Порекло презимена Обрадовић

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ ОБРАДОВИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Обрадовић

Хаплогрупа: E1b род А

Порекло: Александровац, Србија

Крсна слава:

Контакт:
_________________________

Обрадовић

Хаплогрупа: I2a DS род Б

Порекло: Александровац, Србија

Крсна слава:

Контакт:
_________________________

Обрадовић

Хаплогрупа: R1a Z280 L1280 кластер Б1

Порекло: Доњи Шепак, Зворник, Република Српска /

Сродни са Лукићима у Доњем Шепку и Роћевићу

Крсна слава: Аврамијевдан

Контакт:
_________________________

Обрадовић

Хаплогрупа: I2а DN род Ј

Порекло: Тврдошево, Вучиниће, Нови Пазар, Србија

Крсна слава: Лучиндан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

OБРАДОВИЋИ

(живе у Тепцима, Кочадолу, Тепачком Пољу и Надгори)

Ово братство води поријекло од Обрада, сина Станишина, Тепчанина. Обрад се по оцу Станиши презивао Станишић, а доцније се његови потомци прозову Обрадовићи. Они су најбројније тепачко братство.

Због бројности и пренасељености у Тепцима рано су се почели исељавати у Босну, Србију и друге крајеве. Сви су Тепчани имали своје катуне у Тепачком Пољу, Кочадолу и Надгори, које су почели стално насељавати и тако проширивати своја имања изван пренасељених Тепаца.

По Обрадовим потомцима: Ђорђију, Стевану, Марку и Матију, Обрадовићи се на уже зову Ђорђијевићи, Стевановићи, Марковићи и Матијевићи.

Ђорђије је имао синове Мијата, Павла и Обрада.

Од Мијата су Филип, Живко и Рако, од Павла Божо, Василије и Никола, а од Обрада је био Јован.

Од Стеванових синова Андрије, Новице и Ивана, кога су звали Родо, најбројнија је грана Обрадовића, која се по Стевану на уже прозове Стевановић. Они су имали доста истакнутих братственика, као што су били Шабан, познат као велики јунак у свом добу, и његов син Радован, ратник бажанских и Првог свјетског рата, затим Драго, први предсједник радничке Комунисгичке партије за жабљачку општину; Танасије, чувени комита који се нарочито истицао у борбама против аустроугарских окупатора, који су га заточили у њиховом логору Нађмеђер из којег је успио побјећи и стићи у свој крај гдје је наставио непомирљиву борбу, заједно са својим оцем Милисавом – Ђаком против окупационих аустроугарских власти. Погинуо је због издаје од стране својих комшија. Танасијев син Душан, предратни правник и члан Партије, један је од организатора устанка у дурмиторском крају. Погинуо је на челу Језеро-шаранског батаљона у чувеној пљеваљској бици 1, децембра 1941. године; проглашен је за народног хероја Југославије.

Од овог огранка треба још истаћи Обрада и Ђурицу и његовог сина Михаила, који је био учесник балканских и Првог свјетског рата; погинуо је на Врањем брду 1915, године. И Радоња Видаков је био учесник балканских и Првог свјетског рата. Новица Стеванов, истакнути ратник из првих ратова за нарочите заслуге добио је златну Обилића медаљу. Његов син Стеван – Стево био је врстан познавалац и приповједач историје и старина тепачког краја. Поп Станко је био представник Језера на Подгоричкој скушптини која је одржана 1918. године. Тада је проглашено уједињење Црне Горе и Србије. Станко је одселио у Бијело Поље са својом породицом. Његов син Драгољуб је борац од првих устаничких дана у саставу санџачких јединица. Носилац је Партизанске споменице 1941.

По Марку, сину Обрадову, његови синови Јован и Сава (кога су звали Саја), те Васо и Илија прозову се на уже Марковићи. Од Јована су синови Павле, Крсто, Милић-Чале и Милутин. Крстов син Милан је учесник из првих ратова, а његови синови Радоман и Трипко су истакнути борци НОР-а 1941-1945. године. Радоман као борац Четврте и Седме црногорске бригаде гине код Спужа у децембру 1943. године, а његов млађи брат Трипко на Сјеници 1944. године. Милић-Чале Јованов је ратник из балканских и Првог свјетског рата, а његов син Митар као припаднж јединица НОВ-а гине на Сремском фронту 1945. године. И Милутин Јованов је ратник из првих ратова; његови синови: Момчило-Гале погибе 1942. године на Дујмовићима, а Јован на Сутјесци 1943. године. Њихова сестра Милева је такође била активни учесник НОР-а у јединицама НОВ-а; била је официр ЈНА. Данас је удата Ћаласан. Од Саве-Саје су Микајило и Милош. Васо Марков имао је синове Марка, Уроша и Максима. Илија Марков је имао Милована, Мирка и Милинка. Мирко Илијин је био у Комитском покрету 1916-1918, а Милованови синови – Бранко у НОП-у од 1941. године, и Илија-Раде погинуо код Ваљева 1944. године као борац Четврте црногорске бригаде.

Од Матија, Обрадова потомка, није остало мушких потомака, већ се његови потомци Милованови синови Јовица, Анто и Новак – из поштовања према стрицу Матију на уже зову Матијевићи.

Од Јовице су Трипко, Милан и Раде. Миланов син Радоман-Роко био је у НОП-у од 1941. године, прво у Дурмиторском НОПО у пратећем батаљону штаба Другог корпуса и артиљеријске бригаде и у Четвртој црногорској пролетерској бригади. Трипко је одселио у Војводину, а Раде је пошао у Америку на рад 1906. године.

Анто Милованов има Душана, Милована, Станишу, Савића, Милоша и Мила. Савић и Милош су отишли на рад у Америку 1906. године и оба су тамо умрли; Милован и Душан умиру млади, а Станиша се није женио. Од Мила су Душан, Војин, Милован и Војислав.

Душан Милов, члан Партије из предратног периода, припадник је НОП-а од првих устаничких дана; у Четвртој црногорској пролетерској бригади је од њеног оснивања на дужности замјеника политичког комесара чете. Погинуо је на Сињајевини јула 1943. године као организациони секретар среског комитета. Његов млађи брат Милован је припадник НОП-а од 1941. године; погинуо је као борац Четврте црногорске пролетерске бригаде 6. априла 1943. године на Љебршнику. И Војин, Војислав и Радојка су активни припадници НОП-а од првих устаничких дана. Радојка је била активни официр ЈНА.

Новак Милованов има Микаила који је у предратном периоду одселио у Метохију, Млађена-Мајда, врло угледног братственика (он је био припадник НОП-а) и Нова који је као припадник НОП-а умро у Италији 1944. године, гдје се налазио на лијечењу.

Јелена Ђолова из Тепачког Поља била је у НОП-у од првих устаничких дана, прво у Дурмиторском НОПО, а у саставу Четврте црногорске бригаде од њеног оснивања. Погинула је 1944. године код Андријевице као референт санитета Петог батаљона. Њен брат Коста је такође био учесник НОР-а у јединицама НОВ-а.

Чедомир Момчилов из Тепаца погинуо је као борац Петог батаљона Четврте црногорске бригаде на Зеленгори 1943. године. Будимир Драгов је био припадник НОП-а од првих ратних дана; ухваћен је од стране непријатеља и стријељан на Жабљаку 1942. године, а његов брат Јово и Димитрије-Миле Николин окончали су своје животе на сумњив начин као припадници НОП-а од 1941. године. Њихов се траг губи 1943. године и никад није утврђено како су изгубили животе.

Винка Петрова била је у НОП-у од 1941. године, у Дурмиторском омладинском батаљону комесар чете, а од оснивања Четврте црногорске пролетерске бригаде руководилац СКОЈ-а у чети и при штабу Петог батаљона. У Шавничком срезу је секретар СКОЈ-а и члан среског комитета КПЈ. Она је ратни војни инвалид и носилац Партизанске споменице 1941. Винкина млађа сестра Илинка, због своје припадности и активности у НОП-у, стријељана је на Жабљаку 1942. године од стране непријатеља. И Ковиљка Савова је била припадник НОП- а као активиста у омладинској организацији и СКОЈ-у. Завршила је свој кратки животни пут на Жабљаку 1944. године због исцр- пљености.

Неђељко Радојев из Тепаца је као борац НОР-а погинуо код Загарча 1944. године, а Ђорђије Стојанов у борбама на Сремском фронту 1944. године.

Петар Радованов је био у НОП-у од првих устаничких дана. Рањаван је три пута: на Пљевљима 1. децембра 1941, на Дујмовићима 1942. и на Сињајевини 1942. године. Налазио се на дужности командира чете при Главном штабу за Црну Гору и Боку 1943. године. Пошто је прије рата завршио војну школу за пилоте, 1944. године упућен је са ваздухопловном групом у Совјетски Савез у Школу за пилоте ловце. И његов брат Јован је учесник рата од 1941. године, а налазио се у саставу Друге пролетерске србијанске бригаде, гдје је рањен и као рањеник пребачен у Италију на лијечење. Из Италије је упућен у Совјетски Савез на обуку за тенкисту.

Милош Вељков из Надгоре, као млади припадник јединица НОП-а, налазио се у Дурмиторском одреду из кога је ступио у 7. омладинску црногорску бригаду од првог дана њеног оснивања. Налазио се на дужности омладинског и партијског руководиоца. Био је и рањен. Бавио се публицистиком.

Милан, син попа Благоја, био је борац у санџачким јединицама од првих ратних дана. Носилац је Партизанске споменице 1941. Миле Савов из Пљеваља налазио се као припадник НОП-а при штабу Другог корпуса.

Милетини синови Владо и Војо су борци НОР-а од 1941. године и оба су носиоци Партизанске споменице 1941, а њихов брат Свето је борац НОР-а од 1941. године.

Бранко Бошков из Пљаеваља потиче из Тепаца, одакле је његов предак одселио у пљеваљски крај. Бранко је припадао далматинским и крајишким јединицама и налазио се на руководећим дужностима. Из рата је изашао у чину генерал-мајора. Био је први командант параде у ослобођеном Београду, када је предао рапорт свом врховном команданту другу Титу 1945. године.

Ово братство дало је велики број официра, инжињера, професора, доктора, правника, економиста и стручњака многих других професија. Они се налазе на одговорним дужностима широм наше земље.

У Војсци Југославије на одговорним руководећим дужностима налазе се генерали Милорад Николин из Надгоре и Саво Радисављев из Тепаца, који су својим личним залагањем и квалитетом рада доспјели до високих чинова у Војсци Југославије.

Обрадовића има у многим мјестима широм наше земље гдје су одлазили најчешће из економских разлога и ради школовања, да би се тамо након завршеног школовања запошљавали и остајали да живе стално. Има их колонизираних у Војводини, гдје су одселили 1945. године.

Данас живе у Тепцима, Кочадолу, Омарићима, Тепачком Пољу, Между, Надгори и Жабљаку.

Славе Ђурђевдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић