Portal Poreklo objavljuje feljton Miodraga Nedeljkovića „Ko su Šumadinci“, koji je prvi put publikovan 2001. godine u dnevnom listu „Glas javnosti“
Ratom i verom podeljene porodice
Ponešto ipak ostaje u trajnom sećanju mnogih generacija
O svakom čoveku se može napisati pripovest. Uostalom, zar naučnici ne tvrde da je čovek kosmos u malome. A ako se to može napisati o pojedincu – šta se, tek, može napisati o jednoj porodici ili plemenu! O naseljima i da ne govorimo… To je beskrajan posao. Pa ipak, u tom beskraju, ima činjenica koje ostaju. One su ponekad čudne, teško shvatljive, nelogične i, na žalost, nepobitne.
U seobama, koje su po pravilu nasilne, prekinu se mnoge niti. Raziđu se najrođeniji, prekinu se kumstva i pobratimstva. Oni koji ostanu, po nečemu upamte one koji su, za njih neznano kuda, otišli. Oni koji odu, najčešće pamte samo mesto iz koga su se iselili. Već u sledećem naraštaju raskidi su tako veliki da se glavnina sećanja i na jednoj i na drugoj strani sve više briše.
Međutim, ponešto ostaje u trajnom pamćenju.
Primer zlehude sudbine u poslednja dva veka nalazimo u porodici Pačariza, koja je seobom razdvojena. Jedan deo ove porodice se prilikom Karađorđevog pohoda na Sjenicu i Suvodol u maju 1809. godine, odlučio na seobu, jer su se plašili turske odmazde, budući da su pristali uz Karađorđevu vojsku.
Tako Pačarizi dođu u Borač. Dragić je zapisao da ih je posle Prvog svetskog rata u Borču bilo deset kuća, i da im je slava Sv. arh. Mihailo, a preslava Sv. arh. Gavrilo (26. jula), kao i podatak da su Pačarizi u starom kraju – Bihoru bili kumovi sa rodom Bioraca, sa kojim su došli u Šumadiju i održali do danas kumstvo.
U starom zavičaju, Bihoru, u selu Bioča (opština Bijelo Polje) Pačarizi su bili starinačko stanovništvo. Oni koji su posle Karađorđevog pohoda tamo ostali, primili su islam, i imali svoje posede (čiflike, tj. čitluke) u selima Bioči i Gojeviću na desnoj i Prijelozima i Lukavici na levoj obali Lima. Jedan deo Jelovice je pripadao njima, a stoku su izgonili na Belasicu.
Po svemu sudeći, matica Pačariza je u predelu Korita, gde je postojalo Paćar-selo u kojem su nekad živeli pravoslavni Srbi („Grci”, kako kazuju muslimani). Paćar-selo se danas zove Ličine – po islamizovanom rodu Ličina koji se početkom prošlog veka (a to je vreme Karađorđevog pohoda u ove krajeve) naselio ovde iz sela Trijebina kod Sjenice, i iz Paćar-sela isterao sa zemlje pravoslavne Srbe, među kojima i rod Karišika.
Srodnici i pravoslavnih i islamiziranih Pačariza su Kneževići (slava Sv. Vasilije) u Budimlji kod Berana, koji su se tu povratili, pošto su ih Vasojevići, koji su proganjali Srbljake i Bukumire, bili proterali u Sjenicu (početkom ovog veka ih je bilo tri kuće).
U Bioči, u delu sela koji se zove Zenice, i sad postoji mesto zvano Pačariska kulina, na kojem se vide razvaline kule. Za ove Pačarize se priča da su bili tako moćni, i samovoljni, „da ni Turci nisu smeli pevati prolazeći kroz Bioču”. Kada je u Prvom balkanskom ratu ovaj predeo oslobođen, Pačarizi u Gojeviću, koji su takođe islamizirani, ostanu (1967. godine ih je bilo osam kuća), dok su se njihovi srodnici, Pačarizi iz Bioča – iselili u Tursku.
Tako nešto se može desiti samo u narodu koji je bio prisiljen na seobe, ili izložen razjedinjavanju i pogromima, poput nas. Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da kad Srbi oslobode stari zavičaj, iz njega – pod sunce tuđeg neba – odu Srbi, njihov najrođeniji rod, koji su se u međuvremenu bili svikli na tuđina.
U istoj seobi kad i Pačarizi, takođe sa povlačenjem Karađorđeve vojske sa Sjenice, došli su i Lekići u Zagoricu. Kao sve pridošlice, nastanili su se na kraj sela, jer je središte već bilo popunjeno. Smestili su se sa glavnim imetkom u Poljima. Ova porodica, koja je posle Prvog svetskog rata imala više od dvadeset kuća, slavi Sv. Tomu, a došla je iz sela Grab kod Novog Pazara 1809. godine.
Danas je selo Grab nastanjeno jednom porodicom – Gudževićima, koji su islamizirani sredinom prošlog veka. Teško je danas sa pouzdanjem ustanoviti da li su Lekići u Zagorici i Gudževići u Grabu ista porodica po poreklu, ali i jedni i drugi odaju tužnu sudbinu našeg naroda sve do najnovijeg vremena. Lekići znaju otkuda su došli, ali ne znaju ko je ostao na njihovim starim ognjištima. Gudževići znaju da su odatle otišli Lekići, ali ne znaju kuda i šta je s njima. Tek, u Grabu, pak, ima pravoslavnih grobova koje Gudževići ne diraju, smatrajući ih grobovima svojih predaka.
Uopšte, mnogo je srpskih porodica koje su, ostajući u Staroj Raškoj – koja je sve do 1912. godine bila pod turskom vlašću – primile islam. Ove islamizovane porodice su zadržale deo običaja (Božić, Uskrs i Đurđevdan), ne samo u pamćenju, no su ih i poštovale ili provodile, kao i krsnu slavu.
Hroničari su zapisali da su mnogi, da bi spasli glave, privremeno primali islam, u nadi da se opet vrate staroj veri i običajima. Tako su u Božurnju kod Topole doseljene mnoge porodice iz Sjenice i okoline. Neke pre Kočine krajine i Prvog ustanka, a neke posle Karađorđevog zauzeća Sjenice 1809. godine. No, jedna na osoben način. To su Čolići, čiji se predak, pod imenom Demir Kurta, sa sinom doselio i ovde, ponovo među svojim zemljacima – vratio staroj veri i običajima.
Budući da je tek sedamdesetih godina prošlog veka ustaljeno prezivanje najvećeg broja rodova, većina rodonačelnika šumadijskih porodica je živela krajem XVIII i početkom XIX veka. Spomen na rodonačelnike je i danas veoma živ, a podeljeni ogranci pamte još i zajedničkog pretka, koji je živeo koleno-dva pre njihovog podvajanja.
To su rodovske skupine ili grozdovi porodica, ponekad tako razgranati da prekriljuju cele krajeve sela, pa su razmešteni i u više sela. Ali, ima rodova čija je starina dublja, koji pamte i pretke pre doseljenja u Šumadiju. Nisu retki ni rodovi koji pamte gde je koji brat ili bliži srodnik njihovog rodonačelnika naseljen prilikom zajedničkog odlaska iz matice, i kako se tamo, gde su usput naseljeni, sada prezivaju njihovi potomci i šta slave.
Još se, u svakom selu, mogu naći pametari koji, naročito po muškoj liniji, pamte sve pretke i srodnike, a ima među njima i onih koji su u stanju da naizust navedu hiljadu, pa i više, osoba u rodoslovnom kazivanju o svojoj porodici.
U najnovije vreme je primetno da je kod mnogih pojedinaca poraslo zanimanje za povest svog sela i roda, pa to zapisuju i sastavljaju porodična stabla kao najbolji vid zaveštanja budućim naraštajima. Istorija ovih porodica je u malome verna slika istorije srpskog naroda, tačnije – preslikana istorija opšte i pojedinačne borbe za život. Istovremeno, ovi rodovi i porodice pokazuju da istorija nije bezimena.
IZVOR: Mile Nedeljković, “Ko su Šumadinci”, Glas javnosti 2. maj 2001. godine
Komentari (0)