Порекло становништва села Радуша, општина Уб. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Радуша је брдско и шумовито тамнаваско село, с обе стране реке Уба, на југозапад од Памбуковице. Куће су по брдима и њиховим странама с обе стране реке и у малим џематима.
У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
Уб је мало мања речица од Тамнаве. Његов је извор, као и Тамнаве с источне стране влашићког виса Белега, Убова долина је уска, каменита, са стрмим обалама до Голе Главе и кад продре кроз Јаутицу, долина му се почне ширити. Пред Радушом река Уб пролази кроз каменито ждрело одакле опет се упска долина шири.
Правих језера нема у области. У брдском делу делу области има понека вртачица испуњена водом и народ то зове језером. Ова језера пуне се атмосферском водом, коју вртаче задржавају преко целог лета и која се мути при паду киша, топљењу снега и нанетим шљамом са стране; она не отичу, без извора су и без притока. Због многих наноса са стране кретког су века, пресушују или обрасту барским биљем и прелазе у мале тресавице. Оваква језера су: Степањско у Рогају, Девојачка Вода у Радуши, Осман-Џорина Бара у Чучугама, Слетинско Језеро у Ковачевићима, Голочељанско у Бразнику и Дрлупско у Каменици.
Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.
Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака је, између осталих села, и Радуша.
У неким селима ове области налазе се као особна имена појединих насељених или ненасељених делова села: Збегови, Збеговине или Збеговишта. Збеговине представљају привремено настањивање обласног или суседног становништва за време рата или каквог општег покрета у области у доба турске владавине. Таква места су била по шумама, јаругама и пошумљеним долинама и по њима се народ задржавао, докле не би опасност, која је претича животу, престала. Као особна имена ове врсте позната су: Збеговине у Посову, Голох Глави и Радуши.
Порушених цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју, Каменици, Љубинићу, Бргулама, Новацима (у средини села), Радуши итд.
У списку села ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села помињу се: Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, Тулари, Бањани, Докмир, РАДУША, Букор, Црниљево, Голочело, Каменица, Свилеува, Непричава, Палеж (Обреновац), Скела и Новаци.
Стеван Негић из Радуше оставио је у рукопису своме сину Михаилу биографију своје породице.
По Стевановим белешкама, које је преписао и по усменим исказима Стевановим још и допунио његов отресити син Михаило, Негићи су од 2 брата Караџића: Милића и Угљеше, а Дабићи од трећег Дабаше. Сва три су први пут населили у Радуши, на левој обали Уба, па кад једног зимског дана падну на конака Милићу некаква четворица Турака, нагнају Милића и Угљешу да боси по снегу водају њихове опанке. Кад су као озебли обратили се својим млађим, да им изнесу зубуне да се огрну, Турци им не дадну. Онако озебли и љути обојица упадну у кућу, нападну на Турке и побију их. Још зором Милић и Угљеша с укућанима изнесу мртве Турке и однесу у некакву звекару и затрпају. Дабиша једног дана побегне у Јаутину, у планину, где су им биле колибе и тамо остане, а њих обојица при повратку изведу народ из кућа, зграде испразне, запале и преселе и преселе се на десну страну Уба, која је била шумовита, пограде земунице и склоне народ.
Кад је после неколико месеци муселим ваљевски сазнао за ову погибију Турака, нареди двојици заптија да оду у Радушу, да ухвате у вежу Милића и Угљешу и да их стражарно спроведу. Кад су заптије требале стићи у Радушу, неко је проказао Милићу, те овај с братом пред њих изађе и из заседе побије их. На глас да су заптије погинуле, мусалим пошаље читав одред. Кад су Милића известили о овоме, видећи очигледну пропаст, скупи сав народ, кућу и ограде попали и с народом сиђе у Скелу и ту се настани. Али га заптије ни ту не оставе на миру, те пређе у Купиново и тамо се настани. При овом гоњењу и сељењу један од чланова његове породице погине, те Милић љут, врати се из Купинова и одметне се у хајдуке. Није дуго хајдуковао, почем га намами неки Турчин на заседу и ова га убије.
Његов најстарији син Негослав, кад је сазнао ко му је оца на превару убио и да је очев убица у Београду, пређе из Купинова у Београд и код убице погоди се у службу, да га после неколико недеља закоље усред његове куће. Негослав се после одметне у хајдуке и хајдуковао је срећно подужи низ година. Кад су се прилике око њега мало стишале, остави се хајдуковања, пређе у Купиново, кад му је стриц Угљеша већ био умро, па два брата остану у Купинову, два у Скели а с још петорицом врати се у Радушу и насели на старом месту, на десној стране Уба. Још и данас Михаило, Негослављев унук, чува шешану својих предака, с којом су хајдуковали и Турке тукли.
Порекло фамилија-презимена села Радуша
Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:
-Божићи, прва половина 18. века, Азбуковица-Горње Кошље, Јовањдан.
-Гавриловићи*, прва половина 18. века, Добротин-округ ужички, Аранђеловдан.
*За ове Гавриловиће, чијих потомака има и у Купинову, прича се, да су пре 120 година неки њихови стари прешли у Купиново и похарали тамошњу цркву, одакле су дигли многи новац и разне драгоцености. Новцем се нису користили, а ни данас се не зна где је, али су, по моишљењу Радушана, Богом осуђени ду буду убита и вечита сиротиња, што су и данас.
-Лазаревићи, друга половина 18. века, Клинци у Колубари, Михољдан, велика задруга.
-Миловановићи, после 1827. године, Сугјел-округ ужички, Лучиндан.
-Негићи, прва половина 18. века, Морача, Јовањдан.
-Николајевићи*, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.
*Николајевића породица досељена је као занатлијске, данас врло угледна и виђена задруга и из ње је г. Светомир Николајевић, академик и српски државник.
-Панићи, друга половина 18. века, Његуши, Ђурђевдан.
-Поповићи*, прва половина 18. века, Пећ, Алимпијевдан.
*Поповићи су прозвати по претку, попу Димитрију, који је због разних злоупотреба и венчања распопа Јанка Моловића из Памбуковице по потајној нардби ваљевског епископа Герасима убијен на путу, кад се од епископа враћао својој кући у село.
-Радојичићи, друга половина 18. века, Гвозденовић, Ђурђевдан.
-Чанићи, прва половина 18. века, стара породица, Јовањдан.
ИЗВОР: Љубомир Љуба Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
25. март 2013. у 16:30
Небојша Гавриловић
Поштовани,
Дозволите ми да укажем на грешку објављену у 14.књизи Српског етнографског зборника Љубомира Љубе Павловића – „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године, а у вези са породицом Гавриловић из Радуше. Подаци изнети у књизи, а пренети на вашем сајту, на жалост, нису тачни. По сведочењу мог оца Милоја Гавриловића, – а он преноси оно што му је рекао његов деда Милован Гавриловић, наша породица је пореклом из села Својдруг, Бајна Башта. У 18. веку се у Радушу, из Својдруга, доселио Гаврило Вујић (од њега су Гавриловићи). По занимању је био ковач. Отац Гаврила се звао Вујадин (отуд Вујић). Гаврилов деда се звао Маринко и од њега су Маринковићи из Својдруга.
У прилог овог породичног предања стоје следеће чињенеце.
-Гавриловићи из Радуше не славе Аранђеловдан, већ Светог Луку.
-Маринковићи у Својдругу славе Светог Луку.
-Не постоји никакво породично предање о пљачки цркве у Купинову. Напротив, одкад су се доселили у Радушу, Гавриловићи су дали тројицу свештеника.
-Гавриловићи у Купинову заиста постоје, али није нама познато да смо у крвном сродству.
-Аргумент да су „од Бога осуђени да буду вечита и убога сиротиња“ такође не стоји јер су Гавриловићи из Радуше никад нису били убога сиротиња, а посебно то нису били у годинама с почетка 20 века када је Љуба Павловић прикупљао податке.
До Другог светског рата Гавриловићи су се претежно бавили су се земљорадњом и занатима, али је поред свештеника било и неколико учитеља, општинских одборника, па чак и пилота Краљевске авијације. Након Другог светског рата, Гавриловићи живе по целом свету.
Све горе наведене информацију су проверљиве, мада проблем представља чињеница да је Аустро Угарска војска 1914 године у ратном вихору спалила књиге парохијалне Цркве Вазнесења Христовог у Памбуковици (суседно село).
Нејасно нам је зашто је Љуба Павловић изнео сасвим криве податке.
Могуће је да аутор једноставно помешао Гавриловиће из Радуше са неким другим Гавриловићима којих има у околним селима, а са којима ми нисмо у крвном сродству по мушкој линији.
Небојша Гавриловић,
Сремски Карловци,
пореклом из села Радуша
16. октобар 2016. у 21:45
Аца Божић
Поштовани Небојша
Само да вас поздравим.Верујем да су ваши подаци тачни.Познајем тај крај а данас сам се управо вратио из Радуше.Поставио сам неколико фотографија на google earth на којој се види Радуша и неколико становника.Ако сте заинтересовани погледајте.
Поздрав Аца Божић,Сремска Митровица пореклом из Радуше.
12. децембар 2016. у 15:23
Небојша Гавриловић
Ацо,
ако можете, пошаљите ми те фотографије на [email protected] … тако ћемо на неки начин упознати.
Велики поздрав – наравно ако прочитате овај текст
25. март 2013. у 22:19
Милодан
Поштовани Небојша!
Будући да сам поставио текст на основу података из поменуте књиге једино ми преостаје да Ваше податке-исправке прихватим с’поштовањем.
12. децембар 2016. у 15:19
Небојша Гавриловић
Милодане,
Вама хвала на труду и Ви, на жалост, и нисте могли другачије јер тако како сте навели заиста пише у Српском етнографском зборнику – Антропогеографија ваљевске Тамнаве из 1912. године. Та књига је заправо нешто најбоље што ми имамо, али она свакако није најпоузданија. Љуба Павловић 1912 године, заправо, уопште није ни био у Радуши већ је све информације покупио боравећи у манастиру Докмир где је записивао из податке које му је неко саопштавао. Дакле, о Гавриловићима, али видимо и о Миловановићим, је писао из друге руке – можда – слушајући неког злонамерног 🙂 . Дакле, иако ми бољу књигу од те коју сте навели немамо, на нама је да се некако изборимо да то не буде и дефинитивна истина о Гавриловићима, али и о Миловановићима мада ће то ићи тешко…:-)
Велики поздрав и хвала Вам још једном на великом труду,
Небојша
8. јануар 2015. у 19:09
Aleksandar Jeremić
Na ovom sajtu pročitao sam da su Jeremići iz sela Joševe kod Valjeva poreklom iz Raduše u Tamnavi. Pretpostavljam da je to ova Raduša. Međutim, ovde ne piše da u ovom selu ima Jeremića, niti se pominje krvna veza sa nekom od porodica. Jeremići slave Jovanjdan i doselili su se u Joševu u drugoj polovini 19. veka. Našao sam staro groblje obeleženo starom ćirilicom, i pronašao spomenike tri najstarija Jeremića u Joševi: Jovana, Lazara i Damnjana. Interesuje me, ako nekako možete da mi pomognete, kako se njihov predak u Raduši prezivao i postoje li podaci o toj porodici danas. Kako mogu da dođem do takvih informacija? 🙂
18. јул 2015. у 23:24
Dragan Jokič
Ne spominjete prezime Jokić iz Raduše. Prema mojim saznanjima Jokići su poreklom iz Velike kod Andrijevice i u Radušu su došli sredinom 18. veka. Ovo su usmena predanja ali nisam uspeo da nadjem pisani trag. U Velikoj i danas ima dosta Jokića pa molim ako neko ima pisanih tragova voleo bih da to pribavim.
22. октобар 2016. у 22:21
Милош Миловановић
За сваку похвалу је труд и рад и реализација ове идеје.
Да се није започео овај рад, сигурно је да никада не би дошло до његовог успешног завршавања. Али, тај дан је још далеко и остаје иза нас.
Да треба подробније проверити податке о презименима у Радуши, потврђује и чињеница да Миловановићи не славе Лучиндан, већ светог Јована 7/20 јануара.
Проверио сам да у Субјелу имају две куће Миловановића али они не славе ни светог Луку ни Јовањдан, већ Аранђеловдан 8/21 новембра.
Даље проверавање података тек следи.
24. јануар 2022. у 18:37
Милош Срећковић
Поштовани, додао бих на овој страници и породицу Срећковић. Од мог оца Александра Срећковића имам информацију да су Срећковићи у Радушу дошли крајем 17-ог века. Љубомир Срећковић је мој предак. Он је био последњи гувернер Краљевине СХС-a. Јун 1928.