Штрпце и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Штрпце: Беревце, Брезовица, Брод, Вича, Врбештица, Горња Битиња, Готовуша, Доња Битиња, Драјковце, Ижанце, Јажинце, Коштањево, Севце, Сушиће, Фираја и Ш Општина Штрпце: Беревце, Брезовица, Брод, Вича, Врбештица, Горња Битиња, Готовуша, Доња Битиња, Драјковце, Ижанце, Јажинце, Коштањево, Севце, Сушиће, Фираја и Ш Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Штрпце и околна села

Штрпце и околна села

Општина Штрпце:

Беревце, Брезовица, Брод, Вича, Врбештица, Горња Битиња, Готовуша, Доња Битиња, Драјковце, Ижанце, Јажинце, Коштањево, Севце, Сушиће, Фираја и Штрпце.


Коментари (25)

  • Војислав Ананић

    Ј а ж и н ц е

    Стариначки родови: Бошкови или Шиндари (6 к., св. Никола). — Андрејини (6 к., св Арханђео). — Пунтарови (5 к., св. Арханђео). — Ристини (5 к.( св. Арханђео),—Јефтијини (6 к., ов. Арханђео). — Гољијини или Миленићи (5 к.( св. Арханђео).
    Родови непознатог порекла: Лингурци или Стокјови или Милисављеви (4 к., св. Никола). — Маглини (3 к., св. Арханђео). — Милошеви (9 к., св. Никола), давнашњи пресељеници из Врбештице. Даља старина непозната. — Русимови (3 к., св. Пречиста), пресељени пре 70 година из Врбештице на женино имање. Даља старина непозната.
    Досељеници из других области: Самарџијини (2 к., св. Арханђео) давнашњи досељеници из Подриме. — Кујунџићи (1 к., св. Стефан Архиђакон). Старнном из Ораховца (Подрима), а овде се предак доселио пре 70 година из Призрена као помоћник код једног бакалина.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    С е в ц е

    Стариначки родови: Шубарини (12 к., св. Арханђео. — Басарини (19 к., св. Никола). — Калпакови (7 к., св. Никола).
    — Паљини или Прљинци (12 к., св. Никола). — Бијачевци (5 к., св, Никола). — Богајчеви (8 к., св. Арханђео. — Узунови (17 к., Ђурђевдан). — Даћевци (16 к., Ђурђевдан). — Цумпалеви (11 к., св. Арханђео). — Синиковци {16 к., Ђурђевдан).
    — Маркагини (12 к., св. Арханђео). — Будалини или Пишманови (10 к., св. Арханђео). — Ђекини (8 к., св. Арханђео). — Јоцкови (8 к., св. Никола).
    Досељеници из других области: Ђелини (5 к.р Ђурђевдан). Досељени око средине 18. века из Полога, из села Желина. — Ашујини (4 к., св. Никола), давнашњи досељеници из Боке.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Врбештица

    Стариначки родови: Будурини (2 к., св, Ђарђе Алимпије).
    Родови непознатог порекла: Бонтини (4 к., св. Ђорђе Алимпије). — Костини (4 к., Cв. Никола).
    Досељеници из других области: Борзанови (9 к., св. Никола). Досељен предак Борзан из Доњег Полога у почетку 19. века, када су му муслимани тамо одузели имање (Борзан, Ђорђија, Станисав, Стаја 60 г.). — Радуњоћи (15 к., св. Петка), давнашњи досељеници из скопског краја. — Орлоћеви (32 к., св. Арханђео). Старином оу од Гусиња, одакле су од Арбанаса пребегли у Букош (Подрима), одакле се „један брат“ крајем 16. века преселио овамо да избегне крвну освету од Арбанаса, а други остао тамо и прешао у ислам. — Станисављеви (19 к., славе подједнако две славе: св. Пречисту и св. Илију). Досељени су око средине 18. века од „преко Дрима“. — Павлеви (10 к.) и Ивкови (11 к.), досељени заједно са Станисављевима као „три брата“, те им је и слава иста. — Бандулићи (3 к.), дељеници Станисављевих.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Беревце

    Старинци: Ђуринци (13 к., св. Никола). — Мутавџијини (1 к., св. Никола).
    Родови непознатог порекла: Шаркоћи (13 к., св. Никола).
    Досељеници из других области: Ковачеви (11 к., Ваведење), досељени из Ковачевца код Качаника. — Поповићи (6 к.), Кривчеви (4 к.) и Бошкоћи (5 к.); сва три рода славе Митровдан. Старином су из Куча, одакле су се преселили у Мушутиште (Призрен), па одатле овде крајем 18. века.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    С у ш и ћ е

    Старинци: Асановићи (5 к.), поисламлени и поарбанашени Срби. Поисламили се око 1830. г. У ислам прешао предак Рака, који је потом назван Асан. Појасеви од поисламљивања -су: Рака (Асан), Селман, Селим, Бајрам 60 г.
    Досељеници: Ракићи (11 к.), Коцинци (9 к.) и Марковци (11 к.) сви са славом св. Панталејмона. Досељени су од Гусиња крајем 18. века При досељењу су славили св. Николу али како им усред зиме, због снега и хладноће, нико из жупе није могао доћи на славу, пошто им је село високо на планини, то су, ускоро по досељењу, узели за славу дан св. Панталејмона.
    Досељеници Арбанаси: Паљој (4 к.). Досељени крајем 18. века из Северне Арбаније, из фиca Круе Зи, на Косово, у село Никодим, па почетком 19. века прешли у ово село.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Доња Битиња

    Старинци: Лазароћи (3 к.), Крстићи (2 к.) и Јанићови (2 K.) сви са славом Митровдана.
    Досељеници непознатог порекла: Бошковићи (2 к., св. Никола), пресељени из Виче. Даља старина непозната. — Стојкови (2 к., Митровдан), пресељени од рода Костиних у Врбештици. Даља старина непозната. При пресељењу су променили славу, јер су у Врбештици славили св. Николу.
    Досељеници Срби: Симоновци (1 к., св. Тома). Досељени од Гусиња око средине 18. века у Горњу Битињу, а одатле пре 120 година пресељен овде један од њихових предака као домазет.
    Досељеници Арбанаси; Матош (11 к.). Досељени из Северне Арбаније, нз фиса Сопа, најпре у скопоки крај, па одатле у Елез Хан (Качаничка Клисура), одакле су почетком 19. века прешли у ову жупу, у село Коштањево, где су неки од њихових предака остали ту, а други се око 1830. г. преселили овде и у Горњу Битињу.
    Родови непознатог порекла: Ивановићи или Влајинићи (15 к., св. Никола). Кажу да потичу од неког Влаха, и то из Румуније, који је као сиромах залутао овамо, па се у овом селу оженио и заселио. Можда је то изведено по презимену њиховом, те сам их уврстио у род непознатог порекла.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Горња Битиња

    Српски родови: Снмоновци (6 к., св. Тома), досељени око средине 18. века од Гусиња. — Поповићи (18 к.р св. Димитрије). Старином су из Куча, одакле су се иселили у Мушутиште (Подрима), па одатле крајем 18. века пресељени у сиринићко село Беревце. Неки од овог рода остали тамо, а неки се одмах преселили у Горњу Битињу.
    Арбанашки родови: Качикт (18 к), досељени из Северне Арбаније, из фиса Сопа, у другој половини 18. века, после досељења Срба Симоноваца, који су их прихватили и задржали „да буду комшије“. — Матош (9 к.), пресељени око 1830. r. из села Коштањева. Даља старина и кретање као код њиховог истоименог рода у Доњој Битињи.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ш т р п ц е

    Стариници: Ђаконовчевићи (4 к., св. Јован). — Градоћевићи (5 к., св. Никола). — Рачићевићи (8 к., св. Петка).
    Родови непознатог порекла: Тирићи (6 к., св. Никола), пресељеки из Виче пре стотину година. Даља старина непозната. — Крстићићи (23 к.), Печиноћевићи (16 к.) и Власачевићи (4 к.) сви са славом св. Николе. За Печиноћевиће се каже да су из Пећи, а за Власачевиће из Васојевића, али несигурно, јер то изводе по етимолошкој сличности њихових презимена и тих места или племена.
    Досељеници: Давидовићи (13 к., св. Арханђео), досељени у почетку 19. века из Слатине код Качаника. — Љубићи (10 к., св. Варвара), досељени крајем 18. века из призренске Горе. — Бошкоћевићи (10 к., св. Арханђео) и Кецићи (22 к., св. Петка), досељени крајем 18. века из околине Пећи. — Николчевићи (15 к., св. Стефан), досељени крајем 18. века од Гусиња. — Чаначевићи (12 к., св. Арханђео) и Мрђинци (18 к., св. Никола), досељени крајем 18. века из Полога. — Реџићи (21 к.), Доганџићи (14 к) и Грбићи (5 к.) сви са славом св. Николе, досељени у почетку 19. века из Полога.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Д р а ј к о в ц е

    Старинци: Радићи (3 к., св. Никола). — Од њих потичу Дрећови (1 к.), Макини (1 к.) и Гуђини (1 к.). — Саитовићи (4 к.), поисламљени и поарбанашени Срби. У ислам прешао њихов предак Петар око средине прошлога века и као муслиманин добио име Саит. Појасеви од њега иду: Петар (Саит), Мета, Селим, Елмаз 45 г. До пре тридесет година имали су своје рођаке православне Србе у селу, када су изумрли. Славили су св. Петку. — Дурлевићи (9 к., св. Арханђео), пресељени крајем 18. века из суседног села Фираје. — Дрангини или Михајловићи (3 к.р св. Никола), Грбини (2 «.), дељеници Дрангиних и Будалини или Рачкови (2 к., св. Арханђео), пресељени пре стотину година из Севца.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋАИзвор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Брод

    Старинци: Смаиловит (9 к.) поисламљени и поарбанашени Срби. У ислам прешао предак Јоксим у почетку 19. века, који је као муслиманин добио име Ибраим. Појасеви од Јоксима иду: Јоксим (Ибраим), Ајдин, Адем, Синан 80 год.
    Досељеници Арбанаси: Ђонт (5 к.), досељени при крају 18. века из Северне Арбаније, из фиса Краснића. Појасеви уназад иду: Тахир (100 год.), Сулејман, Алиљ, Суља. — Елез (26 к.), досељени из Северне Арбаније, из фиса Шаље, преко Сопотнице (Качаник), где су се били прво настанили. Овде пресељени у почетку 19. века. Појасеви уназад: Шериф 70 год., Имер, Мана, Рахмон, Елез. Овај последњи дошао у Сопотницу, а овде пресељен његов син Рахмон. — Царај (4 к.), досељени у почетку 19. века из Северне Арбаније, из фиса Бериша. Појасеви уназад: Реџеп, Азиз, Браим, Фета. — Цокљар (13 к.), досељени у почетку 19. века из Северне Арбаније, из фиса Бериша, прво у Слатину (Качаник), па одатле у ово село. — Емрулаовит (13 к.), досељени око 1840. г. из Северне Арбаније, из фиса Шаље. Појасеви уназад: Бајрам (80 r.), Рустем Лимон. — Огушај (9 к.), досељени око 1830. г. из Северне Арбаније, из фиса Шаље. Појасеви уназад: Азем 50 год., Фериз, Дема, Огуш. — Шех (19 к.), досељени око 1840. г. из Северне Арбаније, из фиса Краснића. Појасеви уназад: шех Алија 70 год., шех Сулејман, шех Исмаил. — Маркт (4 к.), досељени око 1840. г. из Северне Арбаније, из фиса Краснића. Појасеви уназад: Бајрам 70 год., Шаин, Бајрам. — Боза (4 к.), досељени у почетку 19. века из Северне Арбаније, из фиса Бериша у Фирају, одакле су се овде доселили пре 90 година.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Фираја

    Досељеници Арбанаси: Ман (13 к.), досељени око 1760. г. из Северне Арбаније, из фиса Бериша, у село Драјковце, одакле су се ускоро преселили у ово село. Појасеви уназад: Мусли 30 год., Зенељ, Реџеп, Мурат, Реџел, Мемет, Ман. — Драгош (21 к.), досељени ускоро за првима такође из Северне Арбаније и из истог фиса. По предању старина им је у селу Арни. Прво су се настанили испод Качаничке Клисуре, у селу Блацу (Скопско), па одатле прегшли у ову жупу, и то прво у Драјковце, па ускоро овде. Појасеви уназад: Селман 60 год., Алим, Селман, Синан, Ахмет, Али. — Цокљар (18 к.), досељени у почетку 19. века из Северне Арбаније, из фиса Бериша. По предању и овом роду је старина у селу Арни. При досељењу су се прво настанили у Слатини (Качаник), па одатле прешли у Брод. Једни од њих остали у Броду, а други ускоро прешли у ово село. Рач (13 к.), досељени из Северне Арбаније, из фиса Краснића, после рода Цокљара.
    Старији арбанатски родови су затекли Србе у селу, који су се потом раселили. Срби Дурлевићи у Драјковцу су живели у овом селу до краја 18. века.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Готовуша

    Старинци: Бугаркини (4 к., св. Петка). Презиме је дато по томе што се неко од њихових предака на печалби оженио Бугарком.
    Родови непознатог порекла: Космоћеви (18 к) и Ђурђеви или Кућанови (18 к), оба рода са славом св. Петке.
    Досељеници: Пројчеви (2 к., св. Никола), досељени из села Пороја у Доњем Пологу. При досељењу су славили св. Арханђела, па како су били једини у селу са том славом, а сиромаси, то нису могли да издрже („да дајандишу“) са дочеком гостију, то су променили славу и узели дан св. Николе, који су још неки славили. — Стојчеви (8 к., св. Петка), такође досељеници из Полога. — Чантрини (24 к., св. Петка), досељени око 1830. г. из косовског села Семање. Даља старина им је у косовском селу Бурнику. — Кевкини (15 к.) и Тороћеви (23 к.) оба са славом св. Николе, досељени крајен 18. века из Северне Арбаније, из села Сероја. Појасеви уназад за Кевкине: Добросав 90 год., Симеон, Миленко, Стеван.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    В и ч а

    Старинци: Караџићи (5 к., св. Никола).
    Досељеници: Веланоћи (12 к., св. Никола), досељени крајем 18. века из села Кабаша (Подрима). — Лукачићи (12 к., св. Никола), досељени крајем 18. века из села Драгобиља у Метохији. Део њиховог рода, који је и даље остао у томе селу у Метохији, по исељењу ових прешао је у ислам.
    Арбанашки досељенички род је Алиловит (13 к.). Доселио се почетком 19. века из Северне Арбаније, из фиса Бериша.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Коштањево

    Арбанашки родови: Рућућ (22 к.), Ајдаре (15 к.) и Лашорц (13 к.) досељени око прелаза 18. у 19. век из Северне Арбаније, из фиса Сопа, преко скопског краја и Качаничке Клисуре (Елез Хан). Неки су од њихових око 1830. год. пресељени одавде у Доњу и Горњу Битињу (род Матош).
    Поисламљени и поарбанашен српски род је Сласић (3 к.). Старином је из суседног села Виче, одакле се преселио по преласку у ислам. Поисламио се отац садашњег осамдесетогодишњег старца Брахе, Ушао је у Соп, у фис арбанашких родова села Коштањева.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    И ж а н ц е

    Старинци: Тошићи (5 к.), поисламљени и поарбанашени Срби. У ислам прешли у почетку 19. века. Појасеви уназад: Џемаил (40 год.), Шабан, Ариф, Рамадан, Браим. Хришћанско име овог последњег не казују; кажу да га не знају. Ушли су у Красниће, у фис већине свога села. — При досељењу Арбанаса поред Toшићa било је и других православних Срба у селу, који су се потом раселили. Ђурђијановићи у Горњем Неродимљу знају своју старину у овом селу.
    Арбанашки родови: Серој (4 к.), досељени око 1820. г. из Северне Арбаније, из фиса Шаље. Појасеви уназад: Исен 60 год., Камбер, Махмут, Исен. — Вљад (9 к.), Мурагај (6 к.) и Лек (7 к.) досељени око 1830. г. из Северне Арбаније, из фиса Красннћа. Појасеви за род Вљад уназад: Јетиш 60 год., Јусуф, Осман, Адем. Овај Аден дошао заједно са сином Османом.

    Извор: ШАРПЛАНИНСКА ЖУПА СИРИНИЋ од АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Брезовица

    (пример преображаја насеља)

    Насеље Брезовнца, коЈе лежи у горњем делу шарпланинске жупе Сиринић, спада у ред ретких примера где је преображај насеља условљен различитим искоришћавањем природних услова као материјалне базе за егзнстенцију насеља. Брезовица је релатнвно младо насеље, које се после прнвремених сточарских насељавања половином 19. века, 1927. године јавља као рударско седиште за хромне руднике на СЗ огранцима Шар Планине. Исцрпљењем хромне руде насеље губи своју првобитну функцију. Захваљујући бризи заједнице за искоришћавање природних услова, у првом реду изгледу предала, за развој туризма насеље је почев од 1954. године преобраћено у туристичко.
    Полазећи од тих чнњеница циљ наших проучавања је био усмерен на то да се прикажу узроци и последице преображаја насеља, управо промене функција и карактера насеља.
    I Положај, границе и име
    Брезовица лежи у горњем, западнијем, делу Сиринића, управо у оном делу где се планинске падине СЗ огранака Шар Планине, ограничене токовима Блатештице и Муржичке Реке, спуштају до долинског дна Лепенца. Надморска висина насеља је око 925 метара.
    Атар насеља Брезовице нема јасно одређене границе. Према И и 3 границу би делимично могли да чине токови Блатештице и Муржичке Реке; према С она допире до Лепенца, са изузетком површине коју обухвата железничка станица, узводно од ушћа Врбештичке Реке, леве притоке Лепенца. Још је неодређенија граница према југу; она иде попречно на подножје косе Бурли, управо преко рударског ревира Шелдаре.
    Овако неодређене границе и величина атара су, у преом реду резултат скорог формирања насеља, као и каснијих промена у вези са његовом функцијом. Насеље се развија на атару села Врбештице, захватаЈући при томе долинска проширења поменутих река. На месту данашњег насеља били су мањи поседи Борзанових (Илићи, СтоЈановићи и Петковићи), Бандулића (Стојковића), затим, Добросављевића и Сталетовића из села Врбештице. ) У времену 1942—1953. године атар Брезовнце био је шири и при томе обухватао и поседе других домаћинстава из с. Врбештнце, али је на жалбу власника поседа Извршно веће НРС донело одлуку о деекспропријацији земљишта (8, —). Међутим, за потребе даљег територијалног ширења Брезовице као туристичког насеља сада је у току поновна експропријација враћених поседа. Овом наЈновнЈом мером атар Брезовице проширно би се на истоку и на десној страни Муржичке Реке и на тај начин обухватио поседе из атара с. Штрпца чији су власници Реџићи и Љубићи.
    Све доскора место на коме је формирано насеље и ужа околина били су под брезовом и другом шумом. Последњи остаци шуме искрченн су око 1920. године. Отуда је и касније насеље добило име по називу предела Брезовице. Код становништва околних села често је у употреби и име Брезојца. Интересантно је поменути да је назив железничке станице Брезовица Неродимска.
    II Брезовица као рударско насеље
    Природни услови за искоришћавање рудног богатства. — Као насеље Брезовица је постала на проширењу плавинског флувноглацијалног наноса преталоженог из долина Блатештице и Муржичке Реке. У овај нанос усечена је и флувиоглацијална тераса Лепенца. Релативна висина ове терасе код самог насеља износи 12—15 метара. Ззхваћене глацнјацијом, долине Суве Реке, Блатештице и Муржичке Реке су јако издубљене, те, поред својнх других одлика, имају карактер алписких долина. Њихови изворишни делови су циркови под самим гребеном Шар Планине. Изглед рељефа стога и даје утисак немнрне пластике при чему је обод «јако разуђен са осамљеним високим брдима и широким косама, са главичастим или ребрастим врховима, између којих су дубоке и клисурасте долине са брзим и водом и наносом богатим речицама“ (1,119). Шарски венац је СИ правца и разуђен многобројним врховима и гребенима. Највиши од њнх, а у непосредној близини Брезовице, су Бистрица (2.640), Језерска Чука (2.604), Ливадица (2.491) и Љуботен (2.496). На СЗ страни овог пространог била налази се већи број циркова са глацијалним језерима. Међу њима највећи су Ливадички, у изворишном делу Калуђерске Реке, са истоименим језером; два цирка у изворишном облуку Блатештице, као и цирк у коме лежи Јажиначко Језеро. Поред ових, и у јако рашчлањеном облуку Муржичке Реке наилазимо на циркове. Дна ових циркова су покривена великим стеновнтим блоковима, док су им стране, услед рецентних процеса разоравања стена, претстављене стрмим и најчешће непроходним отсецима.
    Геолошки састав сиринићске стране Шар Планине је, такође, разнолик. Највиши делови су изграђени претежно од палеозојских стена. Од ових су најзначајнији кристаласти шкриљци (лискуновити шкриљци, микашисти и филити) и кречњаци неодређене старости (палеозојски). Изворишни део Лепенца је састављен од кречњака. Ова партија кречњака пружа се и даље према истоку (Ошљак) и пресеца горње делове токова Суве Реке и Блатештице. Између ових стена су серпентини. Са серпентннима су у најужој генетској вези перидотитске стене, за које су везани хромити, а делимично и магнсезити. Управо су ове стене и главни носиоци хромних руда, хромита. Кристализацијом перидотитске магме, изазваном млађим раседањима, створене су сразмерно велике резерве хромне руде. По Ј. Цвијићу та су раседања олигомиоцене старости, али су и доцније била активна. Она су млађа не само од шарских бора, већ и површи (3,1093). Моћније хромитске масе створене су на левој страни Лепенца, нарочито у изворишном делу Врбештичке Реке, на Островици и Језерини. Брдо Дрениче (Дреновац), у непосредноЈ близини Брезовице, је исто тако састављено од серпентинизованих перидотита и пироксенита. Дно Лепенчеве долине је од алувијалних наслага. Испод ових пак, леже дебеле наслаге дилувијалних наноса коЈих местимнчно има и на површини (2,97).
    Несумњиво је да су на појаву и развој насеља утицали и остали физичко-географски услови. Међутим, како се је њихов утицај више одразио на садашњи развој насеља те ће и њнхов значај бити посебно истакнут.
    Експлоатација хромне руде и појава рударске насеобине у вези са тим
    На око 500 метара СИ од садашњег насеља Брезовице, има трагова од старог насеља. Судећи пo називу места „Градиште“ то Је била стара словенска насеобина. На скоро потпуно уништеним траговима нађени су и остаци од новца. Међутим, досадашња археолошка испитивања нису утврдила постојање неке везе насеља са рударством. 
    Још с почетка друге половине 19. века почело је и привремено сточарско насељавање. Као сточарско, насеље је имало, углавном, карактер зимовника. Прве сточарске колибе (појате) подигнуте су од рода Бандулића из села Врбештице. Према резултатима антропогеографскик нспитивања А. Урошевића Бандулићи су дељеници Станисављевића и досељени су „око средине 18. века“ (1,154) из Албаније (преко Дрима). Средином прошлог века подигли су прве сточарске колибе коje су, као што је речено, имале да послуже као сточарски зимовник. Касније се почињу поступно и стално настањивати. Међутим, то настањивање било је без контниунтета, у етапама и са честнм поновним враћањем у с. Врбештицу. Важно је напоменути да су на овакво етапно пресељавање и поновно враћање имали утицаја чисто историјски моменти. Наиме, позвато Је да се у овим крајевима дуго одржала лнчна несигурност српског живља, условљена ратним годинама и то не само крајем прошлог века већ и до двадесетих година овог века. Та несигурност и нарочито упади арбанашких пљачкаша из Љуме (3,1096) утицали су не само на повремено настањивање у Брезовици већ и на опште опадање сточарства у корист земљорадње. Од поменутог рода Бандулића данас у Брезовици има 3 домаћинства са укупно 37 чланова породице (Младен Стојковић, Милија Стојковић и Милан Недељковић).
    Род Борзана је такође досељен из Врбештице. Порекло воде из Полога одакле су дошли почетком 17. века. Њихов долазак у Брезовицу пада око 1925. године. Поновним отварањем рудника, 1927. године они се стлно настањују. Највероватније је да Је један од узрока за њихово стално настањивање у Брезовици и престанак бављења сточарством као основном привредном граном, могућност боље зараде око преношења руде, кад се зна да је у то време она преношена товарним коњима све до прве железничке станице у Урошевцу. Из овог рода у Брезовици живи 7 домаћинстава са 43 члана породице.
    Први рударски истражни радови у близини Брезовице, на подручју Островице и Језерине, почињу 1895. године. Истражне радове изводи рударска компанија „Браћа Алатини“. Поменуте године отворена су и прва рударска окна у ревиру Островице. Истих година је отворен и ревир Шалдаре, у непосредној близини Брезовице, и то од стране „Исахи Јахије“. Филијала ове фирме била је у Солуну а њено главно седиште у Паризу. Поред ових било је и неколико других фирми заинтересованих за експлоатацију хрома. Радове у ревиру Буданац изводила је фирма чији је влвасник био Наци Димитријевић „Унче“ из Урошевца. Није нам познато у којим се границама кретала производња али се да претпоставити да је била незнатна. Руда је преношена товарним коњима до прве железничке станице у Урошевцу.
    Период од 1910. до 1927. године обележен Је потпуним застојем у рударству. До овог је дошло у првом реду због ратних година и слабе личне сигурности у овој области, а делимично и због слабог интересовања на светском тржишту. Добивши право на истражне радове и експлоатацију Моис Асео је, 1926. год., не само обновио старе рударске радове, већ је почео и са отварањем новнх рудника. Убрзо после тога отворени су ревири Ниника код села Штрпца, Ливад на коси Дреновац и др. Управе раниЈих рудника налазиле су се у то време по селима Врбештици, Штрпцу и др., у чијој су близини били поменути ревири. Међутим, преузимањем свих рудника под једном фирмом и повећањем производње јавила се потреба за једним рударским седиштем.
    Почетак изградње Брезовице као рударског насеља пада непосредно после обнављања рударских радова. Тако се вeћ 1927. године подижу прве зграде за управу и друге пословне просториЈе. Радна снага је најчешће регрутована из редова сељачког становништва, нарочито из села Севца и Штрпца, коЈе је било махом недовољно образовано и без умешности у рударским пословима. Сем тога радници су по свршеном послу одлазили својим кућама и обављали друге домаће послове. Све то негативно се одражавало у првом реду на производњу, па и на ширење насеља.
    Међутим, велика производња руде забележена је под немачком фашистичком окупацијом у периоду ратних година (1941. до 1944. године). Ради пљачкашке ратне привреде и лакшег одвлачења великих рудних резерви изграђена је и железничка пруга. Пруга је узаног колосека и изграђена за релативно кратко време у току 1942. године. Она, као слепи крак, повезује једно од најудаљеннјих сиринићских села, Врбештицу, са Качаником. Исте године је саграђена и жичара која се надовезуЈе на поменуту пругу. Њена дужина износи преко 5 км. Њом је повезана Островица са крајњом железничком станицом у с. Врбештици. Број радника запослених у рударству 1939. године кретао се око 250. Тај број се у току непријатељске окупације попео на око 3.500. Истовремено је производња руде подигнута од 4 — 5 хиљада тона на преко 100 хиљада тона годишње. Велика прозводња и апсорбовање радне снаге из других области, нарочито стручне радне снаге, неминовно је довело до потребе за изградњом станбених и других обЈеката. Тако се, за релативно кратко време, рађају контуре новог насеља. У овом периоду је саграђен и највећи део насеља. У то време насеље броји око 1.200 становника. У склопу насеља изграђене су и зграде за економију, разне монтажне зграде за индустрниске потребе, као и дом са салом за културне сврхе. Насеље већ тада добија водовод, канализацију и електрично осветљење. Стога се Брезовица унеколико разликује од осталих села у Сиринићу. Ова су села махом долинска и претежно збијеног типа; куће су им моравског и вардарског типа (1,147).
    Послератни период, због све већег исцрпљења рудног богаства и отварања рентабнилнијих рудника на територији Метохије и Макодобије, обележен je са нешто успоренијим темпом у изградњи насеља. У овом периоду извршена је и адаптација неколико зграда, које су биле подигнуте за индустриске и друге потребе, за потребе радничких станова.
    У целокупном том раздобљу, од 1927. до 1954. г., када је Брезовица имала улогу рударског седишта насеље је, не само добило нове облике, већ је својим ширењем обухватило и поменуте привремене сточарске колибе. Свакако да су оне у првом реду захваљујући утицају рударства касније и стално настањене. С друге стране тај утицај се одразио и на извесне промене у њиховој привреди. Сточарство, дотле иајважнија привредна грана, поступно опада да би ту улогу уступило земљорадњи. Скоро сва поменута домаћинства данас се готово искључиво баве земљорадњом. Могуће је да је до овог дошло, поред осталог, и због тешкоћа око изгона стоке на пашу, јер су све те могућности новом улогом Брезовице у приличној мери ограничене.
    Због недовољних колнчина рудних резерви, а у вези са тим и нерентабилности производње, данас је рудник у поступној ликвоидацији. Но судбина овог, у првом реду, рударског насеља, захваљујући искоришћавању других природних извора, није истоветна са многим другим рударским насељима у другим рударским областима. Својим географским одликама Брезовица са околином пружа идеалне услове за развој туризма што је у новим друштвено-економским условима од особитог значаја.
    III Брезовица као туристичко насеље
    Природни услови ва раввој туризма
    Из поменутог прегледа о саставу и облицима земљишта јасно се запажа да је жупа Сиринић дугачка, али уска, асиметрична котлина, ограђена, нарочито са севера и југа, високим планинским венцима. Тај оквир чине поменути врхови и венац Шаре од Љуботена до Бистрице, као и њени огранци на западу и северо-западу: Ошљак, Коџа Балкан, Жар и Језерска Планина.
    Жупа Сиринић је упоредничког правца и Бродском Клисурои, која по Ј. Цвијићу потсећа на клисуру Гезојзе (Gesаuse) у Алпима (3,1088), отворена је ка истоку, откуда продире утицај измењене егеЈске клнме (1,122). Кроз ову клисуру у зимским месецима дува источни ветар коЈи је ресонанца северца са Косова. Због свог скретања из правца север-југ он у горњем делу жупе, у коме лежи Брезовица, губи од своје јачине. Још је слабији утицај Јужног ветра који се, због високог планинског венца на југу, oceћa само у највишим деловима северног обода. Са западне стране, преко превоја Превалца, жупа је изложена ветровима са запада. Они су врло Јаки и праћени повећаном количином падавина.
    Жупски карактер климе се нарочито манифестује у њеним температурним особинама. И поред релативно велике надморске внсине зиме нису оштре и темпаратуре су нешто више но на Косову. Према подацима хидрометеролошких станица у Урошевцу и новоподигнуте станице у Брезовици та разлнка за јануар износи 1,4°С (7,—). Станица у Брезовици подигнута је 1952. године те је и период узет за срачунавање средњих јануарских температура врло кратак. Лета су свежа и са релативно нижим температурама чему доприноси сразмерно велика влажност овог подручја. Унеколико се разликују температурне особине ободних делова жупе. Јужни ободни део је зими изложен хладним северним ветровима који снижавају температуре. Насупрот томе северни обод жупе је својои експозицијом изложен јачој инсолацији. Отуда и долази да су температуре више у селииа Сушићу и Коштањеву чија Је надморска висина већа за 200 и више метара од Брезовице. У атару села Коштањева сазрева и питоми кестен. Зими, пак, снег се врло мало одржи, што није случај са равницом око Лепенца и осојним странама.
    На овим се странама врло често и у другој половини априла и октобра поЈављују слане. У наЈвишим деловима планинских страна снег се одржи и преко читавог лета.
    Удаљење Брезовице од појединих већих градова износи: Скопље 66, Приштина 71, Косовска Митровица 112, Призрен 29 и Урошевац 28 км. Модернизацијом саобраћаЈа ова би се удаљеност временски могла више скратити.
    У зони од 100 км. удаљења од Брезовице налази се и већи број индустриских постројења и рудннка, као што су Трепча, предионнца памука у Приштини, индустриски објекти у Скопљу и др. Оваква близина туристичког места буди интересовање код радника за коришћење годишњих одмора, опоравака и др. Последње две године скоро сав расположиви капацитет Брезовице био је откупљен од стране органа социјалног осигурања за опоравак радника из поменутнх рудника и индустриских објеката.
    У близини Брезовице се налази и већи број културно-историских и других споменика. Најзначајнији од њих су наши познати манастири: Грачаница, Дечани и др. Затим, Душанов Град код Призрена, Муратово Тулбе код Приштине итд.
    У своме развоју насеље Брезовица прошло Је кроз различите фазе. Почев од привременог сточарског, затим рударског, оно је данас, изузев оно 10 кућа Бандулића и Борзановнх, највећим делом туристнчко насеље. Преображај насеља пак јасно указује на чињеницу различнтог нскоришћавања природни услова од стране људи.
    Сем тога, укидање рударства и развој туризма као нове привредне гране оставило је и других последнца. Овде треба нарочито истаћи преоријентациЈу пољопривредне производње и развоЈ воћарства, повртарства као и прераду млечннх продуката. Резултат тога је и отварање пијаце у Штрпцу. Житарске производе на пијацу доносе сељаци из села са Косова (Гатње, Варош, Неродимље, и др.), а разне друге производе, у првом реду сточарске, воћарске и повртарске, сељаци из околних села. На тај начин омогућено је и снабдевање овог, већим делом, непољопривредног насеља.

    Извор: Срећко М. Николић – Брезовица, (пример преображаја насеља)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СЕВЦЕ

    Севце се скупило у долини поред Лепенца, на западној периферији Сиринићке жупе, око 7 км западно од Штрпца. Јужно од села уздиже се брдо, северно од села брег, који се западно од села спајају, те и са те стране село затварају, тако да је отворено једино према истоку, од Лепенца.
    Село је збијеног типа. Куће су поређане поред реке, а понегде и даље од ње у осојној страни брда. Најчешће су зидане каменом. Међутим, нове, савремене куће, зидане циглом, знатно су измениле изглед села.
    Севце се дели на „Горњу и Доњу махалу“. Горњој принадају Бскини, Шупељићини, Богајчеви, Прлинци и Калнакови, а Доњој Стишковци, Глинчеви, Јоцкови, Даћевци и Басарини.
    На јужпој периферији села, у Доњој махали, налази се гробље, а у њему црква Свети Ранђо. Мештани не памте кад је подигнута, али архитектура не упућује на закључак да је црква стара. Од ње је знатно етарија црква Светог Николе, која се налази на улазу у село поред десне обале реке Лепенца. Покривена је каменим плочама, а унутрашња страна зидова сва је у фрескама.
    Према предању, непосредно поред ове цркве било је гробље, од којег нема видљивих остатака. Предање поткрепљује чињеница да су приликом копања темеља за школу, почетком овог века, мештани наилазили на гробове.
    Школа датира од 1895. године. До подизања школске зграде учило се у приватним кућама. Севчани су о свом трошку подигли школу непосредно поред цркве Светог Николе 1901. године. У њој се настава изводила до 1970. године, када је подигнута нова школа, око пола километра даље од ове, узводно од Лепенца. Први учитељ био јс Јанко Ђорђевић из Призрена. Од V до VIII разреда у Севцу уче и деца из суседног Јажинца.
    Месни центар је у Штрпцу. Село је електрифицирано око 1965. године.
    Поуздано се зна да је Севце постојало средином 14. века, јер се у Призренској Хрисовуљи помиње Селце у међама села Мушутишта. Сто година касније имало је 86 кућа и било највеће село у Сиринићкој жупи.
    И данас је насељено искључиво Србима. Има 219 кућа, у којима просечно живи 5,30 чланова.
    Севчани су старинци. Становништво села сачињавају Синиковци, Глинчеви и Даћевци (славе Светог Ђорђа, 16. XI, и Ђурђевдан), Калпакови, Паљини и Басарини (славе Светог Николу) и Рајчепи и Шубарини (славе Светог Архангела).
    Ове поделе нису дефинитивне, већ се становништво дели на уже скупине. Тако Синиковце сачињавају Црвенкови, Шокљеви, Урошеви, Живкећини, Душкини, Марини и Базини. У Глинчеве спадају Јочинци, Узунови и Чукини. Даћевци се деле на Ајдарове, Ђељине и Попеле. Даље сродство Басариних чине Калпакови, Паљини, Дрангини и Шупељићини. У Басариће спадају Кролини, у Јоцкове Шушини. У даљем сродству Шубариних су Рајчеви, којима припадају Маркагини, Пишманови и Цумпаљеви, а у ближем — Ђекини и Мирчеви.
    Детаљније поделе на братства означене су секундарним презименима, што се види из одељка о патронимији.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВРБЕШТИЦА

    Врбештица је село разбијеног типа. Већим дело лежи у удолици поред Врбештичке реке, леве притоке Лепенца, укљештена између два брега, који допиру до њеног ушћа у Лепенац. Дели се на Горњу и Доњу Врбештицу, а припадају јој и засеоци Бандулини и Брезовица.
    Горњу Врбештицу сачињавају засеоци Река, Орлоћеви и Поток махала. Река се налази поред Врбештичке реке, углавном поред њене леве обале. Северно од ње, поред потока, скупио се заселак Поток махала. Нешто северније од Поток-махале, у присојној страни брега, скупила се Ивкова махала. Источно од Поток-махале, такође у присојној страни брега, смештен је заселак Орлоћеви, који се дели на махале Живкерини, Јолини, Мијатови, Маћорови, Дурмини и Ђеђани.
    У Доњој Врбештици куће су поређане поред реке. Сачињавају је махале Бонтини, Будурини и Костини. У Последње време подигнуто је и неколико кућа недалеко од ушћа Врбештичке реке, тако да је Доња Врбештица, практично, спојена са Брезовицом.
    Заселак Бандулини ближи је Брезовици него Врбештици, јер га од Брезовице одваја само Лепенац, док се између њега и Врбештице уздигао Вучи брег.
    Брезовица је никла у благој осојној страни поред пута који иде од Призрена преко Сретечке и Сиринићке жупе и спаја се између Качаника и Урошевца са магистралом Приштина—Скопље. Са три стране је омеђена рекама, а са четврте, јужне стране, атар јој допире до границе према Македонији. Више ни ове речне границе нису поуздане међе, зато што је простор на којем је насеље лоцирано релативно скучен и неусклађен са његовим перспективним развојем. Тако Муржичка река више не представља границу према Штрпцу, јер Брезовица излази из овог оквира, пошто је неколико кућа већ подигнуто источно од ове реке, десне притоке Лепенца. С обзиром на то да се и суседно Јажинце шири према истоку, с добрим изгледом да се за кратко време споји са Брезовицом, ни Блатештица, која га одваја од Брезовице, неће бити препознатљива граница.
    Брезовица још није добила статус села, већ се и даље третира засеоком села Врбештице, али се осамостаљује и веза између ње и Врбештице постаје све лабавија.
    У последње време Брезовица се експанзивно развија, тако да је за неколике деценије прерасла из појатишта у турисгичко насеље, насеље са новим кућама, бројним викендицама и модерним хотелима. Плевне, које су служиле за смештај сточне хране, утонуле су у овај амбијент; постепено губе значај и постају неприметне, јер се занимање становништва битно разликује од предратног. Хотели, бензинска пумпа, неколике продавнице робе широке потрошње, штампе и сувенира, а првенствено положај, сврставају ово насеље у позната туристичка места, тако да у зимској сезони хотели „Нарцис“, „Бреза“, као и хотел „Молика“ на Шари, постају тесни и нису у могућности да приме све туристе који су заинтересовани за уређене скијашке терене и природне лепоте Шар-планине.
    После другог светског рата Врбештица је изгубила привредни значај који је имала зато што се руда више не експлоатише. Остаци жичаре којом је руда транспортована од места Ливад до Доње Врбештице а осим тога и од Језерине до засеока Река, само подсећају на минула времена.
    Школа датира од 1928. године. Село је електрифицирано 1969. године, а од 1983. мештани се снабдевају водом из водовода.
    У присојној страни брега Каменица, у Доњој Врбештици, налази се Црква Свети Илија. Она је, по предању, била ниже, поред леве обале реке, али је у поплави оштећена, те је око 1920. године подигнута на месту где се и сада налази.
    Врбештица је средином 15. века имала 53 куће, пред други светски рат 109, а 1986. 218. Насељена је искључиво Србима старинцима. Највише их је дошло из Подриме у другој половини 18. века (127 кућа). Из околине Скопља доселило се 48 кућа, од којих 20 почетком 19. века, а 28 знатно раније. Из суседних села доселило се 18 кућа, од којих 12 после ослобођења. Из других места Косова доселиле су се четири куће (три после ослобођења, а једна пред други светски рат).
    За 21 кућу порекло је непознато.
    Просечан број чланова у кући је око 5,15.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГОРЊА БИТИЊА

    Село се налази између брегова Стрловице и Палежа у долини Сушићке реке, на средокраћи између Беревца и Сушића. Сачињавају је засеоци Поповце и Каћиковце.
    У засеоку Каћиковце, који је истурен око километар северно према Сушићу, налази се црква Свети Ђорђе. Смештена је у присојној страни брега поред православног гробља. Зидана је каменом, а покривена црепом. Фреске су очуване само на зидовима олтара, док је остали део унутрашњости омалтерисан и окречен. Недалеко од ње налази се муслиманско гробље и џамија.
    Школа датира од 1928. године. У њој албанска деца уче од првог до осмог разреда, а срлска од првог до четвртог (од петог до осмог уче у Штрпцу).
    Село је електрифицирано 1968. године.
    Већину становништва Горње Битиње чине Срби. Српских кућа има 59, од којих су 56 у засеоку Поповце, а три у засеоку Каћиковце. Свих 35 албанских кућа, колико има Горња Битиња, налазе се у засеоку Каћиковце.
    Срби су старинци. Преци 35 кућа доселили су се из суседног Беревца крајем 18. века. Они своје даље порекло везују за околииу Котора. Из Црне Горе води порекло још 16. кућа. Доселили су се из Гусиња средином 18 века. Осам кућа се доселило из оближљих села, од којих четири из Врбештице уочи другог светског рата. У то време досељене су и две куће из Штрпца, а две су дошле из Сушића после другог светског рата.
    Просечан број чланова у кући износи 5,50.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДОЊА БИТИЊА

    Један део Доње Битиње лежи у долини поред леве обале реке Лепенца, а један део у подножју и присојној страни брега Чичаице. По предању, село је било на месту званом Кућиште, које је на нешто већој надморској висини, јер је терен где се данас налази део села, био водоплаван. Кад је Лепенац установио корито, мештани су почели силазити ниже, тако да у последње време подижу куће и недалеко од обале. Кроз Доњу Битињу протиче Сушићка река и дели је на два неједнака дела.
    Село је збијеног типа. Дели се на три махале — Влаиниће, Лазориће и Матошеве. У махалама Влаиниће и Лазариће живе Срби, а у махали Матошеви живе Албанци.
    Месни центар је у оближњем Штрпцу. Село је електрифицирано око 1970. године. У селу нема школе, па деца уче у суседиој Горњој Битињи до IV разреда, а од V до VIII у Штрпцу.
    На једној заравни у присојној страни брега, више леве обале Сушићке реке, налази се гробље, а у гробљу црква Свети Тодор. Западно од каменог зида, којим је ограђено гробље, спушта се веома стрмена страна, па црква, посматрана из села, изгледа као замак. Зидана је каменом и малтером, а покривена црепом. Очито је да је унутрашња страна зидова била под фрескама, али су оне сачуване само око врата и олтара.
    У Попису Области Бранковића евидентирано је село Битнња са 47 српских кућа, али је питиље да ли се тај податак односи на Доњу или Горњу Битињу Порекло становништва и изглед цркве у Доњој Битињи упућују на закључак да је Доња Битиња старија од Горње и на могућност да се подаци из Пописа на њу односе.
    Доња Битиња је пред први светски рат имала 21 кућу. Пред други светски рат у њој је Урошевић пописао 27 српских и 11 кућа арбанашких. Овај се број утростручио за непуна пола века, тако да је Доња Битиња 1981. године имала 73 српске и око 30 албанских кућа.
    Срби су старинци. По предању, житељи 32 куће потомци су неког Влаха, који је некада давно дошао из Румуније. Из оближњих села досељено је 16 кућа, од којих осам пре почетка 20. века, шест пре другог светског рата, а две после ослобођења. Преци две куће доселили су се из Гусиња почетком 19. века, а за 23 куће није сачувано предање о пореклу.
    Просечан број чланова у кући је 5,16.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДРАЈКОВЦЕ

    Село је смештено у осојној страни Чуке источно од Штрлца, недалеко од десне обале Лепенца, јужно од пута за Урошевац. Село је збијеног типа. Подељено је у две махале: Доњу и Горњу. У доњој махали живе Дурлевићи, па је зову и Дурлева махала. У Горњој су Гуџини, Дрећови, Михајлови, Радићи и Раћкови; други јој је назив Село.
    У Драјковцу је месни центар, којем гравитирају и Готовуша, Вича, Фираја, Брод и Коштањево.
    На источној периферији села, недалеко од десне обале Лепенца, налази се гробље, а у гробљу црква Свети Младен. Покривена је црепом.
    У селу нема школе. Деца уче у суседној Готовуши. Електрифицирано је 1960, а 18 година касније изграђен је и водовод. Амбуланта ради од 1952. године.
    Драјковце се не помиње у Попису Области. Преци 23 куће доселили су се из суседног села Фираје крајем 18. века. Шест кућа се доселило из Севца, средином 18. века, једна је досељена из Виче после II светског рата, а девст кућа не чувају предање о пореклу.
    Просечан број чланова у кући је 4,92.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈАЖИНЦЕ

    Село се скупило у долини Лепенца, између Пиљевца и Бабетиног брда. Источно од села пружа се долина, у којој се налазе остала села Сиринићке жупе, изузев Севца, које је у горњем току Лепенца, западно од овог села. Атар Јажинца допире до Свињарског потока, према Сретечкој жупи, врха Борче, према Севцу, Пиљевачког потока, према Врбештнци, и Муржичке реке, према Брезовици.
    Село је збијеног типа, али се у последње време шири према Брезовици, тако да ће се у догледно време са њом и саставити.
    Месни центар је у Штрпцу. Електрифицирано је 1950. године, водовод је изграђен 1966, а једанаест година касније асфалтиран је пут који га повезује са Брезовицом.
    Четворогодишња основна школа датира од 1914. године. Од V до VIII разреда деца уче у Севцу или Штрпцу.
    На западној периферији села, у страни Прксоја, налази се гробље, а у њему црква Света Петка. Мештани чувају предање да је село било нешто ниже на подручју Грацког селишта, али је „чума“ утрла читаво село, изузев три девојке које су биле на појатама код оваца. Предање каже да су се оне касније удале, довеле мужеве и са њима формирале село нешто даље од Грацког селишта.
    Средином 15. века, тачније 1455. године, Јажинце је имало 29 кућа. Информатори чувају предање, да је средином 19. века село имало 18 кућа. Пред други светски рат професор Урошевић је у Јажинцу забележио 55 кућа, а кад је за ове потребе грађа прикупљена у селу је било 137 кућа.
    У Јажинцу живе искључиво Срби старинци, од којих 88 кућа не чувају предање о пореклу. Из других села Сиринићке жупе досељено је 37 кућа, од којих 12 пре почетка 20. века, осам пре другог светског рата, а 17 после ослобођења. Једанаест кућа доселилио се из околине Призрена крајем 19. века, а једна из околине Урошевца после другог светског рата.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БЕРЕВЦЕ

    Село једним делом лежи у присојној страни брсга Дублича, а другим у долини поред леве обале Лепенца, мањим делом пружа се и преко њега, тако да је у саставу суседног Штрпца. Куће су веома збијене, нарочито у горњем делу села, где су улице стрме, а многе и неприступачне за возила. Селу припадају и засеоци Ђуринце и Чутурине, истурени у залеђу села. Ђуринце је смештено у долини Беревачке реке и у присојној страни Широког брда, а недалеко од њега скупио се и заселак Чутурине.
    Недалеко од леве обале Лепеица у страни брега налази се црква Света Петка. Састоји се из два дела. Први је новијег датума и изнутра омалтерисан, док је унутрашњост другог дела сва у фрескама. Црква је зидана каменом, а покривена црелом. У њој је писан Октоих „1353. године у држави превеликог и силног цара српског Степана и његовог сина Уроша руком јеромонаха грешног Данила.“ Поред ње се налази гробље, у којем се запажају и камени крстови од сиге, без натписа. Осим оне, у селу је постојала и црква Свети Димитрије. Налазила се на брду северозападно од села, на месту званом Црквица.
    Непосредно по ослобођењу отворена је четвороразредна школа, која је 1962. године прилојена школи у Штрпцу.
    У Беревце је струја стигла 1952, а у засеоке тек 1975. године.
    Село има 162 српске, а осим њих и две циганске куће. Беревчани су Срби старинци, од којих 86 кућа не чува предаље о пореклу. Преци 34 куће доселили су се из Куча у село Мушутиште код Суве Реке, а одатле прешли у Беревце крајем 18. века. Из околине Качаника дошли су преци 21 куће, свакако у време кад и њихови суседи из околине Суве Реке. Десет кућа доселило се из оближљих села Жупе, од којих осам после првог светског рата, а две пре почетка овог века. Средином прошлог века дошли су преци осам кућа из околине Вучитрна. По једна кућа досељена је из околине Призрена и Урошевца после другог светског рата, а једна из околине Тетова између два светска рата.
    Просечно у кући живи нешто више од 5 чланова.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВИЧА

    Село лежи у присојној страни у подножју Девице наспрам Драјковца, око километар више леве обале Лепенца. Село је збијеног типа. Куће су веома честе, а улице тесне. Насеље се дели на четири махале — Шукићи, Веланоћи, Пункови и Крстинци, које се налазе десно од Витачке реке. Насељене су Србима. Албанци су лево од Витачке реке у махалама Алилови, Муљаци и Појатарце. Постоји предање да се Вича налазила у долини поред Лепенца, па је због поплаве померена на место где се данас налази.
    Месни центар је у суседном селу Драјковцу. Вича је електрифицирана 1970. године. До 1968. године, када је у Вичи отворена четвороразредна школа, деца су учила у Готовуши, у којој и даље завршавају пети разред, а од шестог уче у Штрпцу.
    На јужној периферији села, више леве обале Витачке реке, налази се црква Свети Димитрије. Источно од Виче, према суседном Броду, налази се црква Свети Петар. Смештена је на једној заравни више Лепенца. Ова црква подлеже зубу времена, пошто се не посећује и не одржава, јер се служба обавља у другим црквама које су у српским селима, док у њеној непосредној близини, у селима Броду и Фирају, живе само Албанци.
    У Попису Области Бранковића у Вичи су пописане 42 куће. Пред други светски рат имала је 29 српских и 13 албанских кућа. Данас Вича има 42 српске куће и око 20 албанских.
    Срби су старинци. Преци 30 кућа доселили су се из Подриме у 18. веку, две куће су из оближњих села (једна се доседила пред други светски рат, а једна после њега), а десет кућа не чувају предање о пореклу.
    Просечан број чланова у кући је нешто већи од 5.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ШТРПЦЕ

    Штрпце је највеће село у Сиринићкој жупи. Скупило се у долини Калућерке, недалеко од десне обале Лепенца. Како по величини, тако и по занатству и трговини, истиче се у односу на остала села, те и сада представља административни центар Жупе. Међутим, нити је више село, нити је постало град. Куће су махом зидане каменом, од којих су многе веома старе, а у тај амбијент уклапају се и плевне, које мештани користе за смештај сточне хране. Запажа се већи број паса, понеко коњче и, према условима, мали број крава и оваца (у граду Ораховцу има их знатно више). Све ово увршћује Штрпце у насеља сеоског типа. Међутим, водовод, асфалтиране улице, пошта, средња школа, фабрика, већи број продавница, па начин егзистирања житеља идентификују га са другим градовима на Косову и Метохији, свакако зато што је Штрпце до 1966. године било општинско место. Када је те године општина укинута и припојена Урошевцу, почео је опадати и привредни развој Штрпца, тако да сада индустрију читаве Жупе представља Фабрика металне и пластичне галантерије, пуштена у погон 1981. године, која запошљава око 30 радника.
    Немогуће је прецизирати кад је Штрпце настало, али има података да је постојало у 15. веку. У Попису области Бранковића из 1455. год. помиње се село Штрпце са 65 српских кућа. У селу се налази црква Свети Никола, подигнута 1577. године На периферији села у гробљу налази се црква Свети Јован, обновљена 1911. године. Пред њом је грађанство Сиринићке жупе 1929. године подигло споменик „изгинулим, помрлим и несталим борцима Сиринићке жупе у рату од 1912—1918. године“.
    Штрпце има 423 куће, од којих су 418 српске, две муслиманске, две албанске и једна македонске народности.
    Срби су старинци, од којих је за 90 кућа порекло нејасно. Од породица које чувају предање о пореклу 98 кућа га везују за Полог (отуда су им се преци доселили крајем 18. и почетком 19. века. Из околине Пећи доселиле су се 53 куће (51 крајем 18. века, а две пред I светски рат). Преци 39 кућа дсселили су се из Црне Горе пре почетка 19. века, а једна кућа после II св. рата. Крајем 18. и почетком 19. века доселиле су се 24 куће из околине Призрена, одакле су дошле и три куће око II ветског рата. Преци 21 куће дошли су из околине Качаника почетком 19. века. Шест кућа су из околине Ђаковице (због тога што су се давно доселили немогуће је прецизирати време њиховог доласка). Из осам села Сиринићке жупе досељени су преци, односно чланови 62 куће (до почетка овог века 22, око I св. рата 12, а 28 их је приспело после ослобођења). Са подручја уже Србије доселило се 7 кућа, углавном за послом. Од њих је једна стигла уочи II св. рата, а остале после ослобођења. Пет кућа воде порекло из Сретечке жупе, од којих су четири досељене пре балканских, а једна пред II св. рат. Четири куће су се доселиле из околине Вучитрна, од којих три пре почетка овог века, а четврта после ослобођења. По завршетку II св. рата доселиле су се и две куће из Косовске Каменице и једна из Урошевца. Две куће су досељене из околине Сомбора уочи II св. рата.
    Једина породица македонске народности доселила се из Скопља 1950. године.
    Две муслимаиске породице досељене су за послом после другог светског рата.
    Једна шиптарска кућа је досељена после другог светског рата, а једна циганска је у селу од раније.
    Просечан број чланова у српској кући је приближно 4,5, а у муслимапској 2,5.

    Извор: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. IX, МИЛЕТА БУКУМИРИЋ – ОНОМАСТИКА СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top