Порекло презимена, село Симићево (Жабари)

22. март 2015.

коментара: 4

Порекло становништва села Симићево (ранији назив до 1947. године Ракинац Моравски), општина Жабари – Браничевски округ. Према књизи Др. Михаила Ј. Миладиновића „Пожаревачка Морава“ издање из 1928. године. Приредио сарадник портала Порекло Александар Аксић Шарко.

 

Положај села.

Село је већим делом на Свилајначком Друму. На југу се пружа до Гостиловачког Потока, 2км. до Жабара.

Воде.

У селу нема извора, али на оближњем брду има неколико извора, од којих су само два јака и њихови потоци стижу до Ресавчине. То су: Ћурчијевски и Гостиловачки.

Земље и шуме.

Делови атара са шумом и њивама зову се: Кусјак, Велика Мртвица, Јасенова Бара, Личина, Бучје, Конић, Расје, Старо Блато и Дугановица. Ова последња је до 1864. г. била бара, па је велика киша снела земљу са брда и испунила ову бару која тада поста општинском земљом.

Тип села.

Село је збијеног типа са обликом друмског села, изузевши западни део, поред Ресавчине, који је тимочког типа. Подељено је у мале које носе име родова: Којића, Кршљана, Палијана, Милетића, Рајковића, Бошковића, Ђуричића, Шарковића, Шароњића, Гроздановића, Чупића и Тошића. Источно од друма су: Влашка, Циганска Влајића и Крајинска. Највећа је Влашка Мала са 98 кућа, па Палијанска са 95, Којићска са 40, а остале су мање. У селу има свега 603 куће, са 3360 душа.

Име селу.

Мештани причају да је село добило име по оснивачу, неком Раки, који је дошао са Косова, и основао село близу Мораве, скупивши збег од неколико колиба. Ну како не знају ништа ближе о томе Раки ни о његовим потомцима (а село није тако старо да се то могло временом заборавити) то изгледа да је овај „оснивач“ добио име по селу а не село по њему. Прво насеље било је 6 км. западно од данашњег, близу Мораве, на данашњем „Старом Селу“. Одатле су се 1830. г. по наредби власти преселили на данашње место. По арачким списковима од 1822 г. Ракинац је тада имао 67 домова. Место где је сада Ракинац пре насељавања било је покривено шумом и звало се Русково. Североисточно од Рускова, било је село Ћурћијево, где су живели већином Власи (по попису од 1822. г. било је у селу Ћурћијеву 25 кућа). Кад су Ракинчани преселили из старог Ракинца у данашњеи, наређено је селу Ћурћијеву да са брда сиђу на Свилајначки Друм, и да се населе у Ракинац. Тако су се ова два села спојила и Власи из Ћурћијева населе се на северо-источном крају Ракинца и њихови потомци сачињавају данашњу Ракиначку-Влашку Малу. Место где је било некада Ћурћијево зове се сада Старо Село.

Сеоска слава.

Сеоска је слава (заветина) Духови, а преслава Спасовдан. Ово су заједничке славе целом селу, а поред њих имају Срби и Власи засебно по једну славу, коју су имали док су били у својим „старим селима“. У Ракинцу има сада од целокупног становништва око 1/8 Влаха, али се они врло мало разликују од Срба и ускоро ће се сасвим посрбити, а и сад себе сматрају за Србе и тако су се при попису становништва записали.

Српски Родови су:

Ракићи (Матићи, Јанићијевићи 16 к., Св. Ђурђиц). Непознато порекло; сматрају их за старе досељенике. Куће су им у средини села.

Којићи (Мратинковићи, Живковићи 42 к., Св. Мрата), доселили се око 1730. године из Азање (смедеревске).

Палијани-Пољани (Манојловићи, Станишићи, Радишићи, Ивановићи, Војиновићи, Благојевићи, Радојевићи, Јовићи 95 к., Св. Никола), досељени 1740. године из околине Призрена.

Кршљани (Матејићи, Степановићи, Радовановићи, Радојковићи, Радивојевићи 25 к., Св. Ђурђиц), доселили су се из села Велика Крсна код Младеновца око 1760. године.

Влајићи (Стојановићи, Ивановићи, Јовановићи 40 к., Св. Трифун), доселили су се из околине Пећи око 1760. године.

Шароњићи (Марјановићи, Лазаревићи, Сенићи, Радишићи 55 к, Св. Јован), доселили су се са Косова, падина Шар-планине око 1770. године.

Бошковићи (Илићи, Животићи, Обрадовићи, Бранковићи, Марковићи 20 к., Св. Никола), род су са Палијанима, доселили су се из околине Призрена око 1780. године.

Мијајловићи (Ранковићи, Милановићи, Милошевићи 15 к., Св. Лука), доселили су се из околине Ђаковице око 1780. године.

Крајинци (Станојевићи, Бранковићи, Марковићи, Пацићи, Стајићи, Симићи 16 к., Св. Никола), доселили су се у време Кочине Крајине око 1790. године из Тимочке Крајине, село Сикола.

Ђуричићи (Ранисављевићи, Стајићи, Стојановићи, Милошевићи, Милорадовићи 15 к., Св. Јован), пореклом су из околине Приштине, а доселили су се око 1790. године.

Шарковићи-Шарчевићи (Миливојевићи 10 к., Св. Лука), пореклом су са падина Шар-планине, одакле су се доселили око 1800. године.

Скокићи (Милићи, Милошевићи 25 к., Св. Арханђел), пореклом су из околине Скопља, а доселили су се око 1800. године.

Рељићи (Милићевићи, Ивановићи, Стевановићи, Николићи 20 к., Св. Никола), доселили се из околине Косовске Митровице – регион Трепча у време Првог српског устанка.

Бугари (Цолићи, Перићи, Николићи, Витковићи), досељени су из Малог Извора у Тимочкој Крајиниу време Првог српског устанка. С њима су у сродству и истог су порекла Гроздановићи, Пајкићи и Нетковићи, који су дошли двадесет година касније из истог места.

Чупићи (Ноцићи, Младеновићи 8 к., Св. Андреја); досељени су из Ресаве у време Првог српског устанка.

Влашки родови су:

Грујићи (Стојановићи, Новаковићи, Јовановићи), пореклом су из околине Зајечара, а доселили су се у време Првог српског устанка.

Булутићи (Андрејићи 8 к, Св. Петковица), досељени из околине Зајечара у време Првог српског устанка.

Јевтићи (6 к., Св. Јован), дошли из Црне Реке.

Станкуљеви (6 к., Велика Госпођа), из села Добро Поље у Црној Реци.

Аврамовићи (8 к., Св. Алимпије); из Влакоња у Тимочкој Крајини.

Брежанци (Стојановићи 6 к., Св. Петковица); из Брежана код Пожаревца.

Јаношевићи (6 к., Св. Петковица); из Шарбана у Тимочкој Крајини.

Нестровићи (5 к., Св. Петковица); из Оснића у Тимочкој Крајини.

Аранђеловићи (5 к., Св. Арханђел); из Грљана у Тимочкој Крајини.

Добрњци (1 к., Св. Арханђел); из Добриње на Млави, било их је више па су изумрли.

Букуровци (25 к., Ваведење); из Прљиге у Тимочкој Крајини.

Николићи (14 к., Св. Никола); из зајечарског среза.

Јанковићи (2 к., Св. Никола); из Црне Реке.

Керићи (3 к., Св. Никола); из околине Зајечара.

Ове влашке породице доселили су се у Ћурћијево пре него је Ракинац пресељен на данашње место. Већина је пресељена почетком XIX века, нарочито после пропасти Хајдук-Вељкове, када су бежали од турског зулума, и овде нашли више безбедности а уз то и родну земљу, погодну и за земљорадњу и за сточарство, чиме су се они подједнако занимали. Све влашке породице су сад посрбљене.

Кад се Ракинац из Старог Села преселио на данашње место убрзо су се доселили и из Великог Орашја (смедеревски) Митарићи (сада разгранати као: Милићи, Миловановићи, Станојловићи, Илићи). Има их 15 кућа, слава Св. Ђурђиц.

У исто време су се доселили Цигани: Петковићи, Филиповићи и Николићи. Има их 13 кућа. Славе Петковицу; досељени су из околних села. Већином су ковачи, а неки се од њих баве и земљорадњом.

ИЗВОР: Михајло Ј. Миладиновић, „Пошаревачка Морава“ и sr.wikipedia.org/sr/Симићево.

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. кккккк

    Жао ми је што морам рећи, али овде има много нетачности које углавном проистичу из незнања, али има и подвала у складу са антисрпском политиком која се води после “ослобођења”. Рецимо…број становника – не пописују гастербајтере, не пописују већину становника. Тако, срква је пописала преко 1000 домова који се овде воде као славарске куће које живе овде или у иностранству на привременом раду, а патриотске пописивачке трупе кажу да има тек преко 1000 душа.
    има и још много подвала које стварају лажну слику на штету житеља. Такође, нема ничег протежирајућег за село и мештане, а има много тога доброг да се каже, симићевци су то заиста заслужили, што потврђује и углед код житеља суседних села, који од ове администрације доживљавају исто што и симићевци!.. И они у просеку не постоје ! Надам се да се неће ускоро утврдити да су њиохове куће давно напуштене, а као доказ тога – нема их на попису становништва, што потврђује и овај текст на википедији. Да само подсетим, србима се још увек суди на основу извештаја новинара, а не на основу чињеничних доказа !!!

  2. кккккк

    Наравно, погрешно сам се изразио: реч надам се бих заменио са реч очекујем, никако ту не бих написао реч плашим се !!!

  3. Влада Марковић

    Жао ми је што морам рећи, али овде има много нетачности, које проистичу првенствено из незнања. Нисам сигуран чак ни да аутори овог текста имају намеру да Симићево и симићевце представе на прави начин, јер није речено много тога доброг што су наши преци урадили или рекли.

    Нисам приметио чак ни основно поштовање истине и заслуга наших мештана, које су Симићево и симићевце ставили у ред најпоштованијих радника у миру а ратника у рату, у ред сразмерно великих носиоца културног и привредног развоја нашег краја, што и те како поштују наше драге комшије из суседних села и оклних градова, у чије развоје су своје знање и труд уложили наши суграђани…

    Приметио сам да се форсирају тековине наше администрације оличене првенствено у попису становништва, чиме се безобразно тврди да нас има једва преко хиљаду. Ако већ траљаво то раде, зашто не оду у наш Храм Светог Илије да виде да наше село има око хиљаду славарских кућа, а свака од њих у просеку по три генерација, што је отприлике 5 – 6 чланова домаћинства. Како су они то утврдили да нас све укупно има једва преко хиљаду ? А творци овеог википедијског текста протурају лажне податке о нама, где јавности обзнањују да МИ, СИМИЋЕВЦИ, У ПРОСЕКУ НЕ ПОСТОЈИМО !!!