Порекло презимена, варош Баточина Reviewed by Momizat on . Порекло становништва вароши Баточина (укључујући и насеља Баточина село и Горња Баточина – ранији назив Турчин), општина Баточина – Шумадијски округ. Према књиг Порекло становништва вароши Баточина (укључујући и насеља Баточина село и Горња Баточина – ранији назив Турчин), општина Баточина – Шумадијски округ. Према књиг Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, варош Баточина

Порекло презимена, варош Баточина

Порекло становништва вароши Баточина (укључујући и насеља Баточина село и Горња Баточина – ранији назив Турчин), општина Баточина – Шумадијски округ. Према књигама Тодора Радивојевића „Лепеница“ и „Насеља у Лепеници“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Црква Рођења Пресвете Богородице у Баточини

Црква Рођења Пресвете Богородице у Баточини

Положај вароши.

Баточина има два дела, варошицу и село, која су до 22. марта 1904. године чинила једно насеље, варошицу Баточину*.
*Од 1979. године ова два насеља су поново спојена заједно са насељем Горња Баточина (ранији назив Турчин) у једно насеље, варош Баточина, оп. Милодан.
Баточина је на обема странама реке Лепенице, баш на оном месту, где се лепеничка долина нагло проширује и прелази у маравску раван. Насеље је са обе стране Крагујавачког Друма (Лапово – Крагујевац) и железничке пруге Лапово – Крагујевац – Краљево.
Сама варошица је у равници на обема странама друмова и Лепенице. Њен главни део је између леве обале речне и железничке пруге, а на десној страни је само неколико кућа.
Село Баточина је свуда око варошице, нема га само на источној страни.

Воде.

У варошици нема ниједног изора а у селу свега три: Турдка Чесма, Извор у Кусом Потоку и Ничковићки Извор у Сипорском Потоку, у Горњој Мали, Чесма је на Црвеном Брегу, испод вароошког гобља, више ромских кућа. Она је ухваћена „на ћункове“ и најважнији је извор у оба насеља. Њиме се служе варошица, Крстићка Мала и Цигански Крај.
Како је извора мало и далеко од појединих делова насеља, становништво је принуђано да копа бунаре. Њих је у варошици 38 а у селу 87.
Лепеница плави не само поља него и куће варошке и свих махала, чије су куће саграђене у равни њене долине. Синорски Поток плави само поља и не чини знатније штете. Осим њега кроз атар Баточине протиче и брзански поток Жујевац.

Земље и шуме.

Имања су око насеља и између његових појединих делова. Најудаљеније су поља 40 минута пешачког хода од крајњих сеоских кућа. Шума је мало али је на ивицама атара државна шума Рогот, између варошице и Села Баточине, Брзана и Доброводице. Ово је једини већи остатак из старих времена, када је Лепеница била густо пошумљена и готово пуста. Заједничка је утрина код Записа и Вашаришту.
Баточински (варошки и сеоски) атар захвата протор величине 974 хектара. Од тога долази на зиратну земљу 946 хектара – њиве 914 и ливаде 32 а на шуме 27, 5 хектара рачунајући и 2 хектара сеоске утрине.
У атару Баточине својих имања имају мештани Брзана и Лапова. Баточинци имају своју земљу у атарима Лапова – вароши и села, Кијева, Доброводице, Брзана, Црног Кала, Граца и Бадњевца.

Тип насеља.

Варош Баточина је по спољашности готово модерна варошица. Има само једну главну улицу на Крагујевачком Друму – то је чаршија. Проглашена је за варошицу 1872. године.
Идући низ реку сеоске махале (Баточина село) се леве њене стране се ређају овако: Горња (Јоцићка) Мала је на обема странама Синорског Потока, коју утиче у Лепеницу. Одвојена од ње сеоским гробљем, је Костићка (Качарска) Мала, потом долази Данинићка, а више ње Стаменковићка Мала (Плоча); прва је између реке и пруге а друга на брду Плочи са друге стране пруге. Испод Данинићке је у Равници Цонићка Мала. Ниже Плоче је на Бугарском Брду – Бугарска, а на Црвеном Брегу – Крстићка Мала и Цигански Крај. Бугарско Брдо се зове и Паспаљарско – па се и махала на њему осим Бугарска зови и Паспаљарска.
Не десној страни Лепенице је само Шоњска Мала, на обема странама старог Крагујевачког Друма.

Име насељу.

О настанку имена Баточине нема никаквог предања, јер је она најстарије насеље у Лепеници, па се заједно са првобитним становништвом изгубила успомена и на то.
Махале се зову по презименима најјачих родова у њима. Цигански Крај је насељен Циганима, те му отуда име. Назив Горња Мала дошла је по положају на Лепеници а Плоча по имену брда на коме је. Шоњска Мала названа је по Вељку Шоњи, оснивачу рода Шоњић (Вељковић), Качара по Кости качару, који се овде населио први. Бугарска или Паспаљарска по „Бугарима“, односно „Паспаљарима“, који су дошли из Трна у Бугарској. Оснивач рода Паспаљара добио је овај надимак због тога што је из воденице украо „паспаљ“.

Старине у насељу.

У баточинском атару има остатака ранијег живота у овоме крају. Ту пре свега долазе старине из средњовековног српског доба, и то: Џидовско Гробље, Црквина и Старо Село.
Џидовско гробље, које је било на темену Шанца, више лаповске железничке станице, мештани су до скора налазили надгробно спомење, по којима се видело да је оно некада било хришћанско гробље. Сада је одмах до тог места усек, којим пролази железничка пруга. За Црквину и Роготу, на мест Зебица, кажу да је ту била црква, чији се камени темељи распознају и данас. Траг Старог Села потпуно је уништен. Остала је само успомена на њега по имену поља, које је на његовом негдашњем месту. На турску владавину подсећају имана поља Аниште, где је некада био турски хан; Стража, Стражевица и Стражевачко Брдо, где се била стража за чување друма, Крџалијско Поље где су логоровале Крџалије и Оџине Ливаде, где је неки хоџа из Баточине имао своје трло и држао стоку. На крају, на турско доба подсећа и Селиште, између Лепенице у пруге, које је било циганско насеље у време када су Турци живели у Баточини.

Постанак насеља и порекло становништва.

Међу данашњим лепеничким насељима Баточина је прва по постанку. Из путописа разних европских посланстава, која су обично службеним послом ишли у Цариград преко Србије даје се закључити да је Баточина настала средином XVI века. Први пут се помиље у опису путовања Антуна Вранчића од 1553. године под именом Bathiczna. Од тог доба она је бележена у свим путописима, чији су писци пролазили кроз њу на путу од Београда за Цариград.
У итинерарима царског курира Јакова Белека од 1564. до 1573. године помиње се у Баточини караван-серај, где се путници могли преноћити, затим у опису путовања К. Рима од 1571. године Баточина се зове Batisna а у опису пута Д. Унгнада од 1572. године помиње се као Babutnitz и Pataschina.
Путописац Герлах каже да је Баточина била мало село (на другом месту га помиње као варошицу) које није имало више од 20 до 30 сламних колиба, у којима су становали Турци и Срби. Он је назива Batozschina и Batodschin.
У путопису С. Швајгера о путу царског посланика Ј. Синцендорфа у Цариград 1577. године Баточину назива Badatschin.
А. Волф и К. Рим у опису пута царског посланика П. Ајнцига у Цариград 1583. године, помињу Баточину под именом Batiza. М. Безолт, који је описао пут царског посланика Х. Лихтенштајна у Цариград 1584. године, зове Баточину Wadaschin и Batotschin. Он вели да је сва Србија запуштена и расељена а на путу кроз њу Баточина је једино преноћиште.
В. Вратислав, у свом путничком дневнику о путовању царског посланика Ф. Креквица у Цариград 1591. године назива Баточину – Badassina. Она се помиње и у путопису А. Вернера од 1616. године као Budesina.
Међутим, Чедомир Мијатовић наводи, по Хамеру, да је Баточина млађег постанка. Хамер пише да је Синан-паша, пролазећи 1593. године са војском у Београд, заповедио да се, на средини растојања од Јагодине и Хасанпашине Паланке, подигне хан и око њега паланка. То је учињено и тако је – пише Мијатовић – постала Баточина. Да ово није тачно, показују наведени путописи, у којима се Баточина помиње 40 година раније у односу на пролазак Синан-паше. Из овога се закључује да је Синан-паша наредио да се подигне хан у месту где је већ постојала паланка – Баточина.
У XVII веку Баточина се помиње на четири места. Најпре код путописца Х. Ранцована који је, 1623. године, назива Батизни; затим код Кјароманиа, који га у свом писму из Ниша, од 29 јуна 1559. године, зове Batticna; па код Ћурбуриа који је, у опису пута царског посланика Леолеја из Беча у Цариград 1664. године, помиње од именом Bodatzin; и на крају, К, Протић пише да је 1689. гоодине турска војска напустила логор у Баточини, за време борбе између Лудвика Баденског у Реџеп-паше.
У списима и на картама XVIII века Баточина је забележена на осам места. Најпре на Хоманисвој карти Угарске, која је изашла почетком XVIII века и на којој је означена као Potischina. Године 1759. Лангер међу хајдучким селима помиње и Pattavzina. У Извештају о селима ваљевске епархије помиње се под 25. новембром 1735. године као Баточина. Године 1737. немачка војска прошла је кроз Bataschi – Potitschina. У дискрикту јагодинском било је по Лангеру, 1738. године и село Pottazina Rittaz. На карти Хомаиневих наследника, око половине XVIII века, унесена као Pottazina. У опису пута француског посланика Сен Ориста 1768. године стоји, да је Balacina мало село (а мало даље каже варошица), које лежи на лепој долини реке Лепенице. У њој има 20 до 30 сламних колиба у којима живе Турци и хишћански Срби. Између ње и паланке нигде нема ни трага од каквог обделавања земље. Све опомиње на земљу, каква је изгледала после створења света. Сва је околина под густом шумом. Даље, на Шимсковој карти од 1788. године записана је као Patitschina. И на крају, за време аустријско-турског рата 1788. године Абда-паша је у највећој хитњи напустио Баточину чувши да ће Немци поћи на Ниш.
У првој половини XIX века, до 1853. године, Баточина је уцртана у 11 карата и поменута на шест места у списковима насеља и пописа становништва у Србији, и то на Текелијиној карти 1805. године као Пахашин, на карти у издању Артарие и Комп. 1807. године као Potitseluina, на Ридлеровој карти 1810. године као Batuscina, на карти Гетена Палмо 1811. године као Batisina, у Уписнку 1818. у Назначениу 1819. године, на карти Тардијевој 1822. године као Batuscina. У Пописнику 1822. године, у Вуковој Даници 1827. године, на Руској карти 1831. године, на карти Ј. Бугаског 1845. године, у Гаврилоивћевом Речнику зз 1846. године, на карти Ј. Миленкоића 1850. године, на Кипетовој карти 1853. године као Batotschina и на Дежарденовој карти 1853. године као Баточина.
Баточина је, дакле, постала од турске паланке, где је становала стража за чување друма и у којој је био само караван-серај, односно хан. Село око ње има своје зачетка у збегоима, а постало је расељавањем насеља, које је раније било у Шавцу. Цигански Крај има своје зачетке у привременим и покретним циганским чергама, од којих је постао сталан крај по наредби власти.
Иако је Баточина најстарије лепеничко насеље, ипак у њој нема родова чија старина прелази 180 година. Старији су се раселили или изумрли. Од данашњих родова, сматрају се као оснивачи: Јовановићи, Јоцићи, Стаменковићи, Ранковићи и Шарчевићи. Сви су они најпре најпре настањени у Шавцу, а добегли су овамо од турске обести. Године 1813. неки су од Јовановића побегли у збег у Рудник а неки су се склонили у Аустрију, одакле су се вратили на своја огњишта после Другог устанка. Ови оснивачки родови имају данас у Баточини 45 кућа.
Велики број родова показује да је Баточина поглавито расла досељавањем, али је она расла и новим рађањем и деобом задруга. За време Кочине Крајине досељено је овамо 10 родова, о Првом устанку 14 родова а после 1815. године 56 родова.
Баточински родови досељени су из 20 области. Сама Лепеница дала је 17 родова, потом следи Белица -9, Бугарска -7, Ветерница -7, Врањска Пчиња -6, Македонија -6, Власина -5, Босна -4, Моравица -3, непоседни десни слив Велике Мораве -3, Ресава -3, Ђетиња -3, Пољаница -2, Јасеница -2, Стара Србија -2, Гружа -2, Раваница, непосредни леви слив Велике Мораве, Тимок и Црна Гора по један род.
У Баточину је дошло у збег 24 рода, 18 као занатлије, 10 је досељено на имање, 8 као уљези, 8 као слуге и шегрти, 5 као трговци, 3 као пекари, два као довоци, два као надничари и пет на позив својих пријатеља, рођака и кумова.
У доба оснивања па све до Првог устанка варошица је била са обе стране Цариградског Друма, чији је правац био попречан у односу на данашњу чаршију. Измештање чаршије извршено је почевши од Првог устанка из разлога, што је од тог доба почео расти значај Крагујевачког Друма упоредо са повећањем значаја Крагујевца као средишњег насеља тадашње Србије; затим што је Цариградски Друм од Лапова измештен у моравску долину оставивши у страну Баточину, кроз коју је пролазио пуна два и по века. Измештање је, дакле, била последица промене правца главне комуникације.
Ни село није било на свом данашњем месту. Оно је најпре основано на Шавцу, где је остало све до почетка XIX века. Овај положај је постао неподесан од доба Кочине Крајине, када је отпочео рат између Аустрије и Турске а нарочито од Првог устанка. Пошто је било у близини главне саобраћајне линије у Србији и у близини варошице у којој су живели Турци, село је страдало од турске обести. Тога ради мештани се одавде растурише и дубље у шуми нађоше себи збегове. Испод места где су некада становали, данас је Старо Гробље, у коме су се укопавали док су живели у Шавцу. Према томе сеоске махале су исте старости по настанку на својим данашњим местима. Само Цигански Крај чини изузетак, јер је он некада био у равни лепеничке долине, готово на самом друму, па су одатле премештени на Црвени Брег због речних поплава.

Порекло породица.

Редни број, презиме (огранци), одакле су досељени, Крсна слава:

Досељени у периоду од 1737. до 1787. године.

Баточина варош:

-136, Јоцићи (Николићи и Ђокићи), Лесковац, Никољдан.
-145, Ликарци (Ћивтићи-Петровићи), Лесковац, Ђурђиц.
-184, Петровићи, Сјеница, Јовањдан.
-196, Ранковићи (Милосављевићи), Алексинац, Ђурђиц.
-231, Шарчевићи (Дрекаловићи), Кучи (Црна Гора), Никољдан.

Досељени у периоду од 1788. до 1803. године:

-264, Вељковићи, Ресава, Никољдан.
-293, Дачићи (Дачићи и Радовановићи), Гложани (десни слив Велике Мораве), Ђурђиц.
-409, Милутиновићи, Бресје (десни слив Велике Мораве), не каже се коју славу славе.
-449, Паспаљари (Радосављевићи), Црна Трава (Власина), Аранђеловдан.
-483, Ристићи, Зајечар, Ђурђиц.
-540, Цветановићи (Јовановићи), Црна Трава (Власина), Св. Василије-Нова Година.

Досељени у периоду од 1804. до 1814. године:

-777, Крстићи, Црна Трава, Трифундан.
-779, Крџалићи (Ђорђевићи, Јовановићи, Крџалићи и Стојановићи), Трн (Бугарска), Аранђеловдан.
-789, Лалићи (Миловановићи), Лесковац, Св. Јован Златоусти.
-850, Миловановићи, Лесковац, Никољдан.
-886, Младенићи (Марковићи), Врање, Аранђеловдан.
-889, Мрцановићи (Марковићи), Мозгово, Аранђеловдан.

Досељени у периоду од 1833. до 1903. године:

-1303, Филиповићи, Прилеп, Аранђеловдан.
-1369, Јовановићи, Скопље, Аранђеловдан.
-1412, Јовановићи, Јагодина, Јовањдан.
-1426, Срећковићи, Белица, Нова Година и Ђурђиц.
-1436, Маринковићи, Јагодина, Никољдан.
-1465, Милојевићи, непознато (Брзан), Никољдан.
-1506, Стевановићи, Јагодина, Ђурђиц.
-1604, Нешићи, непознаато (Лапово), Аранђеловдан.
-1614, Гавриловићи, Вучковица (Гружа), Никољдан.
-1625, Петковићи, Јагодина, Св. Петка.
-1650, Илићи, Прилеп, Ваведење.
-1678, Ђурићи, Јагодина, Никољдан.
-1750, Ћатићи (Ђорђевићи), Бигреница (Раваница), Ђурђиц.
-1762, Петровићи, непознато (Брзан), Јовањдан.
-1783, Марковићи, Јагодина, Аранђеловдан.
-1828, Лазаревићи, Босна, Јовањдан.
-1857, Цветковићи, Јагодина, Јовањдан.
-1876, Најдановићи, Видин (Бугарска), Никољдан.
-1901, Ђорђевићи, Јагодина, Никољдан.
-1929, Миловановићи, непознато (Брзан), Никољдан.
-1939, Глигоријевићи, Стари Аџибеговац-Старо Село, Јовањдан.
-1963, Петаковићи, Ужице, Никољдан.
-1972, Живковићи, непознато (Горња Сабанта), Никољдан.
-1991, Планићи, Борач (Гружа), Никољдан.
-2009, Предојевићи, Босна, Јовањдан.
-2023, Зарићи, Ужице, Стевањдан.
-2040, Стојановићи, непознато (Лапово), Никољдан.
-2078, Стефановићи, Жабаре (леви слив Велике Мораве), Нова Година.
-2086, Обрадовићи, Ужице, Никољдан.
-2098, Јаковљевићи, непознато (Горња Баточина), Јовањдан.
-2134, Шубаковићи, Босна, Петровдан.
-2154, Цветковићи, Врање, Аранђеловдан.
-2155, Богојевићи, Свилајнац, Аранђеловдан.
-2264, Петровићи*, непознато, 1888*, Св. Петка.
*Роми, година досељења.
-2289, Тодоровићи**, Маловиште (Макодонија), 1875**, Св. Петка.
-2292, Динићи**, Маловиште (Македонија), 1882**, Св. Петка.
-2295, Пауновићи**, Маловиште (Македонија), 1883**, Св. Петка.
**Цинцари, година досељења.

Баточина село:

Досељени у периоду од 1737. до 1787. године:

-131, Јовановићи. Сјеница, Аранђеловдан.
-136, Јоцићи (Јоцићи, Спасићи, Живановићи, Милосављевићи, Ђокићи и Стојановићи-Томићи), Лесковац, Никољдан.
-145, Ликарци (Крстићи, Милосављевићи, Стаменковићи и Танасковићи; Капларовићи), Лесковац, Ђурђиц.
-196, Ранковићи, Алексинац, Ђурђиц.

Досељени у периоду од 1788. до 1803. године:

-292, Давинићи (Цветковићи), Мечковац (Пољаница), Св. Врачи.
-306, Ђерговићи, Ђунис, Аранђеловдан.
-327, Игњатовићи (Игњатовићи, Илићи и Томићи), Раковица (Бугарска), Аранђеловдан.
-357, Крстићи (Костићи, Матејићи и Цветковићи), Мечковац (Пољаница), Никољдан.
-449, Паспаљари, Црна Трава (Власина), Аранђеловдан.
-454, Петровићи (Николићи-Тасићи; Јевтићи, Николићи, Петровићи и Савићи), Трн (Бугарска), Никољдан.
-487, Симићи (Милошевићи), Лесковац, Никољдан.
-538, Цалићи (Цалићи, Матићи-Тодоровићи; Првановићи, Џонићи-Тодоровићи; и Пешићи), Раковица (Бугарска), Аранђеловдан.
-550, Шоњићи (Ђорђевићи-Милошевићи, Момировићи, Петровићи, Ђорђевићи и Милановићи; Милојевићи и Мисићи), Мозгово (Моравица), Никољдан.

Досељени у периоду од 1804. до 1814. године:

-580, Божанићи, Поковац код Лесковца.
-689, Жакићи (Петровићи и Баба-Радићи), Врање, Ђурђиц.
-712, Ивановићи, Врање, Ђурђевдан.
-777, Крстићи (Станковићи), Црна Трава, Трифундан.
-886, Младенићи (Ђорђевићи), Врање, Аранђеловдан.
-909, Ничковићи, Црна Трава, Аранђеловдан.
-1004, Ристићи (Ристићи, Вукејовићи, Милановићи, Павловићи и Петковићи), Врање, Аранђеловдан.
-1092, Цилићи, Трнска Клисура (Бугарска), Никољдан.

Досељени у периоду од 1823. до 1903. године:

-1181, Ђорићи, Црна Трава, Никољдан.
-1325, Првановићи (Павловићи), Паланка (Јасеница), Јовањдан.
-1464, Милићевићи, непознато (Брзан), Никољдан.
-1601, Најдановићи, непознато (Лапово), Ђурђиц.
-1661, Божанићи, непознато (Брзан), Никољдан.
-1786, Милановићи, непознато (Црни Као), Лучиндан.
-1838, Николићи, Свилајнац, Никољдан.
-1983, Вучковићи, непознато (Лапово), Никољдан.
-2031, Николићи, непознато (Лапово), Никољдан.
-2172, Милојевићи, непознато (Кијево), Никољдан.
-2223, Петровићи*, Паланка, 1853*, Никољдан.
-2226, Петровићи*, Сарајево, 1854*, Никољдан.
-2227, Петровићи*, непознато, 1854*, Никољдан.
-2232, Динићи*, непознато, 1858*, Св. Петка.
*Роми, година досељења.

Остали подаци о насељу.

Баточина је 1903. године имала 85 родова у 258 домова и 1477 становника. Од тога је долазило на варошицу 55 родова у 58 кућа и 349 становника а на село 37 родова, од којих је 7 насељено и у варошици, са 190 домова и 1134 становника, међу којима је било и 5 родова ромске националности и 3 рода Цинцара. Године 1910. у варошици је било 100 кућа са 511 становника а у селу 201 дом са 1115 становника. Оба насеља су имала укупно 301 кућу са 1626 становника. Године 1921. у варошици је живело 458 а у селу 1432 становника.
Баточина има два гробља, варошко и сеоско. Варошко је на Кривом Брегу, испод пута за Лапово, више циганских кућа. Ту се копају: чаршија,Шоњска, Давинићка, Џонићка, Бугарска и Крстићка Мала а поред њих и Цигански Крај.
Сеоско гробље је између Јоцићке и Костићке Мале, за те две мале и за Плочу.
Црквена слава је Мала Госпојина. Сеоска је заветина држана до скора на Биљани Петка, Благовести и Младенце, али је готово изобичајено. Литију носе и варошица и село на Тројички Петак.
О Св. Прокопију 8/21 јула, одржава се сточни вашар у Баточини, који је чувен по свој Шумадији и траје три дана. То је најчувенији вашар за рогату стоку у читавој Северној Србији. На трг се довезе 120 до 160 вагона говеда и силан свет се слегне овде са свих страна, чак и изван граница Србије.

Порекло становништва села Горња Баточина, ранији назив Турчин данас у саставу вароши Баточина.

Положај села.

Горња Баточина је на десној страни Лепенице, у равни њене долине и на огранцима брда Стражевица. Куће су мањим делом у равници са обе стране Крагујевачког Друма а већим по странама брда и коса: Стража, Чукаре, Пљоште, Подрумине и Косице.

Воде.

Горња Баточина има приличан број извора, који се зову по презименима родова на чијим су имањима. Највише их је у Доњем Крају, међу којима су најзнатнији: Прешићки, Симоновићки и Стојковићки Бунар. Прешићким се служе и мештани суседног села Граца, када су у пољу на раду. Мештани верују да његова вода лечи грозницу и стога на њега обраћају већу пажњу. У Горњем Крају су само два главнија бунара: Васиљевићки и Миловановићки. Осим ових извора становништво се служи и водом из копаних ђермова, који има десетак.
Осим Лепенице, која плави имања, а ни приликом највећег поводања не дохвата сеоске куће. Кроз атар Горње Баточине тече Стражевачки Поток, од кога страдају поља Доњег Краја. Његов десни крак се зове Црквени а леви Магделенски Поток. Вишеградски или Буљин Поток тече са косице за време бујних киша, а иначе је пролок, односно пролокано суво корито.

Земље и шуме.

Доста је зиратне земље у самом селу између појединих његових делова, али је много више ван села. Шумарице са ливадама су на Грапчици, Пљоште и Стражевици. „Селска“ заједница је само утрина код сеоског Записа, а са селом и варошицом Баточином у пољу Вашаришту.
Атар Горње Баточине заузима простор величине од 236 хектара и то: под зиратном земљом 214 хектара – њиве 206 и ливаде 8 хектара. Под шумом је 22 хектара. Сва земља и шума је у другом зиратном односно шумском реду.

Тип насеља.

Село се дели на Горњи Крај – на косама и брдима и Доњи Крај на обема странама Стражевичког Потока. Оба краја имају куће у равни лепеничке долине.
Оба сеоска краја имају по два дела, горњи у брду (брдску) и доњи у равници (друмски). Горњи делови крајева растављени су брдом Осредином. Друмски се делови почињу сашоравати. Јачи родови у оба краја имају груписане куће. У Горњем Крају такве махале су Младеновићка и Ђокићка а у Доњем Дединци и Глишићи.

Име насеља.

Горња Баточина је, пре данашњег, имала три имена. Мештани причају да је у Доњем Крају, који се зове Поток или Поточина, била црква (или манастир) о којој се зна само толико да се звала Сурчинак (Сурчин). Њу је пред почетак Првог устанка порушио неки Турчин, спахија из Баточине, по коме се село назвало Турчин – али ово предање није потврђено. Други кажу, да је брдо Осредак, између оба сеоска краја, било увек лети покривено цветом од булке, коју народ зове и турчинак, па је овај назив – унеколико измењен – узет за име села.
Највероватније је треће предање-тумачење. Почетком Првог устанка доселили су се у ово село Прешићи, који су у време Друге сеобе кренули од Сјенице, па једни остали у Лапову а други прешли у сремско село Сурчин. Када су чули за Карађорђев устанак они се вратише у Србију, настанивши се код сојих рођака у Лапову да би потом дошли на данашње место, коме дадоше име из кога су дошли. Током времена назив Сурчин се изменио у Турчин. По наредби кнеза Милоша село је названо Липовац, по густој липовој шуми на Пљошти. Ово име се није дуго задржало и, да би се разликовало од варошице, названо је Горња Баточина. Тако ово село зову млађи нараштаји док се код старијих још задржао стари назив – Турчин.
Сеоски крајеви се зову по положају, који заузимају на реци. Назив Поток (Поточина) за Доњи Крај је из разлога што се налази на обема странама Стражевичког Потока.

Старине у селу.

Старине у овом селу су из времана средњовековног српског доба – Црквина у Потоку, затим, остатак негдашњег манастира Сурчинка, потом из доба аустрисјке окупације је Маџарско или Џидовско Гробље испод брда Грапчине и из турског времена име Стражевица, које указује на страже за чување друма.
Између Горње Баточине и Граца још су на Јеринином Брду јако опале развалине некаквог старинског града, кога народ приписује „проклетој Јерини“.

Постанак села и порекло породица.

Горњу Баточину су основала четири рода: Гмитровићи, Дединци, Младеновићи и Ђорђевићи. То је било првих година Кочине Крајине. Први род је изумро док су сее сви остали одржали и од њих је данас у селу 47 кућа. Прва четири рода настанила су се у збег најпре у Шанцу, одакле су побегли на данашње место, чим је отпочела Кочина Крајина. Глишићи, Зајечарски, дошли су овамо преко Штипља у Белици а остали непосредно из своје постојбине.
Оба сеоска краја основана су истовремено на местима где су и данас.
Ово село се први пут помиње и Уписнику 1818. године, затим у Назанчениу 1819. године, Пописнику 1822. године. Вук га је унео у своју Даницу 1827. године а Пирх у своје Путовање 1829. године. На свим тим местима записано је као Турчин, код Пирха у оригиналу као Turtschin. У Гавриловићевом Речнику из 1846. године пише се као Турчинђ као и у Миленковићевој карти 1850. године.
Горња Баточина је расла поглавиот рађањем а број домова повећавао се пропадањем задружног живота. За време Првог устанка она је добила само 3 рода а после 1815. године 6 родова.
Родови су из осам области. По два рода досељена у из Старе Србије, Ветернице, Млаве, Ресаве и Врањске Пчиње а по један род из Тимока, Лепенице и Подунавља.
Десет родова је овамо добегло у збегое а по један је дошао у службу, као доводак и као усињеник.

Порекло породица.

Редни број, презиме (огранци), одакле су досељени, Крсна слава:

Досељени у периоду од 1737. до 1787. године.

-145, Ликарци (Младеновићи – Младеновићи, Антићи, Милисављевићи и Милошевићи), Лесковац, Ђурђиц.
-184, Петровићи, Сјеница, Јовањдан.

Досељени у периоду од 1788. до 1803. године:

-286, Глишићи (Симоновићи и Васиљевићи), Зајечар, Срђевдан.
-294, Дединци (Павловићи, Стојановићи, Стајковићи и Станковићи), Пећ, Аранђеловдан.
-295, Дели-Стојковићи (Петровићи, Јаковљевићи и Мирковићи), Ђуровац (Млава), Јовањдан.
-310, Ђорђевићи (Ђокићи, Констатиновићи и Петровићи), Лесковац, Никољдан.
-460, Пљувићи (Петровићи), Свилајнац, Никољдан.

Досељени у периоду од 1804. до 1814. године:

-747, Јованчевићи (Васиљевићи и Миловановићи), Буровац (Млава), Никољдан.
-940, Петровићи (Јашићи и Јанковићи), Седларе (Ресава), Аранђеловдан.

Досељени у периоду од 1823. до 1903. године:

-1180, Димитријевићи, Смедерево, Ваведење и Ђурђиц.
-1368, Ђорђевићи, непознато (Лапово), Алимпијевдан.
-1582, Богдановићи, Преображење (Пчиња), Аранђеловдан.
-1599, Митићи, Врање, Митровдан.

Остали подаци о селу.

-У селу је 1903. године било 13 родова са 66 домова и 356 становника. Према попису од 31. децембра 1910. године Горња Баточина је имала 77 домова и 459 становника а на дан 31. јануара 1921. године у овом селу је живело 432 становника.
Сеоско гробље је у Доњем Крају на место које се зове Гробиште.
Литија се носи на Спасовдан. Преслава су Млади Св. Никола и Благовести, због винограда.

ИЗВОР: Према књигама Тодора Радивојевића „Лепеница“ и „Насеља у Лепеници“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top