Штрпце и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 25

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (25)

Одговорите

25 коментара

  1. Војислав Ананић

    ДРАЈКОВЦЕ

    Село је смештено у осојној страни Чуке источно од Штрлца, недалеко од десне обале Лепенца, јужно од пута за Урошевац. Село је збијеног типа. Подељено је у две махале: Доњу и Горњу. У доњој махали живе Дурлевићи, па је зову и Дурлева махала. У Горњој су Гуџини, Дрећови, Михајлови, Радићи и Раћкови; други јој је назив Село.
    У Драјковцу је месни центар, којем гравитирају и Готовуша, Вича, Фираја, Брод и Коштањево.
    На источној периферији села, недалеко од десне обале Лепенца, налази се гробље, а у гробљу црква Свети Младен. Покривена је црепом.
    У селу нема школе. Деца уче у суседној Готовуши. Електрифицирано је 1960, а 18 година касније изграђен је и водовод. Амбуланта ради од 1952. године.
    Драјковце се не помиње у Попису Области. Преци 23 куће доселили су се из суседног села Фираје крајем 18. века. Шест кућа се доселило из Севца, средином 18. века, једна је досељена из Виче после II светског рата, а девст кућа не чувају предање о пореклу.
    Просечан број чланова у кући је 4,92.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

  2. Војислав Ананић

    ЈАЖИНЦЕ

    Село се скупило у долини Лепенца, између Пиљевца и Бабетиног брда. Источно од села пружа се долина, у којој се налазе остала села Сиринићке жупе, изузев Севца, које је у горњем току Лепенца, западно од овог села. Атар Јажинца допире до Свињарског потока, према Сретечкој жупи, врха Борче, према Севцу, Пиљевачког потока, према Врбештнци, и Муржичке реке, према Брезовици.
    Село је збијеног типа, али се у последње време шири према Брезовици, тако да ће се у догледно време са њом и саставити.
    Месни центар је у Штрпцу. Електрифицирано је 1950. године, водовод је изграђен 1966, а једанаест година касније асфалтиран је пут који га повезује са Брезовицом.
    Четворогодишња основна школа датира од 1914. године. Од V до VIII разреда деца уче у Севцу или Штрпцу.
    На западној периферији села, у страни Прксоја, налази се гробље, а у њему црква Света Петка. Мештани чувају предање да је село било нешто ниже на подручју Грацког селишта, али је „чума“ утрла читаво село, изузев три девојке које су биле на појатама код оваца. Предање каже да су се оне касније удале, довеле мужеве и са њима формирале село нешто даље од Грацког селишта.
    Средином 15. века, тачније 1455. године, Јажинце је имало 29 кућа. Информатори чувају предање, да је средином 19. века село имало 18 кућа. Пред други светски рат професор Урошевић је у Јажинцу забележио 55 кућа, а кад је за ове потребе грађа прикупљена у селу је било 137 кућа.
    У Јажинцу живе искључиво Срби старинци, од којих 88 кућа не чувају предање о пореклу. Из других села Сиринићке жупе досељено је 37 кућа, од којих 12 пре почетка 20. века, осам пре другог светског рата, а 17 после ослобођења. Једанаест кућа доселилио се из околине Призрена крајем 19. века, а једна из околине Урошевца после другог светског рата.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

  3. Војислав Ананић

    БЕРЕВЦЕ

    Село једним делом лежи у присојној страни брсга Дублича, а другим у долини поред леве обале Лепенца, мањим делом пружа се и преко њега, тако да је у саставу суседног Штрпца. Куће су веома збијене, нарочито у горњем делу села, где су улице стрме, а многе и неприступачне за возила. Селу припадају и засеоци Ђуринце и Чутурине, истурени у залеђу села. Ђуринце је смештено у долини Беревачке реке и у присојној страни Широког брда, а недалеко од њега скупио се и заселак Чутурине.
    Недалеко од леве обале Лепеица у страни брега налази се црква Света Петка. Састоји се из два дела. Први је новијег датума и изнутра омалтерисан, док је унутрашњост другог дела сва у фрескама. Црква је зидана каменом, а покривена црелом. У њој је писан Октоих „1353. године у држави превеликог и силног цара српског Степана и његовог сина Уроша руком јеромонаха грешног Данила.“ Поред ње се налази гробље, у којем се запажају и камени крстови од сиге, без натписа. Осим оне, у селу је постојала и црква Свети Димитрије. Налазила се на брду северозападно од села, на месту званом Црквица.
    Непосредно по ослобођењу отворена је четвороразредна школа, која је 1962. године прилојена школи у Штрпцу.
    У Беревце је струја стигла 1952, а у засеоке тек 1975. године.
    Село има 162 српске, а осим њих и две циганске куће. Беревчани су Срби старинци, од којих 86 кућа не чува предаље о пореклу. Преци 34 куће доселили су се из Куча у село Мушутиште код Суве Реке, а одатле прешли у Беревце крајем 18. века. Из околине Качаника дошли су преци 21 куће, свакако у време кад и њихови суседи из околине Суве Реке. Десет кућа доселило се из оближљих села Жупе, од којих осам после првог светског рата, а две пре почетка овог века. Средином прошлог века дошли су преци осам кућа из околине Вучитрна. По једна кућа досељена је из околине Призрена и Урошевца после другог светског рата, а једна из околине Тетова између два светска рата.
    Просечно у кући живи нешто више од 5 чланова.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

  4. Војислав Ананић

    ВИЧА

    Село лежи у присојној страни у подножју Девице наспрам Драјковца, око километар више леве обале Лепенца. Село је збијеног типа. Куће су веома честе, а улице тесне. Насеље се дели на четири махале — Шукићи, Веланоћи, Пункови и Крстинци, које се налазе десно од Витачке реке. Насељене су Србима. Албанци су лево од Витачке реке у махалама Алилови, Муљаци и Појатарце. Постоји предање да се Вича налазила у долини поред Лепенца, па је због поплаве померена на место где се данас налази.
    Месни центар је у суседном селу Драјковцу. Вича је електрифицирана 1970. године. До 1968. године, када је у Вичи отворена четвороразредна школа, деца су учила у Готовуши, у којој и даље завршавају пети разред, а од шестог уче у Штрпцу.
    На јужној периферији села, више леве обале Витачке реке, налази се црква Свети Димитрије. Источно од Виче, према суседном Броду, налази се црква Свети Петар. Смештена је на једној заравни више Лепенца. Ова црква подлеже зубу времена, пошто се не посећује и не одржава, јер се служба обавља у другим црквама које су у српским селима, док у њеној непосредној близини, у селима Броду и Фирају, живе само Албанци.
    У Попису Области Бранковића у Вичи су пописане 42 куће. Пред други светски рат имала је 29 српских и 13 албанских кућа. Данас Вича има 42 српске куће и око 20 албанских.
    Срби су старинци. Преци 30 кућа доселили су се из Подриме у 18. веку, две куће су из оближњих села (једна се доседила пред други светски рат, а једна после њега), а десет кућа не чувају предање о пореклу.
    Просечан број чланова у кући је нешто већи од 5.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

  5. Војислав Ананић

    ШТРПЦЕ

    Штрпце је највеће село у Сиринићкој жупи. Скупило се у долини Калућерке, недалеко од десне обале Лепенца. Како по величини, тако и по занатству и трговини, истиче се у односу на остала села, те и сада представља административни центар Жупе. Међутим, нити је више село, нити је постало град. Куће су махом зидане каменом, од којих су многе веома старе, а у тај амбијент уклапају се и плевне, које мештани користе за смештај сточне хране. Запажа се већи број паса, понеко коњче и, према условима, мали број крава и оваца (у граду Ораховцу има их знатно више). Све ово увршћује Штрпце у насеља сеоског типа. Међутим, водовод, асфалтиране улице, пошта, средња школа, фабрика, већи број продавница, па начин егзистирања житеља идентификују га са другим градовима на Косову и Метохији, свакако зато што је Штрпце до 1966. године било општинско место. Када је те године општина укинута и припојена Урошевцу, почео је опадати и привредни развој Штрпца, тако да сада индустрију читаве Жупе представља Фабрика металне и пластичне галантерије, пуштена у погон 1981. године, која запошљава око 30 радника.
    Немогуће је прецизирати кад је Штрпце настало, али има података да је постојало у 15. веку. У Попису области Бранковића из 1455. год. помиње се село Штрпце са 65 српских кућа. У селу се налази црква Свети Никола, подигнута 1577. године На периферији села у гробљу налази се црква Свети Јован, обновљена 1911. године. Пред њом је грађанство Сиринићке жупе 1929. године подигло споменик „изгинулим, помрлим и несталим борцима Сиринићке жупе у рату од 1912—1918. године“.
    Штрпце има 423 куће, од којих су 418 српске, две муслиманске, две албанске и једна македонске народности.
    Срби су старинци, од којих је за 90 кућа порекло нејасно. Од породица које чувају предање о пореклу 98 кућа га везују за Полог (отуда су им се преци доселили крајем 18. и почетком 19. века. Из околине Пећи доселиле су се 53 куће (51 крајем 18. века, а две пред I светски рат). Преци 39 кућа дсселили су се из Црне Горе пре почетка 19. века, а једна кућа после II св. рата. Крајем 18. и почетком 19. века доселиле су се 24 куће из околине Призрена, одакле су дошле и три куће око II ветског рата. Преци 21 куће дошли су из околине Качаника почетком 19. века. Шест кућа су из околине Ђаковице (због тога што су се давно доселили немогуће је прецизирати време њиховог доласка). Из осам села Сиринићке жупе досељени су преци, односно чланови 62 куће (до почетка овог века 22, око I св. рата 12, а 28 их је приспело после ослобођења). Са подручја уже Србије доселило се 7 кућа, углавном за послом. Од њих је једна стигла уочи II св. рата, а остале после ослобођења. Пет кућа воде порекло из Сретечке жупе, од којих су четири досељене пре балканских, а једна пред II св. рат. Четири куће су се доселиле из околине Вучитрна, од којих три пре почетка овог века, а четврта после ослобођења. По завршетку II св. рата доселиле су се и две куће из Косовске Каменице и једна из Урошевца. Две куће су досељене из околине Сомбора уочи II св. рата.
    Једина породица македонске народности доселила се из Скопља 1950. године.
    Две муслимаиске породице досељене су за послом после другог светског рата.
    Једна шиптарска кућа је досељена после другог светског рата, а једна циганска је у селу од раније.
    Просечан број чланова у српској кући је приближно 4,5, а у муслимапској 2,5.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ