Порекло презимена Крстајић

19. фебруара 2012.

коментара: 0

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

КРСТИЋИ – КРСТАЈИЋИ

(живе на Пашиној Води, Јаворју, Мотичком Гају и Жабљаку)

Воде поријекло од Поповића, а садашње презиме су добили по Крсту Поповићу.

Породично предање о овом братству казује да су Поповићи једна од најстаријих породица у Дробњаку. У Дробњак су дошли из Бањана, а у Бањане из Босне из околине Травника. Босну су напустили њеним падом под Турке 1463. године, када се племе Новљани иселило. Тада су се населили у селу Чарађу код Гацка. Ту се нијесу дуго задржали, односно остали су до пада Херцеговине под Турке 1482. године, када се селе на Бањанску висораван и насељавају под планином Његош, гдје су живјели око сто година. Били су познати сточари и вриједни домаћини. Док су живјели под планином Његош, учествовали су у свим бунама и бојевима које су у то доба вођене против Турака. Нарочито су се истакли у Морејском рату, који је водио никшићки војвода Грдан против Турака. Када су Турци у крви угушили устанак, Поповићи се са осталим дробњачким породицама селе у Дробњак и насељавају се у Комарници.

У Комарници су се брзо обогатили, тако да су постали једна од најбогатијих породица у Дробњаку. У борбама које су вођене у Дробњаку против Турака учествују и Поповићи. Послије Морејског рата (1684-1699), турска војска напада на Дробњак 1688. године, да би га казнила за учешће у поменутом рату, а и у другим ратовима који су Дробњаци водили против Турака. Турци тада продријеше до Комарнице, коју спалише, а све живо мушко и женско, младо и старо ставише „под мач“. Од свих породица у Комарници највише страдаше Поповићи. Из овог покоља успије само да се спаси једна невјеста која је била трудна. Послије извјесног времена роди мушко дијете, коме даде име Крсто. Кад је Крсто одрастао, формирао је породицу, оженио се и добио сина коме даде име Крсман, који по свом оцу Крсту узе будуће презиме Крстајић. Крсман је рођен 1717. године. Он је имао два сина Радоја и Тодора. Радоје има Марка званог Кара-Марко и Василија. Марко је стално четвовао против Турака. највише је био у чети Гаврила Шибалије, а учествовао је у ослобођењу Београда 1806. године. Имао је два сина Милутина и Илију. Од Милутина су Божо и Перош који су били познати хајдуци и велики јунаци. Божо је био познати четовођа, учествовао је у Шаранској бици 1862. године, у којој је посјекао Турчина који му је убио сестру Марицу у Премћанима. Познао га је по изгорјелом лицу по коме је Ружица полила врелу варенику, прије него што је он убио. И Божо и Перош су учествовали у херцеговачком устанку и то у борбама које су вођене на Муратовици, Равном, Безују, Црквичком Пољу, Ограђеници и Вучјем Долу. Перош је командовао четом Дробњака у овим борбама, Божо је са својим рођацима Вуком Шашовим и Јуком Тодоровим и осталим Дробњацима освојио и разорио тврду турску караулу у Комарници.

Перош Милутинов је 1878. године одселио на Гласинац. Имао је сина Мића.

Божо Милутинов има три сина: Радоја званог Рамо, Рада и Боја. Рамо има Милуна, Драгутина, Марка и Пера. Милун је дошао из Америке као добровољац да се бори у Првом свјетском рату. У периоду између два рата био је два пута предсједник жабљачке Општине. Након капитулације бивше Југославије 1941. године спалио је све војне спискове у жабљачкој Општини да не би пали у руке непријатељу. Са својом породицом ставио се на страну НОП-а у коме су сви активно учествовали. Погинуо је 1942. године у Добром долу. Његов син Божо, студент, учесник НОП-а од 1941. године, погинуо је 1943. године као командант ешалона рањеника ЦБ ВШ на Миљевини. И Милунова ћерка Милева, удата Ћулафић, била је у. Четвртој црногорској бригади од њеног оснивања, а касније у Седмој омладинској бригади референт санитета бригаде; носилац је Партизанске споменице 1941.

Драгутин Рамов је након окупације Црне Горе од стране Аустро-угарске војске ступио у Комитски покрет са својим рођацима Миливојем Бојовим, Вуколом Радуловим и Миром Новичиним. Марко Рамов је учесник Првог свјетског рата; рањен је на Вишеграду 1914. године. Перо Рамов, врсни правник, вијећник АВНОЈ-а, бавио се и публицистиком и то успјешно. Врсни је познавалац историје дурмиторског подручја.

Бојо Божов, поред Миливоја који је био у Комитском покрету, има и Богдана-Кара и Миладина. Миладин је одселио у Потпеће 1934. године. Миладинов син Војин је учесник НОР-а од 1941. године и носилац Партизанске споменице 1941. године.

Синови Рада Божова су Обрад, Милић, Драгић, Душан, Ђуро и Милутин. Драгић је погинуо у Првом балканском рату, а Душан је одселио у Потпеће негдје пред рат. Учесник је НОР- а од 1941. године, а његова кћерка Мижа је погинула 1942. године у Босни као борац од 1941. године, Милутин је једно вријеме послије рата био предсједник народног одбора.

Илија Кара-Марков је имао пет синова: Зелена, Новицу, Милинка, Милисава који је одселио у Ваљево и Луку од кога нема мушких потомака. Зелен има Микаила и Максима од кога нема мушких потомака, а Микаило има синове: Ратка, учесник НОР-а, ратног војног инвалида и Марка који је млад умро, Милоша, Микаила (млад умро), Миливоја и Вељка. Вељко је учесник НОР-а од првих устаничких дана, био је илегалац као партијски радник на терену, када је ухваћен и спроведен у злогласни затвор у Колашин, одакле је приликом одвођења на стрелиште успио да побјегне и да се прикључи јединицама НОВ-а. Био је на одговорним дужностима, командовао је бригадом. Послије рата налазио се на дужности руководиоца народне милиције у Министарству унутрашњих послова Црне Горе.

Новица Илијин је имао синове Милију-Ђида, Мима, Илију-Ика, Станка и Мира. Мимови синови Бранко и Урош погинули су у НОР-у; Бранко је припадник НОП-а од 1941. године. Погинуо је као борац Четврте црногорске бригаде на Сутјесци 1943. године, а исту судбину доживио је и његов брат Урош у истој јединици и на истом мјесту.

Станкова дјеца – син Данило, био је борац у Четвртој црногорској бригади, а у Шестој српској комесар чете и комесар батаљона (РВИ), а Мила Данилова сестра, удата Прља, била је борац НОР-а од 1941. године; носилац је Партизанске споменице 1941.

Миро Новичин, капетан бивше југословенске војске, са својом породицом супругом Синђом, сином Александром-Ацом и кћерком Даром од првих ратних дана био је у НОП-у. Миро, стари ратник из балканских и Првог свјетског рата, био је вођа у Комитском покрету, активиста у НОО и вијећник АВНОЈ-а; носилац је Партизанске споменице 1941. И његова супруга Синђа била је вјерни пратилац свога супруга и дјеце од првих ратних дана. Носилац је Партизанске споменице 1941. Њихов син Ацо, ђак, био је у НОП-у од првих устаничких дана; гине 1944. године код Ивањице као комесар чете у Петом батаљону Четврте црногорске бригаде. Његова сестра Дара је била велики активиста од првих ратних дана, истакнути омладински и скојевски руководилац. Остала је на терену као партијски радник; ухваћена је и спроведена у злогласни затвор у Колашин. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Милинко Илијин има два сина: Милића и Милана. Милан се преселио у Брајковачу у Шаранце 1924. године; имао је сина Момчила. Милан је погинуо у Студнцима 1944. године. Драгиша Милићев се преселио код стрица Милана гдје и данас живи у Брајковачи.

Васиљ, син Радоја Крсманова, имао је сина Милована званог Шашо. Шашо има Вука, Петра и Перишу. Петар и Периша су одселили у Ваљево, а Вук има четири сина: Милована, Бошка, Димитрија и Душана. Вук Шашов је уз Божа и Јука био познати јунак и непомирљиви борац против турске тираније.

Тодор Крсманов је имао шест синова, од којих су тројица одселили у Брежане код Сребренице, гдје су живјели до 1992. године. Да ли и сада тамо живе, није познато, могуће је да су се иселили. Ова тројица што су остали у Комарници су: Павле, Радојица и Живко. Од Павлова сина Ивана није остало потомства, а кнез Живко је имао три сина: Тодора, Милоша и Јована, од кога нема потомства, док Милош има четири сина: Саву, Живка, Милована и Јована. Сава је погинуо 1857. године у Вукаловићевом устанку у Црквичком Пољу, приликом напада на Карабасилску кулу. Живко је био познат по јунаштву у многим бојевима против Турака. Био је један од бранилаца Острога 1853. године, гдје се истакао хватајући голим рукама запаљене кумбаре и враћајући их назад., Са њим су тада из Дробњака били још Новица Церовић и Драга Никитовић. Тодор, син кнеза Живка, има два сина: Васиља-Јука и Сима. Јуко је био истакнути јунак и познати борац против Турака. Ни од Сима ни Јука није остало потомство.

Јован Милошев има три сина: Радована, Радула и Лазара, од кога нема потомства. Радован има синове Јеврема и Видоја. Јеврем је био угледни братственик, припадник НОП-а и велики патриота. Видоје, предратни правник, био је у НОП-у од 1941. године, у Дурмиторском НОПО командир чете и командант Дурмиторског омладинског батаљона, а од оснивања Четврте црногорске пролетерске бригаде је у њеном Петом батаљону. Послије рата налазио се на руководећим функцијама у срезу. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Радуле Милошев има Тодора, Вуколу и Крсмана (одселио у Сарајево и од њега нема мушких потомака). И Тодор и Вукола су са својим породицама активно учествовали у НОП-у; Вукола је био у Комитском покрету. Тодорови синови Јован и Милош са непуних четрнаест година, гину у јединицама НОВ-а и то Јован код Гацка 1942, а млађани Милош на Вучеву 1943. године.

Живко Милошев има три сина: Милана, Ивана и Милића. Милан се одселио у Ваљево, а Иван у Србију. Милић је био истакнути ратник и јунак из првих ратова. За своје заслуге одликован је златном Обилића медаллм. Имао је сина Мирка од кога нема мушких насљедника.

Милован Милошев има Стевана и Митра (одселио у Пљевља и нема мушких потомака). Стеван има Марка и Велимира.

Од Саве Милошева који је погинуо, како сам већ навео, остао је син Ђорђије; овај има Павла, а Павле Микаила и Јова. Јово је одселио у Бар.

Радојица Тодоров има сина Обрена, Обрен Крста, а Крсто има Радојицу, Бошка, Обрада и Милана. Милан је учеснж балканских ратова у којима је погинуо 1912. године; од њега је остао син Коста. Од Бошка нема мушких потомака, а Радојица има седам синова: Неђељка који је отишао у Америку, Мирка, Јевта, Петра, Ника, Милоша и Милету. Милета је погинуо као борац НОР-а у борбама код Колашина 1944. године. Миливоје Мирков, из Јаворја, припадник је НОП-а, у почетку у Четвртој црногорској бригади, а касније у крајишким јединицама, погинуо је код Бихаћа 1944. године. Ваља поменути Милоша Радојичина, учесника НОП-а, изузетно паметног и одмјереног човјека, активисту у народној власти и човјека који је прочитао велики број књига из свих области.

Обрад Крстов има три сина: Владимира, Милутина и Жарка. Владишф је био један од најпаметнијих опанчара у комарском крају. Био је изузетно бистар и знао је да каже свакоме оно што мисли. Био је цијењен и поштован. До његове ријечи су људи много држали. Његов брат Жарко је био припадник НОП~а у чијим јединицама храбро гине на Загарчу код Даниловграда 1944. године.

 

Око 1870. године, Крстајићи су се почели исељавати на своје бивше катуне — Пашину Воду, Јаворје и Мотички Гај. Исељавање је трајало све до 1905. године и сада их више нема у Комарници.

Славе Никољдан, а прислужују Пантелијевдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.