Teška, haotična i metežna vremena u srpskom narodu uvek iznedre ljude koji su nekakvim proviđenjem pozvani da u određenim prilikama i događajima, odigraju svoju istorijsku misiju. Tako je kao snoviđenje iz očaja u kojem se našao srpski narod, iskrsao i Crni Čovek, Homo Niger iliti Jovan Nenad. Bio je to zaista neverovatan čovek koji se pojavio s jeseni 1526. godine, kada su Turci, opustošivši Bačku, naterali silan narod da se sklanja na sigurnije mesto. Nakon Mohačke bitke i turskog pustošenja, srpski živalj se naseljavao sve više i gušće.
Car Jovan Nenad se pojavio u jednom od najtežih perioda u istoriji srpskog naroda, kada, od nekada prve balkanske srednjovekovne države, nije ostalo ni stope slobodne zemlje. Mnogi Srbi iseliše u Ugarsku čemu nisu bili protivni ni ugarski kraljevi i velikaši, jer su Srbi važili za vojnički prvoklasan narod, koji će očuvati južne granice i odbiti Turke od prodiranja u Ugarsku. Južna Ugarska u granicama Bačke, Banata i Srema, bila je tada već naseljena autohtonim slovenskim življem, praocima današnjih Srba koji se tu nađoše još od dolaska Slovena iz stare postojbine. Po turskim tefterima i drugim istorijskim podacima iz toga doba, dve trećine žitelja Bačke i Banata je bilo srpskog porekla.
Elem, u nas se pojavio zanesenjak, sanjar i vizionar, i sebe proglasio za cara kojeg je poslao Bog da oslobodi hrišćane i protera Turke. Niko nije znao odakle je taj čovek došao, ali su se širili glasovi da je od srpskih despota, kao i da su mu preci bili carevi iz dinastije Paleologa. U to su vreme naši despoti sličili nanekakvim pograničnim kapetanima koji su trebali da čuvaju granice Južne Ugarske. Radi toga su im ustupana na uživanje ogromna imanja. No, caru Jovanu su u poređenju sa ostalim srpskim despotima u Ugarskoj, na prvom mestu bili ciljevi da uz pomoć Ugarske oslobodi svoje zemlje od Turaka, što je mnogo veća stvar. Car Jovan je jedini iskoristio povoljne političke, državne i etnografske prilike u kojima su se tada nalazili i Ugarska i srpski narod i pokušao je da osnuje jednu samostalnu srpsku državu. On prvi proglašava da ovdašnji Srbi na jugu Ugarske ne misle da napuštaju nastanjeno zemljište. Umesto naziva despot, sebe tituliše kao cara. Njegovo carstvo obuhvatalo je, otprilike, teritoriju današnje Vojvodine.
„Narod je verovao Jovanu Nenadu kao novom svecu i Proroku“. I, uskoro jev taj novi car, Jovan Nenad, Crni Čovek, svoju vlast uspostavio u Banatu, u Bačkoj a i u velikom delu Srema. „Srednje visine, vitkog stasa, orlovskog nosa, Jovan Nenad bio je toliko tamnoput da je dobio nadimak Crni Čovek, ali je izuzetnost njegove pojave, kojom je bio obeležen kao izabranik proviđenja, bila označena i izražena crnom prugom u širini prsta koja se protezala od desne slepoočnice i pravo se spuštala do stopala desne noge“ (Milan Tutorov: Banatska rapsodija, str. 73).
Svojom rečitošću, harizmom i izuzetnim sposobnostima, taj Crni Čovek, ubrzo je okupio 30.000 boraca, što tada nisu mogli ni Zapolja ni Ferdinand, te su se oni obojica nadmetali da ga privuku na svoju stranu. Car Jovan je koliko se tada moglo, organizovao svoju državu. Za svog palatina (što bi danas rekli izvršnog predsednika vlade i finansija) postavio je SUBOTU Vrlića, diplomatiju su mu vodili Jovan Dolić iz Iriga i Fabijan Literat, franjevac iz Iloka, a za glavnog kapetana svojih četa je imenovao Čelnika Radoslava. Imao je i svoju ličnu gardu od šest stotina momaka jednako odevenih i jednako naoružanih.
U sukobu Ferdinanda i Zapolje oko ugarskog prestola Crni Čovek nije mogao da ostane po strani. Isprva je Jovan Nenad pristao uz erdeljskog vojvodu, ali, s druge strane, Ferdinand je Jovanu Nenadu nudio mnogo više i priznavao mu sva imanja koja je nekad posedovao Stefan Lazarević, oslovljavao ga sa „illustris“, titulom koja je u to vreme sledovala samo prinčevima iz carske kuće i dinastima. Kažu da je Zapolja zaplakao kad je čuo da je Jovan Nenad prišao Ferdinandu. Zapolja nije odustajao od napora da ga na bilo koji način što pre uništi, što će mu i poći za rukom. Ferdinand je Jovanu Nenadu predložio da se sretnu u Budimu i da utanače svoja dejstva i prema Zapolji, a i prema Turcima. Preko Ugarske, koju je držao Zapolja, sa odredom od 1.500 vrsnih konjanika, Crni Čovek je krenuo. Dok je prolazio kroz Segedin, koji je bio zamro i opusteo, pred kućom Lasla Silađija, pogođen je Jovan Nenad puščanim metkom od atentatora, u samo srce. Njegov ubica, unajmljeni seljak, zvao se po jednima Urban, a po drugima Sebastijan Vid.
Vojnici su svog polumrtvog cara odneli u selo Tornjoš blizu Subotice. Dok je Jovan Nenad umirao, domaćin kuće se istrgao. Iste noći je stigao Valentin Terek, najljući neprijatelj Crnog Čoveka. Kada je pokušao da povrati Suboticu, posle poraza, zarekao se da će svojiom rukom ubiti Jovana Nenada. Na prevaru i uz obećanje da mu neće ništa, ušao je u kuću i, dok je još ležao u postelji, ni živ ni mrtav, odsekao glavu Jovanu Nenadu. Odsečenu glavu je poslao Zapolji i od njega dobio 1.000 dukata. Bilo je to 26. jula 1527. godine. Glava Crnog Čoveka je nataknuta na koplje i izložena više od nedelju dana na bedem Budimske tvrđave. Posle je bačena u Dunav.
Car Jovan je mudro izabrao Ferdinanda, koji je bio manje opasan, i koji je pružao više uslova i davao više jemstva za opstanak i razvitak njegove novostvorene države. Ferdinandovom pomoći biće priznat za gospodara oblasti koje je držao u svojoj vlasti i moći će očuvati svoju državu i prema Ugarskoj i prema Turskoj. Država Jovana Nenada, težila je da obrazuje jedno zasebno državno telo, samostalnu državu. Car Jovan Nenad nije imao naklonosti prema plemstvu, pa je hteo da potpuno ukine tadašnji feudalni društveni poredak. Sva spahijska velika imanja sa teritorije njegove države, razdelio je narodu i svojim ljudima.
Od doba cara Jovana Nenada, Vojvodina Srpska je uvek po svojoj državotvornosti ulazila u sastav Srpske Države. To svoje državotvorstvo ona je jasno ispoljavala, kad god i gde god je mogla, kroz čitav 17, 18, 19. i 20. vek, i pod grofom i despotom Đorđem Brankovićem, patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, u svim Narodnim Saborima. Zahvaljujući tome, Vojvodina je budno čuvala srpsku državnu ideju. U tome je značaj cara Jovana Nenada i njegova besmrtnost. Za grad Suboticu (po imenu Nenadovog vojvode Subote Vrlića), razlog više da se seća cara Jovana, koji ju je uzeo za svoj prestoni grad.
PRIREDIO: Saradnik portala Poreklo iz Sente Vojislav Ananić
11. februar 2017. u 05:29
vojislav ananić
SRBSKI CAR JOVAN NENAD
Od cara Jovana Nenada do despota Georgija II – grofa Đorđa Brankovića
Podizanje pravoslavnog hrama Sv. Georgija u Banoštru godine 1682. dogodilo se u
vreme kada je Srem još bio pod vlašću Osmanskog carstva. A ta je vlast ovde trajala oko 170 godina, od treće decenije 16. do pretposlednje decenije 17. veka. Da bi se osvetlio sam događaj podizanja hrama, potrebno je sagledati život srpskog naroda u Sremu u vremenu koje je neposredno prethodilo tome činu i prilike koje su ga omogućile. Banoštar je pre pada pod Turke bio vojno utvrđenje u odbrambenom pojasu Kraljevine Ugarske. Godine 1521. Turci Osmanlije su osvojili Beograd i prodrli u Srem. Tom prilikom osvojili su i razorili gradove: Berkasovo, Mitrovicu, Kupinik, Barič, Zemun, Slankamen, Karlovce, Čerević. Banoštar se ne pominje, ali nije verovatno da su ga Turci ovom prilikom zaobišli, ukoliko on i ranije nije bio razaran. Posle tog naglog prodora, oni su se povukli iz Srema i odneli materijal od razrušenih gradova i crkava da bi njime utvrdili Beograd. Već 1526. Turci su ponovo prodrli u Srem, da bi ovde ostali skoro dva veka. Može se reći da 16. i 17. vek predstavljaju tursko doba u istoriji Srema. Banoštar i Čerević su se predali Turcima 28. jula 1526. godine, samo dan pre okončanja bitke za Petrovaradin koja je, i pored višednevne junačke odbrane, završena pobedom Turaka 29. jula. Odbranom Petrovaradina komandovao je Đorđe Alapić. Turci su iste godine nastavili prodor prema severu i dobili su bitku kod Mohača koja je označila propast Ugarske. Mohačka bitka je bila kobna za Ugarsku kao i Kosovska bitka za Srbiju. Ali, dok je srpski knez Lazar, posle usekovanija glave mu, prosijao svome narodu kao svetac i utemeljivač kosovskog zaveštanja, ugarski kralj Ludovik (Lajoš) II, posle odsudne bitke, udavio se u močvari i ostavio je neslavan trag u istoriji. Sve do 1541. godine, kada su Turci osvojili i trajno zaposeli Budim, i do njihove pobede kod Sigeta 1566. godine, kojom prilikom je umro slavni sultan Sulejman Veličanstveni, hrišćani raznih narodnosti su na razne načine i u različitim pokretima branili Ugarsku od nekrsta. Ove četiri ratne decenije obeležene su imenima srpskih vojskovođa i boraca kao što su bili car Jovan Nenad i njegov kapetan Čelnik Radoslav ili „od Srijema Rajko“, srpski despot Stevan Berislavić, Pavle Bakić, sa svojom braćom, sveti Stefan Štiljanović, Radič Božić, Marko Jakšić, Petar Petrović i drugi.
Banoštar u srpskom carstvu Jovana Nenada
Da li to što se 1526. godine Banoštar predao Turcima bez borbe znači da su posada i stanovništvo preživeli i ostali u ovom mestu? I u većim gradovima, kao što su Pečuj i Budim, starosedeoci su se dobrovoljno predavali Turcima da bi ostali na svojim posedima. A da bi bili oslobođeni poreza, oni su stupali u tursku službu i držali posednute gradove. Moguće je da su se neki Banoštarci, posle predaje tvrđave Turcima, privremeno sklonili u Bačku. Turci su nezaustavljivo napredovali desnom obalom Dunava i ušli su u Budim bez borbe, jer prestonicu nije imao ko da brani. Od Budima su se vraćali kroz Bačku. Uskoro se pokazalo da je u narodu još bilo volje za otporom i to najviše među Srbima koji su, kako piše istoričar Aleksa Ivić, i po broju duša i po organizovanosti i po sposobnosti svojih poglavica bili jak faktor u Ugarskoj. Pojavila se do tada
nepoznata ličnost – Car Jovan Nenad, prozvan Crni Čovek. On je poveo Srbe u borbu protiv Turaka. „Car Jovan je svakako najzagonetnija ličnost naše prošlosti“ – ovim rečima istoričar Dušan J. Popović započinje kazivanje o Caru Jovanu Nenadu za koga isti pisac još kaže da je to bila „najjača figura naše prošlosti toga doba“. Jovan Nenad je uzeo titulu car jer je hteo da podigne Srpsko carstvo. Ova titula je ostala sastavni deo njegovog imena (zato se ovde piše velikim slovom) a tako su ga zvali i pretendenti na ugarski presto Ferdinand Habzburški i Jovan Zapolja. Car Jovan, izvanredno sposoban ratnik, krenuo je sa vojskom koju je okupio na severoistoku srpskog etničkog prostora, u Pomorišju, u okolini Lipove, i začas je očistio od Turaka Banat i Bačku. Jaku borbu sa Turcima imao je u okolini grada Bača. Potom je prešao u Srem i osvojio od Turaka dve sremske tvrđave, Banoštar i Čerević, sa okolnim mestima, te postavio u njih srpsku posadu. Tako su se krajem 1526. godine, Banoštar i Čerević iznenada obreli u „Srpskom carstvu“ – srpskoj slobodi! Nema sumnje da je i sam Car Jovan Nenad boravio u ovim mestima. U njegovoj vojsci svakako je bilo i Sremaca, a Srbi su mu pristizali sa svih strana iz zemalja pod Turcima. Može se zamisliti koliko je veoma pobožni Car Jovan u svojim noćnim molitvama blagodario Bogu kad je stupio na tlo „sremskog ostrva“ koje je želeo da oslobodi „iz paganskih ruku“. A tek kakvo je moralo biti oduševljenje u Pravoslavnoj banoštarskoj parohiji koja je dočekala „srpskog cara“. Car Jovan je želeo da nastavi osvajanje sremskih gradova ali nije imao topova, a srpski despot Stevan Barislavić nije hteo da mu ih da. Sedište Jovanovog Srpskog carstva bilo je u Subotici. Po mestima u Banatu i u Bačkoj Car Jovan je za starešine postavljao svoje ljude. Nije dozvoljavao mađarskim plemićima da se vraćaju na svoja imanja tvrdeći da oni nisu u stanju da brane zemlju od Turaka. A bila mu je potrebna i hrana sa njihovih imanja za njegovu vojsku. Uredno je plaćao svoje vojnike i imao je podršku pre svega u prostom narodu. Srpski plemići i velikaši, naročito oni znatniji kao despot Stevan Berislavić, Marko Jakšić, braća Bakići, Radič Božić i Petar Petrović, držali su se prema njemu hladno pa i neprijateljski. Istoričar Aleksa Ivić ovako ocenjuje ulogu Cara Jovana: Mada Srbi magnati nisu hteli da se solidarišu sa radom cara Jovana, on je u svom radu bio predstavnik srpskog naroda i tadašnjih srpskih ideja i u širem značenju tih reči. U njegovom taboru misao o potpunom oslobođenju srpskih zemalja nije silazila s dnevnog reda. U borbu oko ugarskog prestola između Zapolje i Ferdinanda uvučen je doduše i car Jovan, ali je on smatrao ovu borbu kao sporedni posao, a borbu protiv Turaka i oslobođenje balkanskih država kao svoj glavni zadatak. O ratovanju Cara Jovana Nenada ima dosta podataka u memoarima njegovog savremenika Đorđa Sremca (rodom iz Sremske Kamenice) zatim u prepisci austrijskog nadvojvode Ferdinanda Habzburškog, koji se proglasio za ugarskog kralja, i u drugih istorijskih ličnosti onoga doba. O njegovom poreklu i ranijem životu, međutim, nema ništa pouzdano u srpskim istorijskim izvorima. Sam je tvrdio, prema svedočenju savremenika, da je potomak srpskih despota a, po drugoj verziji, da vodi poreklo od carigradskih careva. Po Đorđu Sremcu, bio je poreklom iz Pomorišja, od Lipove. To je kraj u kojem je utočište našao i Dimitrije Mrnjavčević, brat Kraljevića Marka, a sin kralja Vukašina. On je ovde postao kastelan grada Vilagoša. Dok Đorđe Sremac, Zapoljin pristalica i pratilac, u svojim memoarima kaže da se Jovan nazivao carem Srba, engleski poslanik Valop je zabeležio da se zvao „carem (imperatorom) Carigrada“. Engleski poslanik još kaže da je Jovan Nenad mislio o sebi da je prorok koga je Bog poslao „da Turke kazni i da ih iz Grčke protera“. Poslanik kaže: iz Grčke, a ne kaže: iz Srbije. Englezi kao da su žurili da zaborave srpsko kraljevstvo i carstvo. U sukobu oko prestola između Jovana Zapolje i Ferdinanada Habzburškog, koji su se obojica bili krunisali za ugarskog kralja, Car Jovan je stao prvo na stranu erdeljskog vojvode Zapolje. I sam je u borbu bio krenuo iz Erdelja. Osim toga, Zapolja je bio slovenskog roda. Đorđe Sremac piše da je ovaj
„po narodnosti bio od bosanskih Slovena iz sela Zapolja“. Ali, laskava obećanja i bogati pokloni austrijskog nadvojvode a potonjeg ugarskog kralja Ferdinanda, koje je Car Jovan primio iz veštih ruku njegovih pregovarača, uticali su da on pređe na drugu stranu. Istoričar A. Ivić misli da je Car Jovan to učinio jer je verovao da će mu Ferdinand biti od veće pomoći u borbi protiv Turaka nego Zapolja. To je, međutim, oslabilo njegov položaj. Sada ga više nisu napadale samo Ferdinandove pristalice kao što je bio Valentin Terek, subotički vlastelin koji je izgubio bitku sa Carem Jovanom, nego su počeli da ga napadaju i Zapoljini
ljudi. Kada je čuo da će ga, sa te strane, napasti biskup Imre Cibak i vojvoda Petar Perenji, car Jovan je vojvodi poslao svoga poslanika sa pitanjem: „Zašto je tvoja velmožnost skupila toliko vojske protiv nas Tračana? Zar nismo i mi hrišćani? Bolje bi nam bilo da se složimo i da oslobodimo Sremsko ostrvo iz paganskih ruku“. Ovako piše Đorđe Sremac koji je Srbe dobro poznavao i cenio. On ih je zvao Tračanima i ovako je upozoravao Perenjijeve ljude da ih ne napadaju:
O vi budale, mislite o sebi kao da ste lavovi, o satrće vas oni Tračani. Zar ne znate da ja pišem njihove molbe? I ja sam iz njih razumeo kakve vojnike ima onaj Crni čovek, jer već ima pod sobom palatina i rizničara, vojvodu Subotu. I zar niste čuli da je nadvladao Valentina Tereka? Zar niste čuli da je lišio glave velemožnog Ladislava Čakija i da je čitavu njegovu četu oborio na zemlju? I tvoj gospodar Petar Perenji, već je krivokletnik te neveran i nestalan prema kralju Jovanu, jer (misliš) da mi ne znamo da ste bili kod kralja Ferdinanda i da ste izdali kralja Jovana“. Sem što je bio rimokatolički sveštenik, dvorski kanonik i pratilac kraljeva, o ovom Đorđu Sremcu iz Sremske Kamenice, čiji je otac bio gostioničar, ne zna se mnogo, pa ni koje je bio narodnosti. Znao je i mađarski i srpski jezik, a knjiga mu je napisana na ne baš savršenom latinskom –jeziku komunikacije u ondašnjoj Ugarskoj. O prelasku pravoslavnog Cara Jovana na stranu austrijsku, pregovore su vodila dvojica rimokatolika: u ime cara Jovana franjevac iz Iloka Fabijan Literat, a u ime Ferdinanda plemić Jovan
Hoberdanec od Zalatnoka. Kad je Zapolja saznao da je Car Jovan Nenad prešao Ferdinandu, zaplakao je. Car Srba, o kome su zapisali da je bio čovek od vrlina, nije bio i najbolji diplomata, pa je svom velikom protivniku Valentinu Tereku odmah javio da njihovo neprijateljstvo prestaje, jer su sada obojica pristalice Ferdinandove. A Terek je svome čoveku na to rekao: „Dobro je; sada će umreti od moje ruke“. Tako je i bilo. Ali pre toga, Ferdinand je uspeo preko Valentina Hoberdaneca da privoli srpske vojnike, glavare i narod da se zakunu da će u slučaju pogibije Cara Jovana ostati verni „našem prirodnom i milostivom gospodaru Ferdinandu“.Ferdinand Habzburški je znao šta će se dogoditi i osigurao se. Otimanje dva pretendenta na ugarski presto oko Jovana Nenada nije bilo bezrazložno: po vojnoj snazi svojih trupa (deset do petnaest hiljada vojnika) on nije zaostajao ni za Ferdinandom ni za Zapoljom. Svaki gubitak ljudstva brzo je popunjavao jer su mu Srbi hrlili iz krajeva pod Turcima. Ali, upavši u makaze između Zapolje i Ferdinanda, Car Jovan nije mogao dalje da samostalno vodi svoju akciju. Kada je Ferdinand krenuo vojsku na Ugarsku, kojom je gospodario Zapolja, Jovan Nenad je, na Ferdinandov poziv i uz upozorenje da se čuva jer mu spremaju smrt, pošao da ovoga dočeka u Budimu. Na tome putu, u Segedinu, na svome terenu, bio je smrtno ranjen iz zasede dok je šetao ulicom u običnom kućnom odelu („grimiznom i purpurno-pavom“, kako piše Đorđe Sremac) bez pancira i oklopa. Odnesoše ga u sklonište u selo Tornjoš kraj Subotice. To bude javljeno Valentinu Tereku, koji je u međuvremenu bio prešao na Zapoljinu stranu. Ovaj brzo stigne u Tornjoš i odseče glavu Caru Jovanu. Pogibija Cara Jovana proslavljana je među Zapoljinim pristalicama zvonjavom crkvenih zvona, blagodarenjem u crkvama i pucanjem iz topova. Glava Jovanova odnesena je Zapolji u Budim gde joj je priređeno surovo ruženje pre no što je bačena u Dunav. Đorđe Sremac dao je veoma živopisan opis pogibije i posebno ceremonije sa glavom Jovana Nenada. Deo srpskog naroda iz Bačke prešao je tada u Srem sa Radoslavom Čelnikom, najvišim zapovednikom u vojsci Jovana Nenada. Ali kraj u kojem je car Jovan ratovao i vladao, zadržao je srpski karakter. Jovan je bio odlučan u stavu da su samo Srbi sposobni da od Turaka brane ove krajeve. Istoričari, i Aleksa Ivić i Dušan J. Popović, smatraju da je zasluga cara Jovana u tome što je udario osnov kasnijem posebnom privilegijalnom položaju Srba u Ugarskoj, odnosno u Austriji. To njihovo mišljenje je bilo više izraz potreba političkog trenutka kada je u Jugoslaviji oživljavana ideja o Vojvodini, nego dublje promišljanje o ulozi Jovana Nenada. Car Jovan je besumnje doprineo afirmaciji Srba, njihovom opstanku i slavi srpskoga imena u starodrevnim srpskim krajevima Ugarske. Njegovi šajkaši su posle njegove smrti uspeli da na Dunavu kod Budima probiju tursku blokadu i stignu do Komorana. Tamo su se utvrdili i uvećali. Služili su verno Habzburgovcima kroz vekove. Ali cilj Jovana Nenada nije bila Vojvodina u Ugarskoj ili Austriji nego srpsko carstvo. Vrli junak nije izgubio glavu ni na megdanu a ni u bici, nego je mučki ubijen tek pošto je potpao pod zaštitu kralja Ferdinanda. Bilo je to tipično političko ubistvo koje je išlo u račun i jednom i drugom kralju, jer je njime politički i vojno marginalizovana uloga Srba. Ipak, mučko ubistvo Cara Jovana i usekovanje glave daju ovoj ličnosti ikonografski oreol stradalnika i pravednika. On je svojom žrtvom poslužio svojoj ideji. Samo zato što mu se tačno ne zna poreklo, car Jovan Nenad je kao istorijska ličnost omalovažavan u srpskoj kulturi i istoriji. O njemu je, povodeći se za hroničarem grofom Đorđem Brankovićem i za mađarskim istoričarima, sa potcenjivanjem pisao već Jovan Rajić u svojoj Istoriji nazvavši ga slavoljubivim lažljivcem, odnosno nelegalnim pretendentom na presto srpskih despota. Rajić je, na osnovu mišljenja grofa Đorđa Brankovića, ukazao da je Jovan bio crnogorskog porekla i da je poticao iz familije Angeline Branković, supruge despota Stefana Brankovića. Ako je tačno ono što je zapazio engleski poslanik da je Jovan govrio o svome carskom poreklu, i što je o despotskim pretenzijama Jovanovim i tamnom poreklu pisao Jovan Rajić, moglo bi se sve to dovoditi u vezu sa tajanstvenom povesti o slepom Grguru Brankoviću i njegovoj ženi koja je, po Rajiću, bila grčka princeza iz Epira, Teodora Kantakuzina. Po grofu Đorđu Brankoviću i Rajiću, Zmaj Ognjeni Vuk, prvi Srbin koji je od ugarskog kralja primio titulu srpskog despota, nije bio ni vanbračni ni jedini sin slepog Grgura Brankovića (koji je kao monah umro u Hilandaru) kako to zvanična istorija danas tvrdi, nego je Grgur imao još dva sina: Lazara i Grigorija. Nemajući izvornih istorijskih dokaza o njima, istoričari su proglasili njihovo nepostojanje. Legendarnosti Jovana Nenada doprineo je i opis njegovog fizičkog izgleda i moralnog lika. Aleksa Ivić ovako piše o njemu:
Crnomanjast, orlovskog nosa, srednjeg rasta, vitkog stasa, oštrog uma, ljubazan, slatkorečiv i ubedljiv, energičan, neumoran, vrlo moralan i pobožan. Noću je dva sata spavao, a treći sat se molio Bogu tako da je trećinu noći provodio u molitvi. Na telu je imao jednu crnu prugu u širini jednog prsta, koja je počinjala kod desne slepoočnice i išla u pravoj liniji sve do stopala desne noge. Ta crna pruga je pojačavala u očima savremenika tajanstvenost njegove ličnosti. Ovaj čovek je pričao ljudima da se zove Jovan Nenad i da ga je Bog poslao s neba da oslobodi narod od Turaka. Predan pravoslavnoj veri do mističnog zanosa, Crni Čovek je uspešno širio oko sebe veru i nadu u moguće spasenje. Po mađarskom istoričaru Ištvanfiju, Car Jovan Nenad je imao sjajnu upravu i poslugu. „Ponašao se kao vladar, imao je telesnu gardu, darivao je plemstvo posedima“. Imao je dobre saradnike. Generalni kapetan je bio Radoslav Čelnik, a vojvoda Subota Vrlić mu je bio palatin (zamenik cara) i rizničar (blagajnik). Diplomatsku službu za Cara Jovana obavljali su iločki fratar Fabijan Literat i Irižanin Jovan Dolić. Iako zapisi savremenika i istoričara dočaravaju romanesknu priču o caru Jovanu, u srpskoj književnosti nije napisana epopeja o ovom delu srpske istorije u kojoj je Jovan Nenad bio glavni ali ne i jedini izvanredni junak. Njegov saborac Radoslav Čelnik, koji ga je nadživeo, ušao je u narodnu pesmu kao „od Srijema Rajko“ ili „Rajko vojvoda“ možda baš zato što je poživeo duže i što je nastavio da deli nesreću sa srpskim narodom u Sremu pod Turcima i posle propasti Jovanovog podviga. Romantičarska tragedija u stihovima Car Jovan Mite Popovića, objavljena 1891, dala je bledu sliku onog vremena i ličnosti. Detalj o Banoštru i Čereviću, koji su se našli u srpskom carstvu Jovana Nenada, potvrđuje da su žitelji ovih mesta u Kraljevini Ugarskoj bili pravoslavni Srbi. Prirodno je da je car Jovan išao onima koji su ga rado dočekali i pružili mu podršku. Između predaje Turcima u leto i osvajanja Cara Jovana u jesen iste godine nije moglo doći do promene stanovništva u ovim mestima. Moguće da su neki i bili prebegli u Bačku, ali su se onda vratili sa Carem Jovanom i mogli su da mu budu od velike pomoći. Svakako da je i geografski položaj ovih mesta, Banoštra i Čerevića, uticao da nadareni vojnik, kakav je bio Jovan Nenad, baš ovde pređe Dunav. Banoštar i Čerević nalaze se između dva velika vojna utvrđenja na Dunavu: Petrovaradina i Iloka. Bili su pogodni kao polazište za širenje vojnih operacija. I ranije i kasnije služili su kao vrata kroz koja su prolazile vojske i pokreti naroda. Iz Banoštra se najkraćim putem iz Podunalja stizalo u Mitrovicu i na obalu Save, a odatle je put vodio u južne srpske zemlje. Sa visova oko Banoštra car Jovan Nenad je mogao ugledati obrise planinskih vrhova i gradova u Srbiji i Bosni. Posle pogibije Jovana Nenada 26. jula 1527. godine, Turci su opet ušli u Banoštar i Čerević. Ali tu nije bio i kraj ćudljivim događajima u Sremu u prvoj polovini 16. veka. Promena carstva u Sremu i u drugim južnim oblastima Ugarske Kraljevine nije odmah značila kraj nemira i ratova u ovim krajevima. Kao posle velikog zemljotresa, tlo se smirivalo još mnogo godina. Udova despota Jovana Brankovića, sa svojim maloletnim sinom iz drugog braka Stevanom Berislavićem, nije dočekala prodor Turaka u Srem 1521. godine u prestonom gradu Kupiniku, nego je pobegla u Slavoniju na posed Berislavića. Ova despotica Jelena bila je iz čuvene srpske porodice Jakšića čija je rođena sestra Ana, udata za litvanskog velikaša Vasilija Glinskog, bila baba po majci ruskog cara Ivana Groznog. Ime ovog cara treba razumevati kao Ivan Silni, poput imena Dušan Silni. U ruskom jeziku glagol grozitь znači pretiti, ugrožavati. Majka Ivana Groznog takođe se zvala Jelena kao i njena tetka, srpska despotica. Pošto su se Turci brzo povukli iz Srema, despotska porodica se vratila 1522. i zatekla razorene gradove: Kupinik, Zemun, Barič, Mitrovicu, Slankamen, Berkasovo, Karlovce, Kamenicu, Petrovardin, Čerević, Ilok. Bile su uzaludne četvorogodišnje molbe despota Stevana kralju Lajošu II da pošalje pomoć za obnovu gradova i utvrđenja – državna kasa bila je prazna. Kralj i ugarski velikaši nisu se spremali za rat. Kada je 1526. pao Petrovaradin i ostala mesta u
Sremu i Podunavlju, mladi despot Stevan je bio u Požegi sa kraljevim nalogom da štiti Slavoniju. Nije podržao pokret Jovana Nenada, ali i on je pregovarao sa Ferdinandom, dobio mnoga obećanja i, kao i Jovan Nenad, u leto 1527. krenuo je ka Budimu da dočeka budućeg ugarskog kralja čijem krunisanju je i prisustvovao. Međutim, kako ni tada nije dobijao traženi novac za odbranu, on početkom 1529. godine povuče svoju vojsku iz gradova Bača i Feleđhaza te ih Turci odmah zauzmu. Despot i mati mu zbog toga budu optuženi za izdaju i Jovan Hoberdanec, isti onaj plemić koji je, u Ferdinandovo ime, pregovarao sa Carem Jovanom, uhapsi despota i mater njegovu i baci ih u tamnicu. Despot uspe nekako da se izbavi iz ropstva, pobegne u turski tabor, prijavi se sultanu i ponudi u službu. Sultan ga primi i preda mu na upravu ranije posede u Sremu i Slavoniji. Despot je potom davao pomoćne čete Turcima, a Turci su ga zaklanjali od Ferdinandovih četa. Sultan je bio sklopio sporazum sa Jovanom Zapoljom i priznao ga za kralja Ugarske. Već pominjani Ferdinandov pristalica Jovan Hoberdanec, za koga istoričar Dušan J. Popović piše da je u ono vreme bio čovek koji je gotovo presudno uticao na život našega naroda, pokušao je da ubije Zapolju, ali je bio savladan, svezan i potom udavljen u Dunavu. Despot Stevan je, i posle svega, opet pokušavao da se približi Ferdinandu, ali bezuspešno. Sultan Sulejman je već bio na putu za Ugarsku i despot ga dočeka sa dvesta konjanika u Oseku i priključi mu se. Naš istoričar kaže da se ne zna zašto je došlo do sukoba despota Stevana i bosanskog sandžakbega Husrefa u kojem je ovaj ubio despota početkom 1535. godine. Mladi srpski despot Berislavić, po ocu iz plemićke rimokatoličke porodice sa posedom u okolini Slavonske Požege, branio je, sa majkom, despoticom Jelenom, despotovinu i od Turaka i sa njima. Savremenik despota Stevana, latinski pisac Bartolomej Georgijević, takođe iz Podunavlja kao i Đorđe Sremac, ali pristalica cara Ferdinanda, oštro je osudio despota kao „sramotan primer“ zato što je „taj despot ili, ako voliš, gospodar Srbije“ … „sklopio savez sa bosanskim sandžakom“. Georgijević je vatreno zastupao ideju sloge hrišćanskih naroda i vladara u borbi protiv Turaka. Ovo „gospodar Srbije“ treba razumeti u skladu sa činjenicom da su od 16. veka pa nadalje, kako navodi istoričar Dušan J. Popović, Srem i Slavonija na kartama obeležavani kao Rascia, tj Srbija. Cela desna obala Dunava je na mađarskom nazivana Racorsag (srpska država). Sledeći despot bio je Pavle Bakić, srpski velikaš i požrtvovani vojskovođa cara Ferdinanda koji je sa porodicom došao iz oblasti oko Aranđelovca. Izgubio je dva brata u borbama protiv Turaka. Pavle je poginuo u bici kog Gorjana, nedaleko od Đakova 1537. godine, iste godine kada je i dobio titulu despota. Do Srema nije ni stigao, a ne zna se ni da li je do njega stigla vest o darovanoj mu despotskoj tituli. Posle Bakića predvodio je Srbe u borbi protiv Turaka Stevan Štiljanović koji je u ove krajeve prešao iz Paštrovića u Crnoj Gori i boravio prvo u Moroviću, a potom bio kastelan grada Šikloša. Legendarnom dvomesečnom odbranom opsednutog slavonskog grada Valpova 1743. godine (koji Turci „jako pticu uloviše“ kako o tome piše Jovan Rajić) komandovao je Štiljanović. Sami Turci su se divili herojskoj odbrani grada. Štiljanović je, i kao vitez i kao narodni dobročinitelj, od naroda i Crkve ovenčan svetačkim oreolom.
(izvadak)
Vera MILOSAVLJEVIĆ
(CRKVA U BANOŠTRU, Srem. Karlovco-Niš, 2014)
Odabrao i priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić
22. februar 2017. u 10:38
vojislav ananić
Misteriozan “Crni čovek” Jovan Nenad, poslednji srpski car
http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/82227/poslednji-srpski-car
22. mart 2017. u 18:23
vojislav ananić
JOVAN NENAD CAR vođa Srba u Bačkoj i Banatu (— 26/7 1527). Poslije bitke na Muhačkom Polju 29/8 1526, u kojoj je sultan Sulejman potukao vojsku ugarskog kralja Ljudevita II, i u kojoj je i kralj poginuo, zauzeli su Turci i spalili prijestolnicu Ugarske Budim, te su se preko Bačke vratili u Tursku. Tek što se glavna turska snaga povukla iz Ugarske, pojavio se na čelu jedne odabrane srpske čete čovjek, koji je uspio da za kratko vrijeme protjera zaostale Turke iz Bačke i iz jednog dijela Banata i Srijema. Glas o pojavi ovog neobičnog čovjeka širio se munjevitom brzinom. i Srbi su sa svih strana dolazili u njegov logor, koji je ubizo brojio oko 15.000 ratnika. Savremenici su zvali ovog srpskog vojskovođu Crnim Čovjekom, radi crnomanjastog lica, a on je o sebi tvrdio, da je carskog podrijetla i, da bi ovo što vidnije istakao, nazivao se carem J. N. Sjedište mu je bilo u bačkoj varošici Sabatki, današnjoj Subotici, koju je utvrdio i snabdio posadom kojom je upravljao carev palatin Subota Vrlić. J. N. je, po primjeru madžarskom i turskom, uredio čitav dvor (imao je svog palatina i svoju janjičarsku gardu). Ugarska je u to vrijeme bila podijeljena u dvije stranke, u stranku šurjaka poginulog kralja, Ferdinanda I Habsburškog, i u stranku kralja madžarske krvi Ivana Zapolju. J. N. je najprije bio pristao uz Zapolju ali je ubrzo prešao Ferdinandu. Zapolja je imao pod svojom upravom cijelu Ugarsku, a Ferdinand se u Austriji i u Češkoj spremao, da oružjem otme Ugarsku od Zapolje. Zapolja je nastojao, da se prije dolaska austrijsko-češke vojske razračuna sa J. N. Prvu Zapoljinu vojsku pobijedio je J. N. početkom aprila 1527, a drugu Zapoljinu vojsku krajem aprila iste godine. 21/6 sukobila se treća Zapoljina vojska sa J. N. u Banatu, kod mjesta Szegyfalu. Konjica J. N. potukla je Zapoljinu konjicu, ali je Zapoljina pješadija nanijela osjetne gubitke J. N., 8.000 njegovih pješaka poginnlo je u borbi. U to se Ferdinand krenuo na Zapolju, i pozvao je J. N., da mu pođe u susret i da se kod Budima sjedine. J. N. se brzo oporavio od ovoga poraza i pošao je u susret Ferdinandovoj vojsci. Uz put je stigao u Segedin, u kome se nalazilo potajnih Zapoljinih pristalica. Tu je 26/7 1527. izvršen atentat na J. N. Neki Sebastijan Vid smrtno ga je ranio, kada je prolazio segedinskim ulicama. Srbi su odnijeli svog polumrtvog vođu u obližnje selo Tornjoš, gdje ga je u agoniji našao Valentin Terek i odsjekao mu glavu. Zapolja je priredio paradu i molitve u slavu ovog događaja, ali mu je radost bila kratkog vijeka. Njegova snaga bila je slomljena udarcima, koje mu je nanio J. N. te je Ferdinand, bez ozbiljnog otpora, ušao u Budim i zauzeo cijelu Ugarsku.
A. Ivić.
IZVOR: Prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO -HRVATSKO-SLOVENAČKA, II KNJIGA, I—M
IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D. D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29
Odabrao i priredio: Vojislav Ananić
6. jul 2017. u 11:05
vojislav ananić
„Car” Jovan Nenad
Izuzetna pojava u basenu Podunavlja u prvim mesecima posle Mohačke bitke bila je pojava cara Jovana Nenada ili Crnog čoveka, kako su ga savremenici zvali. Ta pojava je slika moralne i duhovne zabune u kojoj su se nalazili narodi Podunavlja, neposredno posle Mohačke bitke. Pojava Crnog čoveka u Bačkoj, Banatu i delu Srema nastavak je socijalnog nereda u panonskom prostoru započetog još ustankom Đerđa Dože 1514. godine. Kao i taj ustanak, pokret Crnog čoveka okupio je niže socijalne slojeve, brojne skitnice i beskućnike koji su lutali Panonijom tražeći spas pred turskim napadima. Mada se idejno vezivao za tradiciju srpskih despota, pokret Jovana Nenada je svoje saborce, pored Srba, nalazio i među Mađarima i Rumunima koji su poticali iz istih socijalnih slojeva kao i pobunjeni Srbi. Pojava Crnog čoveka kao mesije koji spasava narod od Turaka bila je slika dubokog beznađa panonskog čoveka u danima nakon mohačkog poraza.
U vojsci Jovana Nenada bilo je 15.000 ljudi i ona je predstavljala značajnu snagu u unutrašnjem ratu koji se vodio u Ugarskoj. Kako bi Crnog čoveka privukao na svoju stranu, Ferdinand Habzburški mu je obećao titulu despota. Središte pokreta Jovana Nenada nalazilo se oko Subotice, a izvesno vreme njegova vojska kontrolisala je Bačku, Banat i deo Srema. Oštrica pokreta Jovana Nenada bila je usmerena protiv plemstva, a u sukobu sa ustanicima poginuo je istaknuti ugarski feudalac Ladislav Čaki (Csaky Lajos). Značajne ličnosti u njegovoj vojsci bili su Subota Vrlić, Čelnik Radoslav i pop Vasiljko. Sekretar Jovana Nenada i njegov izaslanik bio je Fabijan Literat. Jula 1527. godine pokret Jovana Nenada bližio se svom kraju. Ugarski feudalac Valentin Terek (Torok Balint) odsekao je glavu Jovanu Nenadu, a njegove vojskovođe rasule su se širom Panonije, uplićući se u već postojeće sukobe.
Srpski feudalci u Ugarskoj neprijateljski su se odnosili prema pokretu Jovana Nenada. Po duhu i po vrednosnom sistemu, oni su bili ugarski plemići, a po tadašnjim shvatanjima staleška pripadnost bila je primarna veza među ljudima.
Sukob pretendenata na ugarski presto, turski pohodi i raseljavanje naroda kao posledica tih pohoda bili su slika Ugarske u prvim godinama posle Mohačke bitke.
Srpski i ugarski feudalci, kao i srpski i mađarski narod, bili su učesnici zajedničke tragedije hrišćanstva na prostorima Panonije.
IZVOR: koliko se poznajemo, iz istorije nacionalnih zajednica u Vojvodini, IX izdanje, Novi Sad, 2014. god.
9. mart 2019. u 11:36
Vojislav Ananić
U Budimpešti objavljena studija doc. dr Borisa Stojkovskog
Car Jovan Nenad: život, delo i nasleđe Crnog Čoveka
U izdanju Srpskog instituta u Budimpešti, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Istorijskog arhiva Subotica, objavljena je studija o Caru Jovanu Nenadu, koji se na istorijskoj pozornici Ugarske pojavio posle Mohačke bitke 1526. godine i tokom jedanaest meseci predstavljao značajni politički i vojni faktor
Knjiga dr Borisa Stojkovskog, docenta na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, bavi se ličnošću i pokretom „cara“ Jovana Nenada, koji je u turbulentnim vremenima posle Mohačke bitke u Ugarskoj predstavljao značajni politički i vojni faktor, kako prema Osmanlijama, tako još u većoj meri u građanskom ratu između dva pretendenta na ugarski presto – Jovana Zapolje i Ferdinanda I Habzburga. U drugom delu knjige, autor je pažnju posvetio istorijskom nasleđu, odnosno percepciji Jovana Nenada i njegovog pokreta u XIX i XX veku. U fokusu njegovog istraživanja u ovom delu knjige su aktivnosti na podizanju spomenika Caru Jovanu Nenadu i njegovim saradnicima u Subotici 1927. godine, kao i ličnost i doba Jovana Nenada u srpskoj i mađarskoj književnosti i publicistici. Kako u recenziji ove studije piše dr Aleksandar R. Krstić, naučni saradnik istorijskog instituta u Beogradu, miusteriozna ličnost Jovana Nenada, harizmatskog vođe koji se izdavao za naslednika vizantijskih careva i srpskih despota, i koji je oko sebe okupio brojne pristalice i organizovao snažan, pretežno srpski vojni pokret u Ugarskoj, privlačila je veliku pažnju savremenika, ali i modernih istoričara, književnika i publicista. Zahvaljujući tome, o Caru Jovanu Nenadu i njegovom pokretu ostala je relativno bogata i raznolika izvorna građa, na osnovu koje je nastala i brojna istoriografska literatura, prvenstveno u Mađarskoj, Jugoslaviji, odnosno Srbiji, i Rumuniji. Tokom svojih višegodišnjih istraživanja ove teme, doc. dr Boris Stojkovski je uložio veliki trud da prouči brojne i raznovrsne dokumentarne i narativne izvore, nastale na latinskom, nemačkom, francuskom, engleskom, italijanskom, španskom i drugim jezicima, van arhivske zbirke, dostupne putem interneta, analizirao originalne dokumente. Zahvaljujući velikoj erudiciji i akribiji, dr Stojkovski je veoma uspešno obavio svoja istraživanja. Dr Krstić posebno ističe činjenicu da je autor knjige pronašao i iskoristio i nekoliko dokumenata na koje u ranijoj istoriografiji nije bila obraćena pažnja. Osim toga, kao posebnu vrednost istraživanja dr Stojkovskog treba navesti njegov arhivski rad u Istorijskom arhivu u Subotici, gde je proučio veliku građu posvećenu podizanju i otkrivanju spomenika Caru Jovanu Nenadu i njegovim glavnim saradnicima u ovom gradu 1927. godine. Knjiga dr Stojkovskog napisana je jasnim i preciznim jezikom i poseduje sve kvalitete dobre istoriografske monografije. Ona je značajan doprinos ne samo srpskoj, nego i istoriografiji srednje i jugoistočne Evrope, zaključuje dr Aleksandar R. Krstić.
Drugi recenzent studije, dr Đura Hardi, ističe da je pored minucioznog korišćenja izvora, što je temelj metodologije istorijske nauke, Stojkovski koristio i brojna dela domaće i strane istoriografije, konsultujući sve relevantne autore koji su, direktno ili indirektno, vezani za temu ove knjige. Revalorizujući i relativizujući niz dosadašnjih zaključaka, ali inkorporirajući neka do danas etablirana dela istorijske nauke i stavove značajnih istoričara, autor je zaokružio ovu temu. Vredan deo rukopisa ove knjige je i recepcija Cara Jovana Nenada izražena pre svega kroz podizanje spomenika u Subotici, ali i kroz odjek ovog događaja u štampi. Autor je u tu svrhu pregledao brojnu arhivsku građu i doneo veliki broj novih podataka. Po prvi put na jednom mestu su obrađena i književna dela koja daju specifičnu sliku Cara Jovana Nenada i njegovog pokreta.
REČ AUTORA STUDIJE
Autor knjige, doc. dr Boris Stojkovski, ističe da je rad na ovoj knjizi predstavljao i predstavlja fazni rezultat na istraživanju za nekoliko projekata.
„Prvi, koji je trajao do 2011. godine nosio je naziv Izvori o istoriji i kulturi Vojvodine. Rukovodilac je bio prof. dr Dejan Mikavica. Drugi projekat, kao i prvi finansiran od strane ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Vlade Srbije nosi naziv Vojvođanski prostor u kontekstu evropske istorije (br. 177002). Njegov rukovodilac je prof. dr Vladan Gavrilović. Ova knjiga je fazni rezultat za istraživanje i na dva pokrajinska projekta. Prvi, završeni projekat, nosio je naziv Srednjovekovna naselja na tlu Vojvodine, istorijski procesi i događaji, a drugi, i dalje aktuelni je Interakcija kultura, ekonomski tokovi i socijalne strukture na tlu Vojvodine kao istorijski procesi dugog trajanja. Rukovodilac na oba projekta je prof. dr Đura Hardi. U okviru ova dva projekta koja je finansirao i finansira Pokrajinski sekretarijat za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost (ranije Pokrajinski sekretarijat za nauku i tehnološki razvoj) deo istraživanja za knjigu je sproveden i na istraživanjima u Budimpešti. Tokom niza studijskih i istraživačkih boravaka u Budimpešti, ali u okviru programa stipendiranja Mađarske akademije nauka Domus Hungarica vršeno je sistematsko istraživanje i pribavljanje izvora i literature za ovu knjigu. Mađarski nacionalni arhiv, Državna biblioteka Sečenji, Biblioteka Mađarske akademije nauka, potom Biblioteka Univerziteta „Lorand Etveš”, Biblioteka Centralnoevropskog univerziteta, bila su mesta na kojima je godinama pažljivo prikupljana građa i konsultovana relevantna literatura. Godine 2015. čitav jednomesečni boravak u Budimpešti, u oviru stipendije Domus Hungarica bio je posvećen istraživanju o Caru Jovanu Nenadu i njegovom pokretu. U okviru drugih istraživačkih boravaka, 2016, odnosno 2017. godine, kojom prilikom su bile proučavane srpsko-ugarske veze, takođe je sproveden važan deo istraživanja za izradu ove monografske publikacije” naglašava doc. dr Stojkovski u svom predgovoru ovoj studiji.
Doc. dr Boris Stojkovski
Izvor: SRPSKE NEDELJNE NOVINE, Budimpešta, br. 10/2019.
27. mart 2019. u 11:56
Vojislav Ananić
Legendarni srpski Car iz Lipove
JOVAN NENAD (? — 1527)
U burnim vremenima, nastalim posle Mohačke bitke, 1526. godine, u opštem rasulu i ratovima za nasleđe ugarskog prestola, u opustošenim krajevima južne i jugoistočne Ugarske, izrastao je oslobodilački pokret srpskog naroda. Na njegovo čelo stao je Jovan Nenad. Naš poznati istoričar Ilarion Ruvarac ga je okarakterisao kao “najjaču figuru naše prošlosti toga doba”. Za vrlo kratko vreme postao je izuzetno značajan, ako ne i presudan činilac na panonskom tlu, oko čije su se naklonosti otimala oba pretendenta na upražnjeni ugarski presto – imperator Ferdinand Habsburški i erdeljski knez Janoš Zapolja.
Srpski narod u Ugarskoj je u Nenadu dobio pravog predvodnika, s kojim je stupio na otvorenu političku scenu srednje Evrope, bitno utičući na odnose snaga na čitavom panonskom području. Privlačio je pažnju dvorova od Carigrada do Pariza i Londona, od Rima do Varšave, Moskve. Čuveni mađarski istoričar Jene Sentklaraji je u Jovanu Nenadu, još pre punog veka, video “revolucionarnog narodnog vođu”. Sem srpskog, pokrenuo je i rumunski narod, prvenstveno delujući protiv turske opasnosti, u krajnjoj liniji u interesu hrišćanske Evrope.
U latinskim izvorima nazvan “Crni čovek”, Jovan Nenad bio je tajanstvena ličnost, o kome su kružile fantastične i misteriozne priče. Prema tvrđenjima ljudi koji su imali kontakte s njim, bio je “oštrouman, ubedljiv i slatkorečiv”. I sam je doprinosio da se oko njega stvori misterija. Ne mogavši ništa pouzdano da sazna o Nenadovom poreklu, poslanik engleskog kralja, Valop je zapisao: “Ne zna se ni gde je rođen, ni gde je odgajan, već samo da ga je Bog poslao”. Njegov hroničar Đorđe Sremac tvrdio je da je Nenad “od erdeljske strane, od Lipove”.
Pojedini pisci iz kasnijeg vremena tvrdili su da je direktan potomak srpskih despota, zetske vlastele Crnojevića, vizantijske carske porodice Paleologa itd. U isto vreme, međutim, kolale su priče da je “veoma niskog, mračnog porekla, iz društvenog taloga”.
Mađarski istoričar Imre Santo je pokret Jovana Nenada podelio na tri etape: antitursku (od oktobra do kraja 1526), antifeudalnu (početkom 1527) i nastupanje u savezu sa nadvojvodom Ferdinandom (od februara do jula 1527).
Uspevši da u oblasti Lipove i Banatske Crne Gore okupi nekih sedam hiljada vojnika, najvećim delom Srba, Nenad koga je narod gledao “kao nešto nadzemaljsko i prilazio mu kao svom proroku”, krenuo je u oslobodilački rat protiv Turaka.
Za Nenada se prvi zainteresovao Janoš Zapolja i pozvao ga u Tokaj.
Ovde mu je Nenad položio zakletvu. Zapolja mu je poverio da od Turaka brani južne teritorije, kao i oblast između Dunava i Tise. I tada, pošto je dobio darove i naoružanje, Zapolja “mu zapovedi da odjaše, preko Tise u opustelu zemlju Bačku”.
Sklapanje saveza između Zapolje i Nenada zabrinulo je bečki dvor.
Ugarska kraljica – udova, Marija Habsburška, u pismu bratu, caru Ferdinandu napominje da “Crni žovek“ ima petnaest hiljada ljudi i da ih se svakodnevno sve više zbija oko njega.
Nenad je vojsku organizovao u suštini na srpskim tradicijama, uz određene turske uticaje. Jovana je kao lična garda, čuvala jedinica od 600 janičara.
Ostvarujući dogovor sa Zapoljom, Nenad je zaposeo područje do Tamiša i Bačku. Pošto je od Balinta Tereka oduzeo Sabadku, ovde je premestio svoj štab. Ubrzo je osvojio grad Čomu u Tamiškoj županiji u vlasništvu Lasla Čakija i Segedin. U zimu 1526/27, prešao je Dunav i zaposeo u Sremu utvrđenja Čerević i Banoštor. Procenjuje se da je imao između 14 i 15.000 vojnika pod oružjem, od čega između 1.300 i 1.400 konjanika. Po opštem mišljenju, imao je najbolju i najorganizovaniju vojsku na panonskom području.
U ovakvim okolnostima Nenad se proglasio carem, a za prestonicu izabrao Sabadku. Sebe je proglasio “imperatorom Konstantinopolisa”. Za palatina i blagajnika imenovao je Subotu Vrlića, po kome je prestonica,
Sabadka, dobila ime Subotica. Na čelo vojske postavio je generalnog kapetana, Čelnika Radoslava. Za poslove vezane za diplomatsku aktivnost postavio je vlastelina Jovana Dolića iz Iriga i franjevca Fabijana Literata iz Iloka.
U suštini, Car Jovan Nenad poveo je borbu za srpsko nacionalno oslobođenje, odnosno želeo je da spreči feudalno pomađarivanje slobodnih srpskih seljaka. Osnovni cilj pokreta bila je borba protiv stranih zavojevača i ugnjetača, za svoje porodice i ognjišta, za bolje uslove života.
Ovo su reči mađarskog istoričara Imrea Santoa, izrečene u studiji o
ovom velikanu srpske istorije. Ustanici su zauzimali veleposedničke dvorce i uzimali stoku pod izgovorom da tu zemlju plemići nisu bili kadri da odbrane od Turaka. U prodorima u dubinu Ugarske dopirao je do Kečkemeta i Halaša. U pokret je želeo da uvuče i srpsku aristokratiju.
U tom cilju, u Temišvaru se sastao sa vodećim srpskim plemićima Pavlom Bakićem, Petrom Petrovićem i Markom Jakšićem, ali bez uspeha.
Hroničar Đorđe Sremac ovo je prokomentarisao: “Mađarski racki velikaši ni sami nisu mogli da podnesu da Crni čovek zavlada”. Srpsko plemstvo jednako se prema Nenadu odnosilo kao i mađarski velikaši.
Iz strateških razloga, Nenad napušta Suboticu i štab premešta u Segedin. Istisnuvši mađarsku posadu iz ovog grada, koji je dominirao Potisjem i Pomorišjem, Nenad je mogao lakše da koordinira akcije svoje vojske.
Plemstvo iz južne Ugarske je listom bilo protiv Henada, tražeći od Zapolje da ga se oslobodi. U isto vreme, opasnost od napada Turaka s juga se povećavala. To je nagnalo Nenada da izlaz potraži u savezništvu sa nadvojvodom Ferdinandom. Do novog saveza došlo je posredstvom Pavla Bakića. Pored poklona, Nenadu je obećana “Racka despotovina” a dobio je simbole vlasti: crvenu čoju, zlatnu zastavu, trubu i raskošnu kočiju. Tom prilikom mu je dodeljena titula “ilustris”. Na Nenadov dvor Ferdinand je poslao Janoša Koberdanca, kao svog poslanika.
27. mart 2019. u 11:57
Vojislav Ananić
NASTAVAK:
Ferdinand je Nenadu poverio zadatak da na granicama zadrži turske upade i da, polazeći od Segedina, spreči erdeljske jedinice da se priključe Zapolji.
Uprkos svemu, Zapolja je nastojao da Nenada vrati u svoje redove.
Pošto ubeđivanja nisu uspela, pokrenuo je krstaški rat protiv “lopova i nitkova”. Na čelo vojske postavio je erdeljskog vojvodu Petera Perenjija.
Za zborno mesto izabrao je grad Đulu. U Erdelju je pokrenut feudalni državni aparat da građanstvo saskih varoši i županijsko plemstvo s oružjem uputi protiv ustanika.
Knez Perenji je, očigledno, potcenio snagu vojske Jovana Nenada. Ne sačekavši vojsku iz Erdelja, uveo je u bitku samo sopstvene jedinice.
Pošavši sa 12.000 vojnika, Perenji je iz Đule krenuo preko Moriša, utaborivši se u blizini Seleša. U tom trenutku Nenad je uputio poruku Perenjiju “da bi bilo bolje kada bi se gospodar, sa oružanim ljudstvom sakupljenim protiv nas, ujedinio s nama da bismo zajedničkom silom oslobodili sremsku oblast iz ruke Turaka”. Pošto su dobili negativan odgovor, ustanici su aprila 1527. godine, iznenada napali Perenjijevu vojsku i katastrofalno je porazili. Bežeći ispred Nenadove potere, Perenji je našao utočište u Nadlaku u dvorcu vojvode Marka Jakšića.
Perenji, međutim, nije odustajao od namere da se obračuna sa Nenadom. Počeo je da okuplja vojsku u Devi na Morišu. Izgleda da su ustvnici imali nameru da ga ovde napadnu, kako bi preduhitrili novi kontranapad erdeljske vojske. U tom cilju Nenadova vojska je, prodirući dolinom Moriša ušla u oblast Hacega, dospevši do Sasšebeša.
Uprkos svemu, Zapolja je pokušavao da privoli Nenada da stane na njegovu stranu. Misija koju je uputio Nenadu u Čomu nije uspela. Ostao je i dalje na strani Ferdinanda.
U pismu od 23. juna 1527. godine, Ferdinand je poručio Nenadu da vojska kreće Budim, on “neka ostane na svome mestu i sprečava Turcima, Erdeljcima, Sikuljcima i Sasima da priteknu u pomoć Zapolji”.
Za to vreme Zapolja se pripremao za odlučujući obračun sa Nenadom.
U tom cilju otpočeo je agitaciju po Erdelju protiv njega, tvrdeći da je došljak “koji je upao u Ugarsku, uzeo šta je tuđe, lupež je i razbojnik”.
Na čelo vojske je postavio ponovo Perenjija i velikovardskog biskupa Imrea Cibaka. Vojsku je pojačao Rumunima iz istočnog Banata i Erdelja.
Prešavši Moriš, ulogorili su se kod Seđfalua. Do bitke je došlo 21. juna 1527. godine, kada je Nenadova vojska potučena do nogu. Posle bitke, na bojištu je ostalo oko 8.000 vojnika, a Nenad je uspeo jedva da izvuče živu glavu. Bio je to početak kraja Jovana Nenada i njegovog carstva.
Ovakav ishod bitke pokolebao je redove Nenadove vojske, ali uprkos tome, Ferdinand mu je poručio, 7. jula 1527. godine, da krene iz Segedina i svojom vojskom probije se do Budima Tamo bi se našli i zajednički napali prestonicu Ugarske. Želeći da spreči ovaj plan, Zapolja je pokušao, poslednji put, da na svoju stranu privuče Nenada. U tom smislu koristio je posredništvo francuskog poslanika u Beču, Rinkona i hrvatskog kneza Krstu Frankopana. Kako posredništvo nije uspelo, Nenad se pripremio da 20. jula 1527. godine krene na Budim. U međuvremenu, Zapolja je pripremio vojsku, postavivši na čelo tamiškog velikog župana Imrea Cibaka, svetovnog posednika biskupije u Velikom Varadinu. Pokrenuo je i plemstvo u oblasti Karansebeša i Lugoša. Pošto se utaborio kod Arada, prešao je Moriš i u bici blizu Segedina potukao Nenadovu vojsku. Nenad je bio teško ranjen, pa su ga njegovi najverniji saborci odneli u Tornjoš. Saznavši za ovo, gospodar Subotice Balint Terek je ubrzo došao u ovo selo na čelu odreda od 300 konjanika Pošto je Nenadu lično odsekao glavu, odneo je u Budim, 26. jula 1527. godine i predao Zapolji.
Zapolja i njegovi sledbenici su odahnuli. priredili su veliko slavlje. Od preostale vojske Jovana Nenada, najveći broj pristao je uz Čelnika Radoslava, a manji broj uz popa Vasiljka, ali su se i oni ubrzo razišli.
Borba Jovana Nenada bio je najsnažniji pokret koji su Srbi vodili na tlu Panonske nizije u srednjem veku. U suštini je imao antiturski karakter, ali i antifeudalni, jednvko uperen protiv mađarskog i srpskog plemstva. U maglovitoj viziji imao je stvaranje samostalne srpske despotovine na teritoriji južne Ugarske i oslobođenje Srbije.
Caru Jovanu Nenadu nije bila primarna borba protiv Mađara, koja
mu je bila namvtnuta, već protiv Turaka, koji su ugrožavali slobodu, kako njegovog, tako i mađarskog naroda. To je predstavljalo i odbranu Mađarske.
Ugarsko i srpsko plemstvo, odbijajući učešće u ovom opštenarodnom pokretu, gde su pored Srba delimično bili uključeni Rumuni i Mađari, pokazalo je da nije shvatilo potrebu odbrane od otomanskih zavojevača.
Iznurena gušenjem ustanka Dože Đerđa, mohačkom katastrofom i borbom za nasleđe prestola, Ugarska je ubrzo lako postala plenom turskih osvajača, koji su ponovo krenuli u ratne pohode. Zaustavili su se tek pred zidinama Beča.
Uprskos tragičnom završetku, opštenarodni pokret Jovana Nenada, koji je za kratko vreme stvorio državnu tvorevinu, neopozivo je postavio na dnevni red istorije status srpskog naroda na panonskim prostorima.
Izvor: ZNAMENITI SRBI U RUMUNSKIM ZEMNJAMA, Novi Sad, 1993.
31. oktobar 2019. u 11:32
Vojislav Ananić
SREM I POKRET CARA JOVANA NENADA
Sažetak: Pokret cara Jovana Nenada koji je u prvim godinama posle Mohačke bitke imao veliki značaj za Ugarsku državu bio je u najvećoj meri vezan za prostor Bačke. Međutim, i područje Srema je imalo važno mesto u ovom pokretu. U Sremu je vođeno nekoliko važnih borbi, a sam Jovan Nenad je imao ambiciju da Srem oslobodi i smatrao ga je vrlo važnim. Drugi aspekt veza Srema sa carem Jovanom Nenadom jeste veza njegovih najbližih saradnika sa Sremom. Tu se posebno ističe Radoslav Čelnik, čije su veze sa ovim prostorom mnogostruke.
Ključne reči: Srem, car Jovan Nenad, Ugarska, XVI vek.
Profesor dr Slavko Gavrilović bio je opštepriznati stručnjak za istoriju Srema u novom veku. Za to ga svakako kvalifikuje obimna vrhunska naučna bibliografija Ctoga smo i odlučili da ovom prilikom kao spomenicu na našeg preminulog profesora akademika Slavka Gavrilovića damo mali prilog istoriji Srema na razmeđi dveju epoha.
Pokret cara Jovana Nenada (zvanog i Crni Čovek) rasplamsao se u prvim mesecima posle turskog trijumfa u bici na Mohaču 1526, kada je i poslednji ugarski kralj Lajoš II izgubio život. Ovaj ustanak je centralno poprište imao u Bačkoj, kao i Potisju i Pomorišju, ali je i područje Srema bilo od izuzetnog značaja za razvoj ovog pokreta. Veze sremskog prostora sa ustankom koji je predvodio car Jovan Nenad odnose se na same borbe na ovom području, ali i na najbliže saradnike Jovana Nenada koji su imali bliske veze sa područjem Srema.
Jovan Nenad je prvo položio zakletvu Jovanu Zapolji, erdeljskom vojvodi i docnijem pretendentu na ugarski tron. Nedugo po polaganju zakletve vernosti Zapolji trupe Jovana Nenada prodiru upravo u Srem. Od Turaka je Jovan sa trupama preoteo Čerević (Cserőd) i Banoštor (Bánmonostor), postavio tamo svoje posade i planirao da krene u dalje osvajanje Srema. U tu svrhu stupio je u komunikaciju sa despotom Stevanom Berislavićem, kako bi od njega dobio topove, međutim, ovaj ga je odbio jer nije želeo zajedničku akciju sa Jovanom Nenadom. Dvojica mađarskih istoričara Ivan Bertenji i Gabor Đapaj navode da se u Sremu pobunio čovek koji se srpski zvao Jovan Nenad, a koga su Mađari nazvali zbog crne linije Crni Čovek. Ištvan Brodarič, sremski biskup, pisao je, verovatno pre 20. novembra 1526, biskupu Andžeju Plocki Kržirčkom i kapetanu Janu Bjeceni Tarnovskom da je vojska Jovana Nenada oslobodila Čerević (castrum Chewrewgh) nedaleko od reke Save i sedište njegove biskupije Banoštor (sedem episcopatus mei, Banmonosthra), i da su prešli Savu u nameri da isteraju Turke.
Srem je imao vanredno važan geostrateški položaj. I Jovan Nenad, kao i despot Stevan Berislavić i naposletku Zapolja, znali su da je jedino ponovnim povratkom Srema u ugarske okvire mogućno organizovati sveobuhvatnu odbranu od Turaka. Turskim prodorom u Srem Srbi su se preselili u delove južne Ugarske, odakle su se organizovali. Iz Srema je poticala i glavnina velike srpske vojske, ali i vojske drugih naroda, koji su bili deo trupa Jovana Nenada. Na čelu tih trupa nalazio se jedan od najbližih saradnika Jovana Nenada Radoslav Čelnik. Verovatno je od ranije bio komandant neke vojničke družine koja je i pre učestvovala u odbrani ugarskih granica od osmanskog nadiranja. Radi se očigledno o velikoj grupi ratnika na čijem je čelu stajao Radoslav Čelnik i koja je predstavljala osnovu vojne snage pokreta Srba pod vođstvom Jovana Nenada. S obzirom na brojnost te vojske, koja je dostizala i na hiljade ratnika, i pobede koje je ostvarivala tokom ratovanja, uključujući pre svega i ove u Sremu, izgleda da se zaista radilo o profesionalnim ratnicima. Jedan od dokaza da je reč o dobro uvežbanim profesionalnim vojnicima jeste i podatak Đorđa Sremca iz najvažnijeg izvora za ovaj period. On, govoreći o kasnijoj pobedi srpske vojske Jovana Nenada nad plemićem Petrom Perenjijem, piše da su Srbi (Tračani, kako on kaže) taktički bolje pripremili vojsku i da su primetili kako su Perenjijeve trupe nespremne, pa su ih napali i na Tisi pobedili armiju erdeljskog vojvode. Drugu indirektnu vezu pokreta Jovana Nenada i Srema predstavlja i Jovan Dolić. On je bio iz Iriga i u službi despotice Jelene. Iz jednog dokumenta od 24. maja 1520. moguće je saznati da je Dolić bio plemić u njenoj službi i da je napao posede Lovre Iločkog i Franje Revaija. Godine 1527. zatičemo ga u službi Jovana Nenada. Bio je kastelan grada Bača, a i poslanik cara Jovana u pregovorima sa kraljem Ferdinandom Habzburškim. Osvajanjem Bača od strane armije Jovana Nenada prešao je na njegovu stranu pa je Jovan Nenad posle toga Dolića slao kao izaslanika.
Koliko je Srem bio bitan za cara Jovana Nenada svedoče i same njegove reči. Kada je 1527. Bačka bila uglavnom oslobođena od Turaka, Mađari su se želeli vratiti na ranije posede, ali im Jovan Nenad to nije dozvolio i došlo je do zatezanja međusobnih odnosa. Tada je Jovan Nenad poručio Mađarima da će upravo on osloboditi sremsko ostrvo od Turaka. Kada je Petar Perenji kod Seleša utaborio veliku vojsku, Jovan Nenad mu je poslao izaslanika poručivši mu sledeće: „Zašto je tvoja milost skupila na Srbe onoliku vojsku? Zar nismo i mi hrišćani? Bolje bi bilo da se složimo i da oslobodimo sremsko ostrvo iz ruku pogana!“
Pozivanje na Srem, odnosno sremsko ostrvo, ima mogućno i neke ideološke veze. Jovan Nenad se, prema pojedinim podacima, smatrao potomkom srpskih despota, pre svega Brankovića. Imre Santo ekspilicite pominje stvaranje despotovine na tlu današnjeg područja Vojvodine. Treba pomenuti na ovom mestu da se profesor Sima Ćirković ne slaže sa ovom tezom i u poglavlju Poslednji despoti u Istoriji srpskog naroda navodi da se pozivanje na srpske despote i sremske Brankoviće ne može povezati sa pokretom Jovana Nenada. Podvrgavajući kritici Đurađa Sremca kao jedini izvor koji pominje titulu despota navodno obećanu caru Jovanu, Sima Ćirković ističe da ne može biti govora o bilo kakvoj vezi ovog pokreta sa despotskim zvanjem.
Težnje da Srem bude oslobođen turske vlasti nastavile su se i po prelasku Jovana Nenada na stranu Ferdinanda Habzburškog u proleće 1527. godine. Prema Đorđu Sremcu, Ferdinand je za podršku Jovanu Nenadu obećao da će dobiti sve što je imao i stari despot, kao i titulu despota. Kao što je gore rečeno, ovaj podatak ne mora da bude tačan. Sa despotskom titulom ili ne, car Jovan Nenad nije odustajao od oslobođenja Srema. On je od Ferdinanda tražio odmah vojsku i topove kako bi osvojio Ilok i druge pogranične tvrđave. Imao je ambicije da oslobodi i Petrovaradin i druge sremske gradove. Posle ovih kontakata došlo je do velike pobede nad Perenjijevom vojskom na reci Morišu kod Seleša. Do oslobađanja Srema nije došlo. Jovan Nenad i njegov pokret su propali u leto 1527. Car Jovan Nenad je poginuo.
Posle propasti njegovog ustanka deo Srba prilazi Zapolji nastavljajući borbu protiv Turaka. Znatan deo se pak vratio u Srem i nastavio da se bavi zemljoradnjom i prihvatio je tursku vlast. Negdašnji najbliži saradnici cara Jovana Nenada imali su u godinama posle propasti ovog pokreta dosta veza sa prostorom Srema. Pored Iriga, Jovan Dolić je moguće imao još jednu vezu sa područjem između Save i Dunava. Za to postoji samo jedan posredan podatak. Tu informaciju o eventualnoj Dolićevoj aktivnosti posle pogibije cara Jovana Nenada daje Milenko Palić. On navodi da je Jovan Dolić odveo nekoliko hiljada Srba u Srem i postao turski saradnik, odnosno uhoda ili agent, koji je nastavio da špijunira, pretpostavljamo pogranična područja, za kralja Ferdinanda.
Radoslav (Radosav) Čelnik je, verovatno, u Sremu boravio i pre nego se priključio ustanku i pokretu koji je predvodio Jovan Nenad. Sve vreme postojanja pokreta bio je njegov najbliži saradnik i vojni zapovednik. Kada je pokret Jovana Nenada propao, prilazi Turcima sa najvećim delom vojske i nastanjuje se u Sremu. Radoslav se naselio u mestu Nebojci ili Nebojši na reci Vuki. Kada je preveo Srbe u Srem, uzeo je titulu sremskog vojvode. Ova brojna armija Srba činila je značajan faktor u odbrani osmanskih granica. Moguće je da je ona i ranije tu boravila i da je bila uključena u otomanski vojno-administrativni sistem sačinjen od vlaških stočara u Smederevskom sandžaku. Zanimljiv je i jedan stav da dok je Čelnik bio sremski vojvoda, Srem je ponovo procvetao, obnovljen je i sam grad Slankamen i ponovo naseljen. Pominje se i izuzetno velika brojka od oko 20.000 Srba koji su prešli u Srem posle propasti pokreta Jovana Nenada. Deo je verovatno otišao i u Slankamen. Prema kasnijem popisu iz 1546. stanovništvo ovog grada je bilo srpsko. Verovatno je bio naseljen i ranije, što svedoči da je moguće da je upravo obnovljen i ponovo naseljen posle 1527. godine, dakle kada Čelnik i njegovi ljudi prelaze u Srem.
U nekoliko kontakata koje je ostvario sa Ferdinandom Radoslav Čelnik je navođen kao glavar, odnosno kapetan Srba u Sremu. Nazvan je capitaneis alijsque Rascianis Sirmij ili Egregys, agilibus et nobilibus, fidelibus, nobis dilectis Radazaw Chelnick alysque Rascianis Sirmij Existentibus. Oktobra 1529. Mitrovica i posedi Krušedola poklonjeni su Radoslavu, ali ovaj poklon nije imao praktičnu vrednost jer su ovaj prostor tada držali Turci. Ova su mesta Čelniku možda pripadala i dok je još bio turski zapovednik, a 1530. Radoslav Čelnik je još uvek u turskoj službi. Pregovori o njegovom prelasku na stranu Ferdinanda su trajali, a čovek za vezu je verovatno bio Pavle Bakić. Verovatno tokom avgusta ili septembra 1530. Čelnik i konačno prelazi na stranu habzburškog vladara i ugarskog kralja. Čelnik je kralja i kraljevog izaslanika Jovana Hoberdanca pozivao da pošalju vojsku u odbranu Srema, navodeći da je opasnost od turskih prodora velika. Učestvovao je u opsadi Budima 1530, gde se sprijateljio sa Pavlom Bakićem. Srem je bio prostor na kome je Radoslav živeo sa najvećim delom Srba. Međutim, posle opsade Budima Radoslav Čelnik je upao u velike probleme. Plašeći se turskog osvajanja Slavonije i Srema tražio je za sebe grad Ričo u Trenčinskoj županiji. Njega je držao kastelan Gaspar Dominić. Kako je Radoslav bio pozvan od kralja da se bori, kao što je već navedeno, oko Budima, ženu i sina Stefana dao je na čuvanje Ladislavu Moreu, orahovačkom vlastelinu. On ih je tamo, međutim, iz nepoznatih razloga držao kao zarobljenike. Gotovo dve godine trajala je prepiska i pokušaji da se oslobodi porodica Radoslava Čelnika, ali ne znamo kako se završila ova priča.
Zbog toga što nije dobio obećani posed, Čelnik je verovatno ponovo prešao na stranu Zapolje i ujedno ponovo postao saradnik Turaka. U leto 1532. godine gubernator Ugarske Lajoš Griti sakupljao je vojsku za ratne operacije protiv Ferdinanda, a javio mu se i izvesni deli-Radič. Nenad Lemajić smatra da se radi upravo o Radoslavu Čelniku. Verovatno zbog ranijeg prelaska Ferdinandu, i uopšte menjanja strana, Lajoš Griti je naredio da se dotični Srbin (Tračanin, kako veli Sremac) deli-Radič obesi kod Ostrogona.
Radoslav Čelnik je verovatno „vojvoda Rajko“ ili „od Srijema Rajko“ iz narodne pesme Rajko vojvoda i Margita devojka. Pesma je potekla, vrlo verovatno, baš iz Srema, iz Starog Slankamena. Podvlačio je svoje srpstvo i posebno Srem, što stavlja uz svoje ime, a tako mu se, kao što smo već videli, obraćao i sam kralj Ferdinand. Nenad Lemajić Radosava Čelnika sa pravom opisuje kao najuglednijeg sremskog prvaka u periodu neposredno posle Mohačke bitke. On je taj ugled nesumnjivo stekao ratničkim kvalitetima, stičući iskustvo i postajući prekaljeni borac i vojskovođa. Među njegove najznamenitije vojničke rezultate spadaju i borbe u vreme kada je bio vojni zapovednik velike srpske vojske u ustanku cara Jovana Nenada koji je skoro godinu dana potresao Ugarsku. U njegove ratne poduhvate treba uneti i niz borbi u Sremu, osvajanje Čerevića, Banoštora i uspostavljanje vlasti Jovana Nenada nad severnim područjem Srema.
Deo Srema je bio u sastavu teritorije kojom je upravljao car Jovan Nenad. Prve ratne operacije vojske koju su mahom činili ljudi iz Srema odvijale su se upravo na prostoru oko reke Save. U pokretu Jovana Nenada su učestvovali ljudi poreklom iz Srema, kao i oni koji su u njemu živeli do turskog osvajanja. Sam predvodnik pokreta car Jovan Nenad imao je ambiciju da oslobodi ceo Srem, pozivao je i pretendente na ugarski tron da mu u tome pomognu. I posle pogibija Jovana Crnog neki njegovi saradnici, pre svega zapovednik Radoslav Čelnik, bili su najtešnje vezani za područje Srema. Pokret cara Jovana Nenada je imao prilične veze sa područjem Srema, a težnje da se ovaj prostor oslobodi od Turaka nisu prestale ni propašću pokreta, već su neki njegovi glavari nastavili borbu sa istim ciljevima.
Mr BORIS STOJKOVSKI
Izvor: FILOZOFSKI FAKULTET U NOVOM SADU ODSEK ZA ISTORIJU, ISTRAŽIVANJA, 20, Novi Sad, 2009.
19. decembar 2020. u 12:16
Voja
Car Jovan Nenad – između istorije i legende
NAJMISTIČNIJA LIČNOST NAŠE ISTORIJE
Na promociji svoje knjige u Budimpešti, doc. dr Boris Stojkovski je, pored ostalog, rekao: „Svega nešto manje od jedanaest meseci (1526–1527) bilo je dovoljno caru Jovanu Nenadu da zainteresuje i privuče veliki deo tadašnje Evrope. Onoliko koliko je bio važan i koliko su se savremenici trudili da saznaju o njemu i njegovom pokretu, toliko malo se o njemu zna. Nesumnjivo najmističnija, ali i jedna od najintrigantnijih ličnosti srpske ugarske povesti. Njegova aktivnost je poznata tek od Tokajskog sabora 1526. godine, kada stupa u službu kralja Jovana Zapolje, i traje sve do leta 1527. godine, kada gine. On tada nestaje sa istorijske scene, ali odlazi u istoriju, a potom u legendu.”
Prisutne na promociji dela doc. dr Borisa Stojkovskog najpre je pozdravio Borislav Rus, ispred organizatora i domaćina, preduzeća „Srpski institut”, Srpskog kulturnog kluba i Srpske samouprave u Budimpešti, čiji je predsednik, rekavši da je autor studije čest i drag gost srpske zajednice, kao i da svako druženje sa njim okupi veliki broj ljubitelja istorije, koju doc. dr Boris Stojkovski na zanimljiv i stručan način prezentuje. O knjizi koju je naš nedeljnik svojim čitaocima predstavio odmah po njenom izlasku iz štampe, u jednom od ranijih brojeva SNN-a, pored autora, govorili su i Pera Lastić, rukovodilac preduzeća „Srpski institut” iz Budimpešte, u svojstvu jednog od izdavača, i prof. dr Đura Hardi, recenzent knjige. U uvodnom delu je kratko predstavljen car Jovan Nenad, oko koga su se u istoriografiji lomila koplja u vezi sa njegovim poreklom. Tražena je njegova veza sa celokupnim srpskim stanovništvom na tlu Ugarske. On se na kraju srednjeg veka, i posebno tokom dobrog dela novog veka, našao bez otadžbine, smešten u strane državno-pravne okvire, tražeći svoje mesto među narodima i kulturama. I danas Jovan Nenad predstavlja nepresušnu inspiraciju. Doc. dr Boris Stojkovski bio je pred pravim izazovom. Trebalo je primeniti istorijski kritički metod. On je koristio različite izvore upoređujući ih i razdvajajući ono što je realno od mitova i legendi, kojima je obavijena ova ličnost. Sprovedeno je istraživanje po srpskim i evropskim arhivima i bibliotekama, i tom prilikom je konsultovano preko 200 bibliografskih jedinica, delom neobjavljene i objavljene građe, kao i literature na latinskom, mađarskom, srpskom, nemačkom, engleskom, francuskom, španskom, italijanskom, turskom i slovenačkom jeziku, pa i na glagoljici. Posle svega, car Jovan Nenad je zvanično dobio svoju dugo očekivanu monografiju i konačnu potvrdu identiteta u srpskoj i svetskoj istoriografiji. Pera Lastić je rekao da su tri važna razloga zašto je „Srpski institut” jedan od izdavača. Prvi razlog je zanimljiva tema, ličnost cara Jovana Nenada i njegova istorijska uloga, drugi je formiranje istorijske svesti o ovom vremenu kod srpske zajednice u Mađarskoj i treći je vrlo kvalitetan i sveobuhvatan materijal, koji je autor na jedan savremeni i kritički način obradio. „Pred nama je monografija o caru Jovanu Nenadu, od čije pogibije je prošlo četiri veka. Ovo delo predstavlja krunu višegodišnjeg istraživanja vezanog za cara Jovana Nenada, njegov život, delo i nasleđe. Bavljenje ovom temom je predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interdisciplinarnog proučavanja. Autor je uspeo da iz aspekta modernog istoričara pristupi temi i obradi je“, rekao je Lastić. O knjizi je govorio i jedan od recenzenata, prof. dr Đura Hardi: „Car Jovan Nenad je uspeo da ustalasa dvorove čitave Evrope, od Engleske, preko Španije i Francuske, Mletačke Republike, Poljske, do Austrije i čitave srednjovekovne Ugarske, svuda se znalo za njega, njegovu jaku vojsku od 15 000 vojnika. On je velika ličnost srpske istorije, prorok i vizionar, izdanak srpske vlastele koji podseća na Nemanjiće. Politički gledano položaj cara Jovana Nenada je bio veoma težak, jer se nalazio sa svojim pukovima između tri vatre. Sa jedne strane su Turci, koji su uništili srpsko carstvo i despotovinu, sa druge rimokatolički vladari, pretendenti na Ugarski presto, Jovan Zapolja i Ferdinand Habzburški. Knjiga je pokušaj da se zaokruži istorijska priča o njemu. Autor knjige, doc. dr Boris Stojkovski, najpre se zahvalio izdavaču, Srpskom institutu iz Mađarske što je prepoznao vrednost i značaj ove teme, i što se prihvatio izuzetno teškog posla, izdavanja monografije sa svim pripremama koje sa tim idu, poput lekture i korekture. Zahvalio se Istorijskom arhivu u Subotici i svojoj matičnoj kući, Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji su su izdavači knjige. Pomenuo je da je dobio svesrdnu pomoć od saradnika arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, biblioteke Matice srpske, kao i evropskih arhiva i biblioteka. Zahvalio se svim ovim ustanovama, kao i saradnicima Sekretarijata za Mađare van Mađarske, pri Mađarskoj akademiji nauka. Imenovao je i kolege koji su bili nesebični u saradnji i pomoći oko pribavljanja građe. Naročito je istakao sa puno poštovanja profesora Petera Rokaija, pod čijim dugogodišnjim mentorstvom su i započela istraživanja o caru Jovanu Nenadu. Sastavni deo knjige su i fotografije, gravure, fotokopije dokumenata i pisama, fotografije spomenika caru Jovanu Nenadu s kraja 20-tih godina HH veka i današnjeg spomenika u Subotici, kao i karte, istorijske i geografske, o kretanju vojske Jovana Nenada i mađarskih plemića iz tog doba.
Slavica Zeljković
Izvor: SRPSKE NEDELJNE NOVINE, Budimpešta, broj 39, 26. septembar 2019
10. decembar 2021. u 18:14
Voja
Tajanstvena ličnost u srpskoj istoriji – car Jovan Nenad
http://www.balkanmagazin.net/portreti/cid140-247997/tajanstvena-licnost-u-srpskoj-istoriji-car-jovan-nenad