Порекло презимена Крсмановић

7. марта 2012.

коментара: 4

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

КРСМАНОВИЋИ

(живе у Слатини)

Воде поријекло од Радовића, из села Мартинића, из Бјелопавлића. Браћа Петар и Раде, око 1640. године, убију неког турског бега и његову пратњу, па бојећи се освете, ускоче у Морачу, а одатле у Ускоке, гдје се населе на Барама Сировачким. Њихови су се потомци намножили и с осталим ускочким породицама сачињавали јако ускочко насеље. На Илиндан 1690. године удари изненада јака турска војска од Колашина преко Сињајевине и ту се заметне крвави бој у коме је поклано скоро све становнипггво, а насеље спаљено. Једна невјеста Радовића избјегне у Бјелопавлиће и спаси тек рођеног сина, коме при крштењу дадоше име Крсман. Кад је Крсман одрастао, вратио се у родни крај. Породично предање казује да се Крсман вратио у Ускоке на Ђурђевдан и тај дан узео за своју крсну славу. Једно вријеме Крсман проведе у четовању по Морачи и Затарју, светећи се Турцима за погибију Радовића на Барама. Око 1710. године ожени се синовицом војводе Николе – Николице Церовића из Тушиње и насели се на Канкушу, заселак села Слатине. Њихов је катун био Драгошевац.

Крсманова породица брзо се намножила. Имао је четири сина: Радосава, Бошка, Лазара и Лала. По Крсману се прозову Крсмановићи. Око 1747. године бројали су око педесет чланова домаћинства.

Најстарији Крсманов син Радосав око 1748. године, са бројном породицом, одсели се у Боку Которску. У Боки се кратко задржа, а потом се један дио породице пресели у околину Тузле, а други у околину Пријепоља и Нове Вароши. Њихови потомци отпочну трговину шљивом и другим производима и обогате се. Ови из околине Тузле пређу у Београд и околину. Данас у Београду живи већи број Крсмановића. Радосав је имао осам синова, од којих су познати: Јово, Остоја, Крсман и Милосав.

Други Крсманов син Бошко био је снажан, храбар и немирног духа. Мало кога је слушао. Он је пао у немилост дробњачког војводе Николе Церовића, због покушаја да од Турака отме хајдука Лазара Пецирепа, кога су Турци 1756. године ухватили и повели преко Дробњака за Травник. Због тога се Бошко одметну у хајдуке. Крио се неко вријеме, а потом породицу преселио у Србију. Населио се у околини манастира Студеница, а његови потомци се касније преселише у околину Ваљева, Младеновца и других мјеста. Један дио овог огранка оде у околину Параћина. Од овог огранка потиче народни херој Бранко Крсмановић.

У Слатини су остали Крсманови синови Лазар и Лале. Лазар је имао синове: Петра, Радоја и Саву. Петар, рођен 1742. године, имао је синове: Стевана, Саву и Радоја – Рака.

Крсманова породица заимала је у Слатини велику стоку; стога почну да се шире према Горњој Слатини, уз сагласност породице Србљановића. Тада се појави неки Мујо Ајваз као власник слатинског читлука и затражи од Крсмановића да му плаћају накнаду за коришћење његовог посједа. Крсмановићи, наравно, то одбију, дође до сукоба између Петра и Ајвазових људи у коме Лазарев син Петар буде тешко рањен и од рана умре. Петрови синови Стеван и Сава пронађу убицу и освете оца негдје 1789. године. Потом побјегну у Херцеговину, а нешто касније на Гласинац и населе се у селу Балтићи код Сокоца. Стеван изроди бројну породицу, обогати се и пресели се у село Бијеле Воде, гдје и данас живе његови потомци. Млађи брат Сава због неког убиства пређе у Затарје и тамо заснује породицу. Савини потомци се намноже и населе у Челебићима, Мељаку, Ковачу, Буковици и Бурићима.

Најмлађи Петров син Радоје – Рако имао је синове Петра и Василија. Био је угледан човјек у племену. Познат је као врсни мајстор многих производа од дрвета, потребних домаћинству и занатима. Доживио је дубоку старост; умро је 1874. године.

Крсманов најмлађи син Лале имао је синове Рада, Трипка, Јука и Митра.

Лалов син Раде и Лазарев син Сава отишли су са Стеваном Церовићем и погинули 1774. године у борби са Реиз-пашом на Брљеву у Пиви. Лалов син Трипко био је врло храбар. Погинуо је 1805. године на Пирном Долу у Пиви као пратилац војводе Стојана Караџића. Лазарев син Крсман погинуо је од удара грома на Обручини, у подножју Слатине, изнад Зечје пољане. Од тада његово име није понављано у породици Крсмановића на Слатини. Јуко Лалов рођен 1779. године; истицао се храброшћу и одлучношћу. Био је сеоски кнез и глава породице, паметан и цијењен у племену. Учесник је завјере у убиству Смаил-аге Ченгића на Мљетичку 1840. године. У овој акцији учествовали су и остали братственици који су, као познаваоци терена, провели ускочки одред са Петром Кршикапом преко Ивице и напали на турски логор.

У јесен 1840. године, кад су Турци под командом Ресулбеговића и Рустем-бега кренули да свете Смаил-агу Ченгића, Крсмановићи су, с осталим Ускоцима и Дробњацима, учествовали у бици на Боровој глави, а потом је Јуко са тридесет својих рођака, с осталим Ускоцима, бранио чардак Кршикапа у Сировцу.

Јуко је имао синове Мића, Неђељка и Новицу. Умро је у дубокој старости 1870. године. По својој храбрости и одлучности Неђељко је у свему наслиједио оца. Уживао је добар углед у племену. Имао је пет синова: Милосва, Сима, Боја, Јова и Владисава. Милосав се са пет синова иселио 1917. године у Затарје, село Папе код Шаховића. Мићо је био добар јунак. Са својим синовима Миланом, Мињом и Радом био је учесник битке на Вучјем долу, гдје је тешко рањен. Мињо је погинуо у бици на Мојковцу 1916. године.

Лалов син Митар имао је синове: Милоша, Шћепана и Милутина. Митров син Милош командовао је водом у Вучедол-ској бици.

Крсмановићи су хомогена породица. Из породице се не жене, нити удају. Увијек се знало ко је глава породице. Они су најбројнија породица на Слатини. Имали су више сеоских кнезова, истакнутих људи и јунака. Учесници су свих ратова у којима су као добровољци ратовали. У балканским ратовима су, као добровољци из Америке, учествовали: Стево, Мирко, Шћепан, Јово, Милош и Петко. У бици на Мојковцу погинули су: Мињо, Милутин, Млађен и Шћепан, а рањени су: Лазар, Трипко, Никола, Сава и Миливоје. Лазар Миланов је касније погинуо као припадник Комитског покрета 1916-1918. године.

И у НОР-у, као и у ранијим ратовима Крсмановићи су активно учествовали у борби против непријатеља. У овим борбама многи су положили своје животе. Војислав Јовов погину на Пљевљима 1. децембра 1941. године као борац Ускочко-дробњачког батаљона; Сава је погинуо у Лековини 1942. године; Момчило на Трнову 1944. године; Радисав на Вјетренику 1944. године, а Драго у Београду 1945. године.

У Четвртој црногорској пролетерској бригади Срдан Сретенов био је од првих ратних дана у НОП-у; погинуо је као пушкомитраљезац код Кладња у јулу 1943. године. Његов брат Гојко је у јединицама НОВ-а од првих устаничких дана, прво у Дурмиторском одреду, а затим у Четвртој црногорској бригади водник и командир чете и комесар батаљона аеродромског снабдијевања. Он је ратни војни инвалид.

Никола Радов је био у НОП-у од 1941. године као борац Четврте и Пете црногорске пролетерске бригаде; погинуо је на Јабуци фебруара 1944. године. Данило Петков, борац у Петом и Трећем батаљону Четврте црногорске бригаде, био је познати митраљезац. РВИ. Душан Владов је у НОП-у од 1941. године; у Петом батаљону Четврте црногорске пролетерске бригаде био је митраљезац, замјеник комесара чете и батаљона; официр КОС- а у самосталном батаљону КНОЈ-а. РВИ.

У 7. омладинској црногорској бригади налазили су се Милијана Владисављева као санитет и Спасоје Мињин као борац у строју од њеног оснивања.

Од овог братства исељавања су почела врло рано. Највише их је у Србији: у Београду, околини Ваљева, Коцељеву, Косјерићу, Младеновцу, Параћину, Шапцу, Шиду, Лазаревцу, Чачку. Има их у Босни: на Романији, у Сарајеву, Високом, око Фоче и Вишеграда, у околини Пљеваља, Нове Вароши и другим мјестима, од којих су многи познате личности привредног, културног и политичког живота.

Неке породице су 1945. године колонизоване у Бачко Добро Поље, Врбас и Кулу. У Црној Гори их има, осим Слатине, у Шавнику, Жабљаку, Никшићу, Подгорици, Цетињу, Пљевљима, Мојковцу и Бијелом Пољу и његовој околини.

У кући Алексе Крсмановића у Београду, на Теразијама, 1918. године проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Та кућа је законом заштићен споменик.

Исељени Бошко Крсмановић, са синовима, имао је значајну улогу у организовању устанка против Турака. Његов син Симо ишао је с Јованом Московљевићем и Глигоријем Крсмановићем на Цетиње, гувернадуру Јоку Радоњићу 1788. године ради договора о подизању црногорских и херцеговачких племена на устанак против Турака. Симо је као јунак и командир чете погинуо у Карађорђевом устанку. О томе је свједочио Аксентије Радоњић-Шундић по доласку из Студенице за старјешину манастира Морача.

Исељене породице у Србију учествовале су у свим ратовима које је водила Србија. Пет Крсмановића су носиоци Карађорђеве звијезде II степена с мачевима, и то: капетан Крсман С. Крсмановић, потпоручник Крсман О. Крсмановић, земљорадник Милутин Крсмановић, редов Станимир Крсмановић, адвокатски приправник Станко Крсмановић – (Витезови Карађорђеве звезде, Београд 1988, 431).

Послије Првог свјетског рата за нарочите заслуге из првих ратова, висока одликовања су добили Стево и Мирко Крсмановић.

Братство Крсмановића давало је у свим временима добре и виђене људе у племену, Има доста врсних интелектуалаца разних занимања.

Крсмановићи на Гласинцу славе Трипуњдан, а прислужују Ђурђевдан, док Крсмановићи на Слатини славе Ђурђевдан, а прислужују Илиндан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Претходни чланак:

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Порекло бројнијих фамилија-презимена ваљевске Тамнаве по књизи „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“ Љубомире Љубе Павловића, издање 1912. године.
    Место-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена.
    КРСМАНОВИЋ

    -Докмир, стара породица, Ђурђевдан.
    -Ћуковине, стара породица, Никољдан.
    -Забрежје, прва половина 18. века, Пива, Јовањдан.
    -Коцељева, друга половина 18. века, Дрлача у Азбуковици, Михољдан.
    -Јабучје, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан.
    -Милорци, после 1827. године, Азбуковица, Ђурђиц.
    -Ушће, после 1827. године, Црвена Јабука у области, Јовањдан.

  2. Породице-фамилије по местима пребивалишта у Шумадијској Колубари, Крсановић.
    Према књизи Петра Ж. Петровића „Шумадијска Колубара“, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године, најновије издање 2011. године у саставу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“ – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Остале податке породица Крсмановић, одакле су и када досељени као и Крсну славу можете сазнати у текстовима поменутих места.

    -Барзиловица
    -Венчане
    -Вреоци
    -Дражевац
    -Цветовац

  3. Milan Krsmanovic

    Istrazivao sam poreklo svoje porodice po arivama,mesnim kancelarijama itd.Ima mnogo istih prezimena koja nemaju nikakve veze jedna sa drugim.
    Krsmanovic
    OSAT posle 1824-Krsman Bozovic,sto je znacilo da mu se otac zvao Boza
    Srezojevci(G.Milanovac) su mesto doseljavanja a slava Tomindan

  4. Фамилије-презимена Крсмановић по местима живљења. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Соколска нахија“.

    -Постење
    -Грачаница
    -Вишесава (Војићи)
    -Растиште