Кикинда и околна села

31 коментара

1. 10. септембар 2017. у 04:29

   vojislav ananić

   Ранко, прво, ови прилози ће интересовати онога ко је из датог места. У овом случају, из Кикинде и околине. Друго, ово му дође као нека база података о местима које објављујем. Ако тебе не интересује, ти немој читати. Уосталом, да нешто није у реду, опоменули би ме или уредник или модератор. Можда је боље да више ништа не објављујем? Ево, још ових десетак градова из Војводине које припремам, па онда даље и не морам. Биће и мени лакше да само седим и да ништа не радим, да не губим ни време припремајући ове прилоге за постављање.

   Одговори

2. 10. септембар 2017. у 05:36

   vojislav ananić

   КИКИНДА

   Типичан панонски град

   На мочварном терену, препуном баруштина и водотокова човек млађег каменог доба, негде око 5000 година пре наше ере, градио је своја насеља на обалама, поред воде и на сувим местима најпре је правио земунице, а касније и куће од плетера. На Градишту, северозападно од Кикинде, уз друге предмете, нађена је и секира од глачаног камена. А на самом подручју града Кикинде, на обалама баре Олуша, нађено је бронзаног материјала, док је у суседном Мокрину откривена велика некропола из раног бронзаног доба. Покојници су сахрањивани са накитом, а уз њих су, као прилози редовно стављане керамичке посуде – крчази и зделе – као и разне врсте оружја од камена, бакра и бронзе (моришка култура). Антрополошки остаци указују на неколико типова, међу којима преовлађује нордијски тип. На већем броју лобања видљиви су трагови трепанације (најстарије неурохируршке интервенције, за које се данас користи ласер). И у суседном Остојићеву истражена је једна некропола, такође из бронзаног доба са прилозима који су типични за позну етапу моришке културе (која је и дефинисана првенствено на основу археолошких налаза са поменутих великих некропола, уз оне у Питварошу и Серегу). У близини Кикинде био је римски лимес, па отуда римски налази и у самом месту.
   У првим вековима наше ере преко Баната прелазе, долазећи са истока разна варварска племена. Тако су остали трагови сарматске, јазигске и аварске културе. Са Аварима на ове просторе стижу, средином 6. века, и веће групе Словена. Крај својих насеља, чији су трагови откривени на више места у околини Кикинде, Словени су подизали кружна централна утврђења, или су користили она напуштена од Авара. Уз Градиште, једно од најстаријих словенских утвр- ђења у северном Банату (које се, иначе, и најдуже одржало) било је утврђење Галад, лежало је на десној обали Галацке реке, јужно од Кикинде. Године 896, са доњег Дунава долазе Мађари, који су овде нашли стално боравиште.
   У писаним изворима Велика Кикинда (Нагyкекен) помиње се први пут 1423. године као добро угарског краља Жигмунда. За кратко време, пре- ма предању, била је и добро српског деспота Ђурђа Бранковића. У периоду турске владавине (од 1551), о Кикинди има мало вести; године 1567, Горња и Доња Кикинда (Кокенде) забележене су као ненасељене (пусте), обрађиване су “споља” и приход од њих износио је 1340 акчи. А у следећем попису, из 1579. године, ова друга има статус села са 22 куће (претежно су Срби, уписан је и “син попа Трифуна”). Годишњи приход од насеља износио је 4815 акчи, гајени су: жито, купус, конопља, а од сточног фонда помињу се пчеле и свиње. Становници су обрађивали и суседну мезру Горњу Кикинду. После једне побуне насеље је спаљено и уништено, па се земљиште претворило у велику беспутну мочвару.
   Након протеривања Турака (1717), успостављена је у Банату војна управа. На мапи из 1723/25. године Кикинда је означена као ненасељена. Један од најважнијих момената за историју Кикинде (и других насеља у овом крају) било је укидање тзв. Потиско-поморишке Војне границе 1750/51. године. Да не би, укидањем границе, потпало под мађарску властелу, српско становништво почиње тада да се расељава. Тако су Срби граничари из Семлака, Нађлака и Чанада 1752. године населили Кикинду, док их је мањи број насељен из Батање и других места дуж Мориша и Тисе. Као успомена на то насељавање у Кикинди и данас постоје Семлачка и Чанадска улица. Нови становници затекли су на месту данашње Кикинде густу ненасељену равницу пуну шевара и баруштина.
   Кикинда је грађена према плану о изградњи насеља у Банату аустријског грофа Клаудија Мерсија, војног гувернера Баната. То је, значи, било типично банатско равничарско насеље са ушореним улицама које се секу под правим углом, а у центру се налази трг са црквом, парохијом, градском кућом, школом и гостионицом, што се углавном задржало све до сада.
   Врло рано (1753), Кикинда добија поштанску станицу и постаје седиште Банатске српско-грчке привилеговане трговачке компаније. Овде је, од 1754. године, било и седиште банатске милиције.
   Након стварања Банатске војне границе (1704), да не би опет дошло до одсељавања становништва образован је, 1774. године, Великокикиндски крунски дистрикт. Привилегијом царице Марије Терезије признате су Србима “важне и полезне војне услуге”, па им је, осим знатних фискалних олакшица, остављена на уживање заузета земља. Становништву Дистрикта (које се састојало од десет места) дозвољено је “да може имати свој сопствени, са потпуном влашћу, снабдевени магистрат и суд о властитом трошку, који ће сва јавна грађанска и кривична дела и парбе отправљати, извршавати, пресуђивати и расправљати”. Кикинда, као седиште Дистрикта подигнута је на степен вароши.
   Са својих десетак хиљада становника Велика Кикинда је, крајем 18. века, била највеће насеље у нашем делу Баната. У међувремену у њу су се били доселили и Немци, Мађари и Јевреји, у мањем броју Италијани и Французи (па отуда и презимена Италијанов и Француски). Сходно предању, и Шпанци.
   Током Српског народног покрета Кикинда је била поприште оштрих класних сукоба и прогона српског становништва.
   У другој половини 19. века Кикинда се економски брзо развијала. Преоравали су се велики пашњаци, исушивали водоплавни терени и повећавале зиритне површине. Уместо екстензивног сточарства све више се развија земљорадња и Кикинда постаје врло значајно произвођачко средиште. Отуда брзи развој трговине житом и стоком и већ у другој половини века у Кикинди се одржавају пет вашара годишње. Велики трговинско-саобраћајни значај за Кикинду, као извозни центар ратарских и сточарских производа имала је изградња железничке мреже; најпре пруге за Темишвар (1857, најстарија пруга у Србији), па према Бечкереку, односно Београду (1881-1883) и Сегедину (1898).
   Године 1876, укинут је Великокикиндски дистрикт и Кикинда постаје среско место, а 1893, проглашена је за слободну краљевску варош. У другој половини 19. века изграђују се и први индустријски објекти: циглане (браћа Бон, Јовановић-Ристић, Месарош и Шенк) и први млинови који замењују дотадашње суваче.
   Период од краја 19. века
   Кикинда је тада са својих 22.000 становника била најнасељеније место Торонталске жупаније – до Првог светског рата обележен је наглим привредним и урбаним развојем града. Тада је формирано и амбијентално градско језгро које и данас краси Кикинду. Повлачењем југословенске државне границе према Румунији, Кикинда доспева у пограничну зону. Отуда се број становника између два рата, па и касније, није много изменио. Године 1921, Кикинда је имала 25.774 становника, од којих Србохрвата 15. 974, Мађара 7031, Немаца 6262, Јевреја 782; пра- вославних 16.133 и католика 13.316; 1953 -29.570 становника српске и мађарске народности. После Другог светског рата овде је досељено више од 300 породица из Босне, а нестаје немачко и јеврејско становништво. Године 1991, има 43.042 становника. Развијена пољопривреда, индуструја грађевинског материјала, металска и хемијска индустрија чине Кикинду значајним привредним, трговачким и туристичким регионом (ловни, конгресни и спортски туризам).Она је центар и седиште Севернобанатског округа. Она је и културни центар северног Баната и важна раскрсница путева. Типичан је панонски град који чува стару урбану физиономију. Има неколико значајних споменика културе: православну цркву из 1769. године, чији је иконостас живописао Теодор Чешљар, две католичке цркве – стара из 1784, (којој је аустријски цар након посете Кикинди поклонио оргуље) и нова, у класицистичком стилу, из 1811, као и зграду Магистрата Дистрикта великокикиндског (1836-1839), тзв. Курију, у којој су сад Народни музеј и Историјски архив), Градску кућу из 1894, (један од репрезентативних објеката аустро-угарске администрације). Године 1880, изграђена синагога, срушена је 1952 (на Јевреје још сећа уређено старојеврејско гробље). Ту је, најзад, и Ђуричин град, као и једина преостала сувача (млин на коњски погон) у Војводини.
   Кикинда је позната и као “град на нафти” (буштотине у граду и околини). Све се више развија у јак економски центар, а носиоци развоја треба да буду четири привредне гране: металска индустрија са ливницом жељеза и темпера, индустријом грађевинског материјала „Тоза Марковић” и хемијском индустријом са новим хемијским комплексом за производњу метанола и сирћетне киселине. У близини су богата ловишта зечева, бања Торда са горком водом и археолошка налазишта код Иђоша, Сарака и Мокрина. У околини Кикинде налазе се бројни салаши познати по специфичним културним и туристичким манифестацијама.

   Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

   Одговори

3. 10. септембар 2017. у 16:26

   vojislav ananić

   НОВИ КОЗАРЦИ

   ПОСТАНАК И РАЗВОЈ НАСЕЉА

   Место на коме се данас налазе Нови Козарци при пут се помиње још далеке 1408. године, када краљ Сигисмунд Луксембуршки (1387-1437) део подручја тадашњег Хајфелда даје Керестури Миклошу и Силађи Ласлу, али без података ко су били тадашњи становници села. У средњем веку на простору Нових Козараца спомиње се само једно насеље под називом Тојсег (Toszeg), које је припадало тамишкој жупанији. За време турске управе над Банатом (1552-1718) насеље је потпуно уништено и опустошено. После пожаревачког мира 1718. године, Турци напуштају Банат, а простор данашње кикиндске општине, поред Срба граничара, плански насељавају Немци, Французи и Мађари као носиоци интензивног привређивања (Група аутора, 1996).
   Насељавање Немаца из Порајна извршено је по одобрењу царице Марије Терезије, а под надзором темишварског начелника Нојмана (Neumann), када су за потребе досељеника на простору Нових Козараца 1770 – 1771. године изграђена два блиска насеља са по 78 кућа и са по једном основном школом. Западно насеље је тада добило и назив Масторт (нем. Mastort – богато место, крај), а источно насеље Хајфелд (нем. Heufeld – ливада). Растојање између њих је само 750 m и дуж пута који их спаја убрзо је изграђена улица (Јанкулов, Б. 1961). Оба села припадају тада торонталској жупанији са седиштем у Великом Бечкереку (данашњи Зрењанин), а 1787. године заједно имају 1.109 становника. Њихов број је брзо растао и попис из 1850. године региструје 2.149 становника. Тада је и завршен период наглог раста. Године 1890. ту је било 2.519 људи, што је био максимум за период до Другог светског рата (Ћурчић, С. 2004).
   Почетком 19. века оба села, као краљевски посед купује породица Zichy – Ferraris. Пошто су насеља под управом мађарских грофова, у периоду 1861 – 1875. године добијају мађарске називе Masztort и Heufeld, од 1875 – 1891. године Kis Toszeg (Масторт) и Nagy Toszeg (Хајфелд), а од 1891 – 1922. године Kistoszeg и Nagytoszeg (Група аутора, 1988).
   Ово место није било саобраћајно изоловано као данас. Раније, чак и пре насељавања колониста, преко Козараца и Жомбоља протезао се важан колски пут који је повезивао Кикинду и Темишвар. Његов значај је опао још пре почетка калдрмисања важних путева, а коначно је постао безначајан повлачењем државне границе према Румунији (Букуров, Б. 1971).
   Крајем Другог светског рата Немци напуштају Масторт и Хајфелд, а на њихово место су досељени српски колонисти из Босанске Крајине. Доласком Срба Крајишника, оба села су 1947. године, обједињена у једно насеље под називом Козарци, који 1948. године добијају данашњи назив Нови Козарци.

   ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА

   Током Другог светског рата села Хајфелд и Масторт су била под немачком окупацијом све до 6. октобра 1944. године када је Црвена Армија ослободила овај део Баната, а немачко становништво се повукло са немачком војском. Уведена је војна власт и конфискована немачка имовина у оба напуштена насеља. Празна немачка села Хајфелд и Масторт од 1945. г. насељавају Срби из Босанске Крајине, а највише из Поткозарја (40 %). Право на колонизацију су имали борци Народно-ослободилачке борбе, затим домаћинства првобораца и они којима су куће спаљене. Органи за спровођење аграрне реформе и колонизације донели су решења о селидби за сваку породицу и утврдили спискове породица ради групног путовања и места у које се селе.
   Из више места Босанске Крајине 14.11.1945. године на пут је кренуло 459 породица са 3.031 чланом. Највише их је било са територије Козаре – 179 породица, или 40 % од укупног броја. Путовало се возом седам дана до Светог Хуберта, садашњег Банатског Великог Села, а путовање је окончано 21.11.1945. године. Дочек колониста на железничкој станици у Светом Хуберту и превоз теретним колима са коњском запрегом по турској калдрми до 4 km удаљених Хајфелда и Масторта успешно су организовали надлежни органи нове власти. У већим кућама припремљен је привремени смештај за више породица, а кухиње су припремале довољан број оброка за све колонисте, који су обедовали по сменама. Овај колективни опоравак је трајао око месец дана, а за то време колонистима су подељене куће и инвентар. Почетком следеће, 1946. године, извршена је подела земље по домаћинствима, као и додела окућнице, баште, винограда и оранице за свако домаћинство које се доселило у површинама предвиђеним решењима о колонизацији (Група аутора, 1988).
   Досељено становништво у Нове Козарце потиче из 13 срезова Босанске Крајине и два среза из Лике (Кореница и Огулин). Из Бос. Крајине колонизацијом су били обухваћени срезови: Босански Нови (38 села), Мркоњић Град (22 села), Кључ (18 села), Бугојно (17 села), Сански Мост (16 села), Босанска Дубица (12 села), Босанска Градишка (14 села), Котор Варош (5 села), Лакташи, Бања Лука и Дрвар са по 2 села и срез Гламоч са једним селом (Група аутора, 1996). По завршетку колонизације напуштених Хајфелда и Масторта њихово ново становништво (3.031) је било српско, пореклом из 15 срезова и 151 села Босанске Крајине и Лике (сл. 3).
   Уместо Хајфелда и Масторта ново заједничко име ових села – Козарци први пут се помињу 22. јула 1947. године, на седници Месног народног одбора. То име дали су тек пристигли колонисти из Босанске Крајине, већином Поткозарчани, из носталгије за завичајем и легендарном планином Козаром. Уз ово име, Козарци су добили додатак Нови, тако да је од имена Козарци и Нови настало потпуно ново име Нови Козарци. Ово ново име званично се први пут помиње на седници Месног народног одбора одржаној 5. децембра 1948. године (Група аутора, 1988). До ове допуне имена дошло је из објективних разлога, јер се зна да постоје од раније места са истим (Козарци код Зенице), или сличним (Козарац код Приједора, Белог Манастира и Вргинмоста) именом.

   ДРАГАН Ђ. ОБРАДОВИЋ, Универзитет у Београду Географски факултет, 11 000 Београд, Србија

   Извор: З Б О Р Н И К, Обиљежавања 20. Годишњице ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, 1993 – 2013. Бања Лука, 2013. године

   Одговори

4. 15. септембар 2017. у 10:41

   vojislav ananić

   Галад

   Припадала је Торонталској жупанији. У крушевском поменику забележена је као Галада. Била је град и насеље. Град је саграђен 1469. 1551 заузели су га Турци. Тада су у Галади живели Срби. 1660 и 1666 забележена је Галад а 1666 Еминска Галад. 1660 забележени су у Галади: поп Сава, Никола Марић, Вукосав, Илија Дојић, Петко, Илија Стојичић, Живко Црнић, Миљак, Вуја Добрашиновић, Гвозден; а 1666: поп Јеремија, Добрица, Живко, Петак, Татомир, Гвозден. У Еминској Галади 1666 забележени су: кнез Тома, Степан, Продан. На мапи од 1723—5 једна је забележена као насељена, а друга као ненасељена. Исте године забележене đy Пашина и Еминска Галад као ненасељене. На Галад као српско насеље сећа презиме Галадац у Елемиру. На Галад сећа име потеса и баре између Башаида, Карлова и Кикинде.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

5. 15. септембар 2017. у 13:18

   vojislav ananić

   Оросин (Руско Село)

   Припадао је Тамишкој жупанији. Забележен је 1333—5. 1581 имао је 6 српских сточарских породица. Забележен је 1660 и 1666. 1660 забележени су: поп Мирко, кнез Радан, Јанко Грк, Маринко, Ћира, Савко, Ратко, Павко, Радосав, Вујица, Милош, Путник, Петар. 1717 имао је 10 домова. На мапи од 1723 —5 забележен је Мали Оросин као ненасељен. 1767 насељени су у Оросин Немци, а 1776 Мађари из краја око Сегедина.
   Потеси: Виногради, Ново село, Спајинске земље.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

6. 15. септембар 2017. у 17:19

   vojislav ananić

   Кикинда

   Припадала је Торонталској жупанији. Забележена је 1416. Убрзо је забележена као Велика Кикинда што значи да је тада постојала и Мала Кикинда. За време Турака (1558) становали су у Кикинди Срби. Мора да је, према Галади, која је била веома знатно насеље, била незнатно насеље и убрзо опустела, јер се не спомиње ни у поменицима, ни у катастигу.
   После пожаревачког мира припало је ово земљиште бечкеречком округу. На мапи од 1723—5 забележена је као Кикинда, и означена као ненасељена. Насељење данашње Кикинде извршено је 1752. Кикинда је готово искључиво насељена граничарима из Поморишја и то некадашња прва четврт досељеницима из Семлака, друга из Надлака, а четврта из Чанада. Трећа четврт (Брежански крај) насељен је досељеницима из Батање, Печке, и других поморишких места. 1752 упућено је од чанадског управног звања 100 мерова жита да ce подели међу оне који су се преселили из Великог Семиклуша у Кикинду, али под условом да ову храну имају вратити. Ови су, изгледа, били насељени и у Малу Кикинду, односно у Башаид. Октобра исте године разврстане су и Велика и Мала Кикинда као друга компанија Српског граничарског пука. Овој компанији, која је имала 640 људи, стајао је на челу капетан Гаврило Новаковић. 1753 добила је Кикинда пошту, којој је на чело постављен Георгије пл. Тиганић. Од 1754 Кикинда је седишге штаба банатске милиције. 1758 имала је 300 домова. Одакле су били пореклом Кикинђани наслућује се и из порекла њихових тадашњих свештеника. 1767 били су у Кикинди, поред проте Јована Стојановића, р. из Пивница, још седам свештеника: Живан Радаковић, р. из Сегедина; Христифор Гроза, р. из Надлака; Василије Адамовић, р. из Печке; Петар Јованивић, р. из Надлака; Павле Путниковић из Чанада; Филип Маринковић, р. из Соботеља и Филип Стојановић р. из Бочара. 1758 налазила се у Кикинди једна црква, саграђена од плетера. Имала је шест прозора, није имала свода, и била покривена трском. Торањ је био саграђеи од дрвета а на торњу се налазила два звона. У цркви се налазило 15 столова. Крстионицу није имала. Порта је била неограђена. Имали су школу и учитеља. Школу ie похађало 20 деце. При свом пролазу кроз Кикинду 1768 цар Јосиф је, у свом дневнику, забележио за Кикинду, да је велико, али лоше саграђено насеље. 1774 су маркиране улице. Изабраници власти, ако је требало, бушили су зидове кућерака те су повлачили ланац кроз њих, те тако правили правац улицама.
   Када је 1774 формиран Кикиндски дистрикт многи становници Кикинде нису били задовољни те се, у времену од 1775—8, иселило у Војну границу 210 породица. 1775 постала је Кикинда трговиште. 1778 имала је Кикинда 3342 душе, од којих 1822 мушких, и 1520 женских. За време рата 1788—90 населило се у Кикинду 24 породице из Србије. 1791 имала је близу 800 домова.
   Потеси: Батаљонска земља, Бедем, Божина унка, Брешће, Валом (Валов), Варошки рит, Велики рит, Винцаид, Водица, Галад, Галадска бара, Градиште, Дубока бара, Ђомпарина бара, Иберланд, Жидовљев гроб, Излаз, Калуђерица, Кинђа, Ливаде, Мали Валом (Дерић), Мали рит, Млака, Олуш, Пашњак, Песак, Просина, Старо кукурузиште, Трње, Црвенка, Штеванчева бара,
   Делови: Баранда, Брег, Брежански крај, Будак, Велики бедем, Доња Крајина, Мали бедем, Чока.
   Улица: Надлачка, Семлачка, Чанадска.
   У Кикинди су се родили: Павле Кенгелац, архимандрит, природњак и историк (око 1763 — ман. Сенђурађ 1843); Никола Стојановић, оснивач и управник дилетантског позоришта (1800—74); Емилијан Кенгелац, вршачки епископ (1807 — Вршац 1885); Ђорђе и Ана Радак, кародни добротвори (Ђорђе (1823—1906), Ана (р. Павловић) (Сегедин 1827 — Кикинда 1898); Аркадије Варађанин, педагошки писац (1844 — Нови Сад 1922); Ђура Рајковић, глумац (1837 — Београд 1902); Јулка Јовановић, глумица (р. 1846 — није нам познато кад је умрла); Александар Јорговић, педагошки писац (1857 — Београд 1938); Иван Мартиновић, дечји писац (1865 — Панчево 1926); Љубомир Лотић, писац из области педагогије и јавни радник (1865 — Нови Сад); Душан Васиљев, књижевник (1900—23).

   Лит.: Лотић Љ., Велика Кикинда. Кал. М. С. за 1904,
   97 — 131.
   Мала Кикинда. — в. Башаид.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

7. 15. септембар 2017. у 17:25

   vojislav ananić

   Сајан

   Припадао је Чанадској жупанији. Забележен је 1449. После битке на Мохачком пољу (1526) држао га је у поседу Гашпар Череповић. Касније је опустео. 1806 насељен је Мађарима, одгајивачима дувана из краја око Сегедина.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

8. 2. октобар 2017. у 07:32

   Војислав Ананић

   Прича о коњу, кнезу и Башаиду

   By
   Dragana Amarilis

   Приче ради, да се вратимо мало у прошлост, неких 150 година. Беше тада мала Србија, само мало мања, него ова данашња, на истом брдовитом Балкану. И у њој бели град Београд.
   Том малом, напаћеном Србијом владао је једно кратко време, најлепши владар, кога је Србија икада имала, несрећни кнез Михаило.
   Није се баш најбоље сналазио у тој улози. Владар је постао још као малолетни дечак, имао је намесништво за испомоћ. Дало се по злу, па је свргнут. Није то најгоре што му се десило у животу. Други пут је дошао на власт 1860. године. Запамћен је као апсолутиста у владавини али и као образован човек, полиглота, основао је Народно Позориште, писао песме, “Што се боре мисли моје”. Много тога се издешавало у Србији за његовог живота и владавине. И наравно, убијен је.
   Али оно што нас интересује је његов љубавни живот. Изгледа да у овој нашој Србији нешто нисмо имали владаре са сређеним или да кажемо срећним љубавним животом. Бар не у 19. веку. Романтични кнез, заљубљиве природе, срце је подарио Јулији Хуњади мађарској грофици. Венчали су се у паузи, између две владавине, док је Михаило живео у Бечу, на лепом имању, на обали Дунава по имену “Иванка”.
   Нас интересеује баш то венчање, то је и тема овог поста.
   После свадбе, кренули су на свадбено путовање по Румунији. На повратку, застали су у лепом, богатом селу по имену Башаид. Били су затечени лепотом коња, који су ту гајени и на поклон је кнез Михаило добио вранца изузетне лепоте.
   Много година касније, када је несретни кнез већ давно био почивши, стигао је у Београд чувени италијански вајар да уради бисту кнеза Михаила, на коњу, како је гласила поруџбина. И у богатој ергели за око му је одмах запао прелепи вранац из Башаида.
   А Београђани итекако добро познају тог коња. Многе лепе тренутке у свом животу су доживели баш код тог коња из Башаида, први састанак, пољупце, ма свашта је ту било.
   Кнез Михаило мора да се задовољи својом улицом а споменик је био и остао симбол коња из Башаида.
   Прича се да Београђани памте, да не заборављају…

   Одговори

9. 2. октобар 2017. у 07:45

   Војислав Ананић

   Да ли сте чули за Башаид – јавни час

   By
   Dragana Amarilis

   Дакле Башаид. Покушала сам да пронађем порекло овог имена, за сада нисам успела, само да је то био назив пустаре. Нашла сам да је ово село некада било познато и под другим називима, пошто су га насељавали припадници разних народа:
   Basahíd, Bašahid, Baschaid, Bazsalhida, Klein Kikinda, Kiskikinda, Bikac, Bosorhid,…
   Село се налази се у северном Банату, у Војводини. Припада општини Кикинда и удаљено је 22 км од Кикинде на путу Кикинда – Зрењанин. Први пут се помиње у XИВ веку као вашарско насеље. 1441 године је било у поседу Ђурђа Бранковића. Крајем XVI века Башаид је опустео. Село је обновљено у првој половини XVIII века под именом Мала Кикинда. Од 1751. до 1754. овде су се населили Срби из Поморишја! и Потисја. Одатле се 1777. становништво преселило на оближњу пустару Башаид. Тада је имао 773 становника, а 1971. године 3982. Село сада има 3.494 становникаа већину становника чине Срби.
   са сјата БАНАТерра
   Као и већина села, тако и ово, на желост нестаје, демографски посматрано. Тренутни број становника је око 3.500.

   Одговори

   • 26. мај 2023. у 09:49

     Elizabeta Ninkov

     Poštovani Vojislave… imate li više podataka o plemenu “čanad” bila bi vam jako zahvalna jer tragam za svojim poreklom i smatram da ima veze sa njima… u napred hvala

     Одговори

10. 20. децембар 2017. у 11:27

    Војислав Ананић

    Кикинда

    Специфичност Кикинде огледа се у њеном географском положају. Територија општине налази се у северном делу Баната, на 7,5 км од румунске и 60 км од мађарске границе. Са нешто више од 59.000 становника, кикиндска општина је међу већим општинама у Војводини.
    Поред самог града Кикинда обухвата насеља: Банатско Велико Село, Банатска Топола, Башаид, Иђош, Мокрин, Наково, Нови Козарци, Руско Село и Сајан. Путном и железном мрежом добро је повезана са осталим деловима Војводине и Србије. Удаљена је само 110 км од Новог Сада и 135 км од Београда.
    Многобројни археолошки налази сведоче да су овде људи живели још у времену од пре седам хиљада година. Међутим, континуитет тог трајања често је нарушаван и прекидан. Људи су се насељавали и одлазили, бивали и нестајали, а све у зависности од многобројних и различитих историјских околности.
    Назив Кикинда први пут је забележен почетком 15. века и то у облику Кöкényd, а највероватније је означавао, заједно са називом Ecehida, име више мањих насеља, односно добара угарских, а затим и српских деспота. Данашњи назив града јавља се први пут на географској карти 1718. године као Gross Kikinda и тада не обележава насеље , већ ненасељен простор-пустару. Иначе, придев Gross, Nagy или Велика у немачкој, мађарској, односно српској варијанти, био је у званичној употреби у имену града све до краја 1947. године. Етимолошко порекло имена Кикинде није у потпуности разјашњено. Најчешће се објашњава мађарским називом коровске биљке köкény (трњина) и старим словенским, односно прасловенским кореном кик (глава).
    Историја савремене Кикинде може се у континуитету пратити почев од пре 250 година, тачније од 1751-1753. године, када је подручје на којем се данас град налази насељено. Први насељеници били су Срби, аустријски граничари који су штитили границу од Турака на Моришу и на Тиси и који су, након Пожаревачког мира склопљеног измеду Аустрије и Турске, када Турци губе Банат, практично остали без свог основног занимања. Новоосновано насеље брзо се организовало, а бивши граничари привикли на нов, ратарски начин живота. Коју деценију касније, поред Срба, насељавају се и Немци, Мађари, Јевреји…
    Двадесетак година након оснивања насеља, 12. новембра 1774. године, аустријска царица Марија Терезија посебном привилегијом формира Великокикиндски привилеговани диштрикт (округ), као специфичну феудалну управну јединицу са седиштем у Кикинди. У саставу диштрикта, поред Кикинде, било је још девет насеља српских граничара у северном и средњем Банату.
    Треба истаћи и годину 1848/49. када је кроз град протутњала позната буна Срба у Војводини. У првом тренутку Кикинђани су испољавали готово искључиво социјални револт, да би касније побуна попримила национално обележје. У граду се наизменично смењује српска и угарска власт, уз велика сукобљавања, страдања и разарања. Био је то један од најтежих и најсложенијих тренутака у историји Кикинде.
    Крај првог светског рата, односно 20. новембар 1918. године означава један од преломних тренутака у историји Кикинде. Улазак српске војске у град представљао је остварење дугогодишње тежње Кикинђана-Срба за уједињењем са матичном државом-Србијом.
    Након само двадесетак година мира, Кикинда улази у бурно раздобље новог, другог, светског рата. Ослобођена је 6. октобра 1944. године.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

    Одговори