), али његово потомство није имало већу улогу у историји.

Сестра кнеза Младена III Шубића по имену Јелена била је удата за босанског кнеза Владислава Котроманића, са којим је родила најзначајнијег босанског владара, Твртка I Котроманића, који се као потомак Немањића 1377. године крунисао као “краљ Србљем и Босне”.

У даљој повести кнежева Шубића, посебан значај је добила једна друга грана породице – она која се од јадранских обала преселила ка северу, према реци Уни. На захтев угарског краља, Јурај III Шубић  је заменио 1346. године своје утврђење Островицу, за град Зрињ, у доњем Поуњу (између Уне и Коране). По томе је у даљим генерацијама породица названа “Зрински”. Већ након неколико генерација – у XVI веку – грофови Зрински доживљавају нови успон. Године 1562. године су помогли да се на угарски-хрватски престо изабере породица Хабсбург. Проширују поседе на Славонију и Међумурје (Чаковец). Међутим, цена успеха хрватских великаша је њихово утопање у мађарско племство.

Гроф Никола V Шубић Зрињски (или по мађарски: Миклош Зрињи) успешно је ратовао против Турака, па је био прозван “први страх турски”. Постао је бан Хрватске, Славоније и Далмације (1545-1566). У историји је запамћен по легендарној одбрани града Сигета 1566. године. Тада је Зрињски са мање од 3.000 војника више од месец дана задржавао огромну турску војску од преко сто хиљада ратника, која је кренула ка Бечу (предводио ју је, уз султана, знаменити велики везир српског порекла Мехмед-паша Соколовић).  Без помоћи са стране, браниоци Сигета су јуначки до последњег страдали. Никола V Зрињски је тако спасао Хабсбуршко царство, посмртно добио назив “Сигетски” и остао запамћен као национални јунак Мађара и Хрвата. Његово херојство је било и предмет многих уметничких дела, попут познате опере “Никола Шубић Зрински”.

Франкопани и деспоти Бранковићи

Никола V “Сигетски” је у првом браку био ожењен Катарином Франкопан (умрла 1561. године) која је по мајци била директни потомак српских деспота Бранковића. Она је била кћи грофа Фердинада Франкопана и српске кнегиње Марије Бранковић (умрла је 1540. године). Марија је била једна од  кћери српског титуларног деспота Јована Бранковића (умро 1502. године), који је, након пада  Деспотовине, из Угарске наставио борбу против Турског царства.

Грофови Франкопани су потицали од Крчких кнежева (по острву Крк у Јадранском мору), који су вековима, уз Шубиће, били међу најмоћнијим хрватским феудалцима. Први познати Крчки кнез звао се Дујам и био је вазал Млетачке републике (1118. године). У прво време, становници Крка су морали Млечанима плаћати данак у виду тридесет лисичијих кожа, а касније је то износило 350 златника годишње. Породица је временом своје поседе проширила на копно – ка Винодолу. На поседима Крчких кнежева дуго је опстало посебно словенско писмо – “глагољица”, као и посебна црквена служба на старословенском језику. Крчки кнез Никола IV (умро 1432), “племенити бан” Хрватске и Далмације, поседник непрегледних имања по Хрватској, био је први у својој породици који је се прозвао “Франкопан”, према имену једне римске племићке породице (Frangipani) са којом је, наводно, био у сродству. Од тада Франкопани имају и нови грб – два лава који ломе хлеб, што је било значење њиховог имена на италијанском (“Ломи-крух”). Овај моћни великаш није имао само много поседа, већ је оставио и много наследника. Његових осам синова је поделило очеве поседе и основало исто толико грана породице, од којих су најпознатије биле Цетинска, Слуњска, Озаљска и Тржачка лоза. Као и Зрински, Франкопани и њихови поседи су се у XV веку померили ка северу – ка Славонији. Породица је дала седам хрватских банова, као и многе војсковође. Међутим све франкопанске лозе, осим “Тржачких” по мушкој линији су изумрле већ током XVI века.

У 17 година брака, Катарине Франкопан и бана Николе V Зринског-“Сигетског”, рођено је чак дванесторо деце – већином кћери – док је само један син (Јурај IV или Ђерђи) достигао зрело доба и оставио потомство. Праунуци Николе V “Сигетског” су били последњи грофови Зрински – браћа Никола VII и Петар IV. Оставили су незабораван траг у угарској и хрватској историји. Петрова девиза у грбу је била Vincere aut mori! (“Победити или умрети”). Разочарани у опрезну и помирљиву политику цара Леополда Хабсбурга који је са Турцима склопио сраман мир (тзв. “Вашварски мир”), грофови Зрински су уз помоћ Фрање-Крсте Фракопана (чија сестра Катарина је била удата за Петра Зринског), заједно са неким другим угарским великашима, припремили велику заверу. Циљ им је био да збаце власт Хабсбурга и да на престо Угарско-хрватског краљевства доведу неког другог владара (чувена “Зринско-франкопанска урота”). У том циљу, тражили су помоћ по целој Европи, од француског краља, до турског султана. Међутим, завера је откривена. Петар Зрински (његов брат је раније погинуо у лову) и Фрањо-Крсто Франкопан су утамничени, осуђени и погубљени 1671 г. Мржња и освета Хабсбурга тиме нису престале. До последњег је затрто преостало мушко потомство ове две славне угарско-хрватске породице. Син бана Петра и последњи Зрински – Иван Антун – провео је 20 година у тамници где је и умро, а да уопште није учествовао у завери.

Занимљиво је да су сви последњи чланови породица Зринских и Франкопана имали и литерарне склоности. Никола VII Зрински је на мађарском написао еп о свом прадеду под називом “Опсада Сигета”, који је његов брат Петар превео на хрватски. Фран Крсто Франкопан и његова сестра Катарина су писали песме. У доба романтизма у XIX веку, прича о о трагичној судбини последњих Зринских и Франкопана је подстицала  буђење хрватске националне свести и отпор бечком централизму.

Иако су изумрли у мушкој линији, Зрински и Франкопани су оставили потомство по женској линији. Тако се потомство Катарине (Фердинанда) Франкопана, па тиме и њених предака – српских деспота Бранковића – може пратити у бројним угарским фамилијама, све до данас. Поменимо угарске племићке породице Ракоци, Турцо, Форгач, Ердеди, Текели, Батијањи, Серењи, Јакушич, Банфи, Перењи, фон Ротал и друге.

Најзад, треба напоменути да брак Марије Браковић и Фердинанда Франкопана није била једина брачна веза између српских и хрватских великаша у доба пропасти српске деспотовине и заједничке одбране од Турака. Тако је знаменити српски титуларни деспот Вук Браковић, који је запамћен  у народним песмама као “Змај Огњени Вук”, био је ожењен Варваром (Барбаром) Франкопан (1475-1504),  кћерком Жигмунда Фракопана Тржачког.

Након смрти деспота Јована Бранковића, његова удовица Јелена (из породице Јакшића), удала се 1502. године за хрватског великаша Иваниша Бериславића, који је по том основу наследио и титулу српског титуларног деспота и имања Бранковића. Породица Бериславића од Грабарја су важили за потомке босанских банова и у то доба беху једна од најугледнијих породица хрватских која је давала краљевске канцеларе и хрватске банове. Забележено је да је деспот Иваниш Бериславић, следећи традицију његових претходника, помагао српске цркве. Наследио га је његов и Јеленин син Стефан Бериславић (деспот 1515-1535) у чије време су Турци од Угара преотели Београд. Стефан је убијен у једном сукобу са Турцима, након чега је угарски краљ за деспота (показало се и последњег деспота у српској историји) именовао знаменитог српског војсковођу Павла Бакића (1537). И породица Бакића је успоставила брачне односе са грофовима Франкопанима. Трећа Фракопанка удата у српско племство, била је Клара, кћи Николе Фракопана, удата за Михаила Бакића (умро 1603).

ИЗВОР: Сарадник портала Порекло др Душко Лопандић

ПРИЛОГ:

 

 

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Шубићи нису били хрватски племићи. Ако је хрватска покорена од Мађара 1097. године, откуд хрватски племићи у 14. столећу. Хрватске нема 300 година (ако је и била у 11. столећу), како јој може опстати племство 300 година?
    Шубићи су српски племићи, живели су у Србији, а тада су Херцеговина и Босна биле само области у Србији. Зато треба одбацити подвале, да су Шубићи владали Босном – у име Мађарске, итд.
    На фалсификате о Шубићима сам се осврнуо у књизи “Бивши Срби Бошњаци – богумила није било”, Издавач “Мирослав”, Београд, Гоце Делчева 15, тел. 297-0875, email – [email protected].

  2. Даље, како Франкопани могу бити хрватски племићи? Хрватска (и да је била држава у 11 столећу – а није) покорена је од Мађара. Др Нада Клаић и мађарски историчари кажу, да није било угарско-хрватског споразума о заједничкој држави 1102. године. Франкопани се могу сматати само угарским племићима – и никако друкчије.

  3. Кад се за Зринске каже, да су били песници, треба видети на којем су језику писали. На хрватском нису, на мађарском нису. Треба знати, кад је мађарски језик постао књижевни и кад је почео да се користи у државној администрацији. То ниједан историчар не спомиње. Даље, који је званични језик био у Мађарској до пада Мађарске (Угарске) под Турке? То нико не објашњава. Зашто? То су питања на која треба одговорити, да би нам историја Европе искрсла с чињеницама, а не с пдовалама – фалсификатима.

  4. Радомир Ракић

    Слободане,ти си изгледа од оних Деретићевих присталица који тврде да се у старом Египту,античкој Грчкој и древној Јудеји говорио српски :).Јел да?