Последњи српски цар Јован Ненад Reviewed by Momizat on . Тешка, хаотична и метежна времена у српском народу увек изнедре људе који су некаквим провиђењем позвани да у одређеним приликама и догађајима, одиграју своју и Тешка, хаотична и метежна времена у српском народу увек изнедре људе који су некаквим провиђењем позвани да у одређеним приликама и догађајима, одиграју своју и Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Последњи српски цар Јован Ненад

Последњи српски цар Јован Ненад

Тешка, хаотична и метежна времена у српском народу увек изнедре људе који су некаквим провиђењем позвани да у одређеним приликама и догађајима, одиграју своју историјску мисију. Тако је као сновиђење из очаја у којем се нашао српски народ, искрсао и Црни Човек, Хомо Нигер илити Јован Ненад. Био је то заиста невероватан човек који се појавио с јесени 1526. године, када су Турци, опустошивши Бачку, натерали силан народ да се склања на сигурније место. Након Мохачке битке и турског пустошења, српски живаљ се насељавао све више и гушће.

Цар Јован Ненад се појавио у једном од најтежих периода у историји српског народа, када, од некада прве балканске средњовековне државе, није остало ни стопе слободне земље. Многи Срби иселише у Угарску чему нису били противни ни угарски краљеви и великаши, јер су Срби важили за војнички првокласан народ, који ће очувати јужне границе и одбити Турке од продирања у Угарску. Јужна Угарска у границама Бачке, Баната и Срема, била је тада већ насељена аутохтоним словенским живљем, праоцима данашњих Срба који се ту нађоше још од доласка Словена из старе постојбине. По турским тефтерима и другим историјским подацима из тога доба, две трећине житеља Бачке и Баната је било српског порекла.

Елем, у нас се појавио занесењак, сањар и визионар, и себе прогласио за цара којег је послао Бог да ослободи хришћане и протера Турке. Нико није знао одакле је тај човек дошао, али су се ширили гласови да је од српских деспота, као и да су му преци били цареви из династије Палеолога. У то су време наши деспоти сличили нанекаквим пограничним капетанима који су требали да чувају границе Јужне Угарске. Ради тога су им уступана на уживање огромна имања. Но, цару Јовану су у поређењу са осталим српским деспотима у Угарској, на првом месту били циљеви да уз помоћ Угарске ослободи своје земље од Турака, што је много већа ствар. Цар Јован је једини искористио повољне политичке, државне и етнографске прилике у којима су се тада налазили и Угарска и српски народ и покушао је да оснује једну самосталну српску државу. Он први проглашава да овдашњи Срби на југу Угарске не мисле да напуштају настањено земљиште. Уместо назива деспот, себе титулише као цара. Његово царство обухватало је, отприлике, територију данашње Војводине.

„Народ је веровао Јовану Ненаду као новом свецу и Пророку“. И, ускоро јев тај нови цар, Јован Ненад, Црни Човек, своју власт успоставио у Банату, у Бачкој а и у великом делу Срема. „Средње висине, витког стаса, орловског носа, Јован Ненад био је толико тамнопут да је добио надимак Црни Човек, али је изузетност његове појаве, којом је био обележен као изабраник провиђења, била означена и изражена црном пругом у ширини прста која се протезала од десне слепоочнице и право се спуштала до стопала десне ноге“ (Милан Туторов: Банатска рапсодија, стр. 73).

Својом речитошћу, харизмом и изузетним способностима, тај Црни Човек, убрзо је окупио 30.000 бораца, што тада нису могли ни Запоља ни Фердинанд, те су се они обојица надметали да га привуку на своју страну. Цар Јован је колико се тада могло, организовао своју државу. За свог палатина (што би данас рекли извршног председника владе и финансија) поставио је СУБОТУ Врлића, дипломатију су му водили Јован Долић из Ирига и Фабијан Литерат, фрањевац из Илока, а за главног капетана својих чета је именовао Челника Радослава. Имао је и своју личну гарду од шест стотина момака једнако одевених и једнако наоружаних.

У сукобу Фердинанда и Запоље око угарског престола Црни Човек није могао да остане по страни. Испрва је Јован Ненад пристао уз ердељског војводу, али, с друге стране, Фердинанд је Јовану Ненаду нудио много више и признавао му сва имања која је некад поседовао Стефан Лазаревић, ословљавао га са „иллустрис“, титулом која је у то време следовала само принчевима из царске куће и династима. Кажу да је Запоља заплакао кад је чуо да је Јован Ненад пришао Фердинанду. Запоља није одустајао од напора да га на било који начин што пре уништи, што ће му и поћи за руком. Фердинанд је Јовану Ненаду предложио да се сретну у Будиму и да утаначе своја дејства и према Запољи, а и према Турцима. Преко Угарске, коју је држао Запоља, са одредом од 1.500 врсних коњаника, Црни Човек је кренуо. Док је пролазио кроз Сегедин, који је био замро и опустео, пред кућом Ласла Силађија, погођен је Јован Ненад пушчаним метком од атентатора, у само срце. Његов убица, унајмљени сељак, звао се по једнима Урбан, а по другима Себастијан Вид.

Војници су свог полумртвог цара однели у село Торњош близу Суботице. Док је Јован Ненад умирао, домаћин куће се истргао. Исте ноћи је стигао Валентин Терек, најљући непријатељ Црног Човека. Када је покушао да поврати Суботицу, после пораза, зарекао се да ће својиом руком убити Јована Ненада. На превару и уз обећање да му неће ништа, ушао је у кућу и, док је још лежао у постељи, ни жив ни мртав, одсекао главу Јовану Ненаду. Одсечену главу је послао Запољи и од њега добио 1.000 дуката. Било је то 26. јула 1527. године. Глава Црног Човека је натакнута на копље и изложена више од недељу дана на бедем Будимске тврђаве. После је бачена у Дунав.

Цар Јован је мудро изабрао Фердинанда, који је био мање опасан, и који је пружао више услова и давао више јемства за опстанак и развитак његове новостворене државе. Фердинандовом помоћи биће признат за господара области које је држао у својој власти и моћи ће очувати своју државу и према Угарској и према Турској. Држава Јована Ненада, тежила је да образује једно засебно државно тело, самосталну државу. Цар Јован Ненад није имао наклоности према племству, па је хтео да потпуно укине тадашњи феудални друштвени поредак. Сва спахијска велика имања са територије његове државе, разделио је народу и својим људима.

Од доба цара Јована Ненада, Војводина Српска је увек по својој државотворности улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство она је јасно испољавала, кад год и где год је могла, кроз читав 17, 18, 19. и 20. век, и под грофом и деспотом Ђорђем Бранковићем, патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, у свим Народним Саборима. Захваљујући томе, Војводина је будно чувала српску државну идеју. У томе је значај цара Јована Ненада и његова бесмртност. За град Суботицу (по имену Ненадовог војводе Суботе Врлића), разлог више да се сећа цара Јована, који ју је узео за свој престони град.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло из Сенте Војислав Ананић

 


Коментари (7)

  • vojislav ananić

    СРБСКИ ЦАР ЈОВАН НЕНАД
    Од цара Јована Ненада до деспота Георгија II – грофа Ђорђа Бранковића

    Подизање православног храма Св. Георгија у Баноштру годинe 1682. догодило се у
    време када је Срем још био под влашћу Османског царства. А та је власт овде трајала око 170 година, од треће деценије 16. до претпоследње деценије 17. века. Да би се осветлио сам догађај подизања храма, потребно је сагледати живот српског народа у Срему у времену које је непосредно претходило томе чину и прилике које су га омогућиле. Баноштар је пре пада под Турке био војнo утврђeње у одбрамбеном појасу Краљевине Угарске. Године 1521. Турци Османлије су освојили Београд и продрли у Срем. Том приликом освојили су и разорили градове: Беркасово, Митровицу, Купиник, Барич, Земун, Сланкамен, Карловце, Черевић. Баноштар се не помиње, али није вероватно да су га Турци овом приликом заобишли, уколико он и раније није био разаран. После тог наглог продора, они су се повукли из Срема и однели материјал од разрушених градова и цркава да би њиме утврдили Београд. Већ 1526. Турци су поново продрли у Срем, да би овде остали скоро два века. Mоже се рећи да 16. и 17. век представљају турско доба у историји Срема. Баноштар и Черевић су се предали Турцима 28. јула 1526. године, само дан пре окончања битке за Петроварадин која је, и поред вишeдневне јуначке одбране, завршена победом Турака 29. јула. Одбраном Петроварадина командовао је Ђорђе Алапић. Турци су исте године наставили продор према северу и добили су битку код Мохача која је означила пропаст Угарске. Мохачка битка је била кобна за Угарску као и Косовска битка за Србију. Али, док је српски кнез Лазар, после усекованија главе му, просијао своме народу као светац и утемељивач косовског завештања, угарски краљ Лудовик (Лајош) II, после одсудне битке, удавио се у мочвари и оставио је неславан траг у историји. Све до 1541. године, када су Турци освојили и трајно запосели Будим, и до њихове победе код Сигета 1566. године, којом приликом је умро славни султан Сулејман Величанствени, хришћани разних народности су на разне начине и у различитим покретима бранили Угарску од некрста. Ове четири ратне деценије обележене су именима српских војсковођа и бораца као што су били цар Јован Ненад и његов капетан Челник Радослав или „од Сријема Рајко“, српски деспот Стеван Бериславић, Павле Бакић, са својом браћом, свети Стефан Штиљановић, Радич Божић, Марко Јакшић, Петар Петровић и други.

    Баноштар у српском царству Јована Ненада

    Да ли то што се 1526. године Баноштар предао Турцима без борбе значи да су посада и становништво преживели и остали у овом месту? И у већим градовима, као што су Печуј и Будим, староседеоци су се добровољно предавали Турцима да би остали на својим поседима. А да би били ослобођени пореза, они су ступали у турску службу и држали поседнуте градове. Могуће је да су се неки Баноштарци, после предаје тврђаве Турцима, привремено склонили у Бачку. Турци су незаустављиво напредовали десном обалом Дунава и ушли су у Будим без борбе, јер престоницу није имао ко да брани. Од Будима су се враћали кроз Бачку. Ускоро се показало да је у народу још било воље за отпором и то највише међу Србима који су, како пише историчар Алекса Ивић, и по броју душа и по организованости и по способности својих поглавица били јак фактор у Угарској. Појавила се до тада
    непозната личност – Цар Јован Ненад, прозван Црни Човек. Он је повео Србе у борбу против Турака. „Цар Јован је свакако најзагонетнија личност наше прошлости“ – овим речима историчар Душан Ј. Поповић започиње казивање о Цару Јовану Ненаду за кога исти писац још каже да је то била „најјача фигура наше прошлости тога доба“. Јован Ненад је узео титулу цар јер је хтео да подигне Српско царство. Ова титула је остала саставни део његовог имена (зато се овде пише великим словом) а тако су га звали и претенденти на угарски престо Фердинанд Хабзбуршки и Јован Запоља. Цар Јован, изванредно способан ратник, кренуо је са војском коју је окупио на североистоку српског етничког простора, у Поморишју, у околини Липове, и зачас је очистио од Турака Банат и Бачку. Јаку борбу са Турцима имао је у околини града Бача. Потом је прешао у Срем и освојио од Турака две сремске тврђаве, Баноштар и Черевић, са околним местима, те поставио у њих српску посаду. Тако су се крајем 1526. године, Баноштар и Черевић изненада обрели у „Српском царству“ – српској слободи! Нема сумње да је и сам Цар Јован Ненад боравио у овим местима. У његовој војсци свакако је било и Сремаца, а Срби су му пристизали са свих страна из земаља под Турцима. Може се замислити колико је веома побожни Цар Јован у својим ноћним молитвама благодарио Богу кад је ступио на тло „сремског острва“ које је желео да ослободи „из паганских руку“. А тек какво је морало бити одушевљење у Православној баноштарској парохији која је дочекала „српског цара“. Цар Јован је желео да настави освајање сремских градова али није имао топова, а српски деспот Стеван Бариславић није хтео да му их да. Седиште Јовановог Српског царства било је у Суботици. По местима у Банату и у Бачкој Цар Јован је за старешине постављао своје људе. Није дозвољавао мађарским племићима да се враћају на своја имања тврдећи да они нису у стању да бране земљу од Турака. А била му је потребна и храна са њихових имања за његову војску. Уредно је плаћао своје војнике и имао је подршку пре свега у простом народу. Српски племићи и великаши, нарочито они знатнији као деспот Стеван Бериславић, Марко Јакшић, браћа Бакићи, Радич Божић и Петар Петровић, држали су се према њему хладно па и непријатељски. Историчар Алекса Ивић овако оцењује улогу Цара Јована: Мада Срби магнати нису хтели да се солидаришу са радом цара Јована, он је у свом раду био представник српског народа и тадашњих српских идеја и у ширем значењу тих речи. У његовом табору мисао о потпуном ослобођењу српских земаља није силазила с дневног реда. У борбу око угарског престола између Запоље и Фердинанда увучен је додуше и цар Јован, али је он сматрао ову борбу као споредни посао, а борбу против Турака и ослобођење балканских држава као свој главни задатак. О ратовању Цара Јована Ненада има доста података у мемоарима његовог савременика Ђорђа Сремца (родом из Сремске Каменице) затим у преписци аустријског надвојводе Фердинанда Хабзбуршког, који се прогласио за угарског краља, и у других историјских личности онога доба. О његовом пореклу и ранијем животу, међутим, нема ништа поуздано у српским историјским изворима. Сам је тврдио, према сведочењу савременика, да је потомак српских деспота а, по другој верзији, да води порекло од цариградских царева. По Ђорђу Сремцу, био је пореклом из Поморишја, од Липове. То је крај у којем је уточиште нашао и Димитрије Мрњавчевић, брат Краљевића Марка, а син краља Вукашина. Он је овде постао кастелан града Вилагоша. Док Ђорђе Сремац, Запољин присталица и пратилац, у својим мемоарима каже да се Јован називао царем Срба, енглески посланик Валоп је забележио да се звао „царем (императором) Цариграда“. Енглески посланик још каже да је Јован Ненад мислио о себи да је пророк кога је Бог послао „да Турке казни и да их из Грчке протера“. Посланик каже: из Грчке, а не каже: из Србије. Енглези као да су журили да забораве српско краљевство и царство. У сукобу око престола између Јована Запоље и Фердинанада Хабзбуршког, који су се обојица били крунисали за угарског краља, Цар Јован је стао прво на страну ердељског војводе Запоље. И сам је у борбу био кренуо из Ердеља. Осим тога, Запоља је био словенског рода. Ђорђе Сремац пише да је овај
    „по народности био од босанских Словена из села Запоља“. Али, ласкава обећања и богати поклони аустријског надвојводе а потоњег угарског краља Фердинанда, које је Цар Јован примио из вештих руку његових преговарача, утицали су да он пређе на другу страну. Историчар А. Ивић мисли да је Цар Јован то учинио јер је веровао да ће му Фердинанд бити од веће помоћи у борби против Турака него Запоља. То је, међутим, ослабило његов положај. Сада га више нису нападале само Фердинандове присталице као што је био Валентин Терек, суботички властелин који је изгубио битку са Царем Јованом, него су почели да га нападају и Запољини
    људи. Када је чуо да ће га, са те стране, напасти бискуп Имре Цибак и војвода Петар Перењи, цар Јован је војводи послао свога посланика са питањем: „Зашто је твоја велможност скупила толико војске против нас Трачана? Зар нисмо и ми хришћани? Боље би нам било да се сложимо и да ослободимо Сремско острво из паганских руку“. Овако пише Ђорђе Сремац који је Србе добро познавао и ценио. Он их је звао Трачанима и овако је упозоравао Перењијеве људе да их не нападају:
    О ви будале, мислите о себи као да сте лавови, о сатрће вас они Трачани. Зар не знате да ја пишем њихове молбе? И ја сам из њих разумео какве војнике има онај Црни човек, јер већ има под собом палатина и ризничара, војводу Суботу. И зар нисте чули да је надвладао Валентина Терека? Зар нисте чули да је лишио главе велеможног Ладислава Чакија и да је читаву његову чету оборио на земљу? И твој господар Петар Перењи, већ је кривоклетник те неверан и несталан према краљу Јовану, јер (мислиш) да ми не знамо да сте били код краља Фердинанда и да сте издали краља Јована“. Сем што је био римокатолички свештеник, дворски каноник и пратилац краљева, о овом Ђорђу Сремцу из Сремске Каменице, чији је отац био гостионичар, не зна се много, па ни које је био народности. Знао је и мађарски и српски језик, а књига му је написана на не баш савршеном латинском –језику комуникације у ондашњој Угарској. О преласку православног Цара Јована на страну аустријску, преговоре су водила двојица римокатолика: у име цара Јована фрањевац из Илока Фабијан Литерат, а у име Фердинанда племић Јован
    Хоберданец од Залатнока. Кад је Запоља сазнао да је Цар Јован Ненад прешао Фердинанду, заплакао је. Цар Срба, о коме су записали да је био човек од врлина, није био и најбољи дипломата, па је свом великом противнику Валентину Тереку одмах јавио да њихово непријатељство престаје, јер су сада обојица присталице Фердинандове. А Терек је своме човеку на то рекао: „Добро је; сада ће умрети од моје руке“. Тако је и било. Али пре тога, Фердинанд је успео преко Валентина Хоберданеца да приволи српске војнике, главаре и народ да се закуну да ће у случају погибије Цара Јована остати верни „нашем природном и милостивом господару Фердинанду“.Фердинанд Хабзбуршки је знао шта ће се догодити и осигурао се. Отимање два претендента на угарски престо око Јована Ненада није било безразложно: по војној снази својих трупа (десет до петнаест хиљада војника) он није заостајао ни за Фердинандом ни за Запољом. Сваки губитак људства брзо је попуњавао јер су му Срби хрлили из крајева под Турцима. Али, упавши у маказе између Запоље и Фердинанда, Цар Јован није могао даље да самостално води своју акцију. Када је Фердинанд кренуо војску на Угарску, којом је господарио Запоља, Јован Ненад је, на Фердинандов позив и уз упозорење да се чува јер му спремају смрт, пошао да овога дочека у Будиму. На томе путу, у Сегедину, на своме терену, био је смртно рањен из заседе док је шетао улицом у обичном кућном оделу („гримизном и пурпурно-павом“, како пише Ђорђе Сремац) без панцира и оклопа. Однесоше га у склониште у село Торњош крај Суботице. То буде јављено Валентину Тереку, који је у међувремену био прешао на Запољину страну. Овај брзо стигне у Торњош и одсече главу Цару Јовану. Погибија Цара Јована прослављана је међу Запољиним присталицама звоњавом црквених звона, благодарењем у црквама и пуцањем из топова. Глава Јованова однесена је Запољи у Будим где јој је приређено сурово ружење пре но што је бачена у Дунав. Ђорђе Сремац дао је веома живописан опис погибије и посебно церемоније са главом Јована Ненада. Део српског народа из Бачке прешао је тада у Срем са Радославом Челником, највишим заповедником у војсци Јована Ненада. Али крај у којем је цар Јован ратовао и владао, задржао је српски карактер. Јован је био одлучан у ставу да су само Срби способни да од Турака бране ове крајеве. Историчари, и Алекса Ивић и Душан Ј. Поповић, сматрају да је заслуга цара Јована у томе што је ударио основ каснијем посебном привилегијалном положају Срба у Угарској, односно у Аустрији. То њихово мишљење је било више израз потреба политичког тренутка када је у Југославији оживљавана идеја о Војводини, него дубље промишљање о улози Јована Ненада. Цар Јован је бесумње допринео афирмацији Срба, њиховом опстанку и слави српскога имена у стародревним српским крајевима Угарске. Његови шајкаши су после његове смрти успели да на Дунаву код Будима пробију турску блокаду и стигну до Коморана. Тамо су се утврдили и увећали. Служили су верно Хабзбурговцима кроз векове. Али циљ Јована Ненада није била Војводина у Угарској или Аустрији него српско царство. Врли јунак није изгубио главу ни на мегдану а ни у бици, него је мучки убијен тек пошто је потпао под заштиту краља Фердинанда. Било је то типично политичко убиство које је ишло у рачун и једном и другом краљу, јер је њиме политички и војно маргинализована улога Срба. Ипак, мучко убиство Цара Јована и усековање главе дају овој личности иконографски ореол страдалника и праведника. Он је својом жртвом послужио својој идеји. Само зато што му се тачно не зна порекло, цар Јован Ненад је као историјска личност омаловажаван у српској култури и историји. О њему је, поводећи се за хроничарем грофом Ђорђем Бранковићем и за мађарским историчарима, са потцењивањем писао већ Јован Рајић у својој Историји назвавши га славољубивим лажљивцем, односно нелегалним претендентом на престо српских деспота. Рајић је, на основу мишљења грофа Ђорђа Бранковића, указао да је Јован био црногорског порекла и да је потицао из фамилије Ангелине Бранковић, супруге деспота Стефана Бранковића. Ако је тачно оно што је запазио енглески посланик да је Јован говрио о своме царском пореклу, и што је о деспотским претензијама Јовановим и тамном пореклу писао Јован Рајић, могло би се све то доводити у везу са тајанственом повести о слепом Гргуру Бранковићу и његовој жени која је, по Рајићу, била грчка принцеза из Епира, Теодора Кантакузина. По грофу Ђорђу Бранковићу и Рајићу, Змај Огњени Вук, први Србин који је од угарског краља примио титулу српског деспота, није био ни ванбрачни ни једини син слепог Гргура Бранковића (који је као монах умро у Хиландару) како то званична историја данас тврди, него је Гргур имао још два сина: Лазара и Григорија. Немајући изворних историјских доказа о њима, историчари су прогласили њихово непостојање. Легендарности Јована Ненада допринео је и опис његовог физичког изгледа и моралног лика. Алекса Ивић овако пише о њему:
    Црномањаст, орловског носа, средњег раста, витког стаса, оштрог ума, љубазан, слаткоречив и убедљив, енергичан, неуморан, врло моралан и побожан. Ноћу је два сата спавао, а трећи сат се молио Богу тако да је трећину ноћи проводио у молитви. На телу је имао једну црну пругу у ширини једног прста, која је почињала код десне слепоочнице и ишла у правој линији све до стопала десне ноге. Та црна пруга је појачавала у очима савременика тајанственост његове личности. Овај човек је причао људима да се зове Јован Ненад и да га је Бог послао с неба да ослободи народ од Турака. Предан православној вери до мистичног заноса, Црни Човек је успешно ширио око себе веру и наду у могуће спасење. По мађарском историчару Иштванфију, Цар Јован Ненад је имао сјајну управу и послугу. „Понашао се као владар, имао је телесну гарду, даривао је племство поседима“. Имао је добре сараднике. Генерални капетан је био Радослав Челник, а војвода Субота Врлић му је био палатин (заменик цара) и ризничар (благајник). Дипломатску службу за Цара Јована обављали су илочки фратар Фабијан Литерат и Ирижанин Јован Долић. Иако записи савременика и историчара дочаравају романескну причу о цару Јовану, у српској књижевности није написана епопеја о овом делу српске историје у којој је Јован Ненад био главни али не и једини изванредни јунак. Његов саборац Радослав Челник, који га је надживео, ушао је у народну песму као „од Сријема Рајко“ или „Рајко војвода“ можда баш зато што је поживео дуже и што је наставио да дели несрећу са српским народом у Срему под Турцима и после пропасти Јовановог подвига. Романтичарска трагедија у стиховима Цар Јован Мите Поповића, објављена 1891, дала је бледу слику оног времена и личности. Детаљ о Баноштру и Черевићу, који су се нашли у српском царству Јована Ненада, потврђује да су житељи ових места у Краљевини Угарској били православни Срби. Природно је да је цар Јован ишао онима који су га радо дочекали и пружили му подршку. Између предаје Турцима у лето и освајања Цара Јована у јесен исте године није могло доћи до промене становништва у овим местима. Могуће да су неки и били пребегли у Бачку, али су се онда вратили са Царем Јованом и могли су да му буду од велике помоћи. Свакако да је и географски положај ових места, Баноштра и Черевића, утицао да надарени војник, какав је био Јован Ненад, баш овде пређе Дунав. Баноштар и Черевић налазе се између два велика војна утврђења на Дунаву: Петроварадина и Илока. Били су погодни као полазиште за ширење војних операција. И раније и касније служили су као врата кроз која су пролазиле војске и покрети народа. Из Баноштра се најкраћим путем из Подунаља стизало у Митровицу и на обалу Саве, а одатле је пут водио у јужне српске земље. Са висова око Баноштра цар Јован Ненад је могао угледати обрисе планинских врхова и градова у Србији и Босни. После погибије Јована Ненада 26. јула 1527. године, Турци су опет ушли у Баноштар и Черевић. Али ту није био и крај ћудљивим догађајима у Срему у првој половини 16. века. Промена царства у Срему и у другим јужним областима Угарске Краљевине није одмах значила крај немира и ратова у овим крајевима. Као после великог земљотреса, тло се смиривало још много година. Удова деспота Јована Бранковића, са својим малолетним сином из другог брака Стеваном Бериславићем, није дочекала продор Турака у Срем 1521. године у престоном граду Купинику, него је побегла у Славонију на посед Бериславића. Ова деспотица Јелена била је из чувене српске породице Јакшића чија је рођена сестра Ана, удата за литванског великаша Василија Глинског, била баба по мајци руског цара Ивана Грозног. Име овог цара треба разумевати као Иван Силни, попут имена Душан Силни. У руском језику глагол грозить значи претити, угрожавати. Мајка Ивана Грозног такође се звала Јелена као и њена тетка, српска деспотица. Пошто су се Турци брзо повукли из Срема, деспотска породица се вратила 1522. и затекла разорене градове: Купиник, Земун, Барич, Митровицу, Сланкамен, Беркасово, Карловце, Каменицу, Петровардин, Черевић, Илок. Биле су узалудне четворогодишње молбе деспота Стевана краљу Лајошу II да пошаље помоћ за обнову градова и утврђења – државна каса била је празна. Краљ и угарски великаши нису се спремали за рат. Када је 1526. пао Петроварадин и остала места у
    Срему и Подунављу, млади деспот Стеван је био у Пожеги са краљевим налогом да штити Славонију. Није подржао покрет Јована Ненада, али и он је преговарао са Фердинандом, добио многа обећања и, као и Јован Ненад, у лето 1527. кренуо је ка Будиму да дочека будућег угарског краља чијем крунисању је и присуствовао. Међутим, како ни тада није добијао тражени новац за одбрану, он почетком 1529. године повуче своју војску из градова Бача и Фелеђхаза те их Турци одмах заузму. Деспот и мати му због тога буду оптужени за издају и Јован Хоберданец, исти онај племић који je, у Фердинандово име, преговарао са Царем Јованом, ухапси деспота и матер његову и баци их у тамницу. Деспот успе некако да се избави из ропства, побегне у турски табор, пријави се султану и понуди у службу. Султан га прими и преда му на управу раније поседе у Срему и Славонији. Деспот је потом давао помоћне чете Турцима, а Турци су га заклањали од Фердинандових чета. Султан је био склопио споразум са Јованом Запољом и признао га за краља Угарске. Већ помињани Фердинандов присталица Јован Хоберданец, за кога историчар Душан Ј. Поповић пише да је у оно време био човек који је готово пресудно утицао на живот нашега народа, покушао је да убије Запољу, али је био савладан, свезан и потом удављен у Дунаву. Деспот Стеван је, и после свега, опет покушавао да се приближи Фердинанду, али безуспешно. Султан Сулејман је већ био на путу за Угарску и деспот га дочека са двеста коњаника у Осеку и прикључи му се. Наш историчар каже да се не зна зашто је дошло до сукоба деспота Стевана и босанског санџакбега Хусрефа у којем је овај убио деспота почетком 1535. године. Млади српски деспот Бериславић, по оцу из племићке римокатоличке породице са поседом у околини Славонске Пожеге, бранио је, са мајком, деспотицом Јеленом, деспотовину и од Турака и са њима. Савременик деспота Стевана, латински писац Бартоломеј Георгијевић, такође из Подунавља као и Ђорђе Сремац, али присталица цара Фердинанда, оштро је осудио деспота као „срамотан пример“ зато што је „тај деспот или, ако волиш, господар Србије“ … „склопио савез са босанским санџаком“. Георгијевић је ватрено заступао идеју слоге хришћанских народа и владара у борби против Турака. Ово „господар Србије“ треба разумети у складу са чињеницом да су од 16. века па надаље, како наводи историчар Душан Ј. Поповић, Срем и Славонија на картама обележавани као Rascia, тј Србија. Цела десна обала Дунава је на мађарском називана Рацорсаг (српска држава). Следећи деспот био је Павле Бакић, српски великаш и пожртвовани војсковођа цара Фердинанда који је са породицом дошао из области око Аранђеловца. Изгубио је два брата у борбама против Турака. Павле је погинуо у бици ког Горјана, недалеко од Ђакова 1537. године, исте године када је и добио титулу деспота. До Срема није ни стигао, а не зна се ни да ли је до њега стигла вест о дарованој му деспотској титули. После Бакића предводио је Србе у борби против Турака Стеван Штиљановић који је у ове крајеве прешао из Паштровића у Црној Гори и боравио прво у Морoвићу, а потом био кастелан града Шиклоша. Легендарном двомесечном одбраном опседнутог славонског града Валпова 1743. године (који Турци „јако птицу уловише“ како о томе пише Јован Рајић) командовао је Штиљановић. Сами Турци су се дивили херојској одбрани града. Штиљановић је, и као витез и као народни доброчинитељ, од народа и Цркве овенчан светачким ореолом.
    (извадак)

    Вера МИЛОСАВЉЕВИЋ
    (ЦРКВА У БАНОШТРУ, Срем. Карловцо-Ниш, 2014)

    Одабрао и приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Мистериозан „Црни човек“ Јован Ненад, последњи српски цар

    http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/82227/poslednji-srpski-car

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЈОВАН НЕНАД ЦАР вођа Срба у Бачкој и Банату (— 26/7 1527). Послије битке на Мухачком Пољу 29/8 1526, у којој је султан Сулејман потукао војску угарског краља Људевита II, и у којој је и краљ погинуо, заузели су Турци и спалили пријестолницу Угарске Будим, те су се преко Бачке вратили у Турску. Тек што се главна турска снага повукла из Угарске, појавио се на челу једне одабране српске чете човјек, који је успио да за кратко вријеме протјера заостале Турке из Бачке и из једног дијела Баната и Сријема. Глас о појави овог необичног човјека ширио се муњевитом брзином. и Срби су са свих страна долазили у његов логор, који је убизо бројио око 15.000 ратника. Савременици су звали овог српског војсковођу Црним Човјеком, ради црномањастог лица, а он је о себи тврдио, да је царског подријетла и, да би ово што видније истакао, називао се царем Ј. Н. Сједиште му је било у бачкој варошици Сабатки, данашњој Суботици, коју је утврдио и снабдио посадом којом је управљао царев палатин Субота Врлић. Ј. Н. је, по примјеру маџарском и турском, уредио читав двор (имао је свог палатина и своју јањичарску гарду). Угарска је у то вријеме била подијељена у двије странке, у странку шурјака погинулог краља, Фердинанда I Хабсбуршког, и у странку краља маџарске крви Ивана Запољу. Ј. Н. је најприје био пристао уз Запољу али је убрзо прешао Фердинанду. Запоља је имао под својом управом цијелу Угарску, а Фердинанд се у Аустрији и у Чешкој спремао, да оружјем отме Угарску од Запоље. Запоља је настојао, да се прије доласка аустријско-чешке војске разрачуна са Ј. Н. Прву Запољину војску побиједио је Ј. Н. почетком априла 1527, а другу Запољину војску крајем априла исте године. 21/6 сукобила се трећа Запољина војска са Ј. Н. у Банату, код мјеста Szegyfalu. Коњица Ј. Н. потукла је Запољину коњицу, али је Запољина пјешадија нанијела осјетне губитке Ј. Н., 8.000 његових пјешака погиннло је у борби. У то се Фердинанд кренуо на Запољу, и позвао је Ј. Н., да му пође у сусрет и да се код Будима сједине. Ј. Н. се брзо опоравио од овога пораза и пошао је у сусрет Фердинандовој војсци. Уз пут је стигао у Сегедин, у коме се налазило потајних Запољиних присталица. Ту је 26/7 1527. извршен атентат на Ј. Н. Неки Себастијан Вид смртно га је ранио, када је пролазио сегединским улицама. Срби су однијели свог полумртвог вођу у оближње село Торњош, гдје га је у агонији нашао Валентин Терек и одсјекао му главу. Запоља је приредио параду и молитве у славу овог догађаја, али му је радост била кратког вијека. Његова снага била је сломљена ударцима, које му је нанио Ј. Н. те је Фердинанд, без озбиљног отпора, ушао у Будим и заузео цијелу Угарску.

    А. Ивић.

    ИЗВОР: Проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО -ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА, И—M
    ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    „Цар” Јован Ненад

    Изузетна појава у басену Подунавља у првим месецима после Мохачке битке била је појава цара Јована Ненада или Црног човека, како су га савременици звали. Та појава је слика моралне и духовне забуне у којој су се налазили народи Подунавља, непосредно после Мохачке битке. Појава Црног човека у Бачкој, Банату и делу Срема наставак је социјалног нереда у панонском простору започетог још устанком Ђерђа Доже 1514. године. Као и тај устанак, покрет Црног човека окупио је ниже социјалне слојеве, бројне скитнице и бескућнике који су лутали Панонијом тражећи спас пред турским нападима. Мада се идејно везивао за традицију српских деспота, покрет Јована Ненада је своје саборце, поред Срба, налазио и међу Мађарима и Румунима који су потицали из истих социјалних слојева као и побуњени Срби. Појава Црног човека као месије који спасава народ од Турака била је слика дубоког безнађа панонског човека у данима након мохачког пораза.
    У војсци Јована Ненада било је 15.000 људи и она је представљала значајну снагу у унутрашњем рату који се водио у Угарској. Како би Црног човека привукао на своју страну, Фердинанд Хабзбуршки му је обећао титулу деспота. Средиште покрета Јована Ненада налазило се око Суботице, а извесно време његова војска контролисала је Бачку, Банат и део Срема. Оштрица покрета Јована Ненада била је усмерена против племства, а у сукобу са устаницима погинуо је истакнути угарски феудалац Ладислав Чаки (Csaky Lajos). Значајне личности у његовој војсци били су Субота Врлић, Челник Радослав и поп Васиљко. Секретар Јована Ненада и његов изасланик био је Фабијан Литерат. Јула 1527. године покрет Јована Ненада ближио се свом крају. Угарски феудалац Валентин Терек (Torok Balint) одсекао је главу Јовану Ненаду, а његове војсковође расуле су се широм Паноније, уплићући се у већ постојеће сукобе.
    Српски феудалци у Угарској непријатељски су се односили према покрету Јована Ненада. По духу и по вредносном систему, они су били угарски племићи, а по тадашњим схватањима сталешка припадност била је примарна веза међу људима.
    Сукоб претендената на угарски престо, турски походи и расељавање народа као последица тих похода били су слика Угарске у првим годинама после Мохачке битке.
    Српски и угарски феудалци, као и српски и мађарски народ, били су учесници заједничке трагедије хришћанства на просторима Паноније.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, ИX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    У Будимпешти објављена студија доц. др Бориса Стојковског

    Цар Јован Ненад: живот, дело и наслеђе Црног Човека

    У издању Српског института у Будимпешти, Филозофског факултета у Новом Саду и Историјског архива Суботица, објављена је студија о Цару Јовану Ненаду, који се на историјској позорници Угарске појавио после Мохачке битке 1526. године и током једанаест месеци представљао значајни политички и војни фактор

    Књига др Бориса Стојковског, доцента на Одсеку за историју Филозофског факултета у Новом Саду, бави се личношћу и покретом „цара“ Јована Ненада, који је у турбулентним временима после Мохачке битке у Угарској представљао значајни политички и војни фактор, како према Османлијама, тако још у већој мери у грађанском рату између два претендента на угарски престо – Јована Запоље и Фердинанда I Хабзбурга. У другом делу књиге, аутор је пажњу посветио историјском наслеђу, односно перцепцији Јована Ненада и његовог покрета у XIX и XX веку. У фокусу његовог истраживања у овом делу књиге су активности на подизању споменика Цару Јовану Ненаду и његовим сарадницима у Суботици 1927. године, као и личност и доба Јована Ненада у српској и мађарској књижевности и публицистици. Како у рецензији ове студије пише др Александар Р. Крстић, научни сарадник историјског института у Београду, миустериозна личност Јована Ненада, харизматског вође који се издавао за наследника византијских царева и српских деспота, и који је око себе окупио бројне присталице и организовао снажан, претежно српски војни покрет у Угарској, привлачила је велику пажњу савременика, али и модерних историчара, књижевника и публициста. Захваљујући томе, о Цару Јовану Ненаду и његовом покрету остала је релативно богата и разнолика изворна грађа, на основу које је настала и бројна историографска литература, првенствено у Мађарској, Југославији, односно Србији, и Румунији. Током својих вишегодишњих истраживања ове теме, доц. др Борис Стојковски је уложио велики труд да проучи бројне и разноврсне документарне и наративне изворе, настале на латинском, немачком, француском, енглеском, италијанском, шпанском и другим језицима, ван архивске збирке, доступне путем интернета, анализирао оригиналне документе. Захваљујући великој ерудицији и акрибији, др Стојковски је веома успешно обавио своја истраживања. Др Крстић посебно истиче чињеницу да је аутор књиге пронашао и искористио и неколико докумената на које у ранијој историографији није била обраћена пажња. Осим тога, као посебну вредност истраживања др Стојковског треба навести његов архивски рад у Историјском архиву у Суботици, где је проучио велику грађу посвећену подизању и откривању споменика Цару Јовану Ненаду и његовим главним сарадницима у овом граду 1927. године. Књига др Стојковског написана је јасним и прецизним језиком и поседује све квалитете добре историографске монографије. Она је значајан допринос не само српској, него и историографији средње и југоисточне Европе, закључује др Александар Р. Крстић.
    Други рецензент студије, др Ђура Харди, истиче да је поред минуциозног коришћења извора, што је темељ методологије историјске науке, Стојковски користио и бројна дела домаће и стране историографије, консултујући све релевантне ауторе који су, директно или индиректно, везани за тему ове књиге. Ревалоризујући и релативизујући низ досадашњих закључака, али инкорпорирајући нека до данас етаблирана дела историјске науке и ставове значајних историчара, аутор је заокружио ову тему. Вредан део рукописа ове књиге је и рецепција Цара Јована Ненада изражена пре свега кроз подизање споменика у Суботици, али и кроз одјек овог догађаја у штампи. Аутор је у ту сврху прегледао бројну архивску грађу и донео велики број нових података. По први пут на једном месту су обрађена и књижевна дела која дају специфичну слику Цара Јована Ненада и његовог покрета.

    РЕЧ АУТОРА СТУДИЈЕ

    Аутор књиге, доц. др Борис Стојковски, истиче да је рад на овој књизи представљао и представља фазни резултат на истраживању за неколико пројеката.
    „Први, који је трајао до 2011. године носио је назив Извори о историји и култури Војводине. Руководилац је био проф. др Дејан Микавица. Други пројекат, као и први финансиран од стране министарства просвете, науке и технолошког развоја Владе Србије носи назив Војвођански простор у контексту европске историје (бр. 177002). Његов руководилац је проф. др Владан Гавриловић. Ова књига је фазни резултат за истраживање и на два покрајинска пројекта. Први, завршени пројекат, носио је назив Средњовековна насеља на тлу Војводине, историјски процеси и догађаји, а други, и даље актуелни је Интеракција култура, економски токови и социјалне структуре на тлу Војводине као историјски процеси дугог трајања. Руководилац на оба пројекта је проф. др Ђура Харди. У оквиру ова два пројекта која је финансирао и финансира Покрајински секретаријат за високо образовање и научноистраживачку делатност (раније Покрајински секретаријат за науку и технолошки развој) део истраживања за књигу је спроведен и на истраживањима у Будимпешти. Током низа студијских и истраживачких боравака у Будимпешти, али у оквиру програма стипендирања Мађарске академије наука Domus Hungarica вршено је систематско истраживање и прибављање извора и литературе за ову књигу. Мађарски национални архив, Државна библиотека Сечењи, Библиотека Мађарске академије наука, потом Библиотека Универзитета „Лоранд Етвеш”, Библиотека Централноевропског универзитета, била су места на којима је годинама пажљиво прикупљана грађа и консултована релевантна литература. Године 2015. читав једномесечни боравак у Будимпешти, у овиру стипендије Domus Hungarica био је посвећен истраживању о Цару Јовану Ненаду и његовом покрету. У оквиру других истраживачких боравака, 2016, односно 2017. године, којом приликом су биле проучаване српско-угарске везе, такође је спроведен важан део истраживања за израду ове монографске публикације“ наглашава доц. др Стојковски у свом предговору овој студији.

    Доц. др Борис Стојковски

    Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, бр. 10/2019.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Легендарни српски Цар из Липове

    ЈОВАН НЕНАД (? — 1527)

    У бурним временима, насталим после Мохачке битке, 1526. године, у општем расулу и ратовима за наслеђе угарског престола, у опустошеним крајевима јужне и југоисточне Угарске, израстао је ослободилачки покрет српског народа. На његово чело стао је Јован Ненад. Наш познати историчар Иларион Руварац га је окарактерисао као „најјачу фигуру наше прошлости тога доба“. За врло кратко време постао је изузетно значајан, ако не и пресудан чинилац на панонском тлу, око чије су се наклоности отимала оба претендента на упражњени угарски престо – император Фердинанд Хабсбуршки и ердељски кнез Јанош Запоља.
    Српски народ у Угарској је у Ненаду добио правог предводника, с којим је ступио на отворену политичку сцену средње Европе, битно утичући на односе снага на читавом панонском подручју. Привлачио је пажњу дворова од Цариграда до Париза и Лондона, од Рима до Варшаве, Москве. Чувени мађарски историчар Јене Сентклараји је у Јовану Ненаду, још пре пуног века, видео „револуционарног народног вођу“. Сем српског, покренуо је и румунски народ, првенствено делујући против турске опасности, у крајњој линији у интересу хришћанске Европе.
    У латинским изворима назван „Црни човек“, Јован Ненад био је тајанствена личност, о коме су кружиле фантастичне и мистериозне приче. Према тврђењима људи који су имали контакте с њим, био је „оштроуман, убедљив и слаткоречив“. И сам је доприносио да се око њега створи мистерија. Не могавши ништа поуздано да сазна о Ненадовом пореклу, посланик енглеског краља, Валоп је записао: „Не зна се ни где је рођен, ни где је одгајан, већ само да га је Бог послао“. Његов хроничар Ђорђе Сремац тврдио је да је Ненад „од ердељске стране, од Липове“.
    Поједини писци из каснијег времена тврдили су да је директан потомак српских деспота, зетске властеле Црнојевића, византијске царске породице Палеолога итд. У исто време, међутим, колале су приче да је „веома ниског, мрачног порекла, из друштвеног талога“.
    Мађарски историчар Имре Санто је покрет Јована Ненада поделио на три етапе: антитурску (од октобра до краја 1526), антифеудалну (почетком 1527) и наступање у савезу са надвојводом Фердинандом (од фебруара до јула 1527).
    Успевши да у области Липове и Банатске Црне Горе окупи неких седам хиљада војника, највећим делом Срба, Ненад кога је народ гледао „као нешто надземаљско и прилазио му као свом пророку“, кренуо је у ослободилачки рат против Турака.
    За Ненада се први заинтересовао Јанош Запоља и позвао га у Токај.
    Овде му је Ненад положио заклетву. Запоља му је поверио да од Турака брани јужне територије, као и област између Дунава и Тисе. И тада, пошто је добио дарове и наоружање, Запоља „му заповеди да одјаше, преко Тисе у опустелу земљу Бачку“.
    Склапање савеза између Запоље и Ненада забринуло је бечки двор.
    Угарска краљица – удова, Марија Хабсбуршка, у писму брату, цару Фердинанду напомиње да „Црни жовек“ има петнаест хиљада људи и да их се свакодневно све више збија око њега.
    Ненад је војску организовао у суштини на српским традицијама, уз одређене турске утицаје. Јована је као лична гарда, чувала јединица од 600 јаничара.
    Остварујући договор са Запољом, Ненад је запосео подручје до Тамиша и Бачку. Пошто је од Балинта Терека одузео Сабадку, овде је преместио свој штаб. Убрзо је освојио град Чому у Тамишкој жупанији у власништву Ласла Чакија и Сегедин. У зиму 1526/27, прешао је Дунав и запосео у Срему утврђења Черевић и Баноштор. Процењује се да је имао између 14 и 15.000 војника под оружјем, од чега између 1.300 и 1.400 коњаника. По општем мишљењу, имао је најбољу и најорганизованију војску на панонском подручју.
    У оваквим околностима Ненад се прогласио царем, а за престоницу изабрао Сабадку. Себе је прогласио „императором Константинополиса“. За палатина и благајника именовао је Суботу Врлића, по коме је престоница,
    Сабадка, добила име Суботица. На чело војске поставио је генералног капетана, Челника Радослава. За послове везане за дипломатску активност поставио је властелина Јована Долића из Ирига и фрањевца Фабијана Литерата из Илока.
    У суштини, Цар Јован Ненад повео је борбу за српско национално ослобођење, односно желео је да спречи феудално помађаривање слободних српских сељака. Основни циљ покрета била је борба против страних завојевача и угњетача, за своје породице и огњишта, за боље услове живота.
    Ово су речи мађарског историчара Имреа Сантоа, изречене у студији о
    овом великану српске историје. Устаници су заузимали велепоседничке дворце и узимали стоку под изговором да ту земљу племићи нису били кадри да одбране од Турака. У продорима у дубину Угарске допирао је до Кечкемета и Халаша. У покрет је желео да увуче и српску аристократију.
    У том циљу, у Темишвару се састао са водећим српским племићима Павлом Бакићем, Петром Петровићем и Марком Јакшићем, али без успеха.
    Хроничар Ђорђе Сремац ово је прокоментарисао: „Мађарски рацки великаши ни сами нису могли да поднесу да Црни човек завлада“. Српско племство једнако се према Ненаду односило као и мађарски великаши.
    Из стратешких разлога, Ненад напушта Суботицу и штаб премешта у Сегедин. Истиснувши мађарску посаду из овог града, који је доминирао Потисјем и Поморишјем, Ненад је могао лакше да координира акције своје војске.
    Племство из јужне Угарске је листом било против Heнадa, тражећи од Запоље да га се ослободи. У исто време, опасност од напада Турака с југа се повећавала. То је нагнало Ненада да излаз потражи у савезништву са надвојводом Фердинандом. До новог савеза дошло је посредством Павла Бакића. Поред поклона, Ненаду је обећана „Рацка деспотовина“ а добио је симболе власти: црвену чоју, златну заставу, трубу и раскошну кочију. Том приликом му је додељена титула „ilustris“. На Ненадов двор Фердинанд је послао Јаноша Коберданца, као свог посланика.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НАСТАВАК:

    Фердинанд је Ненаду поверио задатак да на границама задржи турске упаде и да, полазећи од Сегедина, спречи ердељске јединице да се прикључе Запољи.
    Упркос свему, Запоља је настојао да Ненада врати у своје редове.
    Пошто убеђивања нису успела, покренуо је крсташки рат против „лопова и ниткова“. На чело војске поставио је ердељског војводу Петера Перењија.
    За зборно место изабрао је град Ђулу. У Ердељу је покренут феудални државни апарат да грађанство саских вароши и жупанијско племство с оружјем упути против устаника.
    Кнез Перењи је, очигледно, потценио снагу војске Јована Ненада. Не сачекавши војску из Ердеља, увео је у битку само сопствене јединице.
    Пошавши са 12.000 војника, Перењи је из Ђуле кренуо преко Мориша, утаборивши се у близини Селеша. У том тренутку Ненад је упутио поруку Перењију „да би било боље када би се господар, са оружаним људством сакупљеним против нас, ујединио с нама да бисмо заједничком силом ослободили сремску област из руке Турака“. Пошто су добили негативан одговор, устаници су априла 1527. године, изненада напали Перењијеву војску и катастрофално је поразили. Бежећи испред Ненадове потере, Перењи је нашао уточиште у Надлаку у дворцу војводе Марка Јакшића.
    Перењи, међутим, није одустајао од намере да се обрачуна са Ненадом. Почео је да окупља војску у Деви на Моришу. Изгледа да су уствници имали намеру да га овде нападну, како би предухитрили нови контранапад ердељске војске. У том циљу Ненадова војска је, продирући долином Мориша ушла у област Хацега, доспевши до Сасшебеша.
    Упркос свему, Запоља је покушавао да приволи Ненада да стане на његову страну. Мисија коју је упутио Ненаду у Чому није успела. Остао је и даље на страни Фердинанда.
    У писму од 23. јуна 1527. године, Фердинанд је поручио Ненаду да војска креће Будим, он „нека остане на своме месту и спречава Турцима, Ердељцима, Сикуљцима и Сасима да притекну у помоћ Запољи“.
    За то време Запоља се припремао за одлучујући обрачун са Ненадом.
    У том циљу отпочео је агитацију по Ердељу против њега, тврдећи да је дошљак „који је упао у Угарску, узео шта је туђе, лупеж је и разбојник“.
    На чело војске је поставио поново Перењија и великовардског бискупа Имреа Цибака. Војску је појачао Румунима из источног Баната и Ердеља.
    Прешавши Мориш, улогорили су се код Сеђфалуа. До битке је дошло 21. јуна 1527. године, када је Ненадова војска потучена до ногу. После битке, на бојишту је остало око 8.000 војника, а Ненад је успео једва да извуче живу главу. Био је то почетак краја Јована Ненада и његовог царства.
    Овакав исход битке поколебао је редове Ненадове војске, али упркос томе, Фердинанд му је поручио, 7. јула 1527. године, да крене из Сегедина и својом војском пробије се до Будима Тамо би се нашли и заједнички напали престоницу Угарске. Желећи да спречи овај план, Запоља је покушао, последњи пут, да на своју страну привуче Ненада. У том смислу користио је посредништво француског посланика у Бечу, Ринкона и хрватског кнеза Крсту Франкопана. Како посредништво није успело, Ненад се припремио да 20. јула 1527. године крене на Будим. У међувремену, Запоља је припремио војску, поставивши на чело тамишког великог жупана Имреа Цибака, световног поседника бискупије у Великом Варадину. Покренуо је и племство у области Карансебеша и Лугоша. Пошто се утаборио код Арада, прешао је Мориш и у бици близу Сегедина потукао Ненадову војску. Ненад је био тешко рањен, па су га његови највернији саборци однели у Торњош. Сазнавши за ово, господар Суботице Балинт Терек је убрзо дошао у ово село на челу одреда од 300 коњаника Пошто је Ненаду лично одсекао главу, однео је у Будим, 26. јула 1527. године и предао Запољи.
    Запоља и његови следбеници су одахнули. приредили су велико славље. Од преостале војске Јована Ненада, највећи број пристао је уз Челника Радослава, а мањи број уз попа Васиљка, али су се и они убрзо разишли.
    Борба Јована Ненада био је најснажнији покрет који су Срби водили на тлу Панонске низије у средњем веку. У суштини је имао антитурски карактер, али и антифеудални, једнвко уперен против мађарског и српског племства. У магловитој визији имао је стварање самосталне српске деспотовине на територији јужне Угарске и ослобођење Србије.
    Цару Јовану Ненаду није била примарна борба против Мађара, која
    му је била намвтнута, већ против Турака, који су угрожавали слободу, како његовог, тако и мађарског народа. То је представљало и одбрану Мађарске.
    Угарско и српско племство, одбијајући учешће у овом општенародном покрету, где су поред Срба делимично били укључени Румуни и Мађари, показало је да није схватило потребу одбране од отоманских завојевача.
    Изнурена гушењем устанка Доже Ђерђа, мохачком катастрофом и борбом за наслеђе престола, Угарска је убрзо лако постала пленом турских освајача, који су поново кренули у ратне походе. Зауставили су се тек пред зидинама Беча.
    Упрскос трагичном завршетку, општенародни покрет Јована Ненада, који је за кратко време створио државну творевину, неопозиво је поставио на дневни ред историје статус српског народа на панонским просторима.

    Извор: ЗНАМЕНИТИ СРБИ У РУМУНСКИМ ЗЕМЊАМА, Нови Сад, 1993.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top