Порекло презимена, село Петница (Ваљево) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Петница (по књизи Петњица), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најнови Порекло становништва села Петница (по књизи Петњица), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најнови Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Петница (Ваљево)

Порекло презимена, село Петница (Ваљево)

Порекло становништва села Петница (по књизи Петњица), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Петница је на левој обали речице Бање, која извире у истом селу из Петничке Пећине. Кроз средину села тече са западне стране поток Поцибрава и дели га на два једнака дела. Горњи (јужни) део села је брдски, на секундарном терену и ненасељен, доњи (северни) део села је равнији, на терцијалном терену и пружа се преко Колубаре, скоро до окружног пута Ваљево-Обреновац. Сеоске куће и на једној и на другој страни су на плећима појединих брегова. По плећима горњег дела су вртаче, разноликог облика и величине и у вези с вртачама у Рогљевићу с којима чине целину. Стране горњих брда су врло стрме, камените, а понегде огољене и кршевите. Узвишења су: Деспића Брдо, Крушик и Милићево Брдо у горњем делу и Парлог у доњем делу с врло богатим падинама.

Извора је доста. Чудновато је да су извори неупотребљиви, почем се већи део села служи речном и бунарском водом. Главнији су извори: Смрдан у Колубари, Стаковац на Парлогу, Смрдљиковац у Камаринама и Деспића Буннар у Поцибрани, извори у доњем делу; Понор на Рогљевићу, Попов Бунар испод Пећине, Мабинац у потоку и Милићева Вода у Мачинама, извори у горњем делу.

Од текућина су: Бања, која избија јаким врелом из Петничке Пећине и иде источном границом села; Поцибрава, јак поток, који постаје од Бујачанског Врела и потока Бабинца, и утиче у Бању, на 300 метара испод њеног извора. У Поцибраву се излива млаква Мочило, јак извор у коме суседни сељаци киселе конопљу и лан; Златар, пресушан поток, који долази из Драчића и тече јужном страном села.

Земље и шуме.

Петничке земље по равници су или наносне или црне смолнице, обе родне и врло подесне за обделавање. Најбоље зиратне земље су изван кућа по Колубари и Камаринама, а најлепше ливаде око Бање. Врло мало је зиратне земље на јужној страни и то су посне и кречне земље, које морају чешће да се натиру, па да рађају. Тако је Поље око цркве и Брдо до Рогљевића, а мало боље земље су по Крушицама и Мачинама, крчевинама новијег порекла.

Петница је шумом богато село. Осоје брда Рогљевића изнад Пећине је пошумљено и кад се од Пећине пође у јужном правцу, безмало је сав јужни крај пошумљен. Кад се уз осоје пећинског брда и Деспића попнемо на раван, настаје шумски крај, познат под именом Мачине. Мачине су сеоска заједница у заједници са селом Бујачићем у простору више од 250 хектара. Других заједница нема.

Тип села.

Петница је село разбијеног типа. Сеоске су куће у џематима. Џемати су на растојању од 150 до 500 метара а куће по џематима су или блиске или растурене, на растојању од 20 до 300 метара. Џемати су:: Петница, Брдо и Мачинари.

Петница је око цркве и школе где су: Расулићи, Деспићи, Синђелићи, Тодорићи, Јањићи, Обрадовићи, Трифуновићи, Марковићи и Станишићи.

На Брду су: Самоуковићи и Илићи.

У Мачинари су: Радосављевићи и Перишићи.

У селу је само једна једина већа задруга Милоша Јањића.

Подаци о селу.

Петница (Петњица, Пећница) је према списку ваљевске епархије од 1735. година имала 24 дома. Према харачким тефтерима у1818. години имала је 14 домова са 14 пор. и 43 харачке личности.

Према попису:

-1866. године – 30(?) домова и 109 становника.

-1874. године – 16 домова и 114 становника.

-1884. године – 19 домова и 124 становника.

-1890. године – 24 дома и 156 становника.

-1895. године – 23 дома и 171 становника.

-1900. године – 29 домова и 152 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,09 а процентни 1,01%.

Име селу.

За име селу постоје два народна тумачења:

1. Једни веле да је име Петњица донето са стране, из Дробњака, од тамошњег села Петњице.

2. Други веле да је име Петњица дошло од Пећине и да се у почетку звали Пећиница и временом изменило у Петњица и Петница, најчешће име, које је у употреби.

Старине у селу.

1. Највећа старина у селу је садашња црква. Не зна се од када постоји у селу на садашњем месту. Садашња грађевина је од 1864. године и подигнута је на темељу старе цркве. Стара црква је много пута харана, пљачкана и паљена. Последњи пут горела је 1788. године а каменом озидана 1818. године.

2. Код изврора Смрдљиковца, у Камаринама, и данас постоје велике сухомеђине летњиковца некадашњег спахије овог села.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Петница је старо насеље. Старе куће биле су на Деспића Брду, где се и данас распознају зидине и сухомеђине некадашњих зграда и домова. Одатле се село спустило Поцибрави, ближе води и данашњој цркви, па се после поједине куће изместиле на плећа појединих брда. Што је данас село растурено, долази од новијих досељеника.

-Радивојевићи и Стекићи: Најстарије породице биле би Радивојевићи и Стекићи и сматрају се као старинци, али ниједне нема у селу. Радивојевићи су исељени и њихов последњи потомак у мушкој линији је у Рајковићу, селу ове облсти, одселио се уз мајку, која се преудала у Рајковић и тамо застао. Стекићи су нешто замрли, а нешто се иселили и њихов последњи потомак је у Ваљеву. Њихова имања су распродајом прешла у руке позније досељених сељака.

-Деспићи: Најстарије породице данашње Петнице јесу Деспићи досељени пред крај 17. столећа из Пиве у Херцеговини. Предак Деспића доселио се као врло задружан човек и населио се на црквеном имању, на Брду, поред старинаца овог села; њих је, прича се, било једно време 8 задружних кућа, па пошто им је у породици било хајдука, ухвате се у некаквој крађи свиња и турска власт тог доба осуди их на прогонство, због чега се многе куће иселе у Срем у околину Винковаца и Бргуле у Тамнави, а сада је заостала само једна, од које су данашњи Деспићи, славе Јовањдан.

-Трифуновићи (Синђелићи): После Деспића Турци су населили данашње Трифуновиће (и Сниђелиће). Њих је населио сеоски спахија, по имену Мурат, по коме се и Петница дуго звала Муратовац, нарочиото онај крај где су Трифуновићи насељени. Трифуновићи су пореклом из Заграда на Чеву, стара свештеничка породица, има их 5 кућа и славе Аранђеловдан.

-Јањићи су досељени уз Кочину Крајину из Горњег Вардишта у Старом Влаху, славе Никољдан.

-Јовановићи-Самоуковићи: Око 1809. године доселили су се из Заовина-округ ужички јака свештеничка породица Јовановића-Самоуковића, која је старином из села Петњице у Дробњацима, од братства Караџића. Из ове породице су браћа Мојсеј, архимандрит манастира Рача, Дионосије, игуман манастира Ћелије и свештеници петнички Симеон и Алимпије, које помиње Јоаким Вујић у својим „Путешествијама“. Од Симеуновића сада у Петници има само једна кућа, која слави Ђурђевдан*.

*Чича Матија Игњатовић из Клинаца, кум Деспића од старине, прича да је на Брду, где су некада биле Деспића куће, била готово права чаршија због многих кућа, које су биле зидане по турском кроју, и да су заостали још подруми тих њихових кућа и да се ипод подрума налази закопано силно благо. За ово благо увек се прича да је описано у некаквој књизи, коју су стари Деспићи написали и собом у прогонству однели, и кад би ко могао доћи до те књиге дошао би до силног новца, који је Деспића кућа стекла хајдучијом. 1897. године с некаквом, старим правописом исписаном књигом, у којој су подаци породице Деспића, а из које се тек видело да су из Пиве, а пре се мислило да су старинци, наиђе у село некакав лепо одевен Сремац и по подацима, изложеним у књизи, отпочео откопавање старих зидина и тражење новца. Радио је на том послу скоро недељу дана, па је напустио место и посао због забране од стране надлежне полицијске власти. Ја нисам видео књиге ни њеног текста, а ово је причао писмени и трезвени Чича-Матијин син, који је углавном и руководио истраживањем и прекопавањем. Ово исто причају и остали сељаци, који су били, као радници посвећени у ово истраживање. После забрањеног рада посматрао сам дивне зидине и силне избе и нарочито подземне одаје, зидане од камена, у страни једне вртаче, како су заостале.

-Марковићи: Њих су 1813. године населили Турци поред Трифуновића, досељених из Његуша у Црној Гори, који су у блиском сродству с Марковићима у Клинцима, њих је 6 кућа и славе Стевањдан.

-Обрадовића дед доселио се из Годечева-округ ужички после 1820. године, славе Јовањдан.

-Илићи су сишли 1874. године из Полошнице-округ ужички на купљено имање. Славе Ђурђевдан.

-Расулића отац је из Жабара и привенчао се у Симеуновиће за попадију 1858. године, од њега су 3 куће и славе Јовањдан.

-Перишића отац доселио се из Вражогрмаца у Црној Гори, славе Св. Петку.

-Радосављевића отац доселио се 1870. године из Пипера у Црној Гори, славе Аранђеловдан.

Перишиће и Радосављевиће село је населило у Мачинама на својој земљи, не каже се ни када, ни откуда нити коју славу славе, оп. Милодан.

-Станишићи су скорашњи досељеници из Бјелуше у Старом Влаху, населили се на имању Јањића, славе Никољдан.

У Петници је 28 кућа од 12 породица.

 

Занимање становништва.

Петничани се занимају земљорадњом и воћарством, а осталим узгредно. Иако су у богатом крају, иако су им земље подесне са свако привредно занимање, мали их је број да сваке године нађу довољно средстава за исхрану, с тога су принуђени прибегавати и другим средствима занимања. Код многих су земље прешле у својину страних сељака и остли, на тако мало земље, да им је недовољно, ради чега надниче по селу, околини и у суседном граду. Неки се баве занатима, та и на тај начим привређују а неки и рабаџијањем. Иако Петница има доста сиротног стања, ипак се не селе из свог места.

Појединости о селу.

Петница је саставни део Петничке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су изнад Пећине, на једној узвишици, испод осоја Деспића Брда, све на имању црквеном. Сеоско гробље је у заједници са селом Бујачићем, у Пољу, и у близини цркве.

Село нема своје сеоске преславе.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, „Колубара и Подгорина“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top