Порекло презимена Мандић

3. фебруара 2012.

коментара: 25

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ МАНДИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Мандић

Хаплогрупа: J2b1 M205 род Годијеља

Порекло: Кордушевци, Славонски Брод

Крсна слава: Јовањдан

Контакт:
_________________________

Мандић

Хаплогрупа: E1b род Ч

Порекло: Томингај, Грачац, Лика

Крсна слава: Лазаревдан

Контакт:
_________________________

Мандић

Хаплогрупа: R1a M458 род А

Порекло: Виљуша, Чачак, Србија

Крсна слава: Лучиндан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Мандић се, према књизи Риста Милићевића “Херцеговачка презимена” везује за села Дулићи (Гацко) и Орашје (Попово). Пореклом су од племена Малешеваца из билећких Рудина. У Дулићима, на брежуљку у засеоку Мандићи, налази се Мандића гробље названо по томе што се у њему искључиво сахрањује ова гатачка породица. У овом гробљу налазе се два стећка (високи сандук и плоча). На плочи је натпис из којег се сазнаје да је ту сахрањен 1749. године Јоко Мандић. У Орашје су Мандићи доселили из Гацка. Славе Јовањдан.

Мандићи су и у Узарићима, Биограцима, Лисама, Циганском Брду и Оклају (Широки Бријег). Има их и у Боровници и Гверићима (Прозор). У Лисама су одавно и спадају међу најстарије породице у селу. Пореклом су, како кажу, од сестре хајдука Мијата Томића, која се звала Манда. Бежећи пред Турцима, са подручја Дувна, дошла је у Лисе и ту се удала. Њени потомци су се прозвали Мандићи. Из Лиса су се насељавали у наведена места. Јефто Дедијер их помиње у Биограцима где су такође стигли из Лиса. Славили су Ђурђевдан.

Мандића има и у Лици, нарочито у селу Томигај, одакле је мајка Николе Тесле Георгина Ђука Мандић. Ови Мандићи славе Лазареву суботу.

Такође, личких Мандића има и у селу Дољани у Гацкој долини. Како пише Александар Бачко, ” преци Мандића досељени су у ово место из кореничког краја у источном (турском) делу Лике. Досељена група породица била је  позната под заједничким именом Усорчани, Усорци или Узорчани.  Усорчани, у које спадају и Мандићи, су група међусобно често несродних породица, које су се у коренички крај доселиле из области Усоре, по којој су и стекле ово име. Усора је област у северној Босни у сливу истоимене реке. Река Усора је лева притока Босне, а данас су највећа места у њеном сливу Теслић и Тешањ. Из Усоре су Турци довели ову групу породица у Лику, свакако да би тамо обављали крајишку службу, односно да би ратовали на граници са Аустријом. Данас се не може са сигурношћу установити даље порекло Усорчана, али се може, кроз призму општих миграционих струјања у Усори, основано претпоставити. Наиме, зна се да је велика група Херцеговаца из Бањана и из непосредне околине тога племена, досељена између 1463. и 1485. године у северну Босну. Ти Херцеговци су се населили у Усору и суседне области, где су постали најбројнији православни елемент.

Дошавши у Гацку Долину, Усорчани, међу којима су били и Мандићи, населили су већи број данашњих насеља. У питању су били: Компоље, Ораовац, Понор, Хум, Потхум, Залужница, Дољане, Брезовац, Шкаре, Старо Село и Главице. Источни део тих села називао се заједничким именом Вилићи, тако да су њихови становници стекли заједнички назив Вилићани. Вилићима су се називали: Потхум, Залужница, Дољани, Шкаре, Главице, Ораовац и Старо Село. Међу људима који су најзаслужнији за ову сеобу наводи се војвода Манојло (Емануил) Мандић. За њега се у документима наводи, да је непосредно након ове сеобе (1658. године) имао око 90 година, дакле, био је рођен око 1568. године. Такође, наведено је, да је током свог живота на бојишту погубио 24 Турчина, међу којима су биле и неке харамбаше.

Огранке дољанских Мандића несумњиво представљају и њихови презимењаци у Старом Селу (1 кућа) и Шкарама (5 домова), лоцираним недалеко од Дољана, у Гацкој Долини. Не може се поуздано рећи, да ли огранак дољанских Мандића представљају и њихови презимењаци у Томингају код Грачаца, Мазину и другим личким местима. Према подацима из 1915. године, на простору Лике је било укупно 153 домаћинства са презименом Мандић. Само у Томингају је, на пример, у то време било 21 домаћинство. Они се не помињу у попису грачачког краја из 1712. године, што значи да су досељени касније.

Презиме Мандић формирано је по женском личном имену Манда (од Магдалена). Свакако је далека преткиња дољанских Мандића рано остала удовица и сама одгајала децу, због чега су она по њој прозвана. С обзиром да је ово име у западним и југозападним српским етничким областима било често, и презиме Мандић се јавља код породица које нису у међусобном сродству. Тако, на пример, Мандићи у Великим Штрпцима код Дрвара славе св. Василија, а раније су се презивали Радун, док су се Мандићи у Пиви (Црногорска Херцеговина), који славе Ђурђевдан, раније презивали Ћурић. Дољански Мандићи нису у сродству са овим породицама, као ни са римокатоличком племићком породицом Мандић у Сомбору и још неким бачким местима. На територији Дабробосанске митрополије крајем 19. века било је чак 70 породица Мандића, који су славили 8 различитих крсних слава. Те породице често нису биле у међусобном сродству. Мандић је по учесталости 36. презиме међу босанским Србима. У Горњој Крајини (Лика, Кордун и Банија) јављају се Мандићи са следећим славама: св. Никола, св. Јован, св. Стефан, Лазарева субота, св. Ђорђе, св. Стефан Дечански, а има и римокатолика са овим презименом.

_______________

MAНДИЋИ

(Према књизи Стојана Караџића и Вука Шибалића: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’, Лоле Рибара 48, Београд)

Мандићи су, с осталим братствима, дошли у ове крајеве приликом њиховог досељавања, прво у Босну, у околину Травника, а одатле у Бањане, гдје су привремено боравили с осталим родовима Новљана. Из Бањана су прешли у дробњачко село Придворицу. Традиција казује да су били врло бројни и да су населили пространо земљиште, које је обухватало простор од дробњачког села Пошћења, па све до Петрове цркве у Никшићу. Даље се казује да су у Никшићком пољу имали 450 рала земље оранице, да су држали пола Лукова и да су, послије освајања Језера од Крича, добили врло пространо земљиште око Пирлитора све до прелаза на Тари, према Леверима.

Мандићи су се раније презивали Милешевићи. Ово се може видјети у једном сачуваном документу на италијанском језику. Овај документ — ферман (Св. Томић: Списак фермана и повеља породице Дробњаковић из Рисна, Београд 1938) издао је султан Мурат III (1574-1595) Милошу Милешевићу и он гласи:

„Први ферман био је иотписан од султана Мурата Отмановића у Цариграду 16. августа 1542. године. Он позва к себи капетана Милоша Милешевића из Дробњака, из мјеста званог Придворица, и тај капетан показа своје повеље издате од српског кнеза Лазара, који доказује вјерност коју је фамилија Милешевић увијек испољавала кнезу Лазару и како је пролила своју крв за вјерност и оданост поданика своме суверену. Стога својом превеликом добротом цар Мурат Отмановић одобри и потврди повеље капетана Милоша Милешевића Дробњака и даде му један поклон, а за његове заслуге и вјерност издаде ферман на који стави свој печат. Прво дајем повластицу капетану Милошу Милешевићу да не плаћа никакву дажбину на земље чије су границе означене у његовим повељама. Уз то дајем повластицу горе поменутом капетану да не плаћа никакву дажбину ни на један свој трговачки посао, како он, тако и његови насљедници и потомство за увијек, амин. Појединачно ослобођен је дажбине на сир, вуну, говеда, овце, жито, масло и на остале трговачке послове и производе који се производе у царевој земљи. Даље га овлашћујем да он, капетан Милош Милешевић, буде старјешина над дванајест дробњачких кнезова и даровах му у знак наклоности и признања једну позлаћену сребрну сабљу, да му служи као свједочанство његове вјерности и службе указане своме суверену.“

Овај документ-ферман преведен је с турског на српски језик, а са српског на италијански. Приликом превођења с турског на српски језик преводилац је погрешно протумачио и превео турску годину у хришћанску, па је према томе ферман писан 1542. године, што је немогуће јер је у то вријеме на турском престолу био султан Сулејман I, а како смо видјели у документу пише да га је издао султан Мурат III, који је владао у периоду од 1574. до 1595. године.

Из једне друге повеље види се да је дробњачки капетан Симеон Мандић-Милешевић, у заједници са дробњачким кнежевима Јованом Николићем, Николом Балотићем, Стеваном Косорићем и три стотине других Дробњака војевао у војсци босанског везира Кукавице против Црногораца и том приликом су разорили Чево и присилили Црногорце да плаћају харач. У овим борбама се нарочито истицао капетан Мандић, а за своје заслуге од везира је добио на дар копоран од финог сукна црвене боје, постављен лисичином и један златни прстен са драгим каменом и монограмом.

Породично предање помиње кнеза Дракула Мандића, који је имао шест синова: Андријаша, Гојка, Бојка, Лаза, Илију и Јоксима. Предање даље казује да је неки паша из Пљеваља дошао у Дробњак код кнеза Дракула на конак, с намјером да купи харач по племену. Паша опази кћер кнежеву, која је била врло лијепа, и затражи да му буде наложница у конаку. Кнез окупи Дробњаке и они побише пашу и Турке. Бојећи се турске освете, кнез са својом породицом побјеже у Брда и насели се у село Загреду при планини Гарчу. Један момак Брђанин испроси у кнеза кћер Милицу. Неки Пјешивац „натури“ се овом Брђанину да му преотме ђевојку и из зависти га убије, а кнежев син Бојко из освете убије Пјешивца, па је кнез с породицом морао опет да бјежи преко Црне Горе. Стигну у Леденице више Рисна и ту се задрже неко вријеме, гдје је кнез Дракула преминуо. Послије тога синови му се раселе на разне стране — Бојко оде у Грбаљ и од њега су тамошњи Бојковићи; Гојко оде у Мокрине и од њега су херцегновски Гојковићи; Лазови и Илијини потомци се настане стално на Леденицама, и од њих су тамошњи Лазовићи и Илићи, а Андријаш оде у Зупце, па у Грахово, и од њега су тамошњи Андријашевићи. Најмлађи кнежев син Јоксим налазио се код оваца у Дурмитору када се све ово дешавало. Вративши се са стоком у Придворицу није затекао ни оца ни браћу код куће; почео је да плаче и јауче, због чега га прозваше Јаук, а његове потомке Јауковићи.

Посљедњи дробњачки капетан из братства Мандића био је Јован. Био је у завади са Божом Лаовићем, који удари Јовану на овце у планини Ивици, посијече му старог оца и два млађа брата, а овце му заплијени, те се Јован због тога пресели у Рисан у другој половини 17. вијека. Послије неког времена Јованов стриц Јоксим-Јаук је сазнао да ће Божо Лаовић доћи у Дробњак, па поручи синовцу Јовану у Рисан да дође и да свети оца и браћу. Јован са својом четом стигне у Ивицу, ту сачека Божа, посјече га и врати се у Рисан, гдје се био стално настанио. Од њега су тамошњи Дробњаковићи.

Предање казује да су Мандићи били врло бројни и богати, да је из њихова братства излазило по седамдесет коњаника с мачевима и учествовало на племенском збору на Беришиној луци. Ово се да видјети и из сачуваних докумената-фермана којима је султан давао Мандићима велике комплексе земљишта и разне друге привилегије.

Од братства Мандића има велики број исељених породица у разним крајевима. Зна се за Лазовиће и Илиће у Лединицама више Рисна, Бојковиће у Грбљу, Дробњаковиће у Рисну, Гојковиће у Херцег Новом, Кешељевиће и Андријашевиће у Грахову, Бојате у Пиви и Босни, Мићовиће у Бањанима, Леовце у Затарју, Бавчиће у селу Бавчићима, Стеванчевиће на Челебићима и ишчезло братство Терзиће.

_________________

МАНДИЋИ

(у Градини и Корману)

Воде поријекло из Плане код Колашина, гдје су се презивали Грујићи. Из Плане су се са осталим шаранским породицама доселили у Шаранце. Маринко Грујић се доселио 1782. године и прво се населио у село Пода, а нешто касније преселе се у Градину, гдје и данас живе.

Презиме Мандић добили су по некој Манди, по којој се њени потомци прозваше Мандићи.

Из овог братства био је познат Ђорђије Мандић, који се истакао у Херцеговачком устанку 1875-1878. године; погинуо је 1877. године на Крупицама у борби с Турцима.

У НОР-у су били 1941-1945. године, а погинули су Петар из Кормана 1943. године у Босни и Радоје из Градине на Сарајеву 1943. године, оба као припадници јединица НОВ-а.

Славе Никољдан.

__________________

МАНДИЋИ

(у Крњој Јели)

Поријеклом су од Дуловића из Горње Мораче, а презиме су добили по Манди, жени Андрије Секулова, која је била родом од Букилића са Лијешња. Андрија и Манда су имали у браку два сина: Мијаила и Милижа, који су остали мали послије смрти свога оца Андрије. Њихова мајка Манда их је подизала и васпитавала у духу времена – да буду добри људи и храбри ратници сходно своме братству и својим прецима, што су они у потпуности и били. Манда је била храбра, паметна и истакнута жена тако да се убрајала међу најистакнутије људе, па њене синове назваше по њој Мандићи, а они у знак захвалности прихватише то и узеше као своје презиме.

Мијајло Андријин био је истакнута личност свога доба и барјактар у Крњој Јели. Био је у сталним сукобима против колашинских Турака који су стално нападали његов катун да би га плијенили, али је он са осталим Горњоморачанима знао да их одбије и сачува своје стадо. Био је добар познавалац и приповједач традиције свога братства и осталих братстава у Горњој Морачани.

Ово братство је у свим ратовима давало добре и истакнуте ратнике који су врло често гинули па је то један од разлога што се нијесу умножавали.

Новица Мијајлов је био барјактар горњоморачког батаљона. Илија Новичин је био капетан у Горњој Морачи. убијен је 1918. године од стране зеленаша.

Блажо Новичин био је барјактар у Горњој Морачи до одласка у Америку када га је наслиједио Михаило Драгојев. За ратне заслуге Драгоје Милинков је добио Обилића медаљу.

Михаило и Молош Драгојеви били су у заробљеништву у логору Нађмеђер у Мађарској у времену од 1916. до 1918. године, а у Албанији Крсто и Миливоје Драгојевићи и Раде Михаилов. У периоду између Првог и Другог свјетског рата против тадашњег режима, посебно тридесетих година, истакли су се Александар – Аго Новичин, члан Партије, који је уморен у затвору у Призрену од силне тортуре која је на њему вршена, и Душан Илијин члан Партије од 1936. године. Био је члан Прве партијске ћелије основане 1940. године у Крњој Јели.

У Пљеваљској бици 1. 12. 1941. године учествовао је Машан Михаилов, који је касније прешао на другу страну и ту се завршава његов животни пут 1942. године у Колашину.

Послије Другог свјетског рата из Крње Јеле су се иселили Љубо Илијин у Поља Колашинска, Раде Михаилов и Сава Милошев у Липово; Милован Радосављев и Станојка Миљанова у Колашин.

Славе Шћепандан, а прислужују Светог Илију.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

__________________

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (25)

Одговорите

25 коментара

  1. Slobodan Mandic

    Ja sam sa Korduna rodjen u Slunju. Moji su iz sela Kosa u pravcu ka Cazinu uz koranu. Slavimo Djurdjevdan.

  2. Tatjana Jaksic(rodj.Mandic)

    Moj pokojni otac Živko Mandić rodj. 1947 u Furjanu(Slunj)…doselili se u Srem oko 1965 god.