Кањижа и околна села

14 коментара

1. 1. новембар 2016. у 11:51

   vojislav ananić

   К А Њ И Ж А
   Насељена места
   Кањижа као општина и центар општине се налази на десној обали реке Тисе, на најсевернијем делу Југославије, за око један широнски степен ближе северном полу него екватору. Ова територијално-управна јединица се граничи са истока реком Тисом, то јест општином Нови Кнежевац, са југа Сентом, са запада Суботицом, са севера југословенско-мађарском границом, простире на 399 квадратних километара.
   Општина, омеђена са истока реком Тисом, односно општином Нови Кнежевац (Törökkanizsa), са југа Сентом (Zenta), са запада Суботицом (Szabadka), а са севера југословенско-мађарском границом, простире на 399 квадратних километара.
   Данашња општина Кањижа је створена 1. јануара 1960. године спајањем три раније општине – Кањиже, Хоргоша и Мартоноша. Она се састоји од 13 насеља:

   Адорјан
   Долине
   Хоргош
   Кањижа
   Мале Пијаце Мали Песак Мартонош
   Ново Село Ором
   Тотово Село Трешњевац
   Велебит
   Војвода Зимоњић
   Ова насеља се налазе делом поред Тисе, делом на лесној тераси, а делом на лесној заравни.
   Број становника у насељима:
   Насеље Број становника у
   1981. г. 1991. г. 2002. г.
   Адорјан 1.203 1.154 1.132
   Долине 663 367 515
   Хоргош 7.596 7.093 6.300
   Кањижа 11.687 11.182 10.193
   Мале Пијаце 2.445 2.144 1.958
   Мали Песак 165 150 115
   Мартонош 2.732 2.394 2.182
   Ново Село 297 330 210
   Ором 1.903 1.895 1.560
   Тотово Село 913 758 708
   Трешњевац 2.105 1.994 1.864
   Велебит 438 357 365
   Војвода Зимоњић 382 272 338

   Укупно:

   35.261
   30.090
   27.440
   Пошто је ово подручје представља јако истурени део државне територије, у међународном саобраћају и робном промету кањишки простор има специфичну функцију као погранична општина једна је од најпрометнијих излазно-улазних врата према средњоевропским земљама. На територији општине се налази и друмски и железнички прелаз на југословенско-мађарској државној граници код Хоргоша. Овај друмски прелаз спада међу најпрометније граничне прелазе. Активирањем потиске железнице – које је у току – у међународном транзитном промету могао би се решити проблем преоптерећености суботичког прометног чвора. Реконструкција ове потиске пруге би имала огроман економски ефекат. Посредством хоргошког прелаза копнене везе су веома добре и са западним и са северозападним земљама нарочито изградњом новог међународног пута.
   Кањижа је и речна општина. Речни прелаз код нашег града у писаним документима први пут се спомиње 1093. године. Кроз девет векова Кањижа је у свим државним формацијама уживала предности које произлазе из функције речног прелаза. Код овог прелаза су се укрштале саобраћајнице земаљског значаја. После изградње моста за друмски саобраћај транзитни карактер кањишког простора још јаче је изражен. Робни и путнички саобраћај између северног Баната и северне Бачка одвијају се преко овог моста. Могућности речног саобраћаја на Тиси нажалост нису искоришћени.
   Кањишки простор се налази на североисточном делу панонског житородног и интензивног сточарског рејона, припада панонско-београдском рејону. У односу на главне енергетске системе, потпуном изградњом система гасовода – има важну улогу. Јака енергетска база на сопственом простору – нафта и земни гас – не служи у довољној мери непосредним интересима привредног развоја општине.

   др Пап Ђерђ
   Адорјан
   Адорјан је један од најстаријих насеља целе Бачке које се по најновијим истраживањима спомиње већ 1198. године у једном писаном документу под називом Adryan у Бодрошкој жупанији Порес Тисе. Према томе је прошле године имао 800. годишњицу. Ово насеље се састојало у средњем веку од два села: од Горњег и Доњег Адорјана. Из 1271. године имао још једну повељу, а из 1331. године и детаљан опис границе поседа. 1406. године Адорјан добија дозволу за одржавање недељних пијаца. У ово време је имао и више манастира (Свети Мартин, Свети Ђорђе и Свети Никола и манастир Богородице).
   Почетком турске владавине се становништво разбежало, али за кратко време је поново настањено. Касније опустошени хатар села је прикључен Кањижи.
   Садашње село је старо око сто педесет година. Кањишка црквена управа је 1858. године подигла малу цркву у близини Тисе, где је већ било концентрисано око 60 кућа. Око цркве су се формирале улице које се од централног трга разилазе према западу, југу и истоку. 1884. године већ има осам улица. У овом веку је још изграђено више улица, најкасније улица Арањ Јаноша.
   Адорјан је аграрно сели Становништво се бави гајењем дувана, паприке, житарица. У целој Војводини је добро познат адорјански дуван. Активно становништво се већином бави са земљорадњом или је запослено у Кањижи, Сенти итд. Село има месну заједницу, школу до 4 разреда основне школе.
   др Пап Ђерђ
   Велебит
   Велебит се налази на ободу лесне заравни на надморској висини од 106 м, с главним путем је повезан путем преко Зимонића. Данашњи Велебит је младо, планско основано насеље са правилном уличном мрежом. На подручју данашњег села нађени су трагови древних цивилизација, култура (Бакрено, бронзано доба). Насеље се формирало после 1. светског рата за потребе колонизованог становништва. На њихово порекло указује и назив насеља. За време 2. светског рата било је досељено и мађарско становништво до 1944. године. У економском животу села је од највећег значаја Рибарско газдинство Капетански рит.
   др Пап Ђерђ
   Војвода Зимоњић
   Зимоњић се налази на додиру лесне терасе и Кањишког рита, 5 км од Кањиже. Основан је између 1921. и 1926. године као планско насеље у близини важних колских путева, некадашње кањишке чарде и железничке пруге. Има неколико улица. Главни правац ових улица је паралелан са главним путем. Зимоњић се пољављује као самостално насеље 1948. године. Становништво се бави са земљорадњом или је запослено у кањишким предузећима.
   др Пап Ђерђ
   Долине
   Долине леже на најудаљијеном месту од матичног града, Кањиже. Формирала се густа мрежа салаша већ у прошлом веку, а касније је изграђена и железничка пруга и мала станица, школа и чарда. Од 1948. године се води као самостално насеље. Природни услови пољопривреде су веома повољни, и механизација је на високом нивоу.
   др Пап Ђерђ
   Кањижа
   Назив Кањиже је вероватно словенског порекла и може се изводити из речи кнез, кнежева, али не зна се шта је првобитно означавао, неку воду, на пример поток, или неки посед, евентуално седиште кнеза, жупана. Од речи кнез потиче и Kenesna, Canisa, Kenese, Kanisa, Кањижа.
   По археолошким налазима на приобалском узвишењу поред Тисе, у околини данашњег Рибарског трга постоје трагови насеобине почев од бронзаног доба. Формирање насеља може се објашњавати близином и богатсвом реке Тисе, прелаза преко реке и раскрсницом западних, јужних и северних путева.
   На освом месту је за време Римљана и сеобе народа створено стражарско место и изграђено једно земаљско утврђење – Фелдвар код ушћа потока Каниша, каснијег Кереша.
   Говорећи о доласку Мађара у Карпатски базен, хроничар угарског краља Беле III, Анонимус (Безимени) тврди да су 896. године код Кањиже прелазиле војсковође Зуард, Кадоча и Бајта да би освојили територије преко Тисе.
   По средњовековним повељама Кањижа је био краљевски посед, а 1093. године је припадао опатији у Панонхалми, заједно са рибњаком Мирот, а на месту данашњег Буџака је постојало друго насеље под именом Сатмар, у власништву митровачке опатије.
   Уочи татарске најезде – по подацима пописа из 1240. године Кањижа је имала 27 породичних заједница, тј. домаћинства, односно око 135 становника, по занимању су били кметови коњаници, рибари и товарници робе итд.
   У доба татарске и турске најезде Кањижа је била уништена и опустошена, уместо насеља извори спомињу само земљано утврђење Feudvar (Földvár). За време сенћанске битке је околину Кањиже обилазио аустријски генерал Марсиљи и израдио карту утврђења Фелдвар. То се види на спомен-плочи на Рибарском тргу.
   Након турске најезде Кањижа је постала део Потиске војне границе као утврђени шанац, а после развојачења војне границе формиран је Потиски коморски округ, 1751. године. Том приликом Кањижу напушта српско становништво, пресељавају се у Банат, па чак и у Русију. Уместо њих Мађарска комора од 1753. године усељава Мађаре из северних жупанија Мађарске, чији статус се изједначава са превом Срба, 1773. године. Кањижа и Бачка су постале део Бач-бодрошке жупаније, насеље добија титулу паланке и право убирања скеларине.
   Следећих 150 година у развоју града значе велики напредак: интензивирала се пољопривредна производња, насељавају се пустаре у оквиру кањишке управе као што су Адорјан, територија данашњег Трешњевца, Орома, Долина, Тотовог Села појавом расутих, па и концентрисаних салаша. Град добија привилегије одржавања годишњих сајмова и пијаца (четвртком) од Марије Терезије, појављују се разни занати и еснафи већ у 18. веку, па чак и почеци индустрије. У развоју насеља долази до прекида за време мађарске грађанске револуције. Током 1849. године Кањижа је два пута спаљена и опустошена, остало је само око 110 кућа. У другој половини 19. века град је поново изграђен. Формирају се квартови: Кереш, Центар, Тисина обала (Tisza part), Топарт, а касније Ujvaroš и на крају Фалу, садашњи 1. кварт преко Кереша.
   У друштвеном животу града 19. века водећу улогу имају земљопоседници, богати предузетници, трговци и занатлије. Образује се Удружење земљопоседника „Gazdaker”, Касина, Удружење занатлија, јављају се читалачки кружоци, синдикати, изграђен је Вигадо и Народни парк (Népkert). Основани су парни млинови, прва парна циглана и црепана (основао је Херман Гринфелд 1903. године), опеке и црепа, пилана и овако се запослио и вишак аграрног становништва. Већ у ово време је било значајно и кањишко грађевинарство. Наши зидари, тесари, кубикаши су радили у целој средњој Европи.
   Прве деценије 20. века су донеле још већи, динамичнији развој, 1908. године Кањижа стиче статус града са уређеним већем, изграђена је 1912. године нова градска кућа, лековита бања, нова католичка црква Свети Павле поред старе цркве изграђене још у 18. веку и православне цркве која је 1700-тих година добила данашњи изглед.
   Први светски рат је донео бурне промене у животу Кањиже. На територији некадашње градске јавне пашњаке је насељавано словенско становништво, и основана су насеља Велебит и касније Војвода Зимоњић, стварају се и друга насеља, а бурне промене се јављају и за време 2. светског рата, али привредна и демографска структура града је углавном остаје непромењена све до шесдесетих година, а онда почиње економски успон и у пољопривреди, и у индустрији. Почиње експлоатација нафте, модернизација путева, изграђује се нови мост на Тиси, укида се нажлаост железнички саобраћај и према Сенти и према Суботици. Након поплаве Тисе 1970. године изграђен и нови насип и Кањижа је добила ново стамбено подручје рефулацијом ушћа Кереша.
   Знатно се развија грађевинска индустрија, производња грађевинског материјала, метална индустрија, производња изолационог материјала. Изградило се нови рекреациони центар са лековитом бањом, стварали су се и услови интензивне пољопривреде, и сточарства.
   У Кањижи увек је била посвећена велика пажња и школству и култури. У нашем граду је основано једно од првих забавишта у Војводини, увек је била мрежа основних школа, већ 1880-тих година је радила шегртска школа, а 1965. године је основана и Средња пољопривредна школа. Кањижа је имала и позориште већ у 1840-тих година. Град има библиотеку, културно-образовну установу „Cnesa”, културно-уметничка друштва, музичку школу, а сад се гради и ново позориште тј. позорница, с друге стране веома успешне спортске и рекреационе клубове.
   Значајне и чувене су и разне кањишке манифестације: Колонија књижевника која има традицију од 47 година, дани џеза, Атлетски и пливачки маратон, развијено је и јавно информисање локалног значаја. Имамо недељник Új Kanizsai Újság, часопис Орбис и кабловску телевизију.
   У Кањижи је рођен Besedeš Jožef чувени хидролог, Душан Димитријевић писац и председник Матице српске, писац Тобијаш Нинчић, названи Ozorai Arpad, писац Kanizsai (Čuka) Ferenc, песници и писци Konc Ištvan, Tolnai Oto, сликар Dobo Tihamer и други значајни научници и уметници.
   др Пап Ђерђ
   Мале Пијаце
   Мале Пијаце – узалуд бисмо овај назив тражили чак и најбољим географским картама издатим пре 1935. године, иако има изврстан положај: плодно острво у загрљају Телечке висоравни (овде је зову: Оромпарт), некада чувеног Кириша и неплодног Јараша, на сусрету песковитог земљишта са црницом, брежуљака са пашњацима и ових са ритовима – Северна Бачка у минијатури. Киришка Пијаца (Körös-piac), а од 1938. коначно Мале Пијаце (Kispiac) је закаснели наследник прастарих насеља, чија се историја губи у крвавим олујама далеке прошлости, на које указују само поједини називи или по који стари гроб (најзначајније налазиште је откривено крај Кириша 1964. године – из добе сеобе народа) сведочи о присуству човека од давнина. У средњем веку на овом разноликом тлу налазе се два села. Прво – 1333. – Pusta Ighaz (Puszta-Egyház) које и након више деценијске турске владавине, 1590. године још увек има 22 опорезованих кућа (када на пример Сента има само 8). Нешто касније се јавља „Vastorok” или „Vastorka”, а потом – вековима само пустош, са по којим залуталим именом, која предање деформише, али се лако мможе пратити: Puczai Puszta, Pucsut, Pucs, или Стара Торина – Salatornja. Биографија другог старог назива се такође лако прати: Ostorak – Ostora – Ostorka – Ustorka, а „објашњење” се сâмо нуди народној етимологији: толико је далеко од свега, као врх бича (мађарски: ostor).
   У међувремену је историја изменила статус овог краја: престаје турска владавина, а цело ово подручје се оријентише према граничарском Мартоношу и дуги низ година – све до недавнина – дели његову судбину у добру и злу.
   Поред српских граничарских породица које уживају одређене бенефиције – а неки од њих (Еремићеви, Ђуришићеви) постају племићи и стекну поседе и крај Кириша – средином XVII века насељавају се мађарски колонисти који раде као надничари на имањима поседника. Граде се салаши, формира се за ово подручје карактеристичан салашки регион и развија се типичан начин живљења: лети на салашу, зими у селу. Опустошени крај се дакле поново насељава: крај старих рушевина, или чак од њихових остатака, на њиховом месту дижу се нове зграде у које се усељавају сиромашни салашари. Неки од њих стичу мале поседе, на њима подижу своје домове.
   Но, без обзира на тужбе, крај који се означава називима: Мартоношки салаши, Kiriš, Oštorak, Стара Торина или Szalatornya, и даље се насељава. Године 1874. гради се прва школа (на Суботичком путу), чувена чарда, у коју залазе и „бећари” и крај путељака се формирају низови салаша, са тенденцијом концентрације у насеље.
   Крајем XIX и почетком XX века, паралелно са развојем робне производње и динамичнијим развојем саобраћаја, долази до изражаја погодан положај данашњих Малих Пијаца за размену робних вишкова околних подручја која су се специјализовала за производњу одређених култура: жито, кукуруз, вино, воће, стоке и сточних производа. Овде се одржавају огромне пијаце које подједнако посећују Суботичани, Хоргошани, Кањижани, Оромчани, касније и Велебићани, Трешњевчани, па чак и Чантавирци. Локација пијаца се мења зависно од материјалног утицаја појединог трговца или гостионичара (Илија, Вереш, Кењереш, Голдштејн) на општинске очеве у Мартоношу, па се – зависно од тога у чијем је региону, мења и назив пијаце: Голдштејнова, Илијина итд. али остаје чињеница великих и малих чувених пијаца.
   Развој једне привредне гране утиче и на друге: подстиче њихов развој. Тако се у селу развија виноградарство, ратарство, сточарство, риболов на Киришу, чија је плитка, али плаховита вода окретала огромне точкове седам воденица (названих „potyogók”). Домаћа радиност, а посебно корпарство – наслеђено из Мартоноша – је такође у пуном цвату. Близина околних насеља је међутим – поред очите користи – проузроковала да се село никако није могло осамосталити. Заосталост, положај „богу иза леђа” нестаје тек педесетих – шездесетих година, захваљујући електрификацији, прикључном путу, развоју школске мреже, аматерске културне делатности, изградњи дома здравља и дома културе, јачању друштвеног сектора у пољопривреди (ПК „Бачка” Хоргош). Све ово убедљиво говори о перспективама како насеља, тако и његових око 3.800 становника, који – верно чувајући своје традиције, знају се отворити према новом, заслужујући тиме положај пажњу и симпатије.
   др Пап Ђерђ
   http://www.kispiac.rs
   Мали Песак
   Мали Песак је младо насеље. Настало је 70–80-тих година прошлог века. 1881. године је постојало само осам ушорених кућа дуж полског пута кроз пешћану површину. Постанак насеља је везан продајом испарцелисаног земљишта безземљашима и добрим положајем у локалном саобраћају. Језгро данашњег насеља се налази на старом колском путу Суботица–Кањижа на којем се у прошлом веку непосредно одвијао саобраћај између Мартоноша и Суботице. Овај пут је имао још већу улогу у 18. веку када је повезао војни шанац Мартоноша, Кањиже и Суботице. Од овог пута се одваја два локална пута. Један води до некадашњег великог Сточног пашњака а други до најудаљенијих делова мартоношког хатара. На овој раскрсници путева налазила се чарда и одмаралиште и салаш племићке породице Еремић из Мартоноша. Данашње насеље има четири улице и више група расутих салаша. На овом подручју постоје две педолошке границе: на западу између жутог и црног песка, а на истоку између жутог песка и ливадске црнице. У околини села има и две хумке: Велика хумка и Дупла хумка које су биле подигнуте за означавање границе феудалних поседа. Други назив села је Nesir (Neszür) што је у вези са виноградима и виноградарством што је значајна пољопривредна грана.
   др Пап Ђерђ
   Мартонош
   Мартонош у писаним документима се први пут спомиње 1237. године, у вези са једним манастиром по имену Мортинус који је након татарске најезде обновљен. Приликом обиласка једног властелинског поседа 1335. године се спомињу племићи из Мартоноша, на пример Бекуш, син Леринца од Мартоноша и Pesćenji Ištvan de Martonoš.
   По овим изворима посад Мартоноша се граничио са селима Ludašeđhaz, Đekenjto, Pustaeđhaz (Данашња Стара Торина). Доласком Турака назив села се опет спомиње, на пример у јуначким песмама познатог мађарског песника-кроничара Tinodi Lantoš Šebešćena. Мартонош се у ово време више пута страдао, али је увек обновљено. Мађарска војска је победила Тураке 1552. године, већ 1554. године међутим било је под турском влашћу са три пореског обвезника до године 1569. је број становника нагло повећао. Познати турски путописац Евлија Челеби овако пише о месту: „Тврђава Мартоноша, названа по некадашњем градитељу је древно место, наши су га заузели 1554. године. Има једног заповедника и 15 војника. Тврђава је мала и налази се поред Тисе. Насеље има 150 мађарских кућа и једну цркву”.
   Октобра 1686. године Мартонош је ослобођен од турске власти, и утврђење је улазило у састав Потиске војне границе и дао је 50 пешака и 25 коњаника а имао је око 300 опорезованих појединаца. За време Ракоцијеве буне је било више пута спаљено. Око 1750. године је почело досељавање мађарског становништва које је наредбом Марије Терезије од 1774. године изједначено са сатароседелачким српском становништвом. Старешине шанца су добили од царице племство (Егрешићи, Ђуришићи и Еремићи) и 60 јутара земље.
   Године 1771. Мартонош је имао 206 кућа, а по попису из 1784. године насељу припадају следеће пустаре: Горњи и Доњи Пуч, Горни Ошторак, а величина хатара је 17.848 кат. јутара. На крају 1870. године се Мартонош потпуно ослободио откупом од свих урбанијалних обавеза заједно са крунском округом што је омогућило интензивније насељавање, повећање броја салаша.
   Мартонош је некада имао веома повољан положај јер се налазио поред Тисе, али услед промене речног корита је овај положај изгубио. Има железничку станицу, аутобуску везу, на Тиси је некада саобраћала и скела према Крстуру, али је после изградње кањишког моста изгубила значај.
   Мартонош је данас сеоско насеље. Већина становника се бави земљорадњом, повртарством, гајењем паприке, лука, кромпира. И сточарство је добро развијено. Занатство има дугу традицију, цехови су основани већ 1826. године. Чувене су мартоношке корпарске радионице, сушионице паприке. Село има основну школу, здравствену станицу и културно друштво. Месну управу чини месна канцеларија и месна заједница.
   О пореклу назива Мартонош нема поузданих података. По мишљењу некадашњег бележника села Kovač Ištvana, изложеном 1864. године на овом месту је живео један рибар по имену Márton (Мартин) на „златном брегу” то јест на оном усвишењу, брегу на којем се налази и данашње село. Вероватније је да је име у вези са манастиром Светог Мартина (Szent Márton), или стрмом обалом Тисе код села која се на мађарском језику зове „mart”.
   др Пап Ђерђ
   Ново Село
   Ново Село је најмлађе насеље кањишке општине. Настало је на простору некадашњих великих имања (Батини, Шотијеви, Дукаијеви салаши). На овом месту се после 1945 године формирало Пољопривредно добро које је данас у оквиру Агроиндустријског комбината. Поред овог пољопривредног добра је настало мало насеље за потребе пољопривредних радника.
   др Пап Ђерђ
   Ором
   Ором је 1889. године постао самостално насеље. У формирању села пресудни утицај су имали железничка станица, раскрсница разних путева и основна школа. Железничка станица је постављена на место где колски пут Кањижа–Чантавир–Топола прелази преко пруге и ту се створио насеобинско језгро. Поред школе су грађени млинови, трговине, крчма итд. Измерене и подељене су парцеле за грађевинско земљиште и тако се од група салаша формирало село затворенијег типа.
   Ором се налази најудаљеније од Тисе. Најбоље саобраћајне везе има са Суботицом а и са Сентом, а најслабије су везе са седиштем општине. Од активног становништва са око 80% бави се пољопривредом. Најјаче сточарске гране су свињарство и говедарство. Село има основну школу, месну заједницу, земљорадничку задругу и културно друштво.
   др Пап Ђерђ
   http://www.orom.org.rs
   Тотово Село
   Постанак насеља – и сам назив сведочи о томе – је везан за име земљопоседника Tot Jožefa који је у близини свог салаша испарцелисао оранице и продао, делом поделио својим надничарима и беземљашима. Касније, 1905. године је изграђена црква, а у другој деценији нашег века саграђена је и школа и жандарменијска станица, отворена је и трговинска радња мешовите робе. На такав начин се искристалисало историјско језгро данашњег села на раскрсници више пољских путева. Насеље је постало самостална административна јединица после реорганизације кањишког хатара 1948. године. У ово време се број становника и повећао напуштањем и срушењем салаша, али у последње две деценије се нагло смањује популација јер школована и квалификована омладина одлази у Кањижу, Суботицу. У 90-тих година се јављају позитивне промене и у административном и у економском смислу. Тотово Село је постало самостална месна заједница, добило је пошту а нестала је и саобраћајна изолованост насеља успостављењем аутобуских веза према Кањижи и Суботици. Изграђен је један млин а и нафтно поље је позитивно утицало на економски развој и могућности запошљавања. У културном погледу је најзначајнија штампарија и издавалачка кућа Графичка радња „Логос” у оквиру парохије цркве „Светог Јосипа”. Природна средина села је једнолична, али лепа. У околини насеља надморске висине заравни крећу се око 102 м па је територија изразито равна, мада има и неколико већих хумки. Ова природна средина ствара повољне услове за пољопривреду. Тотово Село је данас напредно сточарско-ратарско насеље. Сточарство је савремено организовано по захтевима интензивног сточарења. Најјаче заступљене ратарске културе су пшеница, кукуруз, шећерна репа, сунцокрет. Ратарска газдинства су добро опремљена и механизацијом.
   др Пап Ђерђ
   http://www.tothfalu.com
   Трешњевац
   Околина данашњег Трешњевца је била настањена и у преисторијско доба, за време неолита. О томе сведочи археолошки материјал у близини Основне школе. Први писани документи о средњовековном насељу потичу из 1271. године под називом Feel-ADRIAN, Горњи Адорјан где су постојали и манастири. На основу тих података је писао познати историчар Dudaš Đula да Felše Adrian могао бити једино на месту данашњег Teteheđeša (ранији назив Трешњевца).
   Данашње насеље се развило средином прошлог века, колонизацијом узгајивача дувана и пастира. Један малопоседник по имену Šipoš је продао своје земљиште и виноград од 6 ланаца за грађевинско земљиште. Тако су се настанили сиромашни људи на испарцелисано земљиште без икакве правне основе, и 1857. године у насељу је живело већ 437 становника. Велепоседници, нарочито бележник Хусак су хтели уништити ово Шипошово село, или Zakofelde (Закићево земљиште) јер су се бојали да ће изгубити пашњаке и јефтину радну снагу.
   Градско веће Кањиже се на крају помирило са ситуацијом и 1857. године су већ добили и првог учитеља, Јаноша Калмана. У следећим деценијама отворене су занатске радње, млин, бушени су артешки бунари, подигнута је жандармеријска станица, школа и црква 1908. године.
   Тако се оформило функционално језгро насеља. Одавде су улице расле према старом Сенћанском путу, дуж путева за Велебит у подножју заравни, поред пута за адорјанску железничку станицу. Ранији називи насеља су: Šipošfalva, Zakofelđe, Teteheđeš, Узуновићево. Водећа економска грана села на надморској висини од 102 м је пољопривреда. У селу постоји и земљорадничка задруга а око 40% сељачких газдинства је у величинској категорији 1–3 ха, док број газдинства са мање од једног хектара износи око 25%. Најраширеније културе су житарице, индустријске биљке и неке повртарске гране. Сточарство је јако развијено. Најразвијеније је говедарство и свињарство па и овчарство.
   Културна баштина становништва је јако богата и разноврсна. Све ове традиције верно чува Културно-уметничко друштво „Petefi Šandor” које сваке године организује сусрет „Богата грана” (Gazdag Ág) за очување и презентацију фолклора целе општине Кањиже.
   др Пап Ђерђ
   Хоргош
   Хоргош је најсеверније насеље Војводине. Ова околина је богата археолошким налазима. Око деветнаест археолошких локалитета сведоче о томе да је простор био насељен од праисторијских времена. Ова ископавања говоре о присуству керешке, винчанске, бодрогкерестурске, тисаполгарске културе. Живели су на овом простору Келти, Скити, Хуни, Авари, Кумани, Словени, Мађари итд. Вероватно због овог значаја је велик број земљаних утврђења. Познати локалитети су Kamaraš, Буџак, Sičhalom, Kelapoš итд.
   Први писани траг о постојању насеља налазимо већ у 11. веку, о оснивању бенедиктанског самостана Гарам. Ту се налазило и једно рибарско насеље Хоргош, а често се спомиње и село Sentpeter. Од првих деценија 13. века су били настањени на овој територији Кумани који су добили велику аутономију од краља Беле IV. Граница ове аутономне територије је водила преко данашњег Хоргоша. О томе сведоче и данашњи топографски називи: Kunto, Kis-Kunto, Kunhalom итд.
   Најзначајније откриће из ових времена је једна мала црква и неколико гробница из времена татарске најезде код Малохоргошког мајура. То указује на постојање самосталног насеља код данашњег Templomdomba (Црквена хумка).
   Назив Хоргоша се поново спомиње у писаним документима 1640. године. Ове године је један мађарски племић добио и ову пустару са правом уживања прихода. Сам назив Хоргош значи да је нешто кукастог облика и вероватно је у вези са једном језером које је било у данашњем Хоргошком риту и звало се Horgas-tó (Кукасто језеро). У турском раздобљу је Хоргош био део сегединског хатара. После сенћанске битке организује се Потиска војна граница а Сентпетер и Хоргош као пустаре припадају разним војним санчевима.
   После расформирања Војне границе ове пустаре је купио сегедински бележник Karas Mikloš 1746. године и одмах – након куповине је започео насељавање имања, на почетку само стихијски а касније по плану. Ови колонисти су прво настањени у мајурима Буџак, Вермеш, Рожа. Данашње насеље у ужем смислу је настало планском акцијом 1772. године. Онда се настанило око 120 породица из разних крајева Мађарске. У каснијим деценијама у село се настанило још 1000 становника. Године 1820. је изграђено седам улица које чине историјско језгро Хоргоша.
   У периоду обнове мађарских жупанија Хоргош је постао део Чонградске жупаније, а понекад је био и центар жупанијске управе када су чланови породице Karas постали жупани или поджупани. У другој половини 18. века и у 19. веку јача се путнички промет и у овом крају. Уведен је редовни поштански (дилижански) саобраћај и са додиром Хоргоша која је била важна раскрсница.
   Главно занимање Хоргошана у 19. веку је земљорадња, сточарство и делом народна радиност. Вишак производа носе се на суботичку, сегединску пијацу а почиње да се развија и занатство: кројачи, бачвари, ковачи, кожари и чизмари 1837. године оснивају своје цехове. Године 1845. већ постоји и школа.
   Хоргош је до 1919. године припадао Чонградској жупанији, округу Kiškundorožma а срески суд му се налазио у Сегедину, а и катастар и пореска управа. На почетку овог века село лежи на 18.539 кат. јутара, а број становника је 7.275.
   Први светски рат и политичке промене су имале и позитивне и негативне последице у развоју насеља. Аграрна реформа је обухватила и породицу Karas, Rek, Vermeš. Ове конфисковане земље су добили нови досељеници јужно-словенског порекла који су дошли из Мађарске, Румуније, 150 породице оптаната, колонисти из Ђале и Крстура и око 20 породица добровољаца.
   Друштвени и економски развој Хоргоша после 1945. године се одвијао бржим темпом. Формиране су задруге, основана су пољопривредна добра. Пре тога у селу није била заступљена индустрија, мада је Хоргош био познат у целом свету као произвођач зачинске паприке – најчувенија је сегединска па после хоргошка паприка, али њена поризводња се одвијала на мануфактурни начин код 4–5 приватних власника млина за паприку. Индустрализација почиње 1950-тих 1960-тих година, оснивањем Витамина и других предузећа, као што је Игло.
   Хоргош је данас један од локалних центара Општине. Управне функције су заступљене месном канцеларијом и месном заједницом. У насељу ради комплетна осмогодишња школа са мађарским и српским наставним језиком и постоји КУД „Братство”.
   Развијена је малопродајна трговинска веза са робном кућом, салоном намештаја, отвореном тржницом и вашариштем. Саобраћајна функција и данас је веома значајна – раскрсница је локалних и регионалних путева и железничких линија а хоргошки друмски гранични прелаз је један од напрометнијих излаза у свет.
   Културна и фолклорна баштина Хоргоша је била позната већ у прошлом веку. О људима села је написао једну новелу познати мађарски писац, Koloman Miksat, а сарадник Đulai Pala и Aranj Lasloa, Benedek Čaplar је сакупљао текстове божићних игара. Године 1906. се у Камарашу боравио и познати композитор Bela Bertok и сакупљао је народне песме заједно са Balaž Belom. Ова истраживања је наставио етнолог Lajoš Kiš.
   др Пап Ђерђ
   http://www.horgos.rs

   ИЗВОР: Насељена места – Кањижа
   http://www.kanjiza.rs/srb/book/export/html/13

   Одабрао и приредио: Војислав Ананић

   Одговори

2. 14. август 2017. у 12:35

   vojislav ananić

   КАЊИЖА

   Општина Кањижа се налази на северном делу Србије, на граници са Мађарском. Покрива површину од 400 км² на којој живи 24.995 становника у 13 насељених места (Адорјан, Велебит, Долине, Зимоњић, Кањижа, Мале Пијаце, Мали Песак, Мартонош, Ново Село, Ором, Тотово Село, Трешњевац, Хоргош).
   Град Кањижа као центар општине се више истиче као средиште регионалног значаја, чему доприносе близина реке Тисе и граничног прелаза Хоргош.
   Упућеност на реку значи много за сликовитост пејзажа, пловидбу, спортски риболов, туризам и друге делатности. Богато земљиште, глине, нафта, земни гас и термалне воде су природна блага на којима се заснивају доминантне привредне гране у општини: пољопривреда са производњом хране, индустрија грађевинског материјала, рехабилитациони и рекреациони туризам.

   Одговори

3. 21. август 2017. у 17:37

   vojislav ananić

   Хоргош

   Хоргош је најсеверније насеље Војводине и насеље поред којег се налази и чије име носи најпрометнији гранчни прелаз у нашој земљи.
   Насеље и његова околина богати су археолошким налазиштима. Од око деветнаест археолошких локалитета из различитих временских периода, локалитет Црквине из прве половине XIII века регистровано је као културно добро од великог значаја.
   Први писани траг о постојању насеља налазимо већ у XI веку, о оснивању бенедиктанског самостана Гарам. Ту се налазило и једно рибарско насеље Хоргош, а често се спомиње и село Сентпетер. Сам назив Хоргош има корен мађарске речи “хорог”, што значи удица или кука и највероватније је у вези са једним језером које је било у данашњем Хоргошком риту и звало се Horgas-tó (Кукасто језеро).
   У турском раздобљу је Хоргош био део сегединског атара. После сенћанске битке организује се Потиска војна граница, а Сентпетер и Хоргош као пустаре припадају разним војним шанчевима.
   После расформирања Војне границе ове пустаре је купио сегедински бележник Карас Миклош 1746. године и одмах након куповине је започео насељавање имања. Историја насеља и породице Карас је тесно повезана, а захваљујући њима Хоргош се у другој половини XVIII и у XIX веку снажно развијао.
   У периоду обнове мађарских жупанија Хоргош је постао део Чонградске жупаније, а понекад је био и центар жупанијске управе када су чланови породице Карас постали жупани или поџупани. У другој половини 18. века и у 19. веку јача се путнички промет и у овом крају. Уведен је редовни поштански (дилижански) саобраћај и на чијим линијама Хоргоша која је била важна раскрсница. Главно занимање Хоргошана у 19. веку је земљорадња, сточарство и делом народна радиност. Вишак производа носе се на суботичку, сегединску пијацу а почиње да се развија и занатство: кројачи, бачвари, ковачи, кожари и чизмари 1837. године оснивају своје цехове. Године 1845. већ постоји и школа. Гради се монденско летовалиште и викенд насеље Камараш, које постаје стециште богатих и угледних људи из Мађарске. У Камарашу је боравио и познати композитор Бела Берток и сакупљао народне песме заједно са Балаж Белом.
   Први светски рат и политичке промене су имале и позитивне и негативне последице у развоју насеља. Аграрна реформа је обухватила и породицу Карас, Рек, Вермеш. Ове конфисковане земље су добили нови досељеници јужнословенског порекла.
   Формиране су задруге, основана су пољопривредна добра. Пре тога у селу није била заступљена индустрија, мада је Хоргош био познат у целом свету као произвођач зачинске паприке – најчувенија је сегединска па после хоргошка паприка, али њена поризводња се одвијала на мануфактурни начин код 4–5 приватних власника млина за паприку. Индустрализација почиње 1950-тих 1960-тих година, оснивањем “Витамина” и других предузећа, као што је “Игло”.
   Хоргош је данас један од локалних центара општине. Развијена је малопродајна трговинска веза са робном кућом, салоном намештаја, отвореном тржницом и вашариштем. Саобраћајна функција и данас је веома значајна – раскрсница је локалних и регионалних путева.
   (Izvor: http://www.kanjiza.rs)

   Одговори

4. 20. децембар 2017. у 11:39

   Војислав Ананић

   Велебит

   Налази се налази између Палићког језера (17 км) и Бање Кањижа (12 км) које су повезане бициклистичком стазом “Панонска осмица”, на ободу усталасане лесне заравни на надморској висини од 106 м.
   На подручју данашњег села нађени су трагови древних цивилизација и култура (бакарно, бронзано доба). Ово село, једино настањено православним живљем у својој околини, населили су солунски добровољци из Лике, потомци славног Николе Тесле, који су емигрирали у Америку, али су се на позив краља на одбрану отаџбине вратили и учествовали у I светском рату.
   Село Велебит, које има квалитетне воћњаке, пре свега кајсија и шљива, окружује 850 хектара водене површине (АК “Велебит” и Капетански рит), што омогућава упражњавање наутичког туризма, риболов и пешачење уз воду. Становништво негује традицију уз поштовање духовних вредности. Туристима излажу своје шаренице, ћемере (широки кожни опасач), мале личке капе и друге старе предмете, облаче се у традиционалну личку народну ношњу, негују традиционално музичко стваралаштво, на богатој трпези нуде пршут, сир, личке басе у дрвеним посудама (кајмак и сир), рибљу чорбу и друге специјалитете. Бренд села Велебит је пецара Браће Кравић са производњом првокласних домаћих воћних ракија.
   Посебно су занимљиве манифестације “Вијање Божића”, када се коњи ките везеним пешкирима, “Ђурђевдански уранак”, када се иде на пашњак и умива из врела, и “Брање цвећа уочи Видовдана”, када девојке дозивају будућег мужа.
   У оквиру свог пројекта “Богатсво различитости” туристички Кластер Истар 21 сврстао је Велебит међу сеоска насеља са највећим потенцијалом за разој туризма.

   Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

   Одговори

5. 20. децембар 2017. у 11:41

   Војислав Ананић

   Кањижа

   Општина Кањижа припада најсевернијим деловима наше земље, заузимајући део панонског басена, на десној обали реке Тисе. Налази се у Аутономној Покрајини Војводина и припада Северно-банатском округу. Општина се граничи на истоку са реком Тисом, односно општином Нови Кнежевац, на југу са општином Сента, на западу Суботицом, а на северу српско-мађарском границом.
   По сведочењу најновијих археолошких налазака, на приобалном делу Кањиже (данас: Рибарски трг), постоје трагови људских насеобина почев од бронзаног доба, док најдревнији трагови човека на територији општине, у Трешњевцу, воде нас до доба клесаног камена (неолита).
   Поред места прелажења на Тиси, за обезбеђивање прелаза, у римско доба, те за време сеобе народа, створено је стражарско место на највишој тачци природног предела, а потом земљано утврђење код ушћа потока Кереш (Кõрöс). Поток је у IX веку добио име од Словена који су ту живели. Овај назив се у првим писаним документима по доласку Мађара у домовину, јавља у облику CNESA, односно KENESNA, и представља један од словенских топонима који су очувани у Потисју.
   Према повељским изворима, Кањижа је вероватно била краљевски посед, о којем се у једној повељи која датира из 1093. године, тврди да припада опатији бенедиктинаца у Панонхалми (Pannonhalma). По тој повељи, овај посед који се налази поред ушћа потока Цнеса, био је дарован манастиру бенедиктинаца, заједно са рибњаком који носи назив Мирутх, од краља Соломона (1066-1074). У архиву главне опатије бенедиктинаца у Панонхалми и данас се чувају шест повеља из раздобља 1093-1240. године, које се односе на Кањижу.
   Кањижа се помиње и у описном извору, у историји доласка Мађара у домовину од Анонимуса (Анонyмус: Безимени). У овоме се Кањижа помиње као место где су Мађари 896. године прешли кроз Тису да би освојили предео између Мориша, Тисе и Дунава, да га преотимају од бугарског кнеза Глада. Овај извор доказује да је Кањижа на почетку XIII века, у време Анонимусево, важила за познат прелаз на Тиси.
   На почетку турске владавине, преостали Мађари су се повукли за Мартонош и Сентпетер, док су Турци после 1553. године населили словенско становништво у напуштена села – тако и у Кањижу.
   У другој половини XVII века, Кањижу потпуно напушта и срспко становништво: из подивљалог предела природе остали су још издигнути само шанчеви старог земљаног утврђења, у пропадању. Али, у ово време већ назадује и турска власт и ускоро почиње њено потискивање. Хришћански савез, под руководством хабзбуршке Аустрије, 1686. године је ослободио већи део Угарске, тако и територију данашње општине Кањижа, 20. октобра (стога Кањижа слави 20. октобар као Дан општине).
   У Кањижи се рано настањивала еснафска индустрија (прва еснафска организација је основана 1777. године), значајна јој је била млинска индустрија (само је на Тиси било у погону тридесетих година више од тридесет воденица, не рачунајући суве млинове и ветрењаче) и прометна је недељна пијаца сваког четвртка (право на пијацу је Кањижа стекла 1751., а и данас је четвртак један од дана одржавања недељне пијаце, док други – недеља).
   У развоју Кањиже долази до прекида средином XIX века: у периоду мађарске грађанске револуције, социјалне и националне супротности су довеле до крваве борбе, у току које су Кањижани учествовали у првој, неуспелој опсади Сентомаша (Сзенттамáс, данас: Србобран), те по повратку, за неуспех су окривили Србе, разоружали су српске чланове Националне гарде у Кањижи и том приликом је више Срба настрадало у линчу. Почетком идуће, 1849. године, Срби, потпомогнути од добровољаца из Србије, продрли су уз Тису, па су почетком фебруара потиснули домобранце из Кањиже и Мартоноша. Мађарско становништво, бојећи се од освете, масовно је пребегло у Хоргош и Сегедин.
   У марту је окренута војна ситуација, сада су домобранци и гардисти потиснули из Мартоноша и Кањиже српске трупе које су се бориле на страни аустријског цара, па је српско становништво бежало преко Тисе у Банат. У поновном освајању града учествовали су и гардисти из Хоргоша и суботичке јединице генерала Перцела. Том приликом су већ разорен и опљачкан град спалили.
   У друштвеном животу града у другој половини XIX века водећу улогу играју газде-земљопоседници, малобројна интелигенција и имућни предузетници, трговци, занатлије. Њихови представници су улазили у општинску скупштину по праву вирилитета (плаћали су највише пореза у општини), а имали су одлучујући утицај и у месним организацијама земаљских политичких странака и у друштвеним удружењима. Велепоседници су се удружили у Газдакöр (Коло газди), интелектуалци су посећивали Касину, а зантлије Удружење занатлија. Друштвеним раслојавањем по националној, расној и верској основи је створен шаролик мозаик: конфесионалне школе, национални читалачки кружоци, синдикати, момачке дружине, удружења за удају девојака и ватрогасна друштва. Прва глумачка дружина је основана 1845. године, Добровољно ватрогасно друштво 1889., а месна синдикална подружница земљаних радника 1897. На крају столећа покренути су први локални листови, за имућније је 1895. изграђен Вигадó (Веселиште) у Народном парку, а за гоље Сиротиште 1900. године.
   Почетком XX века Кањижа поново стиче статус града са уређеним већем и 1908. године опет добије једном већ стечен, грб града. Тада је изграђена Градска кућа која и данас служи као седиште градске управе (1911) и католичка црква Светог Павла (1912). У близини града је откривена лековита вода и ускоро се изгради (1913) у Народном парку бања која је до данас развијена у Центар за рехабилитацију и рекреацију. Велепоседник Tóth József (Јожеф Тот) на свом имању подиже цркву и око цркве насељава село (1905.) које по њему добије назив Тóтхфалу (Тотово Село).
   Први светски рат је донео бурне промене у животу Кањиже. На територији некадашњих градских јавних пашњака насељавано је словенско становништво, те су основана насеља Велебит и касније Војвода Зимоњић. Временом настају и друга насеља, а бурне промене се дешавају и за време Другог светског рата.
   Међутим, привредна и демографска структура града је углавном остала непромењена све до шесдесетих година XX века, када почиње економски успон и у пољопривреди и индустрији. Почиње експлоатација нафте, модернизација путева, изграђује се нови мост на Тиси. Након поплаве Тисе 1970. године изграђен је и нови насип и Кањижа је добила ново стамбено подручје рефулацијом ушћа Кереша. Знатно се развија грађевинска индустрија, производња грађевинског материјала, метална индустрија, производња изолационог материјала. Изграђен је нови рекреациони центар са лековитом бањом, стварали су се и услови интензивне пољопривреде, и сточарства.
   Бања Кањижа
   На пашњаку, 6 км од Кањиже, 1907. године била су два артешка бунара, ради напајања стоке. С обзиром на повећане потребе, пастири су се обратили градским властима са молбом да се избуше још два бунара. Већ у мају 1908. године био је избушен нови бунар. Вода из тог бунара је имала жућкасту боју, а из цеви је излазио запаљив гас. Такве карактеристике воде су биле довољне да настану разне легенде о лековитом својству бунара. Врло брзо народ је назвао бунар Чудотворним бунаром.
   У вези са чудотворним бунаром настала је прича о Циганки, која је своје болесне зглобове излечила купајући се у овој води.
   Градски оци су брзо и логички реаговали и већ те 1908. године су отворили прву сезону купања у води чудотворног бунара. Купање се већ тада наплаћивало.
   Многи од посетилаца, Кањижу називају Градом тишине и здравља. Ова родна тишина суштина је града, из ње израстају бројне културне и забавно-рекреативне манифестације на обали реке Тисе, у парковима и другим јавним просторима Кањиже. Летњи месеци су време одржавања међународних манифестација: Фестивал цветања реке Тисе, Фестивал дечјих и модерних плесова, Фестивал риболова, атлетски и пливачки маратон, кајакашка регата. Народни парк, река Тиса, љубазност и гостопримство мештана надахњују песнике и писце у Колонији књижевника која се одржава већ 55 година. Јесен је резервисана за фестивал џеза који се истиче разноликошћу својих музичких боја и нијанси исто онако како се јесен испољава својом смирујућом разнобојношћу.
   Цветање Тисе
   Посетиоци обале Тисе могу, једном годишње, да уживају у јединственом природном феномену, који од свих европских и светских река може да се доживи само на Тиси и Жутој реци (Хуангхо) у Азији.
   Јединке тиског цвета су најкрупније једнодневице и пре више деценија биле су распрострањене по већим рекама Европе, а Тиса је данас једно од ретких уточишта прелепог инсекта, који се у доњем току масовно роји сваке године, обично средином јуна, када у предвечерњим сатима дочарава природни феномен популарно назван цветање Тисе.

   Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

   Одговори

6. 20. децембар 2017. у 11:43

   Војислав Ананић

   Ором

   Од укупно 11 ветрењача у околини, једина преостала је ветрењача “Бајус” у Орому. Изграђена је 1869. године од цигле, а покретале су је огромне дрвене греде. Радила је све до шездесетих година XX века, након чега је препуштена зубу времена, а околни салаши су порушени.
   Године 1986. Удружење ловаца из Орома је постало власник ветрењаче, а од стране суботичког Завода за заштиту споменика израђен је план за њену ревитализацију. Основна идеја је била да након реконструкције ветрењача служи за потребе ловног туризма и других активности ловачког удружења.
   Крајем осамдесетих година су радови прекинути због тешке финансијске ситуације. Нажалост њена реконструкција није завршена, али без обзира на то представља јединствени споменик културно-историјског наслеђа општине Кањижа.
   У близини ветрењаче налази се базен за пливање који служи мештанима и посетиоцима за рекреацију.

   Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

   Одговори

7. 20. децембар 2017. у 19:08

   Војислав Ананић

   КAЊИЖА

   Општина Кањижа налази се у североисточном делу Бачке, у АП Војводини и припада Севернобанатском округу. Простире се на 400 квадратних километара и заузима део панонског басена. Лоцирана је на десној обали реке Тисе, а центар се налази на надморској висини од 87м.
   У Општини се налази 13 насељених места: Кањижа, Хоргош, Мала Пијаца, Мартонош, Мали Песак, Ором, Долине, Ново Село, Тотово Село, Велебит, Зимоњић, Трешњевац и Адорјан. Од укупне површине, пољопривредно земљиште заузима 88% територије. На истоку Општина се граничи са Новим Кнежевцем, југу са Сентом, на западу са Суботицом, а гранични прелаз са Мађарском је на северу. Река Тиса чини природну границу између општина Нови Кнежевац и Кањижа.
   Попис становништва из 2011. године показује да у Општини живи 25.343 становника, највише мађарске националности – 85,1%, а затим српске – 7,2%, па ромске – 2,3%. Ово је мултиетничка средина , па поред наведених националности овде у мањем броју живе и Словаци, Хрвати, Румуни, Руси, Немци и Бошњаци.
   Историја Кањиже
   Историја Кањиже датира још из бронзаног доба, а на простору насеља Трешњевац трагови воде и до доба неолита, односно каменог доба. У писаним изворима Кањижа се помиње као место 896. године, када су Мађари овде прешли реку , да би отели територију од бугарског кнеза Глада.
   Насеље Адорјан помиње се у XII, Мартонош у XIII, а почетком XVI века и Хоргош. Цела данашња територија била је под турском влашћу све до 1686. године, када је ослобођен већи део Угарске, па и ови простори.
   1700. године улази у састав Потиске војне крајине и добија назив Стара Кањижа. У XIX веку Кањижа се развија захваљујући прелазу на Тиси, али ипак не тако брзо као Хоргош, који је и тада био раскрсница између Сегедина и Суботице. 1904. године добија назив Мађарска Кањижа, а 1908. стиче ранг града.
   Економски све више јача, да би почетком XX века била изграђена бања са термалном водом, Градска кућа и црква са околним насељем (Тотово Село)- по Јожефу Тоту који је изградио. Напредак места зауставља Први светски рат, када Кањижа губи 500 становника. Након рата насељава се ново становништво из Лике и оснивају се нова насеља- Велебит, а касније и Зимоњић.
   Други светски рат доноси бурне и велике промене, али све до шездесетих година XX века демографска и привредна структура града остају непромењене. Тада започиње економски успон, како у индустрији, тако и у привреди. Граде се савремени путеви, мост на Тиси, а почиње се и са експлоатацијом нафте.
   1970. године после изливања Тисе гради се нови мост и развијају се грађевинска индустрија, производња грађевинског материјала, метална индустрија и производња изолационог материјала. За ово подручје значајне су дрвна, текстилна и прехрамбена индустрија, али и млинови. Такође се развијају пољопривреда и сточарство. Највеће фабрике на територији општине су: Потисје-Тондацх, Кањижа- фабрика црепа, Керамика- производи керамичке плочице, ФИМ- производи изолациони материјал и Хоргошка Витамин- прерада паприка.

   Извор: https://www.agromedia.rs/opstine

   Одговори

8. 4. јун 2018. у 05:53

   Војислав Ананић

   СТАРА КАЊИЖА, варош у Бачкој, на Тиси. Има. 18.074 станонншка (31/1. 1921), од којих је бнло Срба 705, Мађара 17.124, Јевреја 256; православних 659, католика 17.105. Први пут се спомшље у првој половинн 14. века. Из времена под Турцима немамо података о С. К. После ослобођења од Турака била је С. К. шамац у граници. Од 1751. постала је С. К. трговиште у коморском и касније целом окруту. 1848. припала је бачкој жупанији. 1908. постала је варош са уређеним сенатом. 18/2, 1918. Ушла је српска војска у С. К. Становништво се бави ратарством, а знатна је и продукцшја дувана. Д. П.
   Извор алкално-киселе воде 27° С. Купатило са басенима и кадама. Лечи: реуматизам, ишијас, неурастенију.
   Д. Л. Н.

   ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

   Одговори

9. 5. април 2019. у 06:06

   Војислав Ананић

   Кањижа

   Забележена је у Чанадској жупанији 1332—7.
   По Ивањију имала је 1557, за време Турака, 50 старих и 35 нових мађарских домова. Једна Кањижа забележена је у крушевском поменику. 1682. забележена је као насељена. На мапи од 1690. није забележена. По поморском попису од 1701. Кањижу сy поново населили Срби. 1702—3. одређено је да Кањижа има 200 људи народне милиције. 1702. Кањижа је шанац, а од 1751. припада, Погиском војном „дистрикту. 1720. имала је 73 српска дома. 1740. жалила се жупаниска власт како Кањижа. има обавезу да држи 70 војника, иако има око 200 пореских обвезника. 1751. постала је трговиште.
   Насељавање Мађара почело је 1771. Те године имала, је 169 пореских обвезника са 336 кућних старешина са поседом. 1773. имала је 88 српских домова. Већ 1777. имали су Мађари већину. 1769. имала је 70, а 1786. 127 српских домова. 1788. било је у Кањижи 131 старешина са поседом, 278 ожењених, и 194 бескућника станара. 1792. имала је 140 домова са 902 српских душа.
   Потеси: Велики рит, Надрљан, Округлица, Шајтин.
   У Кањижи су се родили; Милош Димитријевић, политичар (1824 — Нови Сад, 1896); Арон Нинчић, министар правде (1845 — Београд 1906); Ђорђе Крстић, сликар (1851 — Београд 1907).

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
   ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
   БЕОГРАД, 1952.

   Одговори

10. 5. април 2019. у 06:14

    Војислав Ананић

    Надрљан

    Налазио се у Чонградској жупанији. Забележен је 1340. 1649. забележен је као српско насеље. Неколико година касније (1654—63) забележен је као ненасељен. На ово насеље као српско сећа презиме Надрљански. Данас потес између Сенте и Кањиже.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

    Одговори