Нова Црња

 

Золтан Чемере

1853 – Ungar Zernja, 1854 – Magyar Czernja, 1894 – Magyar     Csernya, 1910 – Magyarcsernye, 1922 – Нова Црња, 1943 –  Neu Zerne

Нова Црња спада у ред   најмањих општина Аутономне покрајине Војводине (укупна површина јој је 273 квадратна км, а има 12.705 становника). Осим административног средишта, овој општини припадају и насељена места: Војвода Степа, Александрово, Српска Црња, Тоба и Радојево. У Новој Црњи живи претежно мађарско становништво, док у околним местима општине живи мешовито српско и мађарско становништво.

Пре више столећа земљиште око Нове Црње било је плавно подручје Турског Бегеја, па се и на најранијим мапама ово земљиште представља као веома мочварно. Једино место безбедно од поплава налазило се источно од данашњег насеља; реч је о издуженој лесној тераси, која се из правца Руског Села пружа према Новој Црњи и даље према Честерегу и Банатском Двору.

Археолошки трагови показују да је у околини данашње Нове Црње човек обитавао још у праисторијском раздобљу. Занимљиве трагове крију пескаре северно од садашњег огњишта, уз сам пут за Руско Село. Крајем прошлог века у овим позајмиштима песка откривено је  неколико келтских урни (IV век п.н.е.), као и неколико скелетних гробова Сармата (II-IV век н. е.). Крајем XIX века у пустари Бозитово откривени су трагови из доба велике сеобе народа.

Током средњег века, на месту данашње Нове Црње није постојало насеље, али је зато у његовом ширем окружењу било неколико села са црквеним објектима (Честерег, Удварнок, Петерд итд).

У време Великога бечког рата,  26. августа 1695. године, у мочварама око данашње Нове Црње одиграла се велика битка између султанове и аустријске војске, с великим бројем жртава на обе стране. По тадашњим подацима, царска војска је изгубила 2.000 пешадинаца и 1.146 коњаника, док је султанова војска изгубила чак 8.000 ратника.

Данашње насеље је релативно новог датума. Настало је крајем XVIII века, у време поновне колонизације Баната, када је само на северу регије никло више десетина нових насеља,  са  претежно  немачким  становницима или мађарским живљем из околине града Сегедина. Нова Црња је настала 1798. године, као део Жомбољског властелинства племићке породице Чеконић. Генерал Јожеф Чеконић је прве досељенике населио на пустари Бозитово, па се ово насеље у наредном периоду наизменично називало Бозитово и Мађарска Црња. Насељени на ниском, водоплавном земљишту, житељи места деценијама су водили тешку борбу с плавним водама Бегеја. У сећању становништва посебно су остале запамћене поплаве из 1816. и 1871. године, које су биле пропраћене и изостанком летине, а самим тим и великом немаштином и глађу. У тим годинама велике немаштине, гладне житеље места помагао је овдашњи властелин, делећи кувану храну и жито. Велике муке причињавао је мештанима и недостатак здраве пијаће воде, због чега је у више наврата харала колера (1831, 1849 и 1866. године). Највећа је свакако била епидемија из 1831. године, која је у месту однела чак 392 живота.

За  време Револуције и грађанског рата 1848-1849. године становништво Нове Црње делило је судбину целог подручја. Пред ратним страхотама житељи овог места су јануара 1849. године избегли на просторе северно од Мориша. Током наредних месеци насеље је опустошено и опљачкано, а страдала је и архива месне жупе.  И поред свих ових недаћа, место се током XIX века постепено увећавало и развијало. У попису становништва Торонталске жупаније из 1836. године насеље Нова Црња је убележено са 1.884 житеља. Двадесетак година касније (1857) у месту је пописано 2.949 становника (2.879 римокатолика, 45 православаца, 8 калвинаца и 17 Јевреја).

Према привременом катастру насеља Торонталске жупаније из1865. године, насеље Нова Црња је располагала са 12.249 јутара земље, а од тога је 6.464 јутра било под ораницама (остало је било под шумом, ливадама, мочварама итд). Уз велику подршку месне властелинске породице Чеконић, али и уз свесрдно залагање овдашњих мештана, постепено се  мењао лик самог места. Тако је 1828. године подигнута прва богомоља, која је уједно служила и за одржавање наставе. У пролеће 1844. године (после две године градње) завршена је зграда овдашње католичке цркве (посвећене светој Агати), која и данас улепшава центар насеља. Нова општинска зграда завршена је 1853. године, док је 1875. у месту одржан први сеоски вашар. У пролеће 1898. године предата је на употребу железничка пруга уског колосека, која је Нову Црњу боље повезала са околним местима. Сачувана је и допадљива стара железничка станица. У XX веку место је добило позориште, нови млин, пијацу, нову школску зграду (Основна школа “Петефи Шандор“), зграду општине и поште.

До деведесетих година прошлог века окосницу привреде читавог региона представљале су овдашња уљарa и шећерана. За потребе шећеране у Новој Црњи, чак је прокопан и такозвани Шећерански канал, у дужини од преко 10 километара, који је и данас, због чисте, незагађене воде, омиљено стециште спортских риболоваца.

Међутим, попут већине војвођанских места, у последње време и Нову Црњу погађа такозвана бела куга. Из деценије у деценију у месту се непрекидно смањује број становника. Док је 1911. године забележено чак 4.130 житеља у 455 домаћинстава, тај број је према последњем попису из 2002. године, опао на свега 1.869 становника. У недостатку посла, радно способно становништво исељава се у веће економске центре (Зрењанин, Суботицу итд) у потрази за бољим животним условима.

ИЗВОР:  ХРОНОЛОГИЈА ГРАДОВА Анина, Бокша, Бузјаш, Велики Семиклуш, Гатаја, Дета, Жомбољ, Нова Молдава, Оравица, Оцелу Рошу, Рекаш, Фаџет, Херкулска Бања, Чаково – Румунија  и Алибунар, Бела Црква, Житиште, Ковачица, Ковин, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Сечањ, Чока – Србија

Координатор пројекта:  БАРНА БОДО, Темишвар, 2009.

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    Историјски развој насељеног места Нова Црња

    Нова Црња припада групи старијих банатских села. Првобитно насеље почело је да се развија 2-3 километра југозападно од данашње локације, на делу пустаре Бузитово, када је велепоседник Чекоњић 1792. год. довео прву групу досељеника, коју су чинили кметови Мађари. Друга група населила се 1828. год. на месту где се сада налази Нова Црња. Они су склопили уговор са велепоседником о преузимању дела обрадивог земљишта на тридесетогодишњу отплату. Иако је заузета нова локација и даље је задржано има Бузитово. Након тога је, услед искључиво мађарског становништва, названо Мађар Црња и овај назив је задржан до 1922. год., када је након проширења насеље преименовано у Нова Црња.
    Још пре Првог светског рата село је добило жупу, вођена је матична књига рођених, саграђена је прва школска зграда, као и црква. Такође су изграђене две зграде општине, ископан је први атарски бунар, пуштена је у саобраћај железничка пруга, изграђен је и парни млин, били су формирани ватрогасно друштво и кредитна банка.
    Овако успешан развој насеља прекинут је Првим светским ратом. После завршетка рата, аграрном реформом, становницима Нове Црње није додељено земљиште, а положај сиромашних радника постао је све тежи. Застој у развоју насеља и привреде траје и током Другог светског рата.
    Касније, почевши са аграрном реформом, следе значајне промене у пољопривреди и привреди у целини. Најзначајнији објекти изграђени у том периоду су: зграда Општинског суда, индустријски првенац – фабрика уља ,,Банат”, нова зграда Скупштине општине, Здравствена амбуланта, Дом омладине, Ловачки дом, фабрика шећера „Банаћанка” и нова школска зграда.
    Црква Свете Аготе
    Насеље Нова Црња има једну католичку цркву. Камен темељац ове цркве је ставјен 3. октобра 1842. год. на инсистирање Јожефа Чекоњића а већ 1844. год. била освештена и први пут се чуло у селу црквено звоно и звук оргуље. Године 2007. је започето реновирање цркве на инсистирање фонда „Szent Аgotа”. У склопу реновирања промењен је кров и под а прошле године су реновирани унутрашњи и шпољашњи зидови. Главни спонзори реновирања су били Покрајински Инвестициони Фонд, Зрењанинска Бискупија, фонд „Kirche in Not” из Немачке, и поједини донатори.

    Извор: Општина Нова Црња, Стратегија одрживог развоја општине Нова Црња, 2015-2020. Нова Црња, децембар 2015.

  2. Војислав Ананић

    Историја Нове Црње

    Територија општине Нова Црња стара је око шесто година и насељавали су је различити народи. У једном документу из 1441. године спомињу се Краљевски Срби, који су били настањени у средишњем делу Угарске. Од XIV века па надаље, Срби насељавају ове просторе бежећи од Турака, а највећа сеоба је под вођством Патријарха Чарнојевића 1690. године. Из 1660. године датира први делимичан попис Српске Црње јер су ту уписани само имућнији грађани, који су дали прилог путујућим свештеницима.
    1699. године, после битке на Ченеју, досељава се 13 породица Срба из Србије, Црногораца и досељеника из Санџака. У XVIII веку на ове просторе долазе и породице из Румунског Баната, а истовремено долазе и Срби. Из места Сент-Михаљ долази око 68 српских породица, а из Хабзбуршке монархије на ове просторе насељавају се и Немци који ће се одселити након Другог светског рата. Мађари највише долазе из Сегедина, Арада и Макоа, а доводи их гроф Цекониц као јефтину радну снагу.
    У XX веку, после Првог светског рата дошло је до веће колонизације на овом простору и тада је настало насеље Војвода Бојовић које је касније добило назив Српска Црња. После Другог светског рата је највећа колонизација, када ове просторе насељавају Срби из Босанске Крајине.
    Значајне личности које су живеле и радиле у Општини су: доктор теологије Јене Сентклараи, композитор Јосиф Маринковић, глумац Јоца Савић, епископ бачки Никанор и револуционар и књижевник Богдан Чиплић.

    Извор: AGROMEDIA