Порекло презимена, село Помијача (Лозница) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Помијача, град Лозница – Мачвански округ. Стање из 1903. године. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављен Порекло становништва села Помијача, град Лозница – Мачвански округ. Стање из 1903. године. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављен Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Помијача (Лозница)

Порекло презимена, село Помијача (Лозница)

Порекло становништва села Помијача, град Лозница – Мачвански округ. Стање из 1903. године. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Село Помијача је у области Горњег Јадра, срез Јадрански, Округ подрињски, општина Текеришка.

Село Помијача лежи на неколико брежуљака под висовима: Брачинцем, Брањевином и Тројином и окренуто је са истока ка западу. Становници су подигли своје куће на тим брежуљцима на свим странама, осојним и присојним а и на самим гребенима тих брежуљака.

Воде.

Село вода не плави, али поточићи Врела, Татаровац и Тројан, који се стичу под селом и један се одатле зове Помијачка речица. Та речица при јаким и плаховитим пљусковима изливајући се из свог корита плави сеоска поља без великих штета.

Село има извора довољно, главни су: Врело, Тројан и Татаровац, сем ових извора, који су доста јаки, има их још доста са питком и здравом водом, са којих неколико кућа носи воду за домаће потребе. Ђермова и бунара у овом селу нема.

Село би могло опостајати без извора јер се вода налаз на дубини од 8-10 метара. У овом селу нема извора са лековитим својствима и минералном водом.

Клима.

Клима и ветрови исти су као што је речено у опису села Горња Бадања.

Земље и шуме.

Земљиште на које је село подигнуто је блатуша, кречуша и местимично глинуша.

Село има земље за обрађивање у потесима: Грабићи, Поље и Илно Брдо али и око кућа где сеју кукуруз, пшеницу, овас, јечам и ређе ситну проју.

Становници Помијача имају своје забране у Брањевинама, где је шума храстова, Тројану и Илном Брду, где шуме има храстове, букове, церове, грабове и ситног шибља; под Брачинцем шума је храстова у букова. Ови забрани удаљени су од кућа од 300 до 500 метара.

Родност земљишта је осредња али становници рано у пролеће сеју кукуруз те он ухвати зимску влагу и тако поприличан род доноси.

Ливаде у Грабићима и Пољу су према земљишту блатуше с’ тога се може рећи да леп принос дају.

За једну породицу треба 8-10 хектара зиратне земље да може умерено живети.

Тип села.

Село је растуреног типа и подељено је на ма(ха)ле-крајеве а има их две и то Помијача и Татарија.

Помијача мала се зове и Савкова мала. Кроз малу Помијачу тече поток Петковац. Малу Помијачу од мале Татарије дели поток Црквине. Кроз малу Татарују теку потоци Наша Јаружица, Татаровац и Трајан.

Мале су добиле имена и то мала Помијача носи своје име као и цело село – а од куда је то име дошло за сада се не зна. Ова мала се зове и Савкова мала, по имену једног становника, Савка, који је живео око 75 година и био је доста угледан у околини.

Мала Татарија добила је име тако што је, по казивању, на извору Татаровцу, који је изнад куће Стевана Петроовића, један уморан Татарин, да ли писмоноша или припадник народа татарског, прича каже да се ту напио хладне воде воде и умро и тако се тим именом назове извор, поток па и цела мала.

Мале су растављене једна од друге од 500 метара до један километар.

Куће нису ушорене нити су поред пута нарочито подигнуте а једна од друге су удаљене од 10 до 150 метара. У мали Татарији, најзбијеније су куће услед еобе задруга, које се нажалост свакога дана све више деле и осиромашују. Уз ово село нема заселака нити породица које су се одвојиле подаље од села да тамо живи.

У Помијачи има 14 кућа, у мали Татарији 38, свега у селу 52 куће и то:

-У мали Помијачи, Савковој су: Гвозденовићи, Петровићи, Јанковићи, Митровићи, Богићевићи, Јевтићи-Лазићи и Спасојевићи.

-У мали Татарији су: Пауновићи, Тимотићи, Гавриловићи, Благојевићи, Петровићи, Гајићи, Матићи-Селенићи, Стевановићи, Мандићи-Ракићи, Мирковићи-Ракићи, Анђелићи, Јелићи, Благојевићи-Дрозгићи и Лазићи.

Приче о постанку села.

О постанку села Помијаче и разлогу таквог његовог имена нема тачних података, која би несумњиво утврдила постанак села и име његово. О томе становници причају ово:

Једни кажу да су први досељеници у Помијачу дошли из места – из ког краја приповедач не зна – које се звало Помија, Помња или томе сличног имена, па су по основу свог порекла, како се то место звало, назвали и ово насеље,

Други кажу да су први досељеници у Помијачу, када су дошли и видели неродни и неплодно земљиште, рекли себи „помињаћемо ми наше место одакле смо дошли у ове неродне и неплодне земље“, што има одређене логике да се тако нешто десило узме ли се у обзир робовање под Турцима – у чијем је времену било највише расељавања Срба, услед турског насиља и зулума, гоњења и уништавања свега што није муслиманско те је раја бежала у циљу очувања својих голих живота, да се спасу и оду у она пуста и ненасељена места где још Турци нису продрли или се мислило да дуго тамо неће доспети.

За потврду да је земља неродна постоји и ова причица:

На западној страни села, једно место удаљено од села око један километар зове се Селиште. Ту су први досељеници по своме доласку почели орати земљу. Ручконоша им донесе ручак на њиву, што је од хлеба и јела донела рачунала је да ће орачима бити ручак и ужина а и њој ручак. Орачи све поједу и она (ручоноша) остане без ручка. Она се заплаче и рече орачима: „ Ја сам мислила да ово што нас донела буде вама ручак и ужина а и мени да ручам. Не знам шта ћу да ужину донети, кад’ немам ништа“. Када то чуше орачи, они ссе договоре да беже са те земље која им не даје ни толико, колико се може исхранити, а било их је тројица, један од њих оде повише на исток, под Брачинац и од њега се намножи село Помијача, други, коме је било име Илија, оде на југозапад у брдо, које се данас зове Илино брдо, за кога се не зна да ли се са Илиног брда некуд одселио или је ту умро, јер на Илином брду нема никаквих остатака негдашњег живота. Трећи оде на запад, у село Текериш, малу Оровичина, од њега се намножи једна мала села Текериша, која се зове Оровичина и има их данас 17 кућа.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Становници Помијаче по причању старих знају место из кога су се доселили и то:

Стевановићи, Годићи, Тимотићи, Гавриловићи, Благојевићи, Петровићи, Матићи-Селенићи, Мандићи-Ракићи, Мирковићи-Ракићи и Лазићи су сви досељени из Пиве – Херцеговине. Стари су казивали да воденице, које су тамо имали и оставили закључане, да су и после 50 година остале затворене, нико их није дирао (ваљда је било све побегло, никога није било). Сви ови горе поменути славе Јовањдан.

Анђелићи, Јелићи, Благојевићи-Дрозгићи су досељени из Оровице – Азбуковица, славе Никољдан.

Мирковићи, Гвозденовићи, Петровићи, Митровићи и Богићевићи су се такође доселили из Оровице, славе Јовањдан.

Спасојевићи су се доселили из Драгодола – Азбуковица, славе Ђурђиц.

Јевтићи-Лазићи су досељени из Дробњака у Херцеговини. Маринков отац – не знају име Маринковог оца – је (слутим, оп. Милодан) дошао свом ујаку Лази. Славе Јовањдан и Ђурђевдан, јер је Лазин отац славио Јовањдан а Маринков Ђурђевдан, тако да њихови потомци, и поред тога што живе у једној кући, свако слави славу својих предака.

Јанковићи су досљени из Оровице – Азбуковица, славе Никољдан.

Пауновићи, за њих се не зна одакле су досељени и поред тога што у њиховој кући живи старац Станко од 80 година. Слути се да су ово најстарија породица у селу, славе Јовањдан.

Помијача преславља Младу Недељу – Недељу Св. Отаца.

Старине у селу.

Изнад села Помијача на источној страни постоје и данас откопи три шанца, који су копани за време Првог Устанка а на месту, један на имању Уроша Мирковића, други у имању Ивана Буљушевића из Криваје (Поцерина) и трећи на вису Кику.

У Помијачи пстоји, као што је већ речено, Селиште на југозападној страни села на имању Јована Митровића – али на истом земљишту нема никаквих видних обележја да је ту постојало некакво насеље – што је донекле објашњиво – да су досељеници напустили ово место због неплодности земљишта.

Код Помијачког гробља на источној страни села, а на имању Гаврила Петровића, постојале су развалине некакве цркве, не зна се, пошто је све опустошено, да ли је била световна или манастирска. Становници казују да је ту цркву, један од Јанковића фамилије из Помијаче, склонившу се у њу од кише, наложи ватру да се загреје па како је кров од цркве био низак и од даске – црква се запали и изгори а поменути побеже незнано куда.

Гаврило Петровић, чије је имање данас, где је била црква, казује да је он пре тридесетак година орући место где је била црква наишао на доста велике плоче од тесаног камена, којим је црква била поплочана, па је одмах то место оставио, није хео да обрађује и тако и данас стоји. А и трпезни камен до скорог времена познавао се где је био, али је урастао у земљу. Поточић што протиче поред места где је била црква и сада се зове Црквени поток.

Занимање становника.

Становници села Помијаче поглавито се баве земљорадњом, сточарством и воћарством.

Воћарство и сточарство их углавном одржава, од земљорадње имају толико да саставе крај са крајем, понешто пшенице и овса преостане за продају, кукуруза никада. У случају неродне године морају куповати храну.

У селу има дунђера и качара, нема дућана нити настањених Цигана-Рома.

Село Помијача има једно гробље удаљено од првих кућа око клометар.

Руднога блага у овом селу нема.

 

9. маја 1903. године у Горњој Бадањи

Описао Панта Туфегџић, свештеник.

 

ИЗВОР: Видосава Николић Стојанчевић – Рађевина и Јадар у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.


Коментари (1)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top