Алибунар и околна села

11. јун 2012.

коментара: 13

Завичај - села и градови

Општина Алибунар:

Алибунар, Банатски Карловац (1947-1949. године Ранковићево, 1949-1955. године Банатско Ранковићево; обухвата и укинуто насеље Мали Луг-Векерле), Владимировац (обухвата и Нови Владимировац који је до 1978. био самостално насеље), Добрица, Иланџа, Јаношик (до 1947. године Словачки Александровац), Локве (стари назив Свети Михајло), Николинци, Нови Козјак (до 1947. године Фердин) и Селеуш.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. 14. август 2017. у 11:31

    vojislav ananić

    AЛИБУНАР

    Општина Алибунар заузима југоисточни део Војводине. Општину чине: Алибунарско-Вршачка раван, Иланџански рит, СЗ Делиблатске Пешчаре и деоница канала ДТД.
    На територији општине Алибунар формирано је десет насеља од којих је Алибунар средиште општине. Сам географски положај диктирао је и формирање насеља која због тога одступају од класичног Панонског типа.
    У њима живи станоништво хетерогеног етничког састава.
    Међународним путем Е-94 као и пругом међународног карактера на релацији Београд-Алибунар-Вршац-Темишвар омогућена је добра комуникације измедју наше земље и суседне Румуније, што подразумева промет домаћих и страних туриста.
    Као део међународног пута општина Алибунар повезана је са Београдом 56км, Панчевом 35км, и Вршцем 33км. Овакав положај и близина градских центара даје могућност различите понуде, као што су рекреативни, излетнички туризам на локалитету Девојачки бунар као и ловни и риболовни туризам на целокупној територији општине.
    Оваква понуда пружа могућност повратка природи и одмору, ван загађених и бучних градских центара.

    Одговори

  2. 22. август 2017. у 06:01

    vojislav ananić

    АЛИБУНАР

    Алибунар је градско насеље лоцирано у Јужнобанатском округу, у коме је смештено и седиште истоимене општине. Према попису из 2002, у Алибунару живи 3.431 становник, а просечна старост становништва износи 40 година Кроз Алибунар пролази значајна друмска саобраћајница Београд – Панчево – Алибунар – Вршац – Темишвар, као и железница која такође спаја Београд и Темишвар.
    Насеље Алибунар потиче још из турског периода. Према предању, на том месту је постојао Алијин бунар, по коме је насеље и добило име. После повлачења Турака, Алибунар остаје као претежно српско насеље са 32 куће од 1717. године. Алибунар се у Крушевском споменику помиње као Алијина вода.
    У насељу има 1.166 домаћинстава, просечан број чланова по домаћинству је 2,94. Становништво је изразито нехомогено, тако да се ради о мултиетничкој средини. Оно што је карактеристично је чињеница да је у последња три пописа примећен пад у броју становника, како у месту, тако и на територији целе општине.
    Извор: Интернет

    Одговори

  3. 22. август 2017. у 06:03

    vojislav ananić

    БАНАТСКИ КАРЛОВАЦ

    Банатски Карловац је највеће насеље на територији општине Алибунар. Према попису из 2002. у Банатском Карловцу живи 5.820 становника. Од Београда је удаљен 55 км, од Панчева 40 км и Вршца 25 км. Кроз насеље пролази међународни пут Београд – Вршац – Темишвар, магистрални пут Е-94. Такође, кроз насеље пролази и железнички правац Београд – Вршац -Темишвар.
    Већи део катастарског подручја Банатског Карловца припада природном резервату Делиблатска пешчара, у оквиру кога се по туристичком значају истиче излетиште Девојачки бунар.
    Када говоримо о настанку насеља, бронзани предмети, накит, оружје и остале пронађене ископине показале су да је ово подручје било насељено већ у бронзано доба. И у турско доба овде се налазило село које се звало Хоча ( или Оча) али је тада и ишчезло. Насеље под именом Оча се помиње 1764. године у документима писаца који су пратили развој и насељавање Баната.
    На подручју аустријске војне границе, продор Турака донео је велика разарања, али је ова област имала много необрађене земље. На саветовањима бечког Дворског ратног већа 1800. године, донета је и одлука о стварању нових насеља, међу којима су били и ливадско подручје Подбрестје, Мали Алибунар, као и Оча. За насељавање су се пријавили католички немачки колонисти из баденске области. На предлог Генералне команде место је добило име Карлсдорф по министру рата и морнарице надвојводи Карлу (Царл). План кућа био је одређен наредбом из 1802. године, према коме је насељеничка кућа морала забатом бити окренута ка улици, имала је једну собу, кухињу и оставу. Темељ је био од камена, зидови од набијене земље, а кров покривен трском. Село је имало четири улице. На раскрсницама су били ископани заједнички бунари. У средини села је било војно вежбалисте површине. Око овог терена су између 1804. и 1810. године подигнути црква, кућа локалног пароха, школа, касарна, официрско коначиште и гостионица. У пролеће 1803. године први колонисти су се уселили у своје куће. Свако домаћинство добило је два коња, једну краву, запрегу, кола, плуг, дрљачу, ситнији алат и једноставни намештај. Од 1803. дошли су колонисти из банатских општина Карашова, Лупак и Клокотић, који су били словенског порекла, али католичке вероисповести. Названи су „Крашованима”. Свака породична кућа добила је 35, 17 или 12 рала земље. Ако једна породица, укључујући расположиве граничаре, и даље није имала потребну радну снагу била би спојена са другом породицом или јој је било придодато особље. Оне су образовале једну „кућну заједницу” у којој су морали да живе у миру и слози, упућени једни на друге и да поља заједнички обрађују. Кућа и земља нису се могли делити. Војној команди је био одговоран представник „кућне заједнице” и њему су се морали покоравати сви припадници. Све је функционисало „по наредби”: Цене су биле утврђене и морале су бити јасно истакнуте. Преступи су били одмах кажњавани. Главно место за трговину је био Вршац. У револуцији 1848. Карловац је два пута био поприште борби. После револуције законске мере су пооштрене, али то становницима Карловца није сметало јер су били навикнути на послушност и ред. Кад је 1868. Изграђена циглана Калитоњитцх, отворена је и апотека као и поштанско – телеграфски уред што је знатно допринело развоју места. Након укидања војне границе почео је у Карловцу снажан привредни развој. 1873. године оснива се фабрика меса и месних прерађевина „Херц и син” која врло брзо постаје надалеко позната. Општина добија дозволу за одржавање три вашара годишње, а потом и за четири, што је у ово место довело трговце из околних крајева, па и из Темишвара. У то време место добија и свој парк, као и недељну пијацу. 1894. отвара се железничка пруга Вршац – Ковин. 1896. године подигнута је нова зграда општине, данас зграда месне заједнице, као и дечији вртић. 1902. изграђена је школа која је деценијама била најмодернија у околини. Место добија ново име – Темескаролyфалва. 1910. је место је преименовано – Нагyкаролyфалва. Упркос великим плановима за развој насеља, И светски рат је донео пуно жртава. Од 1921. године место је службено преименовано у Карлово село, а годину дана касније, након поновљених интервенција и молби враћен је назив Карлсдорф. Након завршетка И светског рата, неколико година протекло је у неизвесности, а онда је поново почео замах напретка. 1923. године оснива се Електрична централа АД из које се читаво место снабдева електричном струјом, што је у том периоду било карактеристично искључиво за веће градове.
    1926. указом Министарства унутрашњих дела Југославије, ово место добија име које и данас носи – Банатски Карловац. Исте године је основана прва читаоница и подигнут споменик Србима палим у току 1848.године. После велике економске кризе поново се кренуло напред. Фабрике јачају производњу, а многе занатлије модернизују своје радње, прибављају електричне машине. Трговина и занати цветају.
    А онда је рат још једном прекинуо ток напретка. ИИ светски рат донео је нове жтве, а убрзо долази до конфискације имовине фолксдојчера и свих других за које је сматрано да су током рата били на страни окупатора. На основу закона о колонизацији и аграрној реформи створени су услови да се становништво из многих крајева Србије, Босне и Црне Горе насели у равничарским крајевима. У Банатски Карловац је том приликом досељено 615 породица са укупно 3.775 чланова домаћинства. Насељавање је углавном вршено из подручја Ужица и Чачка. Тако је Банатски Карловац добио нове становнике. Поред досељених колониста, у Банатском Карловцу је остао мањи број староседелаца. Већи део староседелаца је депортован у радне логоре широм Југославије, на изградњу земље, а неки од њих и у Совјетски Савез. Долазећи у потпуно нову средину, толико различиту од старе, и по клими, и по ваздуху, и по води, и по конфигурацији терена и по много чему другом, колонисти су се веома тешко сналазили и прилагођавали новим животним условима. Банатски Карловац почињу да живи са својим новим житељима, уобичајеним током. У кратком периоду од 1949. до 1956. место је преименовано у Банатско Ранковићево, али му је убрзо враћен назив Банатски Карловац које остаје до данас.
    У насељу Банатски Карловац живи 4.721 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 41,3 година. У насељу има 1.985 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,93.
    Етнички састав места је знатно промењен после ИИ светског рата када је немачко становништво депортовано, а колонизовано је становништво из западне Србије.
    Ово место је великим делом насељено Србима, а у последња три пописа, примећен је блажи пад у броју становника.
    Извор: Интернет

    Одговори

  4. 22. август 2017. у 06:06

    vojislav ananić

    ВЛАДИМИРОВАЦ

    Владимировац је насеље смештено у општини Алибунар. Место је основано 1808. године, захваљујући колонизацији 121 породице Румуна из Шама (Жаму), 106 породица Румуна из Клоподиа и неколико породица из Сурдука. Ново насеље, Петровосело, је основано на банатској војној граници Хабсбуршке монархије, на територији немачко-банатског регимента са седиштем у Панчеву, између Банатског Новог Села и Алибунара. У наредним година, долази до нових насељавања.
    1811. Петровосело је имало 1.564 становника. Захваљујући новом таласу колонизације и пораста наталитета, број становника константно расте током 19. века. На почетку XX века, Владимировац је имао 6.031 становника. У првим деценијама XX века наталитет у Владимировцу опада све више, тако да се спушта на 4.905 становника.
    У току два века историје, Владимировац мења своје име неколико пута. Назив Петровосело (или Петерсдорф) из 1808. године остаје до 1894. године када мења име у Торонтал – Петровосзелло. 1897. мења име у Роман-Петре а 1911. добија име Петре. Нова власт регата Краљевине Срба, Хрвата и Словеница враћа име места у Петрово Село, да би 1922. Место бобило име које и данас носи – Владимировац. Румунско становништво зове ово место Петровосала.
    Према попису из 2002. у Владимировцу је живело 4.111 становника. Просечна старост становништва износи 39,5 година. У насељу има 1.295 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,17. Етнички састав становништва у овом насељу веома је мешовит, уз српску већину, а у последња четири пописа примећен је пад у броју становника.
    Извор: Интернет

    Одговори

  5. 22. август 2017. у 06:07

    vojislav ananić

    ЛОКВЕ

    Локве је насеље смештено на територији општине Алибунар . Према попису из 2002. имало је 2.002 становника, а просечна старост износи 44,1 година. У насељу има 620 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,23.
    Ово насеље је већински насељено Румунима (према попису из 2002. године), а у последњих пет пописа примећен је пад у броју становника.

    Одговори

  6. 22. август 2017. у 06:08

    vojislav ananić

    НОВИ КОЗЈАК

    Нови Козјак је месна заједница у општини Алибунар, које се простире на североисточном делу обода Делиблатске пешчаре, а по попису из 2002. године има768 становника.
    Ево и малог исечка из историје настанка овог насеља.
    Почетком XИX века, за време владавине Фердинанда Великог, са десне обале канала Марије Терезије, поступање племића је било до те мере лоше да је достигло врхунац незадовољства код народа. Међу исељеницима се појавио покрет за исељавање у Војну границу где је војна служба била блажа, а кулука није било. Највећа група ових незадовољника се налазила 1815. године у селу Долцу у Тамишкој жупанији. На њиховом челу био је поп Вука Лалић, којем је у сврху насељавања додељен атар данашњег Новог Козјака. Код Лалића је очувано предање да су се они доселили у Долац из Далмације. Тада је цео атар био пашњак и није припадао ни једном од суседних села, јер је као ободни део пешчаре био неплодан и ни једно село га није прихватало као свој. Преко те пустаре је водио пут од Иланџе до Црепаје. Прва и највећа група досељеника се населила 1. маја 1818. године из Долца под вођством Вуке Лалића. Заживело је око 100 кућа са 600 до 700 становника.
    Данас, већина становника села су Срби православци, а поред њих живе и Мађари, Словаци, Румуни и Роми.
    Прва црква је изграђена одмах по оснивању насеља, на месту око 10 метара северно од данашње која је изграђена 1852. године.
    Прво име села је било Фердинандсдорф (Фердинандсдорф – Фердинандово село), у част тадашњег цара Фердинанда. Касније, после револуције из 1848., назив бива мађаризован у Фердинандфáлва. Ово се име одржало све до 1918, када добија назив Фердин. Овај назив је село носило до 1947. (мада га становници и данас често користе), када је, на предлог Народног одбора, у знак сећања на револуционарне догађаје на планини Козјак у Македонији и на истоимено спаљено село у подножју планине, промењено у Козјак, а 1951. у данашњи назив Нови Козјак.
    У месту постоји основна школа „Лидија Алдан“ у коју иду ученици од првог до четвртог разреда, док од петог разреда основну школу похађају у суседном месту Иланџа.
    Према попису из 2002. било је 768 становника, а просечна старост становништва износи 44,5 година. У насељу има 268 домаћинстава, просечан број чланова по домаћинству је 2,87. Највећи део становништва чине Срби.
    Извор: Интернет

    Одговори

  7. 22. август 2017. у 06:10

    vojislav ananić

    НИКОЛИНЦИ

    Николинци (румунски: Nikolinţ) је насељено место на територији општине Алибунар. Према попису из 2002. имало је 1.240 становника. Просечна старост становништва износи 42,1 година. У насељу има 408 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,04. Ово насеље је већински насељено Румунима.
    Једна од занимљивости у вези са овим местом је чињеница да је у Николинцима 1969. године рођен један од тренутно најбољих хармоникаша света – Лело Ника. Чак два пута је проглашаван за званично најбољег хармоникаша на свету. Данас живи у Малмеу у Шведској.
    Извор: Интернет

    Одговори

  8. 22. август 2017. у 06:11

    vojislav ananić

    ДОБРИЦА

    Добрица је насеље које припада општини Алибунар. Према попису из 2002. године у овом месту живи 1.344 становника. Просечна старост становништва износи 45,2 година. У насељу има 494 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,72. Углавном је насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, приметан је пад у броју становника.
    Извор: Интернет

    Одговори

  9. 22. август 2017. у 06:12

    vojislav ananić

    ИЛАНЏА

    Иланџа је насељено место у општини Алибунар. По попису из 2002. у Иланџи живи 1.727 становника.
    Када је Иланџа насељена и како је добила име, тачно се не може знати јер поузданих извора за то нема. Зна се да је још 1685. године постојала црква и да је место тада припадало комитету Ковин, а 1716. године потпада под Диштрикт. 1717. године било је у месту 20, а 1727. само 17 кућа. 1744. године дошло је више породица из Србије. 1773. у селу већ постоји 199 кућа.
    Код Иланџе се 13. октобра 1848. године током мађарске револуције одиграла битка између мађарске револуционарне војске под вођством капетана Арањија и српких контрареволуционара. Малобројне српске снаге су потучене и самом месту је нанета велика штета. Црква је била потпуно уништена, али је већ 1852. обновљена. Прва црква је зидана у византијском стилу 1793. године, а на месту где је била стара, сазидана је капела са иконама Св. Николе, Св. Стевана, Св. Јована и Св. тројице. Иконостас је сликао 1874. године Новак Радоњић, а последњих седам икона довршио је његов други ученик Аксентије Мародић. Парохијско звање је заведено 1765. Од старијих црквених књига постоје: Јеванђеље из 1730. године, Страсно Јеванђеље из 1791. и Октојих, из 1849. год.
    Од 1898. године Иланџа има и железничку станицу, позиционирану на прузи Сечањ – Алибунар.
    У насељу Иланџа живи 1.414 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,1 година. У насељу има 617 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,80. Ово насеље је углавном насељено Србима.
    Иначе, Иланџа је позната и по томе што је управо ту у раном детињству са породицом живео један од наших највећих књижевника – Милош Црњански. Иланџани већ две деценије традиционално обележавају рођендан овог великана, евоцирајући успомене на великог ствараоца који је српском народу у наслеђе оставио више књижевних ремек дела и сведочанстава српске историје. Иако се Милош Црњански родио у Чонграду у Мађарској, његов отац се са породицом преселио у Иланџу када је он имао свега 3 године, тако да је управо ту провео своје детињство и младост. Одатле је и пошао у бели свет на студије и враћао се оцу Томи и мајци Марини током распуста. У својим делима описао је Иланџу и њене житеље, који се сваке године у октобру сећају овог великог писца.
    Извор: Интернет

    Одговори

  10. 22. август 2017. у 06:14

    vojislav ananić

    ЈАНОШИК

    Јаношик (словачки: Janošík) је насеље у општини Алибунар. Према попису из 2002. у Јаношику живи 1.171 становник. Просечна старост становништва износи 39,1 година. У насељу има 384 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,05. Претежно становништво у Јаношику чине Словаци (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
    Извор: Интернет

    Одговори
1 2