ДНК порекло деспота Стефана Лазаревића

Стефан Лазаревић је, за сада, једини српски владар чији су земни остаци идентификовани ДНК анализом, што додатно заокружује слику о његовој посебности и у смрти, и у животу

Да научно истраживачки рад често зна да буде узбудљивији и од најбоље написаног трилера имали су прилике да се у децембру 2006. године увере Марин Брмболић, Гордана Симић, Драгомир Тодоровић, Живко Микић и Наташа Миладинов – чланови стручног тима, који од 2005. под надзором Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда, и покровитељством министарстава културе и вера Републике Србије, истражују велелепну задужбину деспота Стефана Лазаревића у Ресави. Ексхумацијом гроба у југозападној зони главног брода, дакле оног простора у коме се у владарским маузолејима увек сахрањује ктитор, откривени су земни остаци мушке особе, високе око 178 цм, што је импресивна висина у епохи у којој се просечни раст одраслог мушкарца кретао око 165 цм.

Захваљујући поузданим резултатима ДНК анализе, коју је провео др Оливер Стојковић, руководилац Института за судску медицину при Медицинском факултету Универзитета у Београду, неспорно је установљено да земни остаци из Манасије припадају особи која је боловала од крвних судова и умрла природном смрћу, као и да је реч о личности у најближем сродству (99,9378%) са кнезом Лазаром Хребељановићем. Будући да је, а према речима археолога Марина Брмболића, утврђено да је млађи Лазарев син Вук сахрањен у северозападној зони главног брода цркве у Раваници, нема никакве сумње да скелет из гроба у Манасији припада једном од најумнијих владара Србије, деспоту Стефану Високом, изузетној историјској личности о којој се може много, али никада и довољно говорити и писати

Ратник и књижевник

Син кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, деспот Стефан Лазаревић (1376–1472), био би несумњиво, а благодарећи својим људским и владарским квалитетима, једна од најзначајнијих личности европске историје у ма којој епохи, али је склоп судбинских околности, на срећу његовог народа, изнедрио овог ванредног политичара, дипломату, ратника и књижевника у једном изузетно тешком времену. Кнежевић Стефан једва да је из дечаштва закорачио на праг младићких година када је његов отац погинуо у знаменитој бици са Турцима на Косову пољу, 28. јуна 1389. године.

Србија Стефанове младости је напола окупирана, разорена и осиромашена земља удовица и нејаке сирочади о чије се територије отимају две непомирљиве силе – Турци и Угари. Сам млади кнез присиљен је да буде вазал моћног и лукавог турског султана Бајазита, који је на Косову победио и погубио његовог оца, и да с тугом посматра како хришћанска браћа по крсту, западни витезови предвођени угарским краљем Сигисмундом Луксембуршким, пљачкају Србију без мушког господара. Тих тешких година најпресуднији утицај на Стефана Лазаревића извршиле су две храбре и мудре жене – његова мајка кнегиња Милица, потомак древне лозе Немањића, српских краљева, државотвораца и реформатора, и монахиња Јефимија, велика песникиња, удовица моћног и високопоштованог господара Сера, деспота Јована Угљеше Мрњавчевића.

Схватајући сву тежину положаја у коме се налази Србија, као и чињеницу да од његове умности и храбрости зависи судбина српског народа, Стефан Лазаревић је врло брзо увидео да моћ једног владара не лежи само у вештини руковања мачем, иако је као ратник остао непобеђен за читаве своје владавине дуге готово четири деценије. Стефанов биограф и савременик, учени Константин Философ, нарочито напомиње да се деспот управљању државом највише учио и научио од султана Бајазита за кога је војевао на Ровинама 1395, Никопољу 1398, у Босни 1399. и Ангори 1402. године.

И управо је Ангорска битка историјска прекретница и за Стефана, Лазаревог сина, и за његову отаџбину. Након овог крвавог окршаја са свирепим татарским каном Тамерланом, којом приликом је и сам Бајазит допао ропства, кнез Стефан стиже у византијски Цариград где од цара Јована 7. Палеолога добија титулу деспота, највеће владарско звање Истока после царског, и руку његове свастике Ђеновљанке Јелене, ћерке господара Митилене, Франческа ИИ Гатилузија. Борбе настале око турског престола окренуће деспота Мађарима, и он постаје изузетно државнички присан са својим дојучерашњим непријатељем, угарским краљем Сигисмундом, који му поклања бројне поседе у данашњој Мађарској, Војводини, Хрватској и Босни, али и град Београд, у коме ће деспот сместити своју нову престоницу.

За само неколико година, обнављајући земљу, градећи палате, цркве и школе, реформишући војску и законе о рударству и трговини, подићи ће млади српски деспот своју државу у статус економски најстабилнијих земаља тадашње Европе. Мудро располагање богатим рудницима у Новом Брду и Сребреници, разумни уговори са утицајним дубровачким трговцима, дипломатска вештина у односима са Угарима и Венецијом, али и са јако ослабљеном Византијом и Бајазитовим наследницима, омогућиће Стефану Лазаревићу да без проливања крви поново територијално прошири Србију од Дунава до Јадранског мора.

Деспотови савременици не скривају најдубље поштовање према његовом војничком јунаштву, јер он је поред краља Сигисмунда и још двадесет двојице угледних европских аристократа, другопотписани оснивач витешког Реда змаја, и онај владар од кога већина западних ритера очекује да их баш он произведе у витешки чин. Но, оно што нарочито пада у очи у старим списима, а крајње је необично са становишта уобичајеног садржаја ове врсте средњовековних докумената, јесте општа очараност њихових састављача и физичком лепотом деспота Стефана.

Хроничари бележе да је током Сигисмундовог крунисања за Римског краља у Ахену било толико угледних и виђених племића, али да је међу њима српски деспот био „као месец међу звездама”. Сигисмундов дворски службеник, трговац из Мајнца Еберхарт Виндеке, изреком каже да је деспот Стефан „необично леп човек, искрен, праведан и мирољубив”. А, када се Дубровчани обраћају Стефану Лазаревићу као „господару високом телесно и умно”, и поред све уобичајене дипломатске слаткоречивости карактеристичне за ову врсту средњовековне коресподенције, не претерују, јер је деспот заиста био натпросечно висок човек, па је и данас међу Србима познат као Стефан Високи.

Колика је била деспотова умна висина показује његова нарочита љубав према знању, књижевности и лепим уметностима. У својој задужбини, цркви Свете Тројице у Ресави – Манасији (1408–1418), Стефан Лазаревић је основао јединствену преписивачко-преводилачку Ресавску школу, опремио је изванредном библиотеком и у њој окупио водеће интелектуалце свог времена. Лично је преводио са грчког и латинског језика, свом биографу Константину Философу је наложио да изради граматику српског језика познатију као „Сказаније о писмених” (Повест о словима), а ондашњу Србију узео да упознаје са стваралаштвом античких мислилаца попут Платона и Аристотела, делом Хермеса Трисмегистаса и Питагоре, алхемијом и медицином, савременим европским романом и музиком.

Деспотово културно прегнуће и данас очарава, иако тек у остацима, развејано сталним ратовима и пожарима немирне балканске ветрометине, и у потпуности оправдава усхићење његових савременика који га називају „новим Киром” и „другим Птолемејем Филаделфијским”. Иако непрекидно притиснута тешком сенком ратних немира, Србија деспота Стефана је земља у којој се непрекидно гради и ради.

Преплављена избеглицама са територија освојених од Турака српска деспотовина је и врт у коме ниче на десетине најлепших цркава такозване Моравске уметничке школе, где се на властелинским дворовима чита „Београдска Александрида”, јединствена српска верзија романа о Александру, док се у сликарству Раванице, Љубостиње, етеричног Каленића и деспотове Ресаве, те куће божанских, умних ратника, појављује наговештај аутентичне ренесансе Истока. И на тако блиставој слици, у великом контрасту са објективном историјском стварношћу тренутка који је прожима и уоквирује, деспот Стефан би био тек способан владар, нека врста српског хуманистичког велможе, да овог принца није красио и нарочит стваралачки дар.

„Натпис на мраморном косовском стубу” из 1404 и „Слово љубве” (Слово љубави) из 1409, два поетска записа која су надживела време, плод су талента Стефана Лазаревића песника и мислиоца. Први је посвећен трагично страдалом оцу Лазару, а други, исписан тако да твори акростих, по свему судећи млађем брату Вуку, непреболној рани деспотовој, његовој крви са њим завађеној до отворене борбе у грађанском рату и тужног страдања братовљевог.

Месец међу звездама

Када Константин Философ на свршетку биографије деспота Стефана Лазаревића говори о свом господару и пријатељу као о „деспоту загонетних очију”, поредећи те очи са сунцем које благо милује, али суштину чије топлоте људи не схватају, тешко је отети се утиску о свеукупној посебности Стефана Лазаревића. Бескрајно прагматичан, мудар, доследан и у љубави и у казни, уман и снажан у вољи да сву тегобност и очајање својих младих дана претвори у тријумф над судбином и историјом, деспот Стефан је готово нестваран спој мушке храбрости, високе интелигенције, светског образовања и изузетне духовне и физичке лепоте – идеални, мултидисциплинарни човек како га је замишљала машта ренесансних свезнадара, и не само њихова.

Па, и деспотово опраштање с овим светом 19. јула 1427, током једног лова на месту Главица у близини данашњег Младеновца, потпуно одступа од сваког стварносног клишеа, претапајући се у истински лирско знамење. Према причању очевидаца, деспот је у једном тренутку пустио сокола који је прхнуо за својим пленом у висину. Рука са соколарском рукавицом још је била подигнута када је на њу изненада слетео малени крагуј. Деспот је на час нежно причао са птичицом, а онда се занео од силине можданог удара који га је изненада погодио. Издахнуо је тек кад је стигао његов сестрић и наследник на престолу Ђурђе Бранковић, остављајући свеколику Србију да за њим неутешно плаче.

Физичким нестајањем Стефана Лазаревића није се угасила моћна енергија његове јединствене и у много чему непревазиђене духовне заоставштине. Високи Стефан, деспот загонетних очију, плав, племенит и леп у раскошној одори византијских царева, примајући круну од распеваних анђела, већ вековима отмено поздравља радознале намернике са ктиторског портрета своје Манасије, те драгуљ-цркве опасане са једанаест белокосних кула. Деспотово величанствено владарско и књижевно дело и данас сија Србима, блиставо као „месец међу звездама”, а недавном поузданом идентификацијом његовог гроба чини се као да се поново вратио да буде са својим народом у времену тако сличном оном његовом.

ИЗВОР: Балкан магазин, Тамара Огњевић, 19. фебруар 2007.