Порекло презимена Витас

ПИШЕ: Коста Дошен

ПЛЕМЕ ВИТАСА

Према подацима, које нам даје Петар Шобајић у својим изучавањима племенима Бјелопавића и Пјешиваца, у Бјелопавићима код Даниловграда у Црној Гори, постоји село Пажићи. Поред других назива у селу се спомиње Витасов брод на реци Зети. У доњим Пјешивцима изнад брда Плата, налази се заселак Витасојевића са 25 кућа. На основу тога, са пуно вероватноће се може закључити да племе Витас потиче из околине Даниловграда и то из племена Лужана, најстаријих Срба који су се у ове крајеве населили при доласку на Балкан.
После Косовске битке и пропасти српске средњевековне државе, настају код Срба велике сеобе, којима је захваћено и племе Витаса. Тако су Витаси, највероватније половином 15. века, кренули са осталим племенима преко Оногошта (данашњег Никшића) и Гацка и стигли до Невесиња око 1480. године.
Када су Турци заузели Лику, Крбаву и Книнску крајину све до Равних Котара, покренули су и овај народ код Невесиња са једним делом племена Витас, па га преко Дувна, Ливна, Гламоча, Грахова и јужне Лике, населили у Книнску крајину, Буковицу и Равне Котаре. После изгона Турака из Лике, крајем 17. века, 1689. године, добар део ових досељеника Срба у Далмацију, прешао је у Лику и населио крајеве све до Оточца и Бриња. Тада је Србима насељен и Почитељ, питомо место под самим Велебитом.
Други део племена Витас у првој половини 18. века, кренуо је ка ослобођеној Србији од Невесиња, преко Фоче и Вишеграда до села Кремна код Ужица. Прве њихове куће поникле су на Шаргану на извору Трговишке реке, па су се после помериле на север до Дубраве и преместили се на обе стране реке. Код Кремне постоји и данас постаја Шарган-Витаси. Витасима се зове цео крај. У Трговишту било их је до 1925. пет кућа, а све остале породице измениле су ово старо презиме. Тако се зна да су од Витаса Арсићи, Ђокићи, Тодорићи, Митричевићи, Спасићи и Карајићи. Насељени су у селима Каленићу и Бјелоперцима (Павловић, Љуба: Ужичка Црна Гора, Насеља 19, 1925).
У разним описима Лике и попису насеља из 1696, 1700, 1701. и 1712. године међу српским родовима у Лици, у Почитељу набројани су: Бобићи, Ћатићи, Чутуриле, Дошени, Иванчевићи, Каљешићи, Лесковићи, Лубеновићи, Љубојевићи, Мишчевићи, Његовани и Павлице, Радошевићи, Рогићи, Срдићи, Тркуље, Узелци, Вуксани и, као најмногобројнији, Витаси. 1915. године било је 49 кућа Витаса. Деле се на два братства, горњи Данићи (око цркве) и доњи Мркелићи (око извора Суваје). Од ових је породица Јована, земљорадника, и Ђуре Витаса, свештеника. Сви славе Св. Јована. Општи надимак имају Бакрачи.
Први Витас, који се спомиње у писаним споменицима у Лици, био је Вучета Витас, војвода почитељске кнежије. Њега је уписао у својој споменици прилагача милостиње из личко-крбавске кнежије године 1743-1745 Јеврем Маровић, егзарх патријарха Арсенија IV Шакабенте, поред имена кнеза Радивоја Радошевића, Добривоја Дошеновића (кујунџије), родоначелника Дошена-Дошеновића. Други је почитељски парох Михајло Витас, који је као парох крстио мога деду Стевана и његовог брата Јована – песника. Трећи, Павао Витас, као сеоски старешина, потписује представку у Госпићу да се не затвори српска школа у Метку. Као четврти познати Витас био је Јован Витас, учитељ српске школе у Грачацу 1804-1805, а у Метку 1805-1808. Српска школа у оно време није била стална у једном месту, већ је често премештана из места у место: Медак, Грачац, Госпић и Вребац.
Племе Витас је дало више познатих људи који су играли значајну улогу у животу српског народа у Лици. Доста их је отишло из Лике, највише у Славонију, а неки и у Србију, гдје су такођер дошли до угледа као војници, свештеници и научни радници.
Са породицом Витас, Дошени су одвајкада ступали у родбинске и кумовске везе. Син проте Атанасија Дошена, Сима, прозвани Шурекција, био је ожењен Божицом Витас (Данић, 1801-1855). Сима је био рођени брат мог деда Стевана, свештеника. Други син проте Атанасија, Константин, био је ожењен Милијом (Мркелић). Софија, сестра мога оца, била је удата за Самца Витаса, мајора.
У кумовске односе такођер ступају рано породице Витас-Дошен. Песник Јован, брат мога деде, био је већ као четраестогодишњи дечак, венчани кум Максиму Витасу и Марији Прерадовић, 28. II 1795. Доцније, мој покојни отац Исак, покојни Симон Витас његова супруга Сава су међусобно крштавали децу. То су прихватиле и моје покојне сестре, па напослетку и ја, као венчани кум пок. Јована Витаса и Анице и као крштени кум Гојка, сина Јованова. Моја кћи Светлана, венчала је Мирка, сина свештеника Ђуре и Јелене Витас.
Млађима остављам у аманет да ове дубоке пријатељске и кумовске везе одржавају све док буде кога од Витаса и Дошена.

Коста Дошен