Двор на Уни и околна села

8. јуна 2012.

коментара: 13

Брђани Шамарички, Бујиња, Ванићи, Волиња, Врпоље, Банско, Гаге, Гвозданско, Главичани, Голубовац Дивушки, Горичка, Горња Ораовица, Горња Ступница, Горњи Добретин, Горњи Жировац, Горњи Јаворањ, Грабовица, Грмушани, Двор, Дивуша, Доња Ораовица, Доња Ступница, Доњи Добретин, Доњи Жировац, Доњи Јаворањ, Драга, Драшковац, Закопа, Замлача, Зрин, Зут, Јавница, Јаворник, Јовац, Кепчије, Кобиљак, Козиброд, Комора, Косна, Котарани, Куљани, Лотине, Љесковац, Љубина,Мајдан, Матијевићи, Остојићи, Пауковац, Педаљ, Ријечани Бујињски, Рогуље, Рудежи, Рујевац, Сочаница, Станић Поље, Струга Банска, Тргови, Ћоре, Удетин, Унчани, Хртић, Чавловица, Шаканлије, Швракарица, Шегестин

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. Немања

    Занима ме порекло презимена Ресановић родом из села Закопа,Двор на Уни.

  2. Петар M. Демић

    Коју славу славите? Претпостављам да је Никољдан.

    Мени су родбина Ресановићи из глинског краја.

    Негдје сам прочитао да су Ресановићи са Баније поријеклом из околине Пријепоља или Пљеваља, али поуздан доказ нисам нашао.

    Презиме је вјероватно настало од мушког имена Ресан. У Босанској Крајини постоји село Ресановци, могуће је да има везе са нашим Ресановићима.

    Поздрав, Петар

  3. STOJAN KUKIĆ

    interesuje me poreklo KUKICA

  4. dragan

    interesuje me poreklo prezimena Bodlović.Slavim slavu Đurdjevdean

  5. Silvio Ridzak

    Resanoviću su sa Resanović brda

  6. Mirko Dragišić Dvor, Republika Hrvatska

    Interesuje me šta je sapodacima ostalih mjesta na području opštine Dvor na Uni, a posebno za mjesto Matijevići i Donji Javoranj.

  7. Milan Korizma

    Dobar dan, poštovanje.. Interesuje me poreklo prezimena Korizma i Kekuš. Hvala..

  8. Mirjana Joka

    Zanima me porijeklo familije Joka, iz sela Trgovi (Gage) Dvor na Uni. Slava je Mitrovdan. Poznat mi je najstariji podatak iz 1870.??? Moj prapradjed Ignjatije Joka, zena mu je bila Indjija djevojacki Malesevic. Ignjatije je imao 2 brata Blagoje i Vasilija.

  9. nikola

    zanima me odakle su cvetkovici dosli na baniju u selo srednja socanica

  10. nikola

    ako mozete pronadjete za socanicu popis iz 48

    • Војислав

      Шегестин

      У селу Шегестину на подручју Двора на Уни усташе су 29/30. јануара 1942. године побиле 189 и одвеле у логор смрти Јасеновац 22 Србина, мушкарца, жене и дјецу. О том злочину свједочанство је записала Милка Илибашић, кћерка Анђелије и Радована Илибашића која је тада имала 20 година. Она је 18. маја 1945. године испричала: “29. јануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села која су уз ријеку Уну, око 300 усташа, домобрана и оружника измијешаних са цивилима Хрватима под заповједништвом сатника Бећиревића, родом из села Унчани, опколили су наше село Шегестин. С мајком Анђелијом, 53 године и братом Николом, 16 година, била сам у кући. Дошла су двојица непознатих усташа и питали гдје су нам мужеви, да се не бојимо, а затим отишли. Опет су дошла двојица других усташа и испитивали нас. У то је наишао усташа Драган Кнежић, 40 година, из села Дивуша, водећи собом Деспота Илибашића, 62 године, и одмах га из пушке убио на цести испред наше куће. Кнежић је дошао до куће Дмитра Илибашића и питао га гдје је оружје. Чула сам када је Кнежић питао Дмитра воли ли дати оружје или главу, а Дмитар је одговорио: “Слободно главу, ја оружја немам.” На то му је Кнежић из карабина испалио зрно у главу. Дмитар је на мјесту остао мртав. Кнежић је затим дошао у наше двориште. Мајка и ја стајале смо на прагу куће. Питао је мајку гдје јој је човјек, мајка је одговорила ту негдје. На то је изишао мој отац Радован, 61 година, дигао руке пред Кнежићем и рекао: “Предајем се.” Хајде са мном, не бој се ништа. У исто вријеме двојица непознатих усташа истјерали су мајку и мене из куће. Кад смо пошле, мој брат који је лежао болестан, заплакао је и рекао мајци да не иде. На то је мајка рекла мени да ја идем. Још је отишло пуно жена и дјевојака из нашег села. Ја сам излетила ван, пратила су ме двојица усташа, и док сам облачила капут у дворишту, мој је отац био далеко од мене 5-6 корака, а уз њега је стајао Кнежић. Пустио је оца испред себе 5 корака и испалио му зрно у главу. Отац је остао мртав. Усташе су ме потјерале, ја сам се опирала, а Кнежић је уперио пушку у мене да ме убије. У том часу наишла је путем Евица Ножинић, двадесет седам година, са двоје дјеце, једно 3 године, једно 2 године, уплашена пуцњавом у селу. Кнежић ју је запитао гдје јој је кућа и куда бјежи. “Моја је кућа зидана, бјежим да не погинем”, рекла је она. Кнежић јој је опсовао српску мајку уз ријечи: “Ти храниш четнике, а та твоја дјеца бит ће четници.” Затим је испалио на Евицу једно зрно из пушке. Кад је пала мртва, дјеца су јако плакала, а Кнежић је на то испалио у мушко дијете једно зрно, а у женско три метка и тако их јадне мале убио. Продужила сам кроз село, а Кнежић је ушао у кућу Миле Јањића. Нисам видјела шта је тамо радио, али сам чула плач и запомагање. Мене су усташе отјерале са још 44 жене и дјеце и 12 мушкараца у Зрињ. Путем су нас тукле усташе кундацима, а Софију Адамовић, 50 година, када је пала, газили су ногама. У Зрину су жене и дјецу издвојили од мушкараца. Мушке су затворили у једну учионицу у школи, а нас у једну собу у опћини, гдје су нас чували двојица усташа. Прво јутро дошли су к нама двојица зликоваца крвавих ножева у рукама и шињела. Држали су у рукама једне чарапе, од једног Србина који је с нама доведен из Шегестина. Нешто су међусобно шапутали и смијали се. Један од њих је рекао: “Кад сам га мазнуо у леђа ножем одмах му је крв шприцнула, само виче јој, јој”. Ту смо били три дана. К нама је навраћао усташки часник Бећиревић и говорио: “Народе, видите шта сте дочекали да невини страдате ради разних бескућника.” Тада су нас пустили кући. У Шегестину су тада спалили 22 куће и 15 штала, а сву рогату стоку и живежне намирнице су опљачкали. За 12 људи који су с нама дотјерани у Зрин, није нам позната њихова судбина, нити смо касније шта чули о њима. Ми смо закључили да су их усташе из Зрина поклале ону ноћ када су сутрадан у јутро, крвавих ножева дошли к нама и донијели чарапе у рукама. Њих је нестало заувијек. Архив Хрватске, број ЗК-РЗ Зx 14 998. Именички попис жртава види Зборник Двор на Уни, Београд, 1991, стр. 376-439.

      Милка Илибашић

      Извор: Ђуро Затезало, “Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА, Српско културно друштво „Просвјета“, Загреб, 2005.

    • Војислав

      Јожа Хорват

      “…Чудно ме гледаш светице. Не знам да ли ти је више туђа моја бол или жеља. Да, дуго се видјели нисмо, и већ дуго ти нисам шапутао никакве ријечи. Зато ме сада слушај, Луцијо, а ја ћу ти говорити онако искрено и побожно, онако топло, простодушно, како сам некоћ с тобом разговарао у давним данима мога дјетињства. Скоро ће бити четири године како у себи осјећам неки чудни тугаљиви осјећај, што ме увијек наново обузме када негдје на путу сретнем осамљену жену, мајку, Српкињу, или кад наиђе на путу малено српско сироче. Да не учествујем у борби, да скоро цијели наш народ не судјелује у борби, изгорих од стида. Знам, сваки народ има својих изрода па тако и наш хрватски народ. Но десило се тако да цијело ово вријеме, што учествујем у борби, никада нисам својим очима видио звјерства четника над муслиманским или хрватским живљем. Ја знам да она постоје и да су крвава и страшна, али ето, ја сам досад живио непрестано и готово искључиво у српским селима, био сам живи свједок толиких паљења и толиких смрти стараца, жена и дјеце! Доживио сам многе офанзиве. Видио сам толике збјегове, толике неисказиве патње наше браће Срба, да их никад заборавити нећу. И не само то. Док живим, сви они пожари, сва она клања горјет ће у мени као жива и никад зацјељива рана. И онда још нешто: нека сватко гледа прво свој род и своје име, то је најбоље. Реци, да ли ти је сада ближа, да ли ти је сада разумљивија ова моја жеља? Ах, светице драга, јеси ли икада чула за село Шегестин? Било је то велико и богато српско село на Банији, а једнога дана дођоше усташе из Зриња, попалише село и запалише све живо у њему. Стотину и осамдесет девет лешева, раскрвављених од усташких ножева, лежало је смрзнуто на снијегу, а свуда око њих још су се димила згаришта њихових кућа. Пси и свиње растргоше им утробе, а птице искљуваше очи и развукоше цријева. На раскршћу, усред села, лежало је у хрпи двадесет и седмеро нејаке дјеце. У снијегу, неколико корака од њих, видјели су се још трагови стопала онога проклетог пушкомитраљеза и поред стопала просуте чахуре онога рафала којим је то чудовиште побило ову дјечицу. Дуго сам остао на згариштима тога села, гледао 252 мртве и пуштао намјерно, да ми се њихова лица, лица свих оних изнакажених мртваца, утисну што дубље у сјећање. Још и данас носим их у себи и о сваком оном морао бих ти причати дугу језовиту причу. Кад год се сјетим Шегестина, у мени се јавља стид и неумољив осјећај одговорности неискупљеног дуга. Вјерујеш ли ми, света Луцијо, и да ли барем сада разумијеш моју жељу? Да ми срцу буде теже, остат ће ми, док живим, у сјећању још један лик, лик српске старице мајке, коју сам срео на Калнику, у селу Мала Ријека, у касну јесен 1942. Дошли смо тада први пут у то село, а мрак се већ спуштао, кад смо улазили у куће. С још једним другом ушао сам под кров ове старице, којој нисам упамтио име. Препала се, није сирота знала да ли смо усташе или партизани. И док смо се ми распитивали за непријатеља, њена кћерка, жена већ у годинама, дрхтала је не знајући што би одговорила. Онда је старица иступила напријед, пришла к мени, подигла свјетиљку и погледала ми равно у очи. Затим се насмијала и рекла весело: “Не бој се кћери, наши су.” А кад сам ја запитао по чему она зна да смо ми њени, одговорила је: “Зато, јер си Србин, јер си наш.” “А што мајко, ако се вараш?”, упитао сам је кроз смијех помало јетко, а она је поновно подигла свјетиљку и гледајући ме у очи говорила тихо: “Не варај ме, синко. Српска те мајка родила, српским те млијеком дојила, српске си књиге учио.” Можеш ли замислити, светице, шта сам тада осјећао? А када сам јој рекао да сам ипак Хрват из Међимурја, да сам рођен у Коториби, њу је захватио грчевит смијех, тресла се читавим тијелом и у оној напола мрачној соби, с оном свјетиљком у руци изгледала је страшно и сабласно. Проблиједио сам пун кајања за своје ријечи мислећи да се у њој од страха грч смрти претворио у грчевит смијех. Ох, како ми је било мило, кад сам осјетио да сам се преварио! Не, није се престрашила. То се она само од свег срца насмијала необичном имену мога родног села. Још исто вече она је миловала моје образе и стално питала: “Како си оно река, из Которибе?” Увијек одонда, кад би наша колона пролазила њеним селом, излазила би старица на улицу и питала другове да ли је ту онај из Которибе. Прала ми је рубље и водила о мени бригу као о рођеном. А и ја сам у њој нашао лик своје драге мајке, и били смо једнако сретни код сваког сусрета. Нисам је видио већ годину дана и не знам да ли је још жива, али кад год помислим на њу, увијек ме обузме радост помијешана с неком неизрецивом тугом. У оној мојој жељи садрчан је и лик ове старице, света Луцијо. Знаш, није то све. Ти си светица, црква ти је сигурно била мјесто гдје ти је душа била најближе Богу. И мене док сам још био мален, привлачила је цкрва, а највише о Божићу. Увијек сам мотрио јаслице пастира с бијелом брадом, окићене борове, а изнад олтара папирнате анђеле раширених крила, који, јер нису умјели пјевати, држе у рукама траке с исписаним ријечима: “Мир људима добре воље…” А ти сигурно ниси била на Кордуну? Ако те случајно кадгод доведе пут у Чемерницу или у које оближње село, па ако негдје сретнеш дијете, застани начас и упитај га гдје му је отац? Оно ће ти одговорити да му је отац “оша на покрст” – и то ће ти казати тако једноставним мирним гласом као да је рекао да му је отац отишао у град купити ствари или у шуму насјећи дрва. Ти би се можда радовала кад чујеш да му је отац у цркви, али кад би знала колико је на том “покрсту” у глинској цркви потекло људске крви под ножевима усташких кољача, ти би још већма растворила своје велике светачке очи, сјетила би се оне моје једине жеље и можда би се усрдније молила Богу да ми је испуни… “19

      19 Уломак из “Свете Луције”, Загреб 1946. године. Јожа Хорват написао у Лици, децембра 1944. године.

      Извор: Ђуро Затезало, “Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА, Српско културно друштво „Просвјета“, Загреб, 2005.