ARANĐELOVDAN – SVETI ARHANĐEL MIHAILO (21. novembar – 8. novembar)

Slava Stefana Nemanje i njegovih sinova. Po brojnosti svečara na drugom mestu među krsnim slavama, iza Nikoljdana.

Ovaj dan ustanovljen je kao praznik Arhanđela Mihaila u vreme Silvestera I Rimskog (314-335) i Patrijarha Aleksandra Aleksandrijskog (†326). Izabran je novembar, jer se zna da je Bog stvarao svet na ovaj dan u martu, a kako ima devet činova anđelskih, počasni deveti mesec od marta do novembra posvećen je Arhanđelu Mihailu. Arhanđel Mihailo je prvi među Anđelima, i vojvoda anđelske, nebeske vojske. Kad je đavo, Lucifer, otpao od Boga i sa sobom povukao jedan broj Anđela, prvi mu se uspešno usprotivio. Sabrao je preostale akfele, organizovao ih na principu jednomislija, jednodušnosti, ljubavi, kao i na apsolutnoj poslušnosti nižih činova prema višim i svetoj volji Božijoj.

Molio mu se Car Dušan

On sedi na nebesima, gleda na svet i kad hoće silazi među narod da izgrdi nevernike i pomogne nevoljnicima. Ne pravi nikakvu razliku među ljudima ako se ogreše. Bilo da su oni carevi ili puki siromasi. Kad neko pogreši mora da to i okaje. Car Dušan Silni slavio je krsnu slavu Aranđelovdan, a svetac mu je, nevidljiv za sve, stajao na desnom ramenu i sve nadgledao. Car je svakog gosta dočekivao i stojeći služio. Međutim, jednom, što od umora a što od zaborava, prevari se i sede za trpezu. Sv. Mihailo prasnu, udari cara krilom po obrazu i ljutito odlete. Car je Mihaila jedva umilostivio višemesečnim molitvama. Arhanđel Mihailo bio je slava Stefana Nemanje i njegovih sinova.

 Kako se proslavlja

Aranđelovdan se proslavlja isto kao i sve druge Krsne slave, pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo Crkve. U narodu postoji pogrešna tradicija da slavari ne spremaju žito (koljivo) za Aranđelovdan, jer kažu da je Arhanđel Mihailo “živi svetac”. Ne postoje “mrtvi sveci”. Svi svetitelji su živi, jer u Bogu niko ne može biti mrtav, pošto je Bog – Bog živih, a ne mrtvih. Pored toga, žito predstavlja žrtvu Bogu, i nevezano za svetitelja, sprema se za sve Krsne slave, bez iznimke i razlike. Istu tu žrtvu prinosimo Bogu i na parastosima, a ona predstavlja znak i veru u opšte Vaskrsenje. Nažalost, mnogi i pored upozorenja Crkve na pogrešnu praksu nespremanja žita, i dalje nastavljaju po svome, jer su “tako radili i njihovi očevi”.

 Narodne priče o Arhanđelu Mihailu

Mnoga su narodna verovanja ο ovom Anđelu. On obilazi sve bolesnike. Ako stane kod nogu, nije dobro; ako stane kod glave, dobro je – bolesnik će prezdraviti. Po narodnom verovanju, koje je zabeleženo i u narodnoj poeziji, kad su sveci delili uloge, Arhanđel Mihailo dobi jesenje i zimsko vreme. Vreme zime i zimske teškoće. Govori se da u ovo vreme Arhanđel luta svetom obučen u prosjaka.

Priča iz Šumadije. Živeo u okolini Kragujevca čovek po imenu Ljubo, zvani Bumbar, koji se olako obogati i podignu kućerinu, skoro dvorac. Kao i svaki skorojević, voleo je da se razmeće bogatstvom, zasenjujući njime svoju prostotu. Običavao je da nagizdan zajedno sa ženom – koja beše njegova slika i prilika – šeta gradom, gledajući oholo i sa visine na ostali svet. Jednog dana, šetajući naiđoše na prosjaka koji od njih zatraži milostinju. Bumbar odmahnu rukom, grubo ga odbijajući rečima dani njemu niko ništa nije dao. Na te reči prosjak se uzvisi, zbaci prosjačke prnje i reče: “Zar ti ništa ne dade Bog?” Oholi par ga pogleda i ugleda pred sobom Arhanđela Mihaila. Padoše ničice pred njim i zatražiše milost. Arhanđel im odgovori: “Evo vam moje prosjačko odelo! Od sada ćete u njemu hoditi”. Tako i bi. Od sveg bogatstva, ostadoše im prosjačke prnje, a oni ovozemaljski život provedoše lutajući svetom, tražeći milostinju i moleći se Svetom Mihailu.

 Arhanđel Mihailo meri duše za put u Raj

Druga narodna priča vezana je za drugu dužnost Arhanđelovu. Veruje se da on meri duše, pa kome pruži dlaku da pređe preko reke taj je grešan, a kome doda brvno taj pronalazi put do Raja. U sledećoj priči pokazuju se i neke ljudske osobine svetitelja. Izađe pred Mihaila izvesni Desimir, rodom iz okoline Pranjana. Za ovozemaljskog života voleo je da malo u tuđe žene pogleda, neku da više popije, na harmonici da zasvira, a kartama nikako odoleti nije mogao. Tako malo ovde, malo onde i nakupi se greha. Istini za volju činio je on i dobrih dela; odlazio je u crkvu na Veliki petak, redovno slavio Svetog Jovana, a jednom, posle uspešne partije karata, i prilog crkvi je dao. Ali, kad se sve na tas stavi, gresi pretežu. Gleda njega Sv. Mihailo, gleda u tas i pruži Desimiru dlaku da pređe. Tad zavapi Desimir i reče Mihailu: “Kumim te Bogom i svetim Jovanom, pogledaj malo bolje na tas!” Zastade Sv. Mihailo, dođe do njega i reče mu da zajedno pogledaju. Pristade Desimir, a to je u stvari i hteo, i dok je Arhanđel stavljao grehe i dobra dela ponovo na tas – uoči priliku i krišom stavi nekoliko zlatnika na stranu gde behu dobra dela. Mihailo poče da meri, kad sad pretegnuše dobra dela. Iznenadi se, pogleda pažljivije i vide u čemu je stvar. Malo se pokoleba, ali se napravi da ništa ne vidi, promrmlja sebi u bradu, kako je verovatno pogrešio od umora, uze zlatnike, a Desimiru dade brvno i on prođe u Raj. Kasnije kada je Bog za to doznao smeni Mihaila sa te dužnosti i postavi Arhanđela Gavrila da meri duše.