Кикинда и околна села

11. јун 2012.

коментара: 31

Општина Кикинда:

Банатска Топола, Банатско Велико Село (настало 1948. године спајањем насеља Шарневил, Солтур и Свети Хуберт), Башаид (од 1978. обухвата и некада самостално насеље Бикач), Иђош, Кикинда (до 1947. године Велика Кикинда), Мокрин, Наково, Нови Козарци (стари називи Мајсторт, до 1948. године Козарци; обухвата и укинуто насеље Хајфелд), Руско Село и Сајан.

Претходни чланак:

Коментари (31)

Одговорите

31 коментара

  1. Војислав Ананић

    Банатско Велико Село

    У селу се од 1763. године досељавају Французи из покрајине Лотарингије и Немци из југозападне Немачке и основају три села: Солтур (Seul Tour), Шарловил (Charleville) и Сент Хуберт (Saint Hubert).
    Французи су се временом асимилирали, а Немци, после Другог светског рата, напуштају села. Од три села формирано је једно, које су населили Срби из Босанске Крајине.
    Око села се налази језеро Лагуна.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

  2. Војислав Ананић

    Башаид

    У току своје историје село ће настајати и нестајати, мењајући место и име: Бошалхид, Пашахид „Баша – хид”, Башахид, Башаид.
    Башаид се спомиње у историјским списима још од 1332. године. Село је плански грађено 1777. године.
    У Башаиду се с поносом препричава и легенда која сведочи о лепоти башаидских коња. Наиме, Кнез Михаило и грофица Јулија Хуњади , враћајући се са брачног путовања, застали су у Башаиду. Били су затечени лепотом коња, који су ту гајени, а кнез Михаило је добио вранца изузетне лепоте.
    Много година касније, радећи бисту кнеза Михаила на коњу, италијански вајар, за модел коња бира прелепог вранца из Башаида. Тако је, причају Башаидси, у овај споменик, данас симбол Београда и Србије, урезан и део Баната и Башаида…
    Да би се старији становници Башаида подсетили на ову причу, а млади са истом били упознати, мештани села одлучили су да формирају коњички клуб “Вранац” и тако од заборава сачувају сећање на коња кога су поклонили кнезу Михајлу Обреновићу.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

  3. Војислав Ананић

    Мокрин

    Мокрин је највеће село у северном Банату. Име Мокрин се помиње од 1725. године, мада археолошка налазишта откривају и налазишта из праисторије.
    Мокрин је познат у регији, али и шире, по манифестацијама, које се одржавају више од 50 година.
    Светско првенство у надметању гусана и Светско првенство у туцању фарбаним васкршњим јајима, одавно је пробило границе локалних догађаја.
    У Мокрину се налази још и специјални резерват природе, пашњаци Велике дропље, богат ловни туризам, отворени и затворени тениски терени, стара Аустроугарска парна пумпа, на реци Аранки, музеј, православна и католичка црква.
    У Мокрину је рођен Мирослав Мика Антић.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

  4. Војислав Ананић

    Руско Село

    Руско Село (мађ. Torontáloroszi) је насеље у општини Кикинда у Северно-банатском округу. Према попису из 2002. године било је 3328 становника, а према попису из 1991. године било је 3510 становника.
    Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

  5. Војислав Ананић

    КИКИНДА

    Град Кикинда налази се у северном делу Баната, у АП Војводини и административни је центар Севернобанатског округа. У непосредној близини српско-румунске границе, на надморској висини од 73м, град Кикинда је средиште друштвеног и економског живота овог дела Војводине. Заузима површину од 782 квадратна километра, од чега је 62.000 ха или 79,3% пољопривредно земљиште.
    Поред града Кикинде, Општина обухвата и 9 насељених места: Банатска Топола, Башаид, Банатско Велико Село, Иђош, Мокрин, Наково, Нови Козарци, Руско Село и Сајан. Овде, према попису из 2011. године, живи 59.453 становника, од којих је 75,4% српске националности, а затим по броју следе становници мађарске са 12,2%, па ромске националности са уделом од 3,3%. Попут већине других места у Војводини и Кикинда је мултиетничка средина.
    Општи подаци о пољопривреди у Кикинди
    Када је реч о пољопривреди на овој територији, она је организована у у двадесестак предузећа и земљорадничких задруга. Плодно земљиште је природни ресурс и простире се на око 62.000 хектара. Временских услови, који имају карактер елементарне непогоде, већ неколико година представљају велики проблем пољопривредницима. Производња у пластеницима повећана је у последње време, а карактеришу је рад на малом простору, интензивна примена агротехничких и научних мера, као и високи приноси.
    Територија кикиндске општине богата је налазиштима нафте и гаса и глином високог квалитета, а изузетно развијена индустрија има важно место у привредном развоју, не само Војводине, већ и Републике Србије. Најзначајније привредне гране су: металска индустрија- Ливница “Кикинда”, нафтна и хемијска индустрија- НИС Погон „Северни Банат“, индустрија грађевинског материјала- “Тоза Марковић”, прехрамбена индустрија – “Банини”, “Прима Продукт”, „Кикиндски млин” и прерађивачка индустрија – “Агросеме” и фабрика сточне хране “Стандард”.
    Историја Кикинде
    Многа археолошка налазишта, некрополе и хумке сведоче нам да су људи на овом простору живели и пет хиљада година пре нове ере, па тако овде налазимо трагове култура млађег каменог и бронзаног доба, Сармата, Келта, Дачана… На ову територију у VI веку досељавају се Словени, а у IX Мађари.
    Кöкéнyд је назив за Кикинду који се, у писаним документима, први пут помиње почетком XV века. Претпоставља се да је означавао више мањих добара-насеља, најпре угарских, а потом и српских деспота. 1718. године појављује се садашњи назив града и то као Гросс Кикинда- Велика Кикинда, међутим, односи се на пустару, а не насеље.
    Данашње подручје Града насељено је пре 250 година и од тада се савремена историја Кикинде може континуирано пратити. Ову територију, након Пожаревачког мира, први насељавају Срби, до тада аустријски граничари, који су сада остали без свог позива. Некадашњи граничари навикли су се на ратарски начин живота, а неколико деценија касније насељавају се овде и Мађари, Немци Јевреји…
    Посебном привилегијом, 12. новембра 1774. године, аустријска царица Марија Терезија формира Великокикиндски привилеговани диштрикт (округ). Била је то феудална управна јединица са седиштем у Кикинди, а у њеном саставу налазило се још девет насеља у северном и средњем Банату. У оквиру аустријске монархије становници округа имали су економске, па и политичке повластице, а диштрикт је постојао и функционисао до 1876. године. Након његовог укидања, Кикинда се нашла у саставу Торонталске жупаније, са седиштем у Бечкереку (Зрењанину).
    Период од краја XIX века до почетка Првог светског рата био је миран и тада Кикинда доживљава економски, културни, друштвени и привредни развој. Насеље се градило по урбанистичким плановима и формира се градско језгро Кикинде које ни данас, после 250 година, није битније промењено. 1857. године изграђена је пруга Сегедин-Кикинда-Темишвар, а у другој половини XIX века оснива се ливница, подиже прва фабрика цигле и црепа и граде се парни млинови. Тада је Кикинда бројала око 22.000 становника.
    Град се након Првог светског рата нашао на периферији новонастале државе, те на економском плану стагнира и заостаје. Кикиндски, Мокрински и Драгутиновачки партизански одреди, у Другом светском рату, на овој територији организују оружани отпор, а Град је ослобођен 6. октобра 1944. године. У СФРЈ, 70-их и 80-их година Кикинда поново доживљава велики привредни, економски, културни и друштвени напредак.
    Само неке од знаменитих личности које су рођене или живеле на територији града Кикинде су: песник Мика Антић, глумац Бранимир Брстина, новинар Раша Попов, Глумац Милан Ерак, кошаркашки тренер Ранко Жеравица, театролог и књижевник Јован Ћирилов и многи други.

    Извор: https://www.agromedia.rs/opstine

  6. Војислав Ананић

    НАКОВО
    Историја Накова Историја Накова Географски положај 7 km од Кикинде Величина атара 5x4km, надморска висина 82 m Делови атара: теремија Наковачке ливаде визежда Чарда рит песак гај Чело гробља Прва Насеља Прво насеље је највероватније постојало у бронзаном добу(пронађен је врх бронзаног копља,делови бакарне керамике),али нема поузданог доказа да је било стално насеље IV век-долазак Хуна( веровало се да се престоница хуског вође Атиле налазила негде између данашњег Сегедина и Накова) доказ 1799 у Сенмикулашу ( Sen Nikolau Mare) у данашњој Румунији пронађено је тзв. Атилино благо (12 kg) у винограду грофа Кристифора Наке VI век-овде су боравили Гепиди,Авари( каган Бојан),Бугари,а у току Велике сеобе народа долазе Словени( Северини или Склави) Словен Авари Бугари Новац Гепида X век- долазак Мађара – оснивају село Фазекаш (село имало и цркву),које убрзо нестаје 901 910 920 930 950 960 970 980 990 1000 940 На месту данашњег Накова налазило се село мађарских јобађа ( кметова,тј. зависних сељака) које носи назив Szőllős( Селеш или Селуш) О пореклу имена села постоје три верзије: 1. по томе што је око села било пуно винограда 2. по ветровима који дувају с пролећа ( szél) 3. по словенској речи селиште Први власник имања био је подбан Мачве Харачи Ласло,а касније посед прелази у руке породице Чако Почетком XVI века мађарски кметови напуштају село због доласка Турака,након чега је село опустело 1501 1510 1520 1530 1540 1550 1570 1580 1590 1600 1560 Забележено је да је половином XVI века кроз село два пута пролазила војска Мехмед-паше Соколовића, а такође је забележено да је кроз село пролазио Царски друм од Будима до Темишвара XVI ВЕК 1501 1510 1520 1530 1540 1550 1570 1580 1590 1600 1560 1582 1582 год. српски калуђери су забележили да у Селешу живи 6 српских породица који се баве сточарством ( касније су сви напустили село) XVII век 1610 1620 1630 1640 1650 1670 1680 1690 1660 1601 1700 Води се рат између Турске и Аустрије ( од 1697 – 1699) После склапања Карловачког мира 1699 године, село је припало Турској( Темишварски пашалук) 1697 1699 XVIlI ВЕК 1701 1710 1720 1730 1740 1750 1760 1770 1780 1790 1800 1716 1718 1739 Вођен рат између Турске и Аустрије Склопљен мир између Турске и Аустрије Од 1739 год. граница између Турске и Аустрије је на Сави и Дунаву( оснива се Тамишка бановина ,од које је настаје реч Банат за ову покрајину) Аустријски цар Карло VI управу над Банатом даје коњичком генералу грофу Клаудију Мерсију,који је исушивао мочваре,градио путеве и направио план да Банат колонизује становништвом из Немачке. У ту сврху је направио и мапу Баната,али на њој нема места Селуш,што указује да оно не постоји у то време. Клаудије Мерсије 1743 год. пустару Селуш са околином купује Хец Јакоб. Након њега село често мења власнике,све док овај посед најпре закупљују,а 1782 године и откупљују од владе у Бечу за 125 000 златника, браћа Кристифор(Христифор) и Кирил ( Ћирил) Нако. Посед има 625 000 јутара и место Сенмикулаш( San Nikolau Mare) у којем су браћа Нако (пореклом Грци) и живели. 1784 године браћа су добила и племићку титулу- гроф. У каснијем спору између браће село Селуш припало је Кристифору Накоу. Кристофор Нако мења име села . Село добија нови назив НАКОФАЛВА (у оргиналном преводу значи НАКОСЕЛО) Село је добило назив по презимену велепоседника грофа Нако. Он је да би обезбедио радну снагу за своје имање 1784 год. довео и населио Мађаре у село ( саградио је 50 кућа),а наредне 1785 године мења име селу у Накофалва ( Накосело) Неке од обавеза које су насељеници имали: плаћање пореза у натури или новцу у две рате,на Ђурђевдан иАранђеловдан; забрањено је било исељавање становника у друго насеље,ако нису обезбедили одговарајућег другог поданика. Гроф Нако око села подиже винограде XVIlI ВЕК 1701 1710 1720 1730 1740 1750 1760 1770 1780 1790 1800 1799 Отворена је школа- први учирељ Михаило Витерберг XIX ВЕК 1801 1810 1820 1830 1840 1850 1860 1870 1880 1890 1900 у село долази први лекар- др. Флис 1897 1898 подигнута је пруга Велика Кикинда – Накофалва XX ВЕК 1901 1910 1920 1930 1940 1950 1960 1970 1980 1990 2000 19071907- 1902 Милева Нако, ћерка Јована Нака подиже женски манастир са шсторазредном женском основном школом Струја је у село ( и околину) уведена 1906. много раније него у другим местима – село тада има и уличну расвету на раскрсницама. Према попису из 1911 године село има 538 кућа и 2834 становника,све немачке националности) У првом светском рату становници села су се углавном борили на Источном фронту,против царске Русије. Створена Kраљевина Срба , Хрвата и Словенаца настојили су да се имена немачких места промене у српска па је 1922 године ( 20.век ) НАКОФАЛ добио име НАКОВО. 1924. село је припало новоформираном срезу Велика Кикинда Зграда Основне школе је саграђена 1936 Доласком Хитлера на власт у Немачкој у селу се оснива Hitlerjugend ( Хитлерова омладина),као и друге фашистичке организације Након напада Немачке на Југославију,Наковчани 14 априла 1941. свечано дочекују немачку војску. Они који су били способни за војну службу,служили су војску на Источном фронту или у дивизији ПРИНЦ ЕУГЕН која се борила против партизана у Југославији. Они који су остали у селу производе храну за немачку војску( Срби су били радна снага) 1943 године Немци званично мењају име села у Накодорф( Nakodorf) Они који су остали у селу производе храну за немачку војску( Срби су били радна снага) 1943 године Немци званично мењају име села у Накодорф( Nakodorf) У лето 1944. велики број становника бежи из села заједно са немачком војском бојећи се освете Село је званично ослобођено 5 октобра 1944 ( у њему је остало око 1000 становника). Остало је и неколико немачких породица који нису сарађивали са окупатором Почетком 1945 године формирана је комисија за дочек бораца колониста 27. септембра 1945 године у Наково стиже прва група од 450 колониста,већином из Босанског Грахова 15. октобра 1945. стиже друга група колониста( 30 домаћинстава) из Босанског Петровца, Бања Луке, Кључа, Приједора, Мркоњић града…… Последња група колониста стиже 5 јануара 1946. ( 50 породица) већином из Бихаћа и Дрвара
    Извор: Интернет

  7. zadnji sneg

    Dok ovo čitam sećam se većine terminologije iz teksta da je spominjala moja mati. Galad, Bikač…
    .. Topolje ne znam da li je Banatska Topola. Baba mi je bila iz Bašaida od Avramovih nisam je nikad uzpoznala jer je umrla mlada. Postoje li neke matične knjige u crkvi u Bašaidu sa pocetka 20. veka ?Nači preci su ostavili svoj trag na mestima na kojima su boravili a i poneli ih sa sobom u genima koje su nama preneli pa pomalo zadrhtimo kad stignemo tako blizu nekih mesta kad je “vruće, vruće” od blizine.Hvala na podacima. Kolikogod da ih je nisu na odmet.

  8. Војислав Ананић

    Спасоје Граховац, рођен 1936. у Руском Селу код Кикинде. Био је професор и директор Педагошке академије у Кикинди и редовни професор Учитељског факултета у Сомбору. Завршио је Филолошки факултет у Београду, где је стекао звање магистра, а затим и доктора књижевних наука. Пише поезију, есеје, критику, студије. Књиге песама: Смрзнуте петље, 1994; Башта оца мога, 1994; Беле плетенице, 1996; Немир, 2000; Из октобарског сивила, 2001; Опсаде несна, 2003. Књиге есеја, критика, приказа и студија: Песма и њена интерпретација, 1979; Равница у пукотини неба, 1985; Тишини тонови изливени, 1989; Размеђа и утоке Педагошке академије „Зора Крџалић Зага” (1948—1988), 1989; Шум у ходу времена, 1990; Кикинда, Attendite — приручник о историји Кикинде, 1991; Панорама пуна брашна (коаутор Владимир Миланков), 1992; Српска периодика у Х1Х веку на тлу данашње Румуније, 1993; Звезда белог звоника, 1995; Непристајање на самоћу, 1998; Мирисни одсјаји прошлости, 2002; Кикиндски интернат (1932—2002), 2002; Богатство књижевне речи, 2003; Размеђа и утоке Више школе за образовање васпишача „3opa Крџалић Зага”, КЊ. 2, 2004; Божидар Сандић Coвpa или Витештво и и уметност (коаутор Душан Дејанац), 2007.

    • Војислав Ананић

      Слогом подигли Банатско Велико Село

      Прије тачно 75 година, или тачније од 1945. до текуће 2020. године настало је Банатско Велико Село. Географски, село је смјештено на сјеверу Србије уз саму границу са Румунијом. Послије одласка Турака ови крајеви су опустошени и насеобина у данашњем смислу није било. Према наредби царице Марије Терезије од 25. новембра 1763. године право насељавања у овим крајевима имају само католици. Године 1770/71. досељавају се Французи из француске покрајине Лорене и Нијемци из југозападне Њемачке. Тако је 3.300 досељеника основало три „сестринска” села, који се помињу као Солтур, Шарлевил и Сент Хуберт. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да свако од та три мјеста тада има римокатоличку цркву и њемачко становништво. Током 18. вијека ове насеобине су промијениле неколико власника. Французи су се временом асимиловали у Нијемце. Послије Другог свјетског рата, Нијемци су углавном отишли у Њемачку. Неколико породица је остало и они су са досељеним колонистима из Босне и Крајине до краја живота дијелили добро и зло са колонистима. Највећи број дошљака стигао је са простора Босанске Крајине и то углавном из Босанског Петровца и Дрвара. Са новим становништвом село добија нове садржаје и почиње његово ширење и изградња која траје до данас. Пуно је анегдота и прича из времена колонизације. Колонистима није било лако да се након живота у брдским и планинским предјелима навикну на војвођанску равницу. Често су били осуђени да се сналазе у околностима у којима нису имали основне ствари. Оно што им није недостајало су рад, воља и љубав. Село се развијало, а готово да није било куће без троје дјеце. Тридесетак година након колонизације, све се брзо развијало. Село је добило једну, а послије и другу нову школу. Ту је била земљорадничка задруга, забавиште, амбуланта, пошта, продавнице, библиотека, биоскоп… и много тога још. Све се орило од пјесме и игре. Посебан вид дружења и окупљања мјештана, свакако су били КУД Марија Бурсаћ, ФК Козара и Ловачко удружење Велебит. Готово да не постоји мјештанин који се у нечему од овога није пронашао. Осим тога постојала су удружења жена, куглашки клуб, извиђачи, омладински покрет, удружење пензионера, рок и фолк бендови, пјевачке групе. Село је досегло свој зенит осамдесетих година. Поред већ изграђеног мотела, фудбалског стадиона, задруге, фарме, силоса, саграђен је и прелијепи базен што нису имали сви градови у бившој СФРЈ. Једна од највећих вриједности села је рибњак Лагуна. Изграђен је и нови пут који село директно повезује да Кикиндом. Све је дјеловало бајно до деведесетих када се дешавања у цијелој заједничкој земљи осјећају свуда, па и у нашем селу. Долази до новог масовног доласка нашег народа из крајева одакле су долазили наши преци. Овај пут не колонизацијом, него прогоном са свог огњишта са простора Босанске и Српске Крајине. Нема куће у Банатском Великом Селу у којој се није бринуло за неког свог. У једном тренутку сеоски ватрогасни дом био је пун избјеглица и прогнаних. Као и у цијелој нашој земљи преживљавале су се инфлације, економске кризе, и НАТО бомбе. Уништава се много тога што су генерације стварале и градиле. Прођоше и те године, а живот као живот иде даље. Послије тог суморног времена осјећа се постепен одлазак људи из нашег мјеста и пад наталитета. У љетњем периоду, кад базен ради, у вријеме школског распуста и годишњих одмора село је пуно живота. Та слика се са јесени промијени и тешко је у вечерњим сатима икога и срести по сеоским улицама. Остала су још само два угоститељска локала и то у Шарловину кафана Ловац и Солтуру Код Ћосе. Данашња омладина у селу и не зна какав је живот са кафићима, биоскопом, дискотеком. Због малог броја људи дјелује да је корона у селу почела и прије званичне пандемије која нам одузима и оно мало што смо имали. Повремено се у колонама и шетају неке нове избјеглице и људи друге нације и вјере. Свјесни смо и њихове муке и туге када мораш отићи или побјећи из свога завичаја. Загледани у будућност наду нам буде крстови који ће обиљежити наш прелијепи Храм Светог Василија Острошког и Тврдошког који годинама градимо. Иницијатива за градњу храма покренута је 1992. године. Три године касније одређено је мјесто на коме ће се градити, да би 2007. године били изливени темељи. Епископ банатски Никанор и епископ будимски Лукијан 2009, године освештали су темеље. Зидање храма завршено је 2012. године. Уређење још траје, а недавно је, захваљујући Граду Кикинди завршено паркиралиште покрај Храма. Поносимо се и нашом Рајском ракијом из чувене дестилерије Хуберт. Уз Крајишки вишебој чувамо традицију и обичаје нашег народа и поносни смо на Милана Вашалића, једног од најбољих гајдаша на свијету. Село је препознатљиво и по Ликовној колонији Душан Керкез Џев. Ова културна манифестација, која је из године у годину масовнија посвећена је сликару из нашег села кога су болест и рана смрт спријечили да остави још већи траг у српској умјетности. Село је познато и по меду које производе пчелари окупљени у еснафском Удружењу Матица. Ту је и жељезничка пруга. Она иста која нас је довела овдје. Нека остане вјечна спојница са завичајем са свим успутним станицама која ће спојити и претке и потомке!

      БОРИСЛАВ СТОЈИСАВЉЕВИЋ

      Извор: СРПСКО КОЛО, октобар-новембар 2020, стр. 25