Порекло презимена Вујачић

14. фебруара 2012.

коментара: 5

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ВУЈАЧИЋИ

(живе на Стругу)

Вујачићи потичу од Требјесе, гдје су се тако и презивали још док су живјели у Требјеси. Послије разуре Требјесе од стране никшићких Турака, 1789. године, Вујачићи с осталим требјешким братствима пређу у Бјелопавлиће, а одатле, након двије године, населе се у Доњој Морачи. Из Доње Мораче 1792. године пређу у Горњу Морачу и населе село Љевишта, чувено “гнијездо ускочко”.

Из овог доба био је познат Стеван Вујачић као истакнути јунак. Његова удовица Јања се, послије његове смрти, са синовима, 1797. године, преселила у дробњачко село Струг и стално настанила са братственицима Лопушинама.

Стеван Вујачић имао је четири сина: Тура, Петра, Митра и Сима. Петар Стеванов био је познати јунак. Био је ускочки капетан. Погинуо је 1830. године приликом напада Смаил-аге Ченгића на ускочка села Струг, Малинско и Сировац. Овом приликом погинуло је, поред Петра капетана, још шеснаест Ускока и Дробњака.

Ускоци су осветили капетана Петра Вујачића посјекавши двадесет пет Турака из Никшића, дочекавши их у Буковичкој гори 1831. године. Овај догађај опјеван је у народној пјесми.

Петар Стеванов имао је сина Крста; Симо Стевана, Туро Станишу, Илију и Матију, а Митар Јакова. Сви набројани Вујачићи били су познати и чувени јунаци, који су се истакли у борбама које су Ускоци, Дробњаци и Морачани водили против Турака у то доба.

Сава Вујачић, ратник из Херцеговачког устанка, погинуо је 1875. године у Љубушком; Петар и Јован Вујачић погибоше на Дуби 1876. године, а Нешко на Острошким гредама 1877. године.

Секуле Вујачић гине као ратник у чувеној Мојковачкој бици 7. јануара 1916. године.

Никола – Боро Милутинов са Струга је један од најистакнутијих и најстаријих чланова Партије из дурмиторског краја, познати активиста из предратног периода, због својих активности прогањан је и затваран. У НОР-у је био на одговорним политичким функцијама – секретар Среског комитета у Крагујевцу и за срез Колубарски када и гине априла 1944. године.

У НОР-у 1941-1945. године из овог братства погинули су: на Сињајевини Неђељко Вујачић 1942. године, Максим и Милисав у Босни 1942. године. Душан Мијатов, истакнути омладинац у предратном периоду, рано је оболио и млад умро.

Од овог братства има исељених у Русију, који су се са двадесет три требјешке породице 1804. године одселили.

Има их у јабланичком крају, у југоисточној Србији, гдје су се послије 1878. године одселили и тамо се презивају Туровићи.

Вујачића има у разним мјестима широм наше земље, гдје су се одсељавали, најчешће из економских разлога и одласка на школовање.

Мијомир-Мијо Вујачић био је активиста и предсједник општине Шавник.

Славе Лучиндан, а прислужују Петровдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Вукоје

    И један од најбољих гуслара Бошко Вујачић је од тих Вујачића са Струга ускочкога.

  2. Војислав Ананић

    ВУЈАЧИЋИ, 3 куће у Голији и 6 у Никшићу

    Вујачићи су доселили у Голију из Грахова, од познатог братства Вујачића. Припадају огранку Митровић. Један од синова Митрових, Богдан, био је у пећини са војводом Јаковом и један од девет преживјелих, из Мостара вратио се кући. Књаз Данило га је одликовао највећим црногорским одликовањем.
    Огранак Вујачића, који данас живе у Голији, доселио се из Грахова, први пут око 1820. године. Дошла су три брата — Стеван, Лазар и Вуле и рођак им Ћетко, звани Трећак, Стеван се ожени од Паповића из Казанаца. Рођака им Ћетка убије неки Црногорац, на Крсцу. Населио се био на њиву звану “Ивковачу”, поред Звиздића, на Крсцу. Ћетко се није женио.
    По причању, Ћетко је убијен из крвне освете, што би значило да су од крви побјегли из Грахова у Голију. Послије Ћеткове смрти, ова три брата остану неко вријеме у Голији, и опет се врате у Грахово. Разлог њиховог враћања била је погибија њиховог рођака Ћетка, а још више сукоб са Шаровићима. Једном приликом, у Стогама, сваде се са Шаровићима и Лазар Шаровић рани Лазара Вујачића. Послије повратка у Грахово негдје око 1852. или 1853. године, Стеванов син Божо, потајно дође у Казанце, код ујака Паповића, да освети стрица Лазара. Кроз кратко вријеме укаже му се прилика и за гредом Чараћком, ранио Лазара Шаровића, који једва остане жив. Божо се врати у Грахово, али Шаровићи сазнају да је Лазара ранио Божо Стеванов Вујачић, из освете. Неки од Шаровића оде на Цетиње и оптужи га код књаза Данила. Књаз одмах пошаље перјаника и Божа доведу на Цетиње. Књаз је био ријешио да га одмах стријеља, јер је страшно штитио Србе у Херцеговини и строго кажњавао Црногорце, ако је који учинио какав зулум брату Србину, у Херцеговини.
    На Божову велику срећу, на Цетињу се тада нашао гатачки кнез Малиша Тепавчевић, из Вратковића, кога је књаз много волио и цијенио. Малиша се заузме за Божа да га не убије књаз и стане га мопити и доказивати да је Шаровић изрод и турска придворица. Књаз повјерује Малиши и опрости Божу живот, али га задржи у затвору 11 мјесеци, колико се Шаровић лијечио док је оздравио. Пустио га је из затвора на интервенцију Малишину, кад је опет долазио на Цетиње, код књаза.
    Божо се оженио из Бањана, кћерком Пера Миловића, а унуком по мајци Вука Поповића-Булајића, чувеног граховског јунака. Имао је четири сина: Вучету, Новака, Тодора и Луку. Вучета и Новак су рођени у Грахову, Вучета 1858., а Новак 1862. године. Тодор и Лука су рођени у Голији. Вучета је имао синове Сима, Лазара, Илију и Глигора. Млаћа три — Лазар, Илија и Глигор, помрли су од “шпањолске грознице” 1918. године, за једну седмицу дана. Ниједан се није женио. Илија је био уочи првог свјетског рата завршио шест разреда гимназије.
    Симо Вучетин имао је синове: Јована, Милована и Луку, а Јован Симов има три сина — Драгана, Миливоја и Илију, а Лука Симов Вукоту. Новак Божов је имао Марка, Павла и Спасоја. Марко је умро нежењен, Павле има пет синова: Рака, Ђура, Благоја, Николу и Сава. Рако Павлов има Миладина и Драгана. Ђуро има Милорада, Момчила, и Милована, а Саво — Дарка. Никола је имао Зорана и Слободана. Тодор Божов имао је: Гојка, а Гојко Михаила, Ђорђија и Милана. Михаило Гојков има сина Момчила и Милисава. Спасоје Новаков има сина Велимира. Лука Божов имао је сина Мата, а Мато Воја; Војо има Жељка и Петра.
    Од Вујачића у Голији истицао се највише као добар угледан племеник и домаћин Вучета Божов. Иако је као дијете дошао у Голију и населио се међу два најмасовнија братства Канкараше и Горановиће, својим поштеним и цијењеним радом и домаћинством, брзо је стекао углед и глас у племену и убрајао се међу најбоље људе и домаћине у Голији. У рату, он и брат му Новак били су међу најхрабријим војницима у батаљону голијсхом. Новак је погинуо у борби са Аустријанцима 1914. године, на положају према Гацку. Слава им је била свети Никола.
    Генеалогија: Миливоје, рођен 1955, Јован, рођен 1924, Симо, рођен 1874, Вучета, рођен 1858, Божо и Стеван.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани, Требиње, 1987.

  3. Војислав Ананић

    А за Вујачиће, у књизи Извор из књиге “Племе Кучи: Етничка историја” Миљана Милошева Јокановића, Београд 1995. (податке дао Илија Петровић) пише:
    – на страни 96, да су “преци Вујачића досељени из села Безјово – Кучи”;
    – на страни 183, да су се Вујачићи из Видачице (у Топлици) тамо доселили из околине Никчића. “Њихов најстарији предак досељен је из Безјова Кучи. Потичу од Нилејића – Нилевића (са Безјова). Предак Вујачића населио се на Грахову, одакле су се касније расељавали на разне стране. Према предању Вујачића на Грахову у Црној Гори, они потичу од Никезића (са Безјова, у Кучима). Међути, Ј. Ердељановић их је везао за Нилевиће. Вујачићи славе св. Николу”;
    – на страни 141, на крају текстића о Вујачићима из Грахова да “У Безјову у Кучима постоји предање да су Вујачићи поријеклом са Безјова”, а они то знају боље од Ердељановића. Јер, велико је питање од кога је Ердељановић чуо тај податак, а питање је да ли је приликом коначне израде свог рукописа (припремљеног за књигу) добро преписао оно што је у Кучима бележио.

  4. Војислав Ананић

    ВУЈАЧИЋ (п), у Ораховцу (Ластва, Требиње) и Улогу (Борач). Даља им је старина у Црној Гори. Предање каже да су у Херцеговину дошла четири брата. Један од њих (Вуко) населио се у “Заклобук у Корјенићима” и од њега су Вујачићи у Ластви (75; 12411). Према Н. Деретићу, у Ораховац су доселили из Грахова у Црној Гори и једина су породица у овом селу са “секундарним презименом Келете”. Славе Петковицу, а прислужују Никољдан (64:480). Вујачићи у Улогу су из Нудола (Никшић). Доселили су у Улог “за вријеме окупације” (59:318).

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.