Фељтон: Ко су Шумадинци (44)

19. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Невољне сеобе

Племенско друштво битна основа у развитку српског бића

Осим ових Максимовића, који са Ђурићима чине род Штављана, у Брњици су још једни Максимовићи. Ове друге Максимовиће је етнолог Драгић уписао као Максимовиће – Јоксимовиће и они славе Св. Лазара, а такође су у исто време дошли из Штавља. Старо презиме Максимовића/Јоксимовића је Јовановићи, јер су њихови родоначелници Максим (р. 1797) и Јоксим (р. 1767) уписани у тефтер 1831. године са презименом Јовановић. Скупно досељење Ђурића и Максимовића, Марковића (Арнаутовића) и Максимовића/Јоксимовића од Сјенице, из Штавља, види се и по томе што су им куће у истом крају Брњице (тзв. Горња махала).

У доњем крају Брњице су породице досељене из Старог Влаха – Драгојловићи из села Будожеља, Нешићи и Андрићи, као и Јеремићи („за њих веле да су Студеничани”), с тим што су Драгојловићи дошли пре, а остали за време Карађорђевог похода на Сјеницу. У средини села су породице различитог порекла, што значи да је досељавање за време Првог српског устанка текло појединачно, из разних подручја – Вилотијевићи из Старог Влаха, Зечевићи из Лисе у Драгачеву, Попадићи из Сабанте, док су Радићи старинци (најстарији род у селу). Од оних које је Драгић изоставио, ту су у прошлом веку још родови Арсенијевићи, Никетићи, Николићи, Јовановићи, Јевтовићи и Манојловићи (сви уписани 1831. године).

У аустријском окупационом попису 1718. године је у тадашњем Крагујевачком дистрикту уписано и село Брњица. Уписано је онако како је немачки писар, невичан нашем језику, то чуо и разумео и према свом правопису прилагодио: Проница. Но, како је то уписано у овом низу: Рашковић, Радмиловићи, Проница, Забојница, Араповићи, Гривац – онда је лако под именом Пронице препознати Брњицу. Брњица је тада уписана као ненасељена, што значи да је њено насељавање уследило после тога, и да је до Кочине крајине у њој дошло поново до смене у становништву. По предању, Брњичани су дошли из села Брњице, које се налази између Штавља и Дуге Пољане на Пештерско-сјеничкој висоравни. Но, како је истоимено село постојало у Гружи пре досељења Штављана, то је гружанска Брњица била само присно подсећање на Брњицу у старом завичају.

И у Липници постоји род Штављана, један од најстаријих у селу, досељен, очито, из Штавља код Сјенице. Штављани су пореклом и Умељићи у Опланићу, чији се предак Гаврило (отуда им је старо презиме Гавриловићи) доселио са братом Симеуном из Штавља у време Карађорђеве војне на Сјеницу 1809. године. Из Штавља су и Камиџорци, који су се преко Камиџоре (Морава), по чему су прозвани, доселили у Печеноге.

Родовска организација и племенско друштво су битне ознаке у развитку српског етничког бића, које се поуздано могу пратити од досељења на Балкан до наших дана. Но, у Шумадији, где је тако често долазило до промена у саставу становништва, историјске околности нису допуштале да се племенско друштво заснује и развије у свом чистом виду, као у динарским подручјима, поглавито у Црној Гори. Зато је за Шумадију својствена друштвена заједница заснована на територијалном и економском обједињавању, оличена у кнежинама као самоуправним целинама. Па ипак, и овде се може јавити одблесак племенске организације у свом рудиментарном виду, а поготову се јасно оцртавају поједина братства, ма колико била распршена у сеоби по шумадијским селима.

Михаило Драгић је правилно претпоставио да су досељеници од Пећи ишли преко Колашина, а одавде у новопазарску и сјеничку област, о чему је записао: „Интересантан је пут једне од врло разгранатих породица у Гружи, која води порекло од Пећи, а која се преко Колашина растурила на разне стране. То је фамилија Кошана. Изгледа да је ово било јако братство, које се растурило из села Коша код Пећи, и то су најпре прешли у Колашин, одакле су се тек почели растурати на разне стране. Једни су се разишли по сјеничким селима, одакле су даље прешли у Србију, други су се задржали у Колашину, где их још има. Ови колашински Кошани нису у исто време досељени у Гружу, али су до Карађорђа већ сви дошли.” Припаднике братства Кошана Драгић је нашао у неким селима Ибра, затим у Матаругама и Замчању у Доњем Ибру, као и у моравичком селу Чечини, где је цела мала Кошана. Но, Кошани су најбројнији у Гружи, где их је у време Драгићевих испитивања (1921. године) било 174 куће – у Бечевици (22), Гледићу (32), Закути (37), Книћу (24), Лесковцу (8), Липници (36) и Љубићу (15).

У Бечевици су Ђеровићи и Ђоновићи, као и Пантешевићи (Петронијевићи и Дамњановићи), чије је старо презиме Нијемчевићи, досељени из Ибарског Колашина, одакле су такође дошли Тијанићи, Ризнићи, Карајовићи и Радаковићи у Гледић. Сродници Карајовића су Карапанџићи у Ерчегама у Моравици, а Радаковића Којићи у Закути (њихови родоначелници Радак и Којо су били браћа). У Закуту се заправо доселио Саво, са синовима Радаком, Којом и Драгутином. Радак је отишао у Гледић, а потомци Које и Драгутина (Којићи, Гајовићи, Бачовићи) остану у Закути.

 ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 26. април 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.