Врбас и околна села

11. јун 2012.

коментара: 11

Општина Врбас:

Бачко Добро Поље (до 1948. године Добро Поље), Врбас (1983-1991. године Титов Врбас), Змајево (до 1947. године Пашићево), Косанчић (до 1991. године део Савиног Села), Куцура, Равно Село (до 1947. године Нове Шове, 1947-1948. године Равно) и Савино Село (до 1947. године Торжа).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (11)

Одговорите

11 коментара

  1. vojislav ananić

    ВРБАС

    Општина Врбас налази се у самом средишту Бачке. Први писани документ о Врбасу под овим именом потиче из 1387. године . Археолошка истраживања, међутим откривају трагове значајних насеља још у неолиту (5000. год. до 2500. год. п.н.е.) , бронзаном добу ( око 1800. год. п.н.е.) и раном средњем веку.
    Становништво је дуго било углавном словенско, односно српско. Значајније промене у структури становништва настају насељавањем Русина и Немаца у 18. веку и Мађара крајем 19. века. Данас у општини живи око 42.000 становника.
    Општину чини град Врбас са око 25.000 становника и 5 насељених места: Бачко Добро Поље, Змајево, Равно Село, Савино Село и Куцура. Врбас има изузетан положај , као значајан саобраћајни чвор у коме се укршта више друмских, железничких и водених путева. Најзначајнији су ауто-пут Е-75 и међународна пруга Београд-Будимпешта-Беч, који повезују Србију са Европом , што Врбасу пружа значајан потенцијал транзитног туризма.
    Водене токове чине канали хидро система ДТД у укупној дужини од 39 км и река Јегричка. Јегричка је акватички екосистем велике вредности , а део Јегричке који пролази кроз општину заштићен је првим степеном заштите као природно добро.

  2. vojislav ananić

    ВРБАС

    ИСТОРИЈАТ ВРБАСА

    Први помен у писаним изворима о Врбасу је из 1387.године. Међутим, историја Врбаса сеже много дубље у прошлост. Захваљујући археолошким ископавањима на локалитетима Чарнок, Шуваков салаш и циглана ,,Полет”, много тога о прошлости Врбаса нам је познатије и блискије.

    На обалама Црне баре констатована су неолитска насеља (5000-2500.г.п.н.е.). На Шуваковом салашу је документована кућа која потврђује досадашња сазнања о томе да су насеља делом укопана у лес, да су зидови кућа од плетера и да су домаће животиње већ тада свакодневица села. Из периода бронзаног доба (1800 – 800), констатовано је насеље са некрополом у непосредној близини Чарнока као и мање насеље на северној, левој обали Црне баре.

    Веома значајно налазиште млађег гвозденог доба (IV в.п.н.е. – I в.н.е.) на локалитету Чарнок-Бачко Добро Поље, успешно се истражује и штити захваљујући Музејској збирци, Општини Врбас и Музеју Војводине. Доласком Келта на ова подручја, у другој половини ИВ века, почиње се са употребом грнчарског кола, масовном израдом гвозденог орудја и оружја и ковањем новца. Чарнок је келтски опидум (земљано утврђење) које првенствено представља трговачки центар, а касније добија и одбрамбену улогу.

    Од I в.н.е. ови простори део су тзв. барбарикума који се налази наспрам Римског Царства и доживљава директне утицаје римске цивилизације. Истовремено долази до насељавања Сармата, припадника иранских народа, који доносе и грчко-хеленистичке културне утицаје. Од IV века н.е. наше просторе запљускују таласи народа који су ношени великом Сеобом народа. Најдуже се задржавају Авари, о чему сведочи некропола на локалитету циглана ,,Полет,,. Почетак IV в. означава крај аварске доминације и контролу Франака а затим Бугара над овим просторима. Крајем IX в. у Панонску низију стижу и угарска племена. Ово потврђују некрополе из X в. са номадским карактеристикама као и средњевековна насеља, која су истраживана на овим теренима, где је констатован хоризонт X-XII в. Мада се за годину оснивања Врбаса узима горе наведена година, помиње се још и 1213.г. као седиште поседа двојице племића под називом ,,ОРБАСПАЛОТАЈА,, . Према писаним изворима на овом подручју је углавном живело словенско становништво, Срби, који су у више наврата због ратова, поплава или болести напуштали насеље. Најчешће помињање становништва можемо проверити у пореским књигама (турским тефтерима) -порески тефтер Сомборске нахије и великог Сегединског Санџака из 1570. године. Такође, из бечког дворског архива сазнајемо нешто о насељеним селима, или, рецимо, становницима из пописа војника (ИТОО.г.) или из финансијског пописа.

    Године 1720. наступају огромне промене у етичким односима Бачке. Срби се селе у Русију и Банат, а почињу убрзо колонизације Русина, Немаца и Мађара на ове просторе. Русини насељавају Врбас 1745., а Куцуру 1763. године. Немци почињу насељавање 1784., док о насељавању Мађара засада нема тачних података, осим да је после 1890. године почело масовније насељавање Мађара у Стари Врбас, да би за следећих 10 година, по новом попису Мађари у Новом Врбасу постали већинско становништво. Исте те 1900. године Срби су били већинско становништво у Новом Врбасу у односу на Немце.

    Врбас је у XIX веку, захваљујући прокопавању канала и изградњи железничке пруге Пешта-Суботица-Нови Сад, израстао у велики индустријско-занатски и трговачки центар. Отварају се нове основне школе, занатске школе и гимназија.

    Почетком XX века радници се организује у струковне синдикате, нижу се штрајкови, а убрзо почиње II светски рат 1941.године, изазван немачком агресијом.

    20.октобра 1944. године Врбас се ослобадја од фашизма. Убрзо стижу колоне становништва из Црне Горе, Босне и Херцеговине и са Косова и као колонисти остају да живе у Врбасу.

    http://www.vrbas.net/opstina-vrbas/drustvo/458-istorijat-vrbas
    .

  3. vojislav ananić

    ВРБАС

    За годину оснивања Врбаса се узима 1213-а. Према писаним изворима овде је углавном живело словенско становништво, тачније – Срби. Они су у више наврата због поплава, ратова или болести напуштали насеље. У XVIII веку наступају огромне етичке промене када се Срби селе у Русију и Банат, а ово место колонизују Немци, Русини и Мађари. Сам назив места добијен је на исти начин као и назив реке у Републици Српској – због великог броја дрвећа, тачније – врба у самој околини. Врбас је једно време био Титов Врбас да би почетком деведесетих одлуком скупштине Републике Србије био враћен стари назив свим градовима са Титовим именом у Републици Србији.

  4. vojislav ananić

    СТАНОВНИШТВО KEPA У 18. ВЕКУ

    Осврт на повест српског насеља Kep

    Област коју називамо Бачком обухвата територију омеђену са запада и југа Дунавом, са истока Тисом, а са севера, у Маџарској, линијом од Јанковца (изнад Баје) до испод Сегедина. У ранијим временима Бачка никада није представљала административну целину; била је подељена на Бачку и Бодрошку жупанију, а један њен део, уз Тису, са Сентом као средиштем, припадао је Чонградској жупанији. Средњовековна Бачка жупанија обухватала је подручје јужно од линије Апатин-Бечеј, са седиштем у Бачу. Бодрошка жупанија простирала се северно од Бачке жупаније, до линије Баја-Јанковац-Сегедин. Године 1730. ове две жупаније спојене су у једну, названу Бачка жупанија, мада се у употреби често среће и израз Бачко-бодрошка жупанија. Бодрог, на- сеље чије је име садржавано у називима ових двеју жупанија, словенског је порекла; добило је име по словенском (српском) племену Бодричи (Obodrites). Ради се о утврђењу Castrum Bodrogh, највероватније подигнутом на некој дунавској ади код Бачког Моноштора и потопљеној незнано кад. Први пут је забележено 1237. године, а још један писани траг о њему сачуван је из времена турске окупације, из 1590. године, када је Бодрог имао четрнаест до- мова и налазио се у сомборској нахији. (Постоји и претпоставка да се Бодрог налазио на дванаест километара од Сомбора према Бездану, у шуми Козара, на једној вештачки изграђеној узвишици и опасаној кружним јарком).
    Свој назив Бачка дугује имену жупанијског утврђеног града Бач. Реч бач карактеристична је за балканску пастирску терминологију, а лингвисти сматрају да је аварског порекла. Њом се означава старешина пастирског стана, катуна, бачила или бачије, што указује на некадашњи привредни (сточарски) карактер читавог подручја и на основно занимање његовог становништва. И код Срба и код Маџара ова је реч потврђена и као лично име, због чега се не може са сигурношћу рећи које се од ова два значења крије у називу Бачка. Но, како каже хрватски лингвист Петар Скок (1881-1956), појмови Бач и Бачка откривају нам најстарију историју Словена: становништво у жупи је словенско, а заповедник њеног града је Аварин. Додамо ли томе да у овим крајевима никада није живело никакво друго „словенско” становништво осим српског, и да су се Авари појавили у овим крајевима око 557. године, можемо извући бар још два закључка: Авари, са зна- чењем скишнице, бегунци, у Панонији су као староседеоце затек- ли Србе, а најдаље у то време, ако се прихвати њено аварско поре- кло, може се сместити и настанак речи ,,бач”.
    Ипак, биће најпре да је реч бач изворно српска и да су њом означавани народни поглавари у Панонији, Далмацији и Дарданији. Ту реч Римљани су превели са bationes. Несумњиво, она одговара српској речи баћа или руској баћушка, које се, и једна и друга, и данас користе да означе старијег (брата, човека), снажног, богатог човека, свештеника, руског цара, у сваком случају: човека од угледа.
    Територија Бачке, према томе, један је од изворних делова српског етничког простора, а српски живаљ био је овде увек заступљен, некад у већој а некад у мањој мери. Као и остала подручја Панонске низије, и Бачка је током првог хиљадугођа по Христу искусила власт Византије, Хуна, Авара и Бугара, а почетком 10. века њима су на смену дошли Маџари. Без обзира на католички карактер угарске власти у Бачкој, у ове крајеве допро је и утицај Светога Саве; у доба пријатељских односа са угарским краљем, почетком 13. века, он је у јужној Бачкој основао манастир Ковиљ. Током 15. века, са српским деспотима дошао је у Бачку велик број Срба из Рашке, називаних Рашани, Rasciani, или Раци, Raczok.
    После маџарског пораза код Мохача, 1526. године, многи Срби из Бачке избегли су у Банат и према Будиму. На њихово место дошли су бројни Срби из Рашке и населили сва подручја поседнута од стране турске војске. Кад је године 1541. цела Бачка прешла под турску управу, безмало једини њени становници били су Срби. То је време када се широко пространство Панонске низије, између Ердељских планина на истоку до иза Дунава на западу, називало Србија, односно Raczorszag или Raczvilag, Српска држава или Српски свет.
    Бавећи се широким српским пространством ,,иза Дунава на западу” у турско време, односно Славонијом, немачки аутор Ер. Таубе записао је 1776. године да су се „староседеоци под турским јармом и усљед страшних ратова врло разредили, шта више, они беху сатрвени, те су ти крајеви преобраћени у пустиње… Краљевство (Славонија – ИП) је 165 година, наиме од 1526.-1691. под теретним игом турским стењало и обратило се у дивљу пустош. Најродније њиве лежаху пусте, најбогатије земље беху густим шумама покривене, што служаху медведима, вуцима и другим дивљим зверовима за обиталишта, jep je нестало становништва, које je требало да те земље обделава. Само се по засутим гомилама ту и тамо познавало, да је онде било какво село или каква варошица”.
    Други један писац не представља у лепшем светлу ни Тамишки Банат: „Овај предео, не само да је остао без становништва, већ је имао на себи и сва остала зла, што су природна посљедица, кад некоји предео остане без становника. Зна се, да се Турци нису хтели да задовоље само тиме, што су неку земљу освојили; они су хтели тиме и да се користе. Но од тиранске владе њихне, свако је бегао. И под таквом алом и тиранском владом био је Банат 164 године. Многих места што их помиње мађарски повесничар Охалуш у другој половици 16. столећа, није више по одласку Турака било. На против, што се становништво више губило, тим су постојале веће баруштине и ритине… Понтијске баруштине што се толико у старом и Новом Риму спомињу, не могу се ни сравнити са банатским баруштинама… Испарења тих смрдљивих вода, проузроковаху епидемичке грознице, којима не могаху ни сами урођеници да одолевају. Из тих ритова и бара налетаху ројеви мува и мушица на терет и људима и стоци”.
    По логици ствари, ни судбина староседелачког српског становништва Бачке у турском времену није могла бити друкчија од оне која је задесила његове славонске и банатске источне и западне суседе. „Па тако дивље, некултивисане пределе мораше Срби поново да култивишу а крај тога, да их чувају од хајдучких упадања суседне отоманске царевине”. Јер, после Карловачког мира (1699), са циљем да се Угарска заштити од нових турских упада, у Бачкој су формиране Подунавска и Потиска војна граница, а тамо се одмах преселио део Срба из Будима. Највећи број насеља налазио се дуж ових двеју река, док је унутрашњост била углавном пуста. Становништво је највећим делом било српско, са нешто мало Буњеваца и Шокаца, Маџари су се могли срести само местимично, док Немаца уопште није било. У Ракоцијевом устанку (1703-1711), нашавши се уз владара од кога су и добили привилегије у Угарској, Срби су били подвргнути стравичном терору. Према записима неких устаничких вођа, све је немилице опустошено, стока отерана, сва имања и села попаљена, а становништво посечено. Маџарски историчар Игнац Ачади рачуна да је у Бачкој и Барањи тих година изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба. Ако се зна да је током Велике сеобе, према једној белешци патријарха Арсенија III Чарнојевића, само из Баната у Бачку прешло око 40.000 душа, да је пред сам крај 16. века у Бачкој било око 5700 домова, а 1720. године једва 5100 (у оба случаја са просечно шест до седам чланова домаћинства), да је у међувремену било још неколико мањих или већих сеоба, великих ратних похода и да је једном харала чак и куга, онда се тек може схватити каква је трагедија снашла Србе током Ракоцијевог устанка.
    Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драстично смањен, предузето је убрзано колонизовање Немаца, увек у српска насеља. Такав вид колонизовања био је инспирисан намером да се дошљаци што више приближе преосталим Србима, да на њих утичу и, наводно, навикавају их на истрајан рад и трезвен живот. Временом, требало би да се Срби ороде са Немцима, после чега би се лакше могло отпочети са њиховим католичењем и немчењем. Немци су, примера ради, дошли у Апатин и у Букин (Младеново) 1749, у Оџаке 1755-56, у Колут 1760, у Филипово (Бачки Грачац) 1762, у Пригревицу 1763, у Стари Футог 1763-64, у Гаково и Гајдобру 1764, у Крњају (Кљајићево) 1765, у Каравуково и Станишић 1766, у Стару (Бачку) Паланку 1770, у Чонопљу 1772. године. Почетком осамдесетих година насељени су Рац (Српски) Милетић и Парабућ (Ратково), а између 1784. и 1789. године Немци су дошли и у Шове (Равно Село), Торжу (Савино Село), Буљкес (Маглић), Бачки Јарак, Врбас, Мали Кер (Бачко Добро Поље), Сивац, Црвенку, Секић (Ловћенац), Бачки Брестовац, Бездан, и тако даље. Прва немачка породица доселила се у Кер 1824. године, а на самој средини 19. века било их је овде преко 850. Тамо где су се Немци населили у изразито великом броју и у компактним целинама, грађена су нова немачка насеља: Нови Врбас, Нове Шове, Нова Гајдобра, Нова Паланка, Нови Сивац. У вези са тим, Петар Деспотовић запажа да ,,за Немце колонисте, што су се… у те пределе насељавали, изашли су посебни прописи, са многим олакшицама; они су од државе у сваком погледу имали потпору а дошли су онда, када је већ све умирено било. Они за те опустеле крајеве нису крв проливали али од владе помагани и пажени, они се брзо подигоше и материјално обогатише. Срби беху упућени сами на се. Њима државна помоћ није давана, а видећемо… да им се сметало и онда, када су с погледом на просвету своју хтели сами нешто да ураде”.
    Што се Маџара тиче, после Мохачке битке (1526) угасиле су се скоро све њихове малобројне насеобине у Бачкој, а они су се, бежећи испред Турака, повукли на север. Иако се Беч томе противио, поновно досељавање Маџара у Бачку текло је много лакше. Тамо је већ била успостављена жупанијска управа, па је племство настојало да на своје поседе привуче што већи број маџарских јобађа, кметских поданика. Тако, на пример, калочки надбискуп на своје поседе довео је известан број јобађа већ 1712. године, а управник бачких поседа у Угарској населио је једну групу колониста у Јанковац, северно од Бaje. Г одине 1745. колонисти су стигли у Сенту, а три године касније у Бездан, Мркопањ (код Бездана), Штрбац (на Дунаву, између Моноштора и Бездана) и Паку (између Гакова и Бездана).
    Пишући о тој колонизацији, Душан Ј. Поповић истиче да је бечки двор на Маџаре и на католике „гледао као на бунтовнике и савезнике Турака”, због чега их је на известан начин спречавао да прелазе у јужне крајеве Мађарске, а нарочито у Банат. ,,То је разлог што су и Барању и Банат у прво време насељавали само Немцима. Теже се могло спречити насељавање Мађара у Бачкој, јер је она била под жупанијском управом, а велики жупани су били калочки надбискупи. Колонизовање Мађара, Словака и Русина тешко је било спречавати и стога што су периферијске области западне Мађарске и Карпати били пренасељени, те је требало дати одушке насељавањем овог становништва по врло слабо насељеним, а плодним крајевима данашње Војводине. Усто, Мађари су били веома подесан елеменат за насељавање, нарочито водоплавних крајева. Били су одлични кубикаши, повртари и садиоци дувана. Главни спроводилац колонизације у Бачкој, барон Котман, међутим, није имао повољно мишљење о њима као насељеницима. По њему, Мађари нису били погодан елеменат за колонизацију, јер су се нерадо бавили земљорадњом; радије су се бавили рибарством, па и виноградарством”.
    Без обзира на све то, маџарска колонизација интензивније је настављена на самој средини 18. века. Године 1750. доста их је насељено у Тополу, а 1752. у Дорослово. Између 1751. и 1753. насељавају се Мол и Ада, а 1753. године Каравуково. Наредних седам- осам година насељавање је заустављено, да би 1760. већа група Маџара стигла у Стару Кањижу, 1764. у Иђош, од 1764. до 1767. у Суботицу, Чантавир и Бајмок, 1767. у Петрово Село, 1770. у Кањижу, Мартонош, Мол, Аду, Бачко Градиште, Сентомаш (Србобран), Турију и Петрово Село, 1776. поново у Мартонош, од 1782. до 1786. у Црвенку и Стару Моравицу, 1786. у Пачир, у Пирош (Руменку) 1787, у Фекетић 1789, у Кулу 1794. године, и у друга места. Маџари су у Кер почели да пристижу 1790. године; већ 1793. они су имали своју римокатоличку богомољу.
    Пошто су Маџари невољно пристајали на сеобу, у колонизациони процес истовремено су укључени и Словаци и Русини, мање отпорни на маџаризацију. Било је замишљено да се ове три етничке групе населе у Подунављу и Потисју, а Срби да се потисну у унутрашњост Бачке, одвоје од својих сународника у Банату и Барањи и тако политички и културно ослабе. То је, ипак, тешко било постићи, пошто су Срби у Бачкој још увек били бројчано јаки, оправдавајући чињеницу да су Маџари ову област и даље називали Raczorszag (Српска држава), онако како је она називана и вековима раније. Ипак, прилике су се почеле мењати већ на почетку 19. века, када је Маџарима допуштено да се и у Бачку насељавају без икаквих ограничења.
    Видели смо, Бачка никада није чинила једну административну целину, па ни у турско време. Била је онда подељена у шест нахија, од којих је највећа била бачка. Имала је 1554. године 59 насеља са 242 дома, 1570. године 63 насеља са 406 домова, а 1590. године 96 насеља са 1573 дома. Међу највећим насељима били су Плавна са 23 дома и Бан Добра са 39 домова. Године 1590. у читавој Бачкој налазило се 291 насеље са 5674 дома. Може се сматрати да је те године било завршено насељавање Бачке српским жив- љем из других наших области: Рашке, Црне Горе, Херцеговине и Босне.
    Наш истакнути историчар Душан J. Поповић сматра да је до сеоба долазило на више начина: „Наш народ селио се уз властелу и своје династе… приликом ратова, својевољно и против своје воље, по директном споразуму или на основу уговора широких слојева са представницима државних власти и најзад, појединачно, без икаквих претходних споразума”. Судећи по подацима из 17. века, у Хабзбуршку монархију прешло је око шездесет до седамдесет хиљада душа. Највећи број био је из Старе Србије, односно са Косова и из Метохије, а опустели су и Шумадија и Поморавље.
    Аустријска државна власт извршила је 1699. године попис насеља и становништва у тадашњој Бачкој. У њој се налазило 56 до 60 настањених насеља, међу њима и Кер. Пописано је такође и 1533 опустела насеља.
    Стари Кер, односно Oker, налази се тридесетак километара северно од Новог Сада. Шаму Боровски, на кога се иначе позивају сви аутори кад говоре о Старом Керу, пише да је „места са именом Кер било неколико. Са овим именом први пут се срећемо 1267. године, за време краља Иштвана, који је једном поданику по имену Маркуш и брату му, Грку Домонкошу (овај потоњи пао је у једној битки у служби краљевој), за њихове заслуге дао поседе по имену Харшањ и Кер, који су припадали тврђави Бач. Топографски опис места казује нам да је овај посед вероватно био на месту данашњег Старог Кера и у његовом суседству. После овог првог помена имена Кер, дуго времена не налазимо му неки други траг. Историчар Деже Чанки помиње једно место из Бачке вармеђе (жупаније) по имену Велики Кер, које је 1461. године припадало породици Барањаи из Ирига. За време турске владавине, према Штелцеровим подацима, у бачкој нахији налазимо два села no имену Кер. Према дефтерима из 1554. Киш Кер имао је две куће које су плаћале порез, 1570. девет, а 1590. године петнаест. У другом месту по имену Међеш или Велики Кер, 1590. године било је 27 кућа које су плаћале порез. Међутим, ови подаци не могу се сматрати сасвим сигурним. Податак који би био иоле сигуран по- тиче из 1655. године. Тада је посед Велики Кер потпао под управу грофа Адама Вешелењија. Према попису из 1702. године коморска села Мали Кер и Велики Кер названа су новим селима. Уистину, само је једно село тада постојало, а то је данашњи Стари Кер, у коме је 1715. године било деветнаест пореских глава; ово је село 1721. године краљевска комора дала у најам грофу Биларду за 450 форинти годишње. Име села тада је било само Кер, а становни- штво му је било српско. На коморској мапи из 1768. године село Кер лежи на обе обале Алмашке баре, а мало источније, на северној страни баре, назначено је место старе цркве. У селу су тада живеле 123 српске породице, а границе села које су се пружале изнад Алпара износиле су 7.497 јутара земље. Урбар датован 17. јула 1772. године назива ово село Кер. Најстарији печат Старог Кера потиче са почетка 18. века. Римокатоличка парохија у Старом Керу постоји од 1793. године… Има још и православну и евангелистичку цркву… Хатар Старог Кера износи 10.002 катастарска јутра. Општини припада 567 к.ј., од чега се, нажалост, 324 јутра не може користити”.
    У турском времену помињу се Велики и Мали Кер. И у другој половини 17. века оба ова насеља поново су забележена. Године 1699. Кер је имао 42 дома, 1715. у Керу живи 19, а 1720. године 24 домаћина. Године 1752. у селу је живело 77, а четири године касније 90 српских породица. Од 1768. године, кад је у Керу било 123 дома, број домаћинстава није се битније мењао током наредних неколико година: 1769. било је 126, а 1772. године 125 домова. Већ 1773. пописан је 141 домаћин, да би се 1784. године број породица повећао на 145. Године 1786. живеле су у Керу 152 српске породице.
    Село Кер током времена различито је називано, а у списку свих насеља на територији Војводине, сачињеном средином шездесетих година на основу архивске грађе похрањене у Војвођанском архиву, под одредницом Змајево забележено је следеће:
    Alt-Keer (1853), O-Ker (1854, 1878, 1894), Сшари Kep (1859, 1897), O-oder Nagy- Alt- oder Gross Ker (1864), Kep Сшари (1905), Oker (1905, 1909. до 1922), Пашићево (1922), Змајево (од 1947).
    Ми овом списку додајемо и називе забележене у нешто старијим списима: Keer (1267), Nagykeer (1461), Nagy-Ker (1590), Keer (1756), Ker и Keer (1772).
    После Првог светског рата Стари Кер је преименован у Пашићево. Покушавајући (1973) да утврдимо ког је датума то било, прелиставали смо службене новине из 1922. године, али без успеха. Нашли смо једино одлуку о административној подели према Уредби о подели земље на области од 28. IV 1922. године. Даљим претраживањем докумената из тога периода сазнали смо да је 15. маја 1922. године издато наређење Министарства унутрашњих дела о службеним називима градова и општина на подручју Баната, Бачке и Барање. Текст наређења, међутим, нисмо пронашли.
    Пратећи документацију о деловању Прве земљорадничке задруге у Керу, односно Пашићеву, нашли смо записник њене ванредне скупштине датован 2. августа 1922. године у Пашићеву. Такође, у архиви Савеза српских земљорадничких задруга нашли смо део преписке који је Земљорадничка задруга из Старог Кера водила са „славном управом” Савеза, и у њој допис којим моли „славну Управу за савет шта да чинимо у погледу опорезивања од Обласне финансијске дирекције коју вам одлуку шаљемо на увид”. Писмо су „с поштовањем” потписали Стеван Мургашки и Марко Ракић, а у врху дописа назначено је: „у Ст. Керу 31. јула 1922. године”. Из ова два датума, дакле, остала нам је претпоставка да је назив Пашићево у службеној употреби или од 1. августа (као јединог датума који је недостајао), или од 2. августа 1922. године. Веровали смо да је то 1. август 1922. године.
    Двадесетак година касније, у време кад смо довршавали књигу Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, из старокерских матичних књига установили смо да је Стари Кер добио ново име 19. јуна 1922. године; тада смо констатовали да је, после територијалног разграничења са Маџарском и Румунијом, једна од првих административних мера коју је на ослобођеном подручју спровела новоуспостављена српска власт било преименовање највећег броја насељених места у Бачкој, Банату и Барањи. Учињено је то већ поменутом наредбом министра унутрашњих дела Краљевине Срба,
    Хрвата и Словенаца од 15. маја 1922. године, објављеном у сомборским Службвним новинама Бачко-бодрошкв жупанијв број 23 од 9. јуна 1922. године, под насловом Службвни називи градова и опшшина на подручју Баната, Бачке и Барање. Министар је, „узевши у обзир и историјске називе, као и жеље опћинских представништава”, одредио да се дотадашњи службени називи места, већином маџаризовани, измене и, уместо њих, уведу нови. Учињено је то тројако:
    -званичним усвајањем оних назива које је српско, буњевачко или шокачко становништво већ користило, а која су била потврђена и у документима из ранијег времена;
    -превођењем званичних маџарских назива на српски језик, односно њиховим прилагођавањем српској говорној пракси;
    -увођењем нових меморијалних имена, најчешће уместо маџарских ојконима, али и уместо оних који су већ били прилагођени српском језику или су и раније имали српски облик. Овај последњи случај био је и са Кером, односно Старим Кером, који је назив добио по некаквом керу, или псу, из сеоског предања.
    Према једној верзији тога предања, српско сточарско племе које је крстарило Панонском низијом одлучило је, некада, давно, да се трајно настани на једном месту. Људи који су изабрали своје будуће станиште, окружено ритовима и густим шипражјем, у хатару данашњег Змајева, морали су то место на неки начин и обележити, не би ли га при повратку, на челу осталих саплеменика, лакше пронашли. Као најприкладније учинило им се да треба ископати дубоку јаму и у њу убацити кера, пса, по чијем ће лавежу касније лако пронаћи одабрано место. Тако је и урађено, а новом насељу остало је име Кер.
    Друга легенда казује да је на месту одређеном за стални боравак прву принову имала једна керуша. Пошто су сточари онда веома ценили псе, односно керове, како се то и данас у овим крајевима уобичајено каже, као сећање на тај „догађај” насељу је дато име Кер.
    За све истраживаче језичког значења речи Кер, старокерско предање о керу у ископаној рупи, или о керуши са кучићима, било је више без смисла но што је необично. Шаму Боровски прихвата да је посед по имену Кер, Keer постојао још 1267. године, онда кад је Маџара било премало да би по Српској Земљи у Панонији могли подизати насеља којима ни значења њихових имена не знају. Он се не бави ни језичким разликама које носе Мали Кер, Kis-Ker и Велики Кер, Nagy-Ker, пошто је и њему било јасно да се ради о двама насељима истога имена, у истом крају, али различите величине. Кад истом том Великом Керу Маџари дају име Стари Кер, Oker, они не одбацују оног кера из предања, али му зато дају временски примат пред осталим насељима истог имена. И, понекад, мада Боровски ту промену и не покушава да објасни, они исти тај Велики Кер преименују у Вишњев Кер, Meggyes Ker; можда због тога што су керске улице и керске баште биле „обрасле” вишњама.
    Осим тога, да је Кер маџарски топоним, односно да су га Маџари створили, он би се писао увек једнако, онако како му припада по наводном маџарском значењу. Али, не! То није маџарско име, то је име које су Маџари чули од својих српских сабеседника и, покушавајући да га изговоре онако како су га и Срби изговарали, преносили су га у разне списе онако како га је неки маџарски државни чиновник чуо и код себе забележио, да ли са једним или два самогласна е, да ли с акцентом на прво, друго или једино e, да ли без икаквог акцента.
    Доцнији тумачи керског имена покушаће да од свега тога направе „науку”. Најпре, они се на предање о вајкадашњем керу неће ни освртати, иако је Ердељановић, човек који је понајбоље знао како се ствара и одржава традиција, замерао својим научничким колегама из српског народа што олако одбацују традицију, чак и кад исту ту традицију потврђују не само посредни докази већ и чињенице. У случају Кера, биће и оних истраживача који ће се, као извору, обратити Хунима, „индоевропљанима”, Аварима, Турцима, Немцима, Осталима, све у грчко-римском стилу и угро-фински, нарочито нордијски, и који ће цело питање „задеветити и задесетити”, уз логичну претпоставку да од девет или десет најразличитијих „порекала” назива Кер мора бити погрешно бар осам или девет; само једно може бити тачно, а и то једно мора бити одбачено ако занемари оног кера из предања или из рупе.
    То значи, да је керско предање о керуши са младунчетом, или о керу из рупе, једини могући извор за објашњење некадашњег назива српског насеља Кер. И Хана Скалова записује топоним Ker, уз назнаку да се он односи на једну њиву у земљи на којој су живела српска племена Ободрита (Бодрића) и Велеса-Љутића, у данашњој Немачкој. Милош С. Милојевић, позивајући се на једну књигу о Индији и карти у њој, објављену 1840. године за рачун Британске империје, наводи „још неке месности у Инђијама (у Индији – ИП), које до данашњег дана још носе чиста српска имена, која немају никаквог значаја за дан(ашње) Инђијанце нити се могу дан(ашњим) њиховим језиком протумачити шта значе, чиме се и тврди некадашње становање наше у Инђији”; међу њима налази се и Кера, без ближе ознаке о каквој се месности ради: да ли је то насеље, река или неки други земљишни облик. Овај топоним изведен је од речи са основом кер, односно пас, а његов коначни облик Кера нимало не одступа од речи којом се и данас у Војводини Српској, понегде и понекад, именује пас.
    Није на одмет поменути да и Академијин вишетомни речник српског књижевног и народног језика познаје и реч кера, са значењем пас, псешо, кер. „И кере виде да сте се понели од нас”; „А кере залајале из целог комшилука”; у Вуковом Рјечнику реч кера је хипокористик од кер. Речник Матице српске наводи да се речју кера означава кучка, куја, керуша, али и „јама у коју се, при дечјој игри, утерују куглице”, или кликери. Баш као што су некад, давно, преци данашњих староседелачких Змајевчана утерали пса у рупу да их његов лавеж поново доведе на одабрано будуће станиште. А што се керуше, кује, кучке из Речника тиче, само је њој дато да оштени оно младунче из керског предања.
    И, без обзира на све то, године 1922, министровом наредбом избрисан je тај кер из предања, да би селу било дато име Пашићевo, меморијални назив по Николи Пашићу.
    Село је данашње име добило по песнику Јовану Јовановићу Змају, односно по његовом надимку. Мада се то десило не баш давно, 21. маја 1947. године (Службени Гласник Народне Републике Србије број 37/47), нисмо могли сазнати зашто је изабрано баш то име и ко га је предложио, нарочито због тога што нема трага да је песник Змај имао икакву везу са некадашњим Старим Кером. Наравно, овде не рачунамо онај телеграм којим је 13/25. новембра 1874. године јављено новосадској Застави да је у Старом Керу, на изборима за жупанијског представника, изабран др Јован Јовановић Змај. Заиста би чудо било да је „југословенска” српска влада после Другог светског рата знала за ове изборе и за Змајеву победу на њима. Зна се само да је расправа о замени Пашићевог имена вођена на великим масовним зборовима у селу и на састанцима месних органа власти и друштвених и политичких организација, али документација о томе није сачувана. Староседеоци су предлагали да се селу да име Миланково, по имену Миланка Жижакова, једног од ретких бораца из села који је погинуо у рату, на самом његовом крају, 6. маја 1945. године, код Загреба. Како је тада у селу преовлађивао „политички” утицај црногорских досељеника, иако је досељеника било и са других страна, прихваћен је предлог да се село назове Милутиново, по народном хероју и комунистичком револуционару Ивану Милутиновићу, рођеном у Црној Гори 1901, а погинулог, према званичној верзији, у несрећи на Дунаву, октобра 1944. године, док је „журио” да уђе у ослобођени Београд. Мада је предлог био „већински”, на „вишем нивоу” није прошао; да се Милутиновићев „култ” међу Црногорцима не би даље развијао, селу је дато „неутрално” име.
    Прича о Змају има још једну варијанту. Она се бави неким партизанским командантом с краја октобра 1944. године, који је, неизмерно храбар, са надимком Змај (налик, ваљда, Огњеноме Вуку, Змају љутом из народне песме), на челу своје јединице ослободио Oker, односно Пашићево. Тај ослободилац није био познат сељанима, али им је зато остао у памћењу. О томе сведочи Миланка Бујандрић-Живановић, рођена у Старом Керу 1915. године, помињући при томе упорно, вишедеценијско одбијање свог рођака Мите Бујандрића, ваздухопловног официра и пре и после Другог светског рата, да за село користи нови назив; он је до краја живота своје село називао Пашићево, не прихватајући бесмислицу да једно село може бити названо по неком непознатом борцу, макар колико „храбар” надимак он имао.
    Миланкину причу потврђује и Санда Перишић, пензионисана учитељица, податком да је о „храбром ослободиоцу” слушала и од својих колега у школи. Она се сећа да је на једној седници наставничког већа у Основној школи у Змајеву, 1952. године, говорено о истом том неустрашивом ратнику, да је тада први пут поменут песник Змај, да је присутнима објашњено колику предност у односу на храброст има један познати песник и да је све то уписано у седнички записник. Таква одлука била је, чини се, уступак староседелачком становништву у Пашићеву, тада застрашеном неким неодређеним наговештајима да би их дошљаци могли сасвим потиснути из њиховог домаћинског простора.
    Аутор ове књиге мисли да би Змајеву требало вратити првобитно име Кер, српску месност стару више од седам векова. Керци „из расејања” вратили би се тада извору свог презимена.

    Извор: Илија Петровић, КЕРЦИ У ПАШИЋБВУ, Прилог за монографију Змајева

  5. vojislav ananić

    Порекло керских породица

    Током 18. века, до пред сам његов крај, у Kepy су живели искључиво Срби.

    Кључни део нашег рада о томе становништву односи се на његово порекло. Морамо одмах нагласити да је о томе веома тешко говорити, пошто је доста презимена изведено из назива поје- диних насеља у ближој или даљој околини Кера. Тако, на пример, у попису из 1715. године, првом којим ми располажемо, један до- маћин је Керац, два су из Мургаша, један из Парастина, један из Теле(х)азе (у близини Сивца, први пут забележене 1526), један из Киш Добре (или Мале Добре, у близини Куле, забележене 1590), један из Меденице (између Куцуре и Кера, забележене 1455), један из Беле, један из Керекића (забележеног 1554. године на месту данашње Гајдобре), и тако даље. Ови подаци показују само из којег су се места поједине породице доселиле у Кер, а не говоре ништа о њиховом ранијем пореклу. Нико нам није могао са сигурношћу указати на ранија презимена породица затечених у Керу приликом првог пописа, а још мање на крај из кога су се оне доселиле. Опште напомене да су се, на пример, Кобиларови, Жижакови, Малешеви, Рацкови, доселили из Бугарске, јер се њихова презимена завршавају на -ов или -ев, имају веома малу или никакву вредност. Наиме, уобичајено је било да се у овим крајевима људи досељени из крајева источно од Мораве, у Србији, називају Бугарима, као што је Рац назив за Србе из Рашке.
    Видимо, пре свега, да скоро све керске породиц потичу из Бачке. Много су, при томе, занимљивија презимена изведена од насеља која данас више не постоје него од оних која постоје. Наиме, презимена изведена по насељима која су постојала пре Велике сеобе и онда напуштена, говоре нам да су такве породице живеле у Бачкој и раније. То се са сигурношћу већ не може рећи за породице које носе презимена према насељима која и данас постоје, чак и ако су та насеља постојала и пре Велике сеобе.
    Размотрићемо појединачно како смо утврђивали порекло данашњих староседелачких породица у Змајеву, користећи податке из овде датих пописа или из матичних књига Српске православне црквене општине керске. Местимично, послужили смо се и пре- дањем, за које морамо рећи да је скоро безначајно.
    На овом месту истичемо и опште запажање да су током 18. века презимена у Бачкој, исто као и у Банату, највећим делом, настајала према очевом или, ређе, дедином имену, и да је тако дошло до замењивања ранијег породичног имена (обележја) утврђеног по месту ранијег становања или занимања.
    Пашћан, Пашански, Пашћанин
    Често се срећу презимена Passanin, Bassanin, Patyanin, Pakcsanin, Pasanin, И слично. Прeвeдeнa су у овим спискoвимa kao Пашћанин. Презиме подсећа на насеље Пашка, забележено у бачкој нахији 1590. године, негде у атару Шова (Равног Села). Имало је онда 20 домова. После његовог гашења, или расељавања, становници су му се обрели у Футогу, Шовама и у Керу, и тамо касније добили презиме по месту свог ранијег живљења. По овом насељу настало је презиме Пашћан, а и презиме Пашански, јер умро је 1790. године Јован Пашћански, а наредне године његов син Петар Пашански.

    Рељин
    Не може се сумњати у податак да је Реља Пашћанин из 1743. и 1756. године родоначелник Рељиних, јер у матичној књизи умрлих из 1789. записано је да је у шездесетој години живота умро Михаило Рељић, а 1786. године Ана, супруга Михаила Рељина. Будући да су овим пописима обухваћени само домаћини, може се с правом претпоставити да је приликом пописа из 1743. године Реља Пашћанин имао сина (Михаила) od 12-13 година, кога доцније срећемо као Михаила Рељина.

    Ракић
    Тарања је насеље забележено у Бачкој жупанији још 1345. године. За време турске владавине помињу се три Тарање: Доња, Г орња и Средња, а налазиле су се између Деспот-Сентивана (Деспотова) и Торже (Савиног Села). Све три Тарање имале су 1590. године 33 дома. Касније су расељене, а њихови становници нашли су се у околним насељима; један oд њих дошао је и у Кер. Рака Тарањац, пописан 1725/26. године, може се сматрати родоначелником старије керске породице Ракић. Под тим презименом први је убележен Павле Ракић, године 1743, највероватније син Раке Тарањца.
    Керски Ракићи о којима овде пишемо славили су Светог првомученика и архиђакона Стефана (9. јануар); из те су лозе и оних пет Ракића бачених у бунар на Заневетицама током „револуционарне” 1848/49. године. По прилици, те је трагичне догађаје преживело тек неколико мушких чланова ове породице; један oд њих, Лазаров син Мојсије, имао је сина Георгија, овај Петра, Василија и Недељка и кћер Милицу. Петров син Иван, рођен 1899. године, звани Крунаш (Круна, по којој је настао надимак, баба је Иванова, а мајка Петрова) надживео је све керске Ракиће, а био је и последњи преживели српски добровољац из Старог Кера у Великом рату; умро je 1978. године. Ca њим ce угасила лоза керских Ракића. По женској линији наслеђује га Милан Пешут (1950), син Иванове кћери.
    Садашњи Ракићи у Змајеву нису у сродству са староседелачким керским Ракићима; „нови” Ракићи дошли су у Стари Кер са Ченеја. Наиме, у једном новинском запису с почетка 1876. године први пут се у Керу помиње породица Кобиларов Ракић и именује њен представник Коста. Према ономе што данас опстаје као сасвим бледо сећање на то време, тај се Коста, ченејски Ракић, оженио јединицом од Кобиларових, дошао на женино имање и њеном презимену додао своје; да би се до краја очувало наслеђе Кобиларових, овај домазет преузео је и женину породичну славу – Светога Николу. Деведесетих година 19. века, један од његових наследника, Стеван, затражио је да му се избрише презиме Кобиларов; наређењем угарског краљевског министра богочасти и јавне наставе од 1. октобра 1895. године, а према решењу хрватско-сла-вонско-далматинског бана број 54790/УН од 4. августа исте године, дата му је сагласност да своје презиме промени у Ракић. Решење је у матичним књигама спровео парох старокерски Драгутин Чолаковић, али тек 1915. године; не зна се ког је дана то учињено, нити се зна због чега се толико дуго чекало на тај административни корак.
    Уз овога Кобиларова Ракића стигли су са Ченеја у Кер и остали његови малобројни сродници и ту се временом одомаћили и умножили; њихова је слава Обновљење храма Светог Георгија – Ђурђиц (16. новембра).
    Нешто касније, не зна се кад, неки од Костиних наследника (сам или више њих) вратио се са породицом на Ченеј, на некадашњи салаш Ракићевих, своје „привремено” презиме Кобиларов избрисао, а славу Светога Николе задржао; то је и слава свих данашњих ченејских Ракића.

    Ботић
    Године 1720. пописан је један Бота Мургашанин. Мислимо да је ово лично име настало скраћивањем онда прилично честог имена Субота (Szubota, Szubotha, Szubbottha) и да је од њега изведено презиме Ботић, први пут забележено 1743. у облику Ботин (Никола Ботин, несумњиво син Боте Мургашанина), а 1756. године као Ботић. Керски Ботићи су, према томе, огранак Мургашких.
    Могло би бити да је половином 18. века неки од керских Ботића стигао и у Русију, у сеоби о којој пише Милош Црњански; упамћено је у породици да се он, не могавши се тамо снаћи, са својим укућанима вратио у Кер; претпоставља се да се ту ради о Ви- ћентију Ботићу и његовом сину Јовану, којих нема у керским матичним књигама рођених.
    Мимо нашег закључка о „мургашком” пореклу керских Ботића, бележимо да се у овој породици чува предање о пореклу са Косова, што би значило да су они у Бачку стигли после Косовске битке. Та се прича везује и за податак да на Златару живе Ботићи који, позивајући се на постојање неког списа у манастиру Милешеви, верују да је њихова породица старија од четиристо година. И даље, за Ботиће из Далмације, чији је најпознатији изданак Лука, песник, сматра се да су само један огранак косовских Ботића.
    На Ботиће у Змајеву односи се чак дванаест породичних надимака, који чине да данас у селу има исто толико породичних огранака, поред осталих и Раваче, Кукурице, Цинцари, Ренаре, Цицкови, Гушчари, Додице, Ћурићи, Торташи. Први је настао по Рафаили-Рави, удовици Филипа Ботића, чији је син Дамјан (1854) први понео тај надимак; овај последњи надимак настао је крајем 19. или почетком 20. века, кад је име Стевана Ботића, Ђуричина (Ђурицина), у швапском изговору гласило Ћурицин, и кад су српске комшије ту швапску изговорну грешку претворили у шаљиви надимак Ћуре, Ћурићи, Ћурани.
    Стеван Ботић Кукурица спада у оне ретке Змајевчане који знају чак шест својих предака: отац Сава, деда Стеван, прадеда Душан, чукундеда Даша, наврндеда Урош, аскурђел Драгојло. Помиње Стеван још и Давида, али се мора сматрати несумњивим да је то лице истоветно са Дашом, будући да је породична читуља установљена 1884. године, у време кад је Давид, иако у својим поз- ним годинама, био породични старешина; ако је од својих предака он у читуљу унео само очево и дедино име (Урош и Драгојло), то је морао бити знак да прадеду није срео или да његово име није упамтио.
    Од Милана Ботића чули смо да његов презимењак Слободан има седам познатих предака: отац Лаза Гњурац, деда Мија, прадеда Лазар (умро 1951), чукундека Георгије-Ђока, наврндеда Василије-Ваја (рођен 1814), аскурђел Симеон, кунђел Михајло.
    Лоза Миланова, који је рођен 1950. године, нешто је краћа, иа- ко и она сеже у прву половину 18. века: отац Љубомир (1900-1974), деда Сава (1859-1943), прадеда Павле (1818-1903), чукундеда Јован (рођен 1793. или 1794), наврндеда Вићентије; ова двојица последњих налазе се у оном предању о сеоби неких Ботића у Русију.
    Иначе, Милан Ботић саопштио нам је имена неколиких својих далеких предака уписаних у најстарију матичну књигу умрлих у Керу:
    -Арсен Ботић (1714-1786);
    -Стана БОТИЋ, жена Арсенова (1714-1785);
    -Ана, жена Joванa Ботића (1715-1787);
    -Cava Ботић (1724-1790) и жена му Наталија (године непознате);
    -Лука Ботић (1747-1803);
    -Марта Ботић, супруга Лукина (1750-1789);
    -Марија, жена Петра Ботића (1755-1804);
    -Теодора, жена Ееоргија-Ђорђа Ботића (1782-1804).

    Мургашки
    Бројно је у овим пописима презиме Мургашанин. Уписано је у разним облицима: Murgasanin, Murgasenin, Murgassanin, и слично. Изведено је од имена ранијег насеља Мургаш (Моргаш), забележеног 1650. године као насељено, а које је на прелазу у 18. век већ нестало. Двојица Мургашана (пресељеника из Мургаша) нашло се после тога у Керу. Е одине 1769. Мургаш је пустара у атару Плавне. У овим крајејима, иначе, речју мургаш означава се црни дуд, по којој би и некадашњем насељу морало бити дато име.

    Бељански
    O породици Бељанских писао је Миленко Бељански, новинар, публициста и, како је сам за себе говорио, „самоуки историчар”. Он је 1968. године погрешно закључио да његова породица води порекло из Бељина код Шапца, али је већ годину дана касније, позивајући се на истраживања Душана J. Поповића, исправио своју претходну тардњу.
    Бељански, несумњиво, воде порекло од становника Беле, насеља које се налазило у Бачкој жупанији негде између Бечеја и Турије. Први писани траг о Бели потиче из 1462. године. Године 1590/91 Бела има 14 домова, а на самој средини 17. века она је српско насеље. Касније је опустела. На oвo место подсећа и Бељанска бара. Биће да је насеље Бела било велико, јер се презимена Бељанин (у облицима Belanin, Bilanin, Bellyanin, и слично) срећу у петнаестак насеља ондашње Бачке.

    Савин
    Налазимо у попису из 1720. године Саву Миросављевића, 1725/26. Саву Милосавина, 1728. Саву Мило, 1730. Саву Милосава, 1743. Саву Милосављева. Очигледно, ради се о истој личности. Како је то једини Сава који је тих година пописан у Керу, први пут и са напоменом да се ради о повратнику из турског заробљеништаа, логично би било претпоставити да је то личност истоветна са Савом Бељанином, затеченим у Керу 1715. године. У попису из 
    1722. године нема Саве Бељанина, али је зато пописан Milyo Belyanin, Миљо Бељанин. Овај једини керски Миљо морао би бити Сава Бељанин из 1715, односно Сава Миросављевић, или Милосавин, или Мило, или Милосав, или Милосављев, забележен у неколиким наредним пописима. Године 1743, одмах иза имена Саве Милосављева уписани су Сима Савин и Симеон Савин, те се може сматрати да породица Савин, и презименом и крвно, наслеђује Саву Милосављевића и да потиче из Беле, као и Бељански. Наравно, Савини и Бељански (остали) могу бити рођаци од старине, али је исто толико вероватно и да су у Бели били само суседи.
    Душан J. Поповић наводи да се у турским пописима у крајевима северно од Мориша (1557/58) срећу наша најлепша презимена, она која се срећу и у Шумадији: Добросављевић, Миливојевић, Радосављевић и слично. Презиме Милосављевић могло би бити старо породично име пренето из Србије а доцније замењено у Бељанин, према називу места боравка. Можда је претерана тврдња Д. J. Поповића да „данас многи знају своје раније презиме”, али се у случају Савиних може са сигурношћу тврдити да је старо прези- ме њихове породичне лозе Милосављевић.
    Када већ говоримо о Милосављевићима, није незанимљиво навести и податак о томе да је 1734. године у депутацији Бачко-бодрошке жупаније „којој је стављено у дужност да врховне власти увере нарочито у штетност аренде” био и извесни Марко Милосављевић из Кера, а да се у пописима из 1730. и 1743. године личност са тим именом и не помиње. Овај Марко био је, по прилици, велики биро (кнез) керски, а налазио се међу депутирцима којима је на збору великих бирова бачких и бодрошких, одржаном 21. августа 1734. године у Врбасу, било наложено да, у границама својих могућности, помогну представнике српског народа у Бечу, Јосифа Јамбрековића, нашвг народа илирскосврбскаго при цвсарском дворв плвнипотвнцијара (опуномоћеника), и Михаила Јакшића, корнвта милиције острогонске и Господина сурдучког, да учине за народ што могу код пресветле цесародворне коморе; требало је уверити Дворску комору у Бечу да би за државу корисније било ако би сељаци плаћали аренду сами а не преко арендатора који их „како безсловесну марву и говеда” сматрају.

    Ћирић
    У попису из 1756. године затичемо једног Ћиру Попова, који би, по свему судећи, био син неког од месних свештеника пописаних 1733. године. Мада би логичније било да потомци овога Ћире носе презиме Поповић а не Ћирић, нарочито због угледа који су свештеници имали у српском народу, ми верујемо да се њихов родоначелник налази на другој страни, у лози Николе Грка, пописаног 1743. и 1752, и Мојсила Грка из 1756. године; највероватније, они су били трговци, Грци, Цинцари, а њихови српски суседи могли су их титулисати речју кир, посрбљено: ћир, која у грчком језику означава господина. У попису из 1784. године нашли смо Јована Ћирјацког, а из најстарије керске матичне књиге пренели смо да се тај исти Јован, можда син поменутог Мојсила, 1788. године венчао са Теодором. Ћирјацки се касније не помињу у матичним књигама, због чега мислимо да су они то презиме мало прилагодили лакшем изговору и назвали ce Ћирићи.

    Ползовић

    O Ползовићима из керске лозе пишемо у поглављу под насловом ПАБИРЦИ, на странама 297-300.

    Срећков
    Шијацима су називани досељеници из Лике, Далмације, Баније и Босне, те из Мале Влашке, односно Славоније. Мало је бележака о њиховим сеобама током 18. века. Шијаци су се у Бачку населили из околине Беловара, 1708. године, због чега мислимо да је Срећко Шијак, пописан 1725/26, један од њих; он је дао своје име лози Срећкових, јер већ 1743. године срећемо Петра Срећкова и Јована Срећкова. Са сигурношћу се може рећи да су њих двојица били Срећкови синови. Ово очево име (патроним) као породично презиме усталило се у Керу већ са следећом генерацијом.

    Малешев
    Г одине 1715. године забележени су у Госпођинцима кирајџије без иметка, који су због глади дошли из Краљеваца, из Срема. Да ли су то били староседеоци у Краљевцима или су се у том месту затекли ,,на пропутовању” током Велике сеобе, не зна се, тек, известан број Краљевчана обрео се у Бачкој. Вероватно је да се у том времену, до 1720. године, када су досељеници са презименом Краљевчанин пописани у овим крајевима, један од тих пресељеника настанио у Керу. То је онај Мали Краљевчанин који се 1725/26. пописује као Малеш, а 1728. године као Матош Краљевчанин, од кога су своје презиме добили Малешеви у Керу (Старом Керу, Пашићеву, односно Змајеву). Несумњиво, и Мали, и Малеш, и Матош Краљевчанин исто су лице; имена Мали и Матош у пописе су унесена тешко читљивим рукописом, те их је Живан Сечански, са сигурношћу то можемо тврдити, погрешно прочитао, погрешно исписао и тако, са грешком, пренео у своју књигу о становништву Бачке током 18. века.
    Према најстаријим матичним књигама керским, Милан Ботић сачинио је једну краћу листу „старијих” предака Малешевих из Змајева:
    -Недељко Малешев (1718-1788);
    -Петко Малешев (1721-1788);
    -Санда Малешева, жена Петрова (1724-1796);
    -Стефанија Малешева (1740-1800);
    -Јефтимија Малешева (1756-1800).
    Керски Малешеви славе Светога Николу (19. децембра).

    Марковић
    Видимо да је Мали, па Малеш из 1728. године Матош Краљевчанин исто лице. Илија Краљевчанин (Kralovesanin) из 1730. син је Малешов а отац Неше Илина (треба читати: Илијина), пописаног 1743. године. Већ 1752. и 1756. године овај Неша носи презиме Марковић, презиме које је породица носила, врло вероватно, пре исељавања из Краљеваца. То је презиме сигурно коришћено и у Србији (или у Црној Гори), пре досељавања у Срем, а овде у Керу оно је само обновљено.
    Онај Неша Малешевић, пописан 1752, односно Нешко Малешев из 1756. године, може бити други син Малешов, рођен у Малешовим познијим годинама, тако да би он био стриц Неши Марковићу. Највероватније да је исто име учинило да се, због лакшег разликовања истоимењака, узму различита презимена, при чему би старије било презиме Марковић. Чак је и име Нешко (име од миља) требало да отклони било какву недоумицу око њихове истоветности.
    Такав закључак заснивамо понајвише на чињеници да су у попису од 1756. године Нешко Малешев и Неша Марковић уписани један поред (испод) другог.

    Кобиларов
    Презиме Кобиларов први пут срећемо у попису из 1720. године. Има више претпоставки о његовом настанку; могло би бити да је настало према месту њиховог ранијег становања, које би тада требало тражити у Ковиљу. Још године 1301. забележено је у Бачкој жупанији насеље Ковиљ (Кобиљ), у старим списима називано Кобила (Kobilla). То што презиме није гласило Кобиљац, Кобилац (Kobilacs) него Кобилар, могло је бити и резултат намерног погрешног изговора оних који су то презиме дали. Не би требало одбацити ни претпоставку да је неки предак Кобила- рових чувао (гајио) кобиле или трговао њима, а то име, као погрдно, могао је добити и као рђав јахач. Везивање презимена за кобилу, гредицу што на њој стоји коло у воденице кашичаре, могло би довести до закључка да су преци ондашњих (и данашњих) Кобиларова заиста дошли однекуд из крајева у којима има воденица и да су они производили кобиле. Могао би то бити чак и крај источно од Мораве, али и уз Дунав, јер је и на Дунаву било воденица. Није искључено да су преци данашњих Кобиларова били старином из Кера, јер су и на Јегрички грађене воденице.
    Пишући о становништву данашњег Новог Милошева, Ердељановић преноси да је „паша наденуо једном од двојице браће надимак »Кобилар«, а други »Ајгиров«, а тај је други прешао у Беодру, али се његови потомци зову Пушићи; три брата из Кера: један отишао у Срем, у Ириг, од њега има у Шапцу Сава Пушић; један остао у Молу, а један прешао у Беодру… Радулашевићи се звали, а поделили се на три гране: Стајићи, Пушићи и Кобилареви и сви славе Св. Николу; овде су прва два, а Кобилареви у Керу у Бачкој… Поред Кобиларевих су били и Ајгирови, који су изумрли”.
    Неосновано је веровање да су Кобиларови из Бугарске, јер им се презиме завршава на -ов; „теорија” о таквом пореклу настала је на самом крају Другог светског рата, пошто је тада, по причању неких старијих Кобиларова, кроз Кер, односно Пашићево, прошао један бугарски официр истог презимена.
    Додајемо овде да су Кобиларови бележени у матичним књигама и као Обиларови. На пример, умрла је 1786. године Сосана, кћи Павла Обиларова. Могуће је да је презиме Кобиларов изговарано са подсмехом, па је учињен покушај да се оно промени. То се, међутим, није постигло, као што се то збило са презименом Кобилић-Обилић.
    Два су огранка Кобиларових у Змајеву: Тривунчвви, „прави” Кобиларови, и Јуришини, по мушкој линији наследници истопрезимене породице из Деспотова; средином прошлог века, једна одива Кобиларових била је тамо удата за неког Јуришина, али се убрзо вратила у родитељски дом, у другом стању, да ли као удова, да ли разведена. Кад јој се родио син, у матичне књиге уписан је као Кобиларов; његови потомци носе надимак Јуришини. Оба огранка Кобиларових славе Светога Николу (19. децембра).

    Крстић
    Забележили смо 1743. године и Крсту Кобиларова. Срећемо га опет 1752. и 1756. године, али овога пута и Недељка Крстића. У овом попису из 1752. године Недељко је уписан одмах иза Крсте, што посредно говори о њиховом родбинском односу. Будући да је током живота наредне генерације дошло до устаљивања презимена, може се са пуном сигурношћу рећи да се породица Крстић издвојила из Кобиларових. И они славе Светога Николу.

    Новић

    Године 1715. пописана су два домаћина са именом Субота: Керац и Мургашанин. Пет година касније, два домаћина истог имена носе презимена: Кантарац и Новић. Такође, пописан је и један Бота Мургашанин. Име Бота и овде треба читати као Субота, јер је и у попису од 1725/26. године обухваћен Субота, а не Бота Мургашанин. Према томе, само је Субота Керац могао „променити” презиме или у Кантарац или у Новић, а најпре биће у Кантарац. Мислимо то због тога што је кнез сеоски у наредном попису, 1725. године, Томо Кантаревић, син Суботе Кантарца (Кантаревића). A морао је бити староседелац онда изабрани кнез, а никако скори досељеник. Стога, ваља претпоставити да су Новићи досељени у Кер између 1715. и 1720. године. Одакле, то нисмо могли закључити.
    Деда Данке Новић, учитељице из Змајева, који је умро у деведесетој години, увек је с поносом истицао да је први свештеник у Керу био од Новића. Пре би то могао бити поп Јосиф Новицки, односно Новић, пописан у Штатистици православног свештенства у бачкој епархији из 1733. године, него Јосиф Новић из 1785. године, кога један спис Карловачке митрополије из 1905. године помиње као првог керског пароха: први пописани свештеник у Керу био је Негован Ћурчија из 1732, али је исто тако извесно да је барем пет свештеника, пописаних у оној малочас поменутој Штатистици из 1733. године, службовало у Керу и пре попа Негована, а неки од њих можда и од почетка 18. века.

    Збућновић
    Породица Збућновић, чији је први представник са овим презименом у Керу, Петар Збућновић, уписан у Домовни протокол 1835. године, огранак је Новићевих, али по женској линији. Наиме, један Новић имао је ћерку јединицу, удату за неког Ченејца, Влаха, по презимену Збућ. Пошто је дошао за женом у кућу, зет је свом презимену Збућ додао женино презиме Новић, не би ли се оно барем у овом облику очувало. Ово нам је испричала учитељица Данка Новић, такође по сећањима свога деде. Ближе податке нисмо могли наћи у матичним књигама рођених, јер су оне од 1803. до 1849. нестале, највероватније спаљене током маџарске „револуције” 1848/49. године.

    Влаовић
    У попису из 1720. налази се Ђуро Влашкоземац, 1728. Јовица Влашкалин, а 1743. године Андрија Влах. Увек се, дакле, јавља по једна влашка породица. Очигледно, ради се о прецима данашњих Влаовића, пошто смо и презиме у овом облику први пут срели у попису из 1784. године. Презиме Влаовић нашли смо и у матичној књизи умрлих за 1788. годину, када је у 37. години живота умро Павле Влаовић. Могао је то бити млађи брат Петра Влаовића, оног који је пописан 1784. године. Крајем 18. века срећемо се и са презименом Вла: године 1791. у Керу је рођен Илија, син Јована Вла Стефана из Аљмаша, а 1795. и Гаврило, син Јосифа Вла Стефана. Јосиф и Јован били би синови онога Стефана Влаха чије име налазимо у пописима из 1772. и 1784. године, и који је 1792. го- дине уписан у матичну књигу умрлих у Керу као Стефан Влаховић, с назнаком да је поживео осамдесет година.
    Презиме Влашкоземац значило је у то време исто што и Бaнаћанин, па тај податак упућује на њихово раније порекло.

    Кавгић
    Презиме Кавгић први пут забележено је у попису из 1743. године, у облику Kavkity; пре тога оно је уписивано као Kalga, Kaiga, Kauga. Реч кавга са значењем свађа, препирка, бој, туча, указује на темперамент неког од предака по коме је породица добила име.

    Гајицки
    Настанак презимена Гајицки, као и порекло ове породице, једнако су занимљиви. Сигурно је да презиме Гајицки има исто значење као и Гајцанин (Gaityanin, Gajtsanin, Gajtyanin, Gaicsan, Gaytyanin, Gaiczki, и слично), и да је настало од имена насеља Gajza, забележеног у бачкој нахији за време турске власти. Оно је 1561. године имало 20 домаћина и једну удовицу. Може бити да се ово насеље налазило на потесу Г аза у данашњем бођанском пољу.
    Сви Гајицки из Змајева су у сродству и славе Светог Георгија. Истина, један огранак слави Светог великомученика Георгија – Ђурђевдан (6. маја), а други Обновљење храма Светог Георгија – Ђурђиц (16. новембра). До те поделе дошло је из „домаћинских” разлога. Наиме, некад су сви они славили Ђурђевдан и сви су имали невоља кад је у пролеће, пошто се залихе хране углавном истроше, требало дочекати госте. Због тога, неки од Гајицких узели су за славу Ђурђиц, усред јесени, кад је славска трпеза могла бити богатија и разноврснија.
    У попису из 1751/52. пописан је и керски свештеник Филип Гајицки, а 1784. године поп Павле, који је такође био Гајицки.

    Андрић
    Представник породице Андрић, са презименом у данашњем облику први пут је пописан 1743. године. Био је то Недељко Андрић. Нема разлога да се с њим не поистовете Недељко Андреовић из 1728. и Недељко Керац из 1725/26. године, с обзиром на то да су наведена лица једина са тим именом у овим двама пописима. Према томе, ради се о староседеоцима у Керу, највероватније насељеним овде пре Велике сеобе.

    Рацков
    Према причању Љубице Плачков, у Кер се из Парабућа (Раткова) доселио Димитрије Рацков са сином Васом, негде око 1830. године. У Домовном протоколу керске парохије забележено је да је Димитрије рођен 1793, његова жена Марија 1794, а Васа око 1824. године. Васа је имао сина Радивоја (1854) и синове-близанце Петра и Павла. Баба Љубица је Петрова унука, те отуд и њено сећање на досељење Рацкових. Павле, деда Паја, умро је у дубокој старости, око 1950. године.
    Нема ближих података о пореклу Рацкових у Парабућу, насељу први пут забележеном 1266. године. У попису из 1772. године помиње се један Taczko Вујков, чије би се име могло читати и Рацко.
    Миле Рацков, син Лазин, саопштио нам је да су његови преци вероватно досељени из Бугарске, из места Салдин(?) код Софије, где и данас, наводно, има Рацкових. Мислимо да ово веровање нема неког нарочитог основа, утолико пре што је презиме Рацков настало од личног имена једног претка, као што је то било уобичајено у овим крајевима. Такође, ово презиме указује и на назив Рац-Србин, мали Рац-Рацко.
    Није без значења ни напомена Љубице Плачков, чије је сећање на разговоре са дедовима било врло живо, да такву претпоставку о бугарском пореклу Рацкових никада раније није чула.

    Матин
    Из Парабућа, заједно са Димитријем Рацковим доселио се и Димитрије Матин, син Јована Милутинова, рођен 1794. године. Нажалост, пописи из Парабућа, ни онај из 1743, ни онај из 1772. године, не пружају нам никакву могућност да ближе одредимо порекло Матиних.
    Димитрије Матин имао је синове Милутина (1813) и Младена (1825); Милутинови синови били су Јаков (1842) и Лазар (1852); не знамо који је од њих двојице био отац Милутина Матина (1885-1968); вероватно Лазар, јер је један Милутинов син добио име по деди.
    Матиних више нема у Змајеву; у последњој генерацији оних који су овде живели, били су синови овде последњег поменутог Милутина: Новак-Баћа (1907-1968), Лазар (1910-1971), Драгутин (1913-1968), сеоски свештеник од почетка Другог светског рата до смрти, и Стеван (1914-1944). Новак се није женио. Драгутин је имао три кћери, a Стеван једну. Лазин син Милутин живи у Сједињеним Америчким Државама, у Бостону, где се одселио коју годину после очеве смрти; тамо живи и данас.

    Хрњачки
    Порекло породице Хрњачки, у Керу забележене као Hmyakovics (1715), Hemyakovits (1720), Hemakovity (1725), Emyakovity (1743), треба тражити у насељу Хрњак (Хрњаково, Хрњаковци) у Тамишкој жупанији, у Румунији. Ово насеље забележено је први пут 1468. године. Имали је 1717. седам, а 1773. године 99 домова.
    Хрњаково се налази у данашњем румунском Банату, у Банатској Црној Гори. По предању, ова област (источно од Темишвара, између Мориша и Тамиша) насељена је Србима одмах после битке на Косову. Било је ту 24 насеља; која, не знамо тачно. Друга прича указује на могућност да је Хрњаково насељено Србима тек 1731. године, под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом (Пећ, 1698 – Сремски Карловци, 1748), но, чини нам се, без имало основа. Јер, 1786. године записано је да у Хрњакову живе Срби „који свој језик рђаво говоре”. А за око педесет година матерњи језик не може се толико заборавити, још мање изгубити.
    Могло би бити, чак, да се овде ради и о српским староседеоцима у Банату, односно да су преци Хрњачких живели у Банату одвајкада. Истичемо овде запажања извесног броја научника да су етничке разлике између Срба староседелаца у Банату и Срба у Србији минималне, чак никакве.

    Галетин
    Године 1743. пописан је и Галета Ерњаковић. Само он може бити родоначелник Галетиних, тим пре што се ради о врло ретком имену, само једном забележеном у свим датим пописима. Већ 1771. у Керу живи Петар, син Кирила Г алетина, а у попису из 1784. године пописан је и Стеван Галетин, што се овде временски поклапа. Од овога Кирила, највероватније Стевановог брата, и почиње употреба очевог имена Галетин као презимена. Галетини су, дакле, огранак Хрњачких.
    Галетини су се понегде писали и као Галетићи; потврду за то нашли смо у матичној књизи венчаних у православној црквеној општини у Парабућу, данашњем Раткову. Наиме, запис из 1835. године казује да је на венчању Петра Савкељића из Старог Кера и Персиде, кћери Стефана Остојића из Парабућа, кум био Симеон Галетић, а свету тајну венчања обавио је парох парабућки Миаило Ференчевић, рођен у Керу. (Несумњиво, Савкељићи су Са- вини, јер се за њих и данас користи надимак Савкеља).

    • Taranjac

      Prezivam se Taranjac. Zna li neko mozda vise o tom prezimenu, jer nigdje ne mogu pronaci da li ima jos Taranjaca osim moje porodice, a deda mi je rodjen u Titelu? Hvala

      • Илија Петровић

        Тарања је насеље забележено у Бачкој жупанији још 1345. го­ди­не. За време турске владавине помињу се три Тарање: Доња, Гор­ња и Средња, а налазиле су се између Деспот-Сентивана (Де­спо­това) и Торже (Савиног Села). Све три Тарање имале су 1590. го­дине 33 дома. Касније су расељене, а њихови становници нашли су се у околним насељима; један од њих дошао је и у Кер (данас: Змајево). Рака Та­ра­њац, пописан 1725/26. године, може се сматрати родо­на­чел­ни­ком старије керске породице Ракић. Под тим презименом први је у­бе­лежен Па­вле Ракић, године 1743, највероватније син Раке Та­рањца

  6. vojislav ananić

    2. део

    Бујандрић
    Нема података на основу којих се може судити о пореклу Бујандрића. Морамо се задовољити констатацијом да је већ у првом попису забележен Живко Бујандра, у каснијим пописима Бујандрић. Године 1752. и 1756. помињу се Тодор и Веса Бујандрић.
    Несумњиво, ради се о староседеоцима у источном делу Панонске низије, којима су презиме „дали” њихови некадашњи румунски суседи: речју bulandra бул’андра, односно buleandra бул’андр (л’ – -умекшано л, глас између л и љ) у румунском језику означава се xaina veche хаина ввкв, стара хаљина, али и жвна словоднијих моралних назора. Рвч ввкв у српском језику исто је што и ввтах, ввт, фвтак, односно стар, похабан.

    Жижаков
    Презиме Жижаков забележили смо први пут у облику Жижаковић, у попису из 1784. године. Три године касније, у матичним књигама из Кера налазимо да је рођен Симеон Жижаковић, син Кирила Стојкова. Године 1792. умро је Јоан, син Јосифа Жижако- ва, а наредне године рођен је Јосифу син Лазар.
    Пописан је 1743, а и 1746, 1752. и 1756. године, Стојко Јовандић (Jovantity, Jovandity, Jovancsity). Може бити да је рођен око 1720. године. Ако бисмо претпоставили да је око 1755. године рођен Симеонов отац Кирил, онда би овај Стојко, једини пописани становник Кера са тим именом, био отац Кирилов.
    Пописи ничим не указују на могуће порекло Стојково.
    Још би теже било рећи откуд потиче презиме Жижаков (са нагласком као у презимену Момиров), или, како је првобитно пи- сано, Жижаковић ( као у Живановић); не може бити да је презиме настало од речи жижак, фитиљ у кандилу, или житни жижак, инсект који као паразит живи у житу, пошто би оно тада, у оба случаја, гласило Жишков. Презиме је могло настати само од речи жижлк (са нагласком као у речима тежак, сељак), настале од нама непрепознатљиве основе, или презимена Жижић (-Жижа-Жижак), ако бисмо се задовољили причом о постојбини Жижакових у Црној Гори, у братству Жижића. Може се чак претпоставити да је презиме изведено од имена Живан, Жива, односно од његовог хипокористика Жижа (имена од миља); „детету са именом Живан, или Жива, кад се тепа каже се: Жижо”.
    Не би требало одбацити ни претпоставку да се у основи овог презимена налази турцизам џиџа, дрангулија, ситан предмет, односно изведеница џиџали, наџиџан, накићен, можда и ситничар (трговац ситном робом, али и цепидлака). Од ње је могла настати посрбица џиџак (са нагласком као у сељак), са истим значењем. Како је у овим крајевима глас џ често замењиван гласом ж, и у из – говору и у писању (џандар=жандар; џигати=жигати; џелат=желат; Џигурски=Жигурски; Саџаков=Сажаков; Одаџија=Одажија;), реч џиџак лако je могла „прерасти” у жижак, а одатле у пре- зиме Жижаковић, односно Жижаков, како презиме данас гласи.

    Вукосављев
    У раду из 1974. године, на страни 84, написали смо да ,,у Војвођанском архиву бележи се, 1789, у једном документу Гавра Вукосављев”. Обнављајући овај рад (1978. године), сазнајемо да је то лице истоветно са особом пописаном 1784. године као Гавра Вукосав. Први Вукосављев забележен у црквеним матичним књига- ма у Керу звао се Петар, а рођен је 1801. године; син му Аврам рођен је 1825. године.
    До године 1756. нема никаквих података који би указивали на њихове претке у Керу. Може бити, због тога, да се ради о досеље- ницима током друге половине 18. века.
    Вероватније је, мислимо, да је средином 18. века живео у Керу бар један Вукосав, отац Гавре Вукосав(љев)а, по коме је породица могла добити презиме. Он би могао бити рођен четрдесетих година, што значи да би 1769. године, кад је становништво Бачке жупаније пописивано, био у њега уписан као глава породице. Нажалост, тај попис је нестао, а са њиме и могућност да се са сигурношћу утврди порекло Вукосављевих у Керу.
    Сасвим узгредно, дописујемо и следеће: У свим пописима становништва Бачке (које је објавио Живан Сечански) срели смо само једног домаћина по имену Вукосав. Живео је у Врбасу, а пописан је 1715. године као Vukosav Sicza(?). Године 1720. тај Вукосав убележен је као Vukossa Parastinacz, Вукосав Парастинац, према имену једног угашеног насеља из околине Врбаса. Парастин се 1650, године помиње као насељен, а у 19. веку као пустара. Наредни пописи бележе Живана Вукосављева, све тамо до 1743. године. Доцније му у Врбасу нема трага, али ни другим Вукосављевима. Године 1973. запитали смо се да ли су прешли у Кер?
    Биће да јесу, јер је поп Драгутин Чолаковић у једном свом списку за убирање парохијала, почетком 20. века, поред имена Филипа Вукосављева уписао и реч Врбашки.

    Латинкић
    Породица Латинкић населила се у Кер, по свој прилици, тек средином 18. века. У матичним књигама из 1786. године забележен је један Андрија Латинкић као кум на крштењу, а три године касније умрла је супруга Костана Латинкића. Раније су Латинкићи живели у Латину, одакле им и презиме. Ово српско насеље среће се половином 18. века као насељено, а касније о њему нема трага. Не зна се на коме се месту налазило ово насеље.
    За нас је, међутим, интересантнији податак да је у Букчиновићу, у непосредној близини Апатина, пописан 1715. и 1720. извесни Секула Латинчић, а 1725. године Тодор Латинић. Насеље Бокчиновић (Букчиновић) први пут се помиње 1543. године. Имао је 1715. године 27 пореских глава, седам година касније 153, а 1743. године 232 дома. Пошто су се његови становници бавили гусарењем, били су 1748. године пресељени у Стапар и Кулу. На њихово место насељени су Немци. Врло је лако могуће да је који од будућих керских Латинкића прешао тих година у Кер и ту засновао породицу. Први од тако пописаних предака данашњих Латинкића (1772. године) био је Јосим Латински, што недвосмислено потврђује везу са Латином и да им „родоначелник” није могла бити нека непозната Лашинка. Не може се ни претпоставити како је 1784. године Јосимов потомак Стеван уписан као Латинкић.

    Степанов
    Породица Степанов која данас живи у Змајеву населила се овде нешто пре Првог светског рата, када је Стеван Степанов дошао из Турије са своја три сина. У Турију су ови Степанови дошли из Шова (Равног Села). Њихове претке нашли смо у пописима од 1720. године и касније, најпре Милоша Толмача, а затим, 1743, и његовог сима Степана Толмачева. Ради се, највероватније, о породици која у овим крајевима живи од пре Велике сеобе. Ло- гично би било, наиме, да је улогу толмача, тумача у пословима између досељеника и управних власти преузео човек који је до- бро знао језик државне администрације и правила понашања, дакле: староседелац.
    Насеље Шове, иначе, бележи се крајем 15. века. Године 1590. Шове имају 12 домова, да би крајем 17. века биле ненасељене. Између 1746. и 1758. године то је пустара. Траг о расељавању њених становника сачуван је на разним странама, у презимену Шовљански.
    У оном већ поменутом Чолаковићевом списку за убирање парохијала, Степанови су уписани као Турински.

    Чизмић
    Чизмићи су у Стари Кер дошли при крају Првог светског рата: били су то Иван и Владимир, синови Јоце Чизмића из Сентомаша (Србобрана), ожењеног Милицом, кћерју Нестора Малешева из Кера. Пошто су у дечачким годинама остали без оба родитеља (отац им је погинуо негде на фронту, као аустроугарски војник, а мајка је, последње ратне године, умрла од шпанске грознице), бригу о њиховом одрастању преузео је Миличин брат Паја. Из Пајине куће у Старом Kepy они су кренули на изучавање заната: и Иван и Владимир постали су трговци. После тога, и један и други засновали су своје породице у Пашићеву. Владимирови синови (Стеван, новинар и Радован, сарач) умрли су у својим педесетим годинама, а Иванов син Јоца, пензионисани ветеринар, живи у Бачкој Паланци.
    Иначе, Чизмићи су у Сентомашу били староседеоци. У попису тамошњег становништва из 1725/26. године налазимо и име Ко- сте Чизмина, кога можемо сматрати њиховим несумњивим прет- ком. Иако се у најстаријем сачуваном попису из 1720. године не налази неко име са којим би се тај Коста могао довести у везу, са сигурношћу се може рећи да је Костин отац био чизмар по занимању; он би био родоначелник змајевачких Чизмића.

    Паравељин
    За породицу Паравељин немамо податке који би могли указати на њено порекло или на настанак презимена. Позната су нам само три њена представника: Стеван (1906-1970), његови синови Лазар (1933-1950), и Војислав (1930-1994), и Лаза (1958), син Воји- славов, који живи у Змајеву.

    Бабић
    Први Бабић пописан је у Керу 1752. године, а звао се Недељко. Исто то лице пописано је још два пута: 1756. и 1772. године. У ранијим пописима не може се наћи било какав траг који би могао указати на Недељково порекло, или на порекло презимена Бабић, или на време кад је ова породица дошла у Кер.
    Добривоје Бабић, син Стеванов, рођен 1951. године, саопштио нам је да се његов прадеда доселио у Стари Кер однекуд из Босне, што би значило да данашњи Бабићи у Змајеву нису од лозе керских Бабића. Ова је прича мало вероватна, јер други змајевач- ки Бабићи за њу не знају. Поред тога, истраживања Милана-Бате Ботића, сина Љубомировог, казују да је његов предак Павле Ботић био ожењен Теодором Бабић, рођеном око 1820, највероватније унуком неког од оних Бабића из пописа од 1772. до 1786. године. Она је била мајка Саве Ботића, Љубомировог деде а Милановог прадеде, рођеног 1859. године, а умрла је пет-шест недеља по рођењу Савином; пре тога имала је још три сина и неколико кћери. Овај огранак Ботића у сродству је са данашњим змајевачким Бабићима, који су у селу много старији од Добривојевог прадеде и сежу до почетка 18. века.
    Најстарији Бабић уписан у прву матичну књигу умрлих у Керу био је Павле Бабић (1730-1787).
    Остала презимена

    Morao би неко очекивати да у Змајеву живи бар једна породица са презименом Керац. Њих, међутим, овде нема. Највећи број Кераца преселио се у друга места и тамо добио своје презиме према месту ранијег живљења. Они који су остали у родном селу преузели су, временом, друга презимена.
    У матичним књигама срећемо још нека презимена којих у Змајеву више нема: Ајгиров (Хајгиров), Везилић, Живанчев, Кантаревић, Момиров, Пајић, Стефановић, Топалов, Чолић, и тако даље. Није нас занимало да ли су оне изумрле или се из Кера иселиле. Изузетак чинимо са презименима Хајгиров (Ајгиров), Везилић, Пајић и Стефановић.

    Хајгиров (Ајгиров)
    О презимену Хајгиров (Ајгиров) пишемо због тога што се ради о једној од најстаријих пописаних породица у Керу, изумрлој после равно два века, крајем Првог светског рата. Први пописани Хајгиров у Керу био је Radivoj Hejger, Padueoj Хајгир из 1720. године, а само најслободнијом претпоставком може се закључивати да би то лице могло бити истоветно са Радивојем Бељанином, пописаним једино 1715. године. Није, дакле, искључено да Хајгирови воде порекло из Беле, а да је Радивој Бељанин већ за следећи попис (1720) добио ново презиме, да ли по пастувима, ајгирима, које је држао, да ли због своје похотљивости, или распусности; за похотљивог човека каже се да је ајгировит, или ајгир. Радивој Хајгир пописан је још једном (1725/26), а и у наредним пописима скоро редовно среће се по један Хајгир: Михајло (1728), Јосим (1752, 1756), Сима (1772), Јован (1784).
    Последњи становник Кера са овим презименом био је Лазар Ајгиров, од оца Ацка, или Александра, или Шандора, како је у по- јединим јавним списима бележен, и мајке Ане, рођена Ботић. Кућа му се налазила у Зелењаку, данас у Лењиновој улици 130. Лазарева сестра Емилија-Мила, рођена 1863, била је удата за Тодора Гајицког из Кера; родила је два сина: Лазу (1888-1976) и Стевана (1893-1987). Емилија је умрла 1. јула 1903. године. Лазар Ајгиров умро је 26. августа 1916. године, у шездесет другој години живота. На самом крају јануара 1917. умрла је Лазарева жена Марија- Маца, рођена Цвејић, а 10. јануара 1918. године, у осамдесет деветој години, и мајка Ана. (Анин отац звао се Јован; њен брат Павле прадед је Милану-Бати Ботићу, сину Љубомировом).
    Пошто су Лазар и Марија били без порода, оставштину Ајгирових наследио је старији Лазарев сестрић Лаза Гајицки. Наслеђену кућу он је касније продао породици Крстић, Мити и Милици; та кућа сада је у власништву Дана Ћурчића.

    Везилић
    Везилића у Змајеву нема, највероватније од 1800. или 1801. године, када су се преселили у Жабаљ. Последњи писани траг о керским Везилићима налазимо у 1798. години, кад је Кирил Везилић кумовао на крштењу новорођене Марте, кћери Јована Вла Стефанова. O овом презимену понајвише говоримо због књижевника Алексија Везилића, рођеног у Старом Керу а мало поз- натог чак и у интелектуалном свету. Везилић је био један од родо- начелника српског „ученог стихотворства”, а према писању књи- жевног историчара Боре Маринковића (Београд, 1930), „иако није савладао тајну песничког заната, понудио је савременим читаоцима низ поетско-философских тема и техничко-креативних поступака. Један период у развитку српске поезије добио је, захваљујући његовим напорима, потпуно нове димензије и прерастао првобитне регистре дотадашњих недовољно култивисаних и мисаоно немоћних ламентација”.
    Др Велимир Михајловић пише у Зборнику Матицв српскв за књижевност и језик 1975. године о пореклу презимена Алексија Везилића. Пошавши од погрешног податка да се презиме Везилић у Старом Керу први пут помиње 1720. године, Михајловић нам нуди два решења:
    Породица Везилић у прошлости презивала се Керац;
    Везилићи су у блиском сродству с Керцима.
    Ово друго решење потпуно је неинтересантно у погледу расправе о пореклу презимена, јер су Везилићи могли бити у сродству и са било којом другом породицом у Керу.
    Прво решење неодрживо је, јер се заснива на погрешном податку. Ево зашто:
    Становништво Кера пописано је први пут 1715. године. Међу деветнаест домаћина налази се и Крста Везинић и само један Керац, именом Субота. Остали, углавном, имају презимена изведена према месту њиховог ранијег живљења. Крста Везинић је, несумњиво, Везилић и није Керац. Он се вероватно доселио у Кер, или можда његов отац, двадесетак година пре пописа. Можда у Великој сеоби, из Србије, чувајући презиме које је породица тамо имала.
    Домишљања др Михајловића о настанку презимена Везилић врло су забавна и нимало једноставна. Он одмах одбацује логичну претпоставку да је презиме настало од женског имена Везиља или речи везиља (жена која везе), ваљда зато што је та претпоставка и најочигледнија. Могуће је да је презиме првобитно и гласило Везиљић, али због тешкоћа у означавању гласа „љ” и због тога што су пописивачи у Угарској били углавном Немци или Маџари, презиме је претворено у Везилић и тако се усталило.
    Није искључено да се у основи овога презимена налази и врло ретко женско име Везилија (у телефонски именик Новог Сада за 1995/96. годину уписана је само једна жена са тим именом: Везилија Бркић), али и оно је настало тако што је реч везиља продужена за један слог. У таквом случају, презиме би најпре гласило Везилијић, а затим би дошло до његовог скраћивања у Везилић.
    У згред, ово презиме у пописима становништва у Керу увек се различито пише: Veszinics (Крста, 1715), Vessemity (Гаја, 1725/26), Vezer (Гаја, 1752), Vezility (Гаја, 1756. и Живко, 1743), Vezilitty (Живко, 1728), Veszelity (Богоја, 1772), Vaszilia (Лука, 1772).
    Михајловићева претпоставка да је презиме Везилић настало од непотврђеног мушког имена Везило мора отпасти из најједноставнијих језичких разлога. У Срба, презимена изведена од жен- ских имена (и именица женског рода) завршавају се на -ић, што би значило да име Везиља и именица везиља дају презиме Везиљић-Везилић, исто као и име Везилија-Везилијић-Везилић. На —ић завршавају се и презимена изведена од мушких имена која се завршавају на —а, дакле као и женска имена, на пример Илија- —Илијић—Илијћ—Илић. Презимена изведена од осталих мушких имена (и именица мушког рода) завршавају се на -вић, што значи да би се у Михајловићевом (и нашем) случају, од мушког имена Везило формирало презиме Везиловић, баш као што се од му- шког имена Михајло изводи презиме Михајловић.
    Најзнаменитији изданак керских Везилића јесте, ван сваке сумње, Алексије Везилић. O њему Милорад Ботић, рођени Старокерац, пише следеће:
    Алексије Везилић, учитељ и књижевник (Стари Кер / Змајево 1753 – Нови Сад, 12. I 1792). Прво образовање стекао у родитељској кући од оца Аврама и у родном селу, где је од 1703. постојала основ- на школа. Учио затим латинску гимназију у Новом Саду („славенску”) и Сегедину, а лицеј на латинском и немачком језику у Пешти и Будиму. У Осеку је 1781. био полазник учитељског семинара Стефана Вујановског.
    За учитеља народне школе у Сремским Карловцима постављен је 1782. године, да би одатле отишао у Беч и уписао се на тамошњи Правни факултет.
    Несуђени калуђер – Задржао се на студијама нешто више од годину дана, а онда је решио да оде у калуђере, па се 14. септембра 1784. свом пријатељу Кирилу Живковићу, архимандриту у манастиру Гргетегу, пријавио за искушеника. Али како је био немирног духа, није остварио ту намеру, јер већ 8. октобра 1784. борави у Новом Саду, да би поново отишао у Беч, где се задржао око годину дана. Од 1785. до 1788. живео је у Сремским Карловцима, радећи као приватни учитељ латинског и немачког језика. (Мимо тога, у матичној књизи рођених у Kepy записано je да je 9. јануара 1786. године крштена Јефимија, кћи Јефте Андрића и жене му Јулијане, и да је кум био Алексије Везилић, житељ новосадски – ИП).
    Углед који је уживао као просветни радник, донео му је уносно место: 14. јула 1787. постављен је за проинспектора православних српских и румунских школа у Великоварадинском диштрикту са седиштем у Нађвараду (данашњи град у Румунији, Орадеа Маре). Био је надлежан за надзор над школама и учитељима у Бихарској, Арадској, Бекешкој, Чанадској и Чонградској епархији. Упоредо са службеним пословима, давао је приватне часове ђацима и нешколованим свештеницима. Унијатски свештеници, којима је сметало све што је имало православни карактер, нису ни његове акције добро примали, чак су водили и хајку против њега, инсинуирајући му да је више склон „уживању сласти овоземаљског живота” него служењу духовним врлинама. Кад му је све то досадило, 1791. поднео је остав- ку и принудно је пензионисан.
    Митрополит Стефан Стратимировић био му је наклоњен и хтео је да га у звању архимандрита уведе у манастир Раковац, али су се монашки кругови у Фрушкој гори томе одлучно успротивили, и зато што је био лаик, и што је заступао Доситејеве антиклерикалне идеје. Уместо у манастиру, нашао је уточиште у Новом Саду код свог добротвора Давида Рацковића, који је као градски сенатор био мецена и другим ученим људима, као што су били Јован Мушкати- ровић, Јован Рајић, Аврам Мразовић и др.
    Књижввна дела – У свом првом делу – Крашкоје сочињвнијв o иривптних и публичних делах (Беч 1785, II издање 1792 у наклади новосадског књижара Дамјана Каулиција) – дао је правни и админи – стративни практикум: како „сочинити” писма, испунити квите и облигације, направити контракте (уговоре) и тестаменте и сл. A уз то је донео и неколико књижевних прилога, међу којима и оду просвећеном цару Јосифу II. Друго дело је значајније, то је зборник Краш- које написаније о спокојној жизни (прво издање у Бечу код Курцбека 1788, а друго у Будиму 1813). У првом делу ове књиге су лирске песме, са идејним усмерењем јозефизма и рационализма и у духу Доситејевог учења о љубави ка истини. Други део садржи оде (похвалне песме): на првом месту је посвета вршачком епископу Шакабенти, а од „некаторих мирских поглавитих мужеј”, песникове похвале добили су Јован Авакумовић, Теодор Јанковић-Миријевски, Јаков Сечанац, Јован Мушкатировић, Стефан Монастерлија и др. Поред ове две књиге објављен је и његов мали немачко-славеносрпски речник (1793).

    Пајић
    Лозу Пајића, којих више нема у Змајеву, можемо пратити са самог почетка 19. века. Године 1803. рођен је Марко Паић; он је имао два сина: Лазара (1836) и Саву (1842. или 1841). Старији Савин син звао се Велимир (1859), а млађи Марко (1868). Око 1894. године Марку и његовој жени Даници родио се син Душан, а 1897. и Влајко. Душан је нестао у Великом рату, а Влајко, ожењен Дра- гињом Акин из Футога, има сина Петра, рођеног у Врбасу 1931. године. Петар данас живи у Новом Саду и на везу са очевим род- ним селом потпуно је заборавио.
    Отац Марка Паића (Пајића), оног који је овде уписан као најстарији у лози, могао би бити Gyuricza Pajakov(?) Ђурица Пајаков из пописа од 1784. године, односно Георгиј Паић, житељ керски, који „Библију ветхаго (старог) и новаго завјета, у 5 делова состојећу, приложи цркви храма св. оца Николаја… за свој и својих вечни спомен. Купљена је за 28 форинти месеца новембра 14, 1806. године, ходатајством (заузимањем) јереја Јована Ференчевића, пароха овдашњег”.

    Стефановић
    Стефановића данас нема у Змајеву. Њихов родоначелник био је Стефан Керац, пописан 1722. и 1728. године. Сина Стефановог, Лазара, срећемо неколико пута: 1752 (Lazar Sztipanov), 1756 (Лазар Стефанов), 1772 (Lazar Stephanov) и 1784 (Lazar Stepanov) године, а он је увек уписан као Лазар Стефанов, што значи да се очево име, отчвство, постепено претворило у презиме. Истина, он се у матичним књигама среће као Лазар Касалов или Касало; једном је то презиме прецртано и поред њега је уписано Ствфанов, тако да не може бити недоумице у погледу нашег закључка о родоначелнику породице Стефановић. Тако се и могло десити да се Димитрије, син Лазара Стефанова и жене му Јелисавете, рођен 1786. године, у матичне књиге најпре упише као Димитрије Стефанов, по новом очевом презимену, једнако као и Димитријев млађи брат Кузман (1791-1867). Тек касније, кад је Димитрије постао парох старокерски, он је своје презиме претворио у Стефановић, а исто то учинио је и Кузман. (Лазар Стефанов имао је још једног сина, Аврама Стефанова, рођеног 1794. године, и то је једини траг сачуван о њему).
    Димитрије је имао сина Михаила, а овај синове Милутина (1852) и Јована (рођеног 29. августа/10. септембра 1856). Не знамо шта је било са Милутином, а Јован, сиромашни старокерски трговац, у браку са Софијом (чије рођено презиме не знамо) имао је три сина: Димитрија, Жарка и Војислава (не рачунајући Петра, Славка и Стефана који су умрли као деца). Димитрије, знаменити српски богослов, имао је два сина: Ксенија и Станоја, али од њих није било потомства. Жарко је имао три кћери. Војиславов син Иван данас живи у Бачкој Паланци, без потомства; лоза старокерских Стефановића са њиме се гаси.

    Неке закључне напомене
    Ha основу свега што je овде речено, могло би ce закључити:
    Живеле су у овим крајевима пре Велике сеобе породице које носе следећа презимена: Пашански, Пашћан, Хрњачки, Галетин, Рељин, Ракић, Мургашки, Ботић, Бељански, Гајицки, Влаовић, Збућновић, Бујандрић, Латинкић, Степанов, Чизмић, Ајгиров, Везилић, Пајић, Стефановић, Вукосављев.
    Вероватно су пре Велике сеобе овде живеле породице: Кавгић, Андрић, Новић, Кобиларов, Крстић, Рацков, Матин, Ћирић.
    После Велике сеобе, највероватније, дошле су породице: Жижаков, Срећков, Малешев, Марковић. Можда у ову групу треба сврстати и породицу Савин и Ползовић и, с обзиром на настанак њеног презимена (”источно од Мораве”), породицу Бугарски.

    Презимена старокерска на крају 18. века
    Трагајући за својим старокерским прецима, Милан Љ. Ботић-Бата пажљиво је прегледао најстарије матичне књиге настале између 1786. и 1807. године, из њих исписао сва оновремена презимена.
    Многа презимена ca овог списка потпуно су непозната данашњим Змајевчанима.
    Са тог списка, после двеста година, своје мушке наследнике у Змајеву имају следеће керске породице:
    Андрић, Бабић, Бељански, Ботић, Бујандрић, Влаовић, Вукосављев, Гајицки, Галетин, Жижаков, Збућновић, Кавгић, Кобиларов, Крстић, Латинкић, Малешев, Марковић, Мургашки, Ракић, Савин, Срећков, Степанов, Хрњачки, Ћирић.
    Део старих керских породица иселио се из Змајева или угасио у нашем времену:
    Вујкови су одселили у Нови Сад почетком педесетих година;
    Вујини су нестали смрћу Славуја Вујина;
    Коларовићи су нестали смрћу Душана Коларовића;
    Нешићи су нестали смрћу Светозара Нешића, оног који је држао кафану „Код зеленог ораха”, са леве стране пута према Врбасу;
    Новицких, који нису у вези са Новицкима с почетка 18. века, нема откако је умро Петар Новицки. Последњи њихов изданак, син Петровог брата Алексе, живи у Инђији;
    Новића у селу нема, а последњи од њих, Ђорђе, син Лазин, одселио је у Равно Село; има једног сина;
    Пашански су нестали смрћу Лазе Пашанског-Џаме;
    Пашћани су нестали смрћу Марка Пашћана, сина Витиног;
    Рељиних нема у селу; у Новом Саду живи Светозар, син Прокопијев, унук Светозаров, праунук Теодоров – има две кћери. Душан, млађи брат Светозаров, има сина Проку, ожењеног али (још) без деце. Најмлађи Светозаров брат Никола живи у Цириху и има сина Александра, још неожењеног;
    Од Савиних у селу живи само Милош, син Лазаров; нема деце. Ту се понекад појављује и Александар Савин из Новог Сада, син Прокопијев а унук Жарков;
    Породица Маринков сведена је на једну мушку главу, а ни он, Миленко, син Перашов, нема деце;
    Породица Бугарски сведена је у Змајеву на један изданак, а он, Петар, син Савин, у позним годинама, нема мушког потом- ства. Савин брат Аца имао је два сина: Раду и Лазу. Први има сина Ацу, а овај сина Николу и две кћери; живе у Руменки. Лаза има три кћери; живе у Новом Саду;
    Чизмића нема у селу, а Јоца, син Иванов, поодавно живи у Бачкој Паланци.
    Матиних нема у селу; последњи од њих иселио се у Америку.

    Извор: Илија Петровић, КЕРЦИ У ПАШИЋБВУ, Прилог за монографију Змајева

  7. vojislav ananić

    Змајево

    Змајево, село ca око 4.500 становника, налази ce тридесет километара ceвeрнo ОД Новог Сада, на железничкој прузи према Суботици. Ово ce насеље ррви пут ромиње 1267. године, род називом Кер, а његов топографски опис казује нам да се налазило на месту данашњег Змајева или y његовом неросредном суседству.
    Према врло живом сеоском предању, сррско сточарско рлеме које је крстарило Панонском низијом одлучило је, некада, давно, много пре поменуте године, да се трајно настани на једном месту. Људи који су изабрали своје будуће станиште, окружено ритовима и густим шипражјем, y хатару данашњег Змајева, морали су то место на неки начин и обележити, не би ли се при повратку, на челу осталих саплеменика, лакше пронашли. Као најприкладније учинило им се да треба ископати дубоку јаму и y њу убацити кера, пса, пo чијем ће лавежу касније лако рронаћи одабрано место. Тако је и урађено, а новом насељу остало је име Кер. (Говорећи о предањима y српском народу, историчар Душан J. Поровић записао је да „потпуно се слажемо са Јованом Ердељановићем, једним од најбољих рознавалаца начина стварања и одржавања традиција, који је замерио нашим научницима да… традицију не би требало олако одлагивати када је многе чињенице потврђују”).
    Дугo затим нема трага о Керу, све док 1461. године није поменут Велики Кер y Бачкој жупанији, као посед породице Барањаи из Ирига. Шаму Боровски, на кога се иначе позивају сви аутори кад говоре о Керу, за време турске владавине помиње y бачкој нахији два места са тим именом. У једном од њих, пo имену Међеш или Велики Кер, 1590. године било је 27 кућа које су плаћале порез, а 1655. оно прирада грофу Адаму Вешелењију. Према порису из 1702. године коморско село Велики Кер названо је новим селом. Године 1715. y њему живи деветнаест пореских глава; ово се село 1721. године назива само Кер, а његово је становништво искључиво сррско. На коморској мапи из 1768. године село Кер лежи на oбe обале Алмашке мапе, а мало источније, на северној страни мапе, назначено је место старе цркве. У селу су тада живеле 123 српске породице, а његове границе обухватале су 7.497 јутара земље. Урбар датован 17. јула 1772. године назива ово село Кер.
    Први малобројни Маџари почињу да у село пристижу 1790, а Срби се овде насељавају почев од 1827. године. Према подацима Српске православне митроролије за 1905. годину, у Старом Керу било је 725 домова, од чега српских 196; међу 4143 житеља, Срба је било 1166, Немаца 2406, Маџара 544, а осталих 27.
    После Првог светског рата, наредбом министра унутрашњих дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 15. маја 1922. године, село је преименовано у Пашићево, по тадашњем председнику краљевске владе Николи Пашићу. За време маџарске окупације 1941-1944. године оно се звало Oker, Стари Кер. При крају Другог светског рата, у селу је од укупно 940 кућа немачких било 584. Пошто се на позив немачке Врховне команде и Немачког народног савеза у Угарској немачки живаљ повукао из тадашње Краљевине Југославије, у селу је ослобођен простор да се насели око две и по хиљаде Срба, највећим делом из Херцеговине, Црне Горе, Босне и Лике. По ослобођењу, селу је враћен предратни назив. Године 1947, одлуком објављеном у Службвном Гласнику Народне Peпублике Србије број 37/47, декретом му је „додељено” данашње име, по песнику Јовану Јовановићу Змају.
    Према првом послератном попису (1948), становника је у селу било 4717, пет година касније 4853, да би се 1961. достигла највећа цифра: 5212. После тога, број становника почео је да постепено опада, тако да данас (иако је средином деведесетих година прошлог века овде нашло своје ново станиште неколико стотина прогнаника из Републике Српске Крајине и бивших западних југословенских република), овде живи око 4520 житеља, од чега Срба и одскора расрбљених 3920, а осталих око 600. Економска снага данашњих Змајевљана врло је ослабљена последњих година, нарочито оног дела индустријског радништва некада запосленог у новосадским предузећима, на која данас постоји само бледо сећање. Добар део послератних насељеника одрицао се добијене земље (зарад дечјих додатака или каквих других „повластица” у обећаном новом поретку), или је ту земљу постепено или одједном продавао, тако да се данас претворио у сеоску сиротињу. И оне који су остали на земљи, као радници месног пољопривредног добра, очекује слична судбина. Једно од ретких производних предузећа које уредно послује, можда изузетак у целој змајевљанској привреди, јесте Циглана „Вучковић”, која упошљава тридесет пет радника.

    ИЗВОР: Илија Петровић, KEPCKИ ИМЕНОСЛОВ, Нови Сад, 2003.

  8. Војислав Ананић

    КОЛОНИЗАЦИЈА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ У ВОЈВОДИНУ ПОСЛЕ 1945. ГОДИНЕ

    Квота за ЦГ – 7.000 породица

    Према неким подацима примјеном Закона о аграрној реформи и колонизацији око 40% пољопривредног земљишта у Војводини промијенило је власнике. Према рачуницама др Николе Гаћеше, једног од најтемељенијих истраживача колонизације, до 1948. у Војводину је колонизовано око 286.000 људи из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Црне Горе, с Косова, претежно из борачких породица. Њима је додијељено 668.412 хектара земље.
    Досељавање је настављено и каснијих деценија, али није било организовано у облику колонизације.
    Републичка колонизациона квота Црне Горе одређена је дакле на 7.000 породица. Било је планирано да се квота расподијели према срезовима: Никшић (1.200 породица), Цетиње (1.000), Шавник (1.000) Титоград – Подгорица (600), Пљевља (600), Колашин (500), Даниловград (450), Бијело Поље (450), Котор–Херцег Нови (350), Беране (300), Андријевица (300) и Бар–Улцињ (250)
    Координацијом савезног Министарства за колонизацију и Министарства пољопривреде и шумарства НР Црне Горе колонизација је усмјеравана у планирана мјеста у средњој Бачкој. Размјештај колониста одређен је према критеријуму планских квота за колонисте из црногорских срезова. У мјестима предвиђеним за насељавање колониста из Црне Горе налазила се 9.971 напуштена кућа, од чега 7.860 усељивих. Спајањем та два критеријума утврђен је размјештај породица из Црне Горе по предвиђеним мјестима.
    Стари Врбас и Нови Врбас (спојени у град Врбас) насељавају колонисти из никшићког среза.
    Стари Сивац и Нови Сивац (спојени у насеље Сивац) насељавају исељеници из пљеваљског и бјелопољског среза.
    Секић (нови назив Ловћенац) и Фекетић насељавају исељеници из цетињског, бококоторског и барског среза.
    Бачко Добро Поље намијењено је исељеницима из шавничког среза.
    Вепровац (Крушчић, назван по Вукману Крушчићу) насељавају исељеници из колашинског среза.
    Торжу (нови назив Савино Село, по Сави Ковачевићу) добијају исељеници из беранског и андријевичког среза.
    У Црвенку се насељавају колонисти из даниловградског среза.
    У Пашићево (нови назив Змајево, по Ј. Ј. Змају) и Нове Шове (спојене са Старим Шовама под новим називом Равно Село) досељавају исељеници из подгоричког среза. У Кулу колонизују се исељеници из свих срезова Црне Горе. Прва композиција воза с колонистима стигла је у Врбас почетком септембра 1945, а октобра мјесеца у Секић и Торжу те остала мјеста. До краја 1945. године услиједила су још два таласа у новембру и децембру. Велика студен те зиме прекинула је колонизацију до раног прољећа.
    У марту 1946. стиже сљедећи колонизациони талас, да би се процес досељавања наставио током 1946. и 1947. године, с тим да су колонисти из Црне Горе у знатно мањим групама раштркани широм Војводине у већем броју градова и сеоских насеља.
    Процјењује се да се између 600 и 700 породица вратило у Црну Гору током самог процеса колонизације или првих година по његовом окончавању.
    Колонизација је у већем обиму проведена насељавањем породица из Црне Горе у сљедећа мјеста:
    Нови Врбас, Стари Врбас, Нови Сивац, Стари Сивац, Бачко Добро Поље, Црвенка, Фекетић, Секић (Ловћенац), Нове Шове (Равно Село), Кула, Пашићево (Змајево), Торжа (Савино Село), Вепровац (Крушчић), Парабућ (Ратково) и Српски Милетић.
    У мањем обиму колонисти из Црне Горе насељени су широм Војводине, у већем броју градова и села:
    Апатин, Бачки Јарак, Бачки Моноштор, Бачко Ново Село, Банатски Брестовац, Бела Црква, Бешка, Бежанија, Бездан, Букин, Честерег, Футог, Хоргош, Инђија, Јабука, Јаша Томић, Каравуково, Ковин, Краљевићево (Качарево), Крчедин, Куцура, Мраморак, Наково, Нинчићево, Нова Гајдобра, Нова Пазова, Нови Бановци, Оџаци, Омољица, Панчево, Петроварадин, Плочица, Путинци, Рума, Руско Село, Сента, Станишић, Стара Гајдобра, Темерин, Велико Средиште, Војвода Степа, Вршац, Жабаљ и Земун.

    ПОРЕКЛО.-РС

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 12, новембар, 2016.

  9. vrbas

    Koliko ima Muslimana u Savinom Selu? Znam za brojne Škrijelje, Tiganje, Skenderoviće…