Порекло презимена, село Обилић (Обилић)

18. септембар 2014.

коментара: 2

Порекло становништва села Обилић, општина Обилић (Косово и Метохија). Према студији „Косово“ Атанасија Урошевића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Споменик Милошу Обилићу, у центру Обилића, некада...
Споменик Милошу Обилићу, у центру Обилића, некада…

Село је било у равници, поред железничке пруге Скопје-Косовска Митровица, око 3 км југозападно од Муратовог турбета.

Разбијеног је типа. Има три одвојене махале: Горњу, Доњу и Станичну махалу. Удаљења између махала су до 1 км.

Село се пре ослобођења из Турака звало Глободерица. Од пуштања у промет косовске железничке пруге (1873) у њему је била железничка станица за Приштину и једина станица на тој прузи од Липљана па све до Вучитрна. Но и отварањем друге станице за Приштину (садашња железничка станица Косово поље) почетком 20. века Глободерица је остала важна железничка станица за део Косова око ушћа Лаба у Ситницу, па добрим делом и за области Лаб и Дреницу. Глободерица је тако постала важан трг жита, а ту функцију има и сада. Ту се и сада после вршидбе стиче много кола са житом из околних косовских села, из Дренице, па чак и из Лаба, тако да нема сеоских железничких станица на Косову са већим прометом жита. Као такво прометно место, оно је привукло известан број привредника из суседних села и градова, па чак и Цинцаре из Гопеша у Македонији. У овом месту је између два светска рата формирана и чаршија, чије су се радње низале и с једне и с друге стране пруге. Она је 1933. бројала 15 радњи, од којих бакалско-житарских 5, бакалских 2, пекарских 1, пиљарских 3, месарских 1, кафана 1, ковачких 1, поткивачких 1 и берберских 1. Осим тога место има пошту, телеграф и телефон, а на жел. станици је и утовариште угља, који се ту преноси жичаном железницом из угљенокопа „Косово”.

Због близине централног дела некадашњег косовског бојишта, на коме је Обилић погубио Мурата, Глободерица је по ослобођењу од Турака добила име овог нашег косовског јунака.

Село је било делом чифлик неких Турака из Приштине, а делом мештанског рода Ашана, који је тај део купио од бегова при досељењу.

Родови православних Цигана:

Ђокићи (7 к., Св. Никола) и – Шашићи (5 к., Св. Никола), дељеници првих, старинци.

Јоцовићи (3 к., Св. Василије). Досељен из Летанца (Лаб) средином 19. века.

Јовановићи (2 к., Св. Василије). Пресељен из Дреновца (Вучитрн) око 1880.

Николић (1 к., Св. Никола). Досељен из Ораховца (Подрима) за бугарске окупације у првом светском рату.

У селу је 1933. живело и 7 кућа муслиманских Цигана, надничара. У Обилићу су се настанили 1929. и 1930.

Арбанашки род је – Ашан (24 к.), од фиса Краснића. Старином је из Мата, а у Обилић досељен око 1820. из Новог Села („Новосеј”) у пределу Топојане у Љуми. Доселили се као сточари на купљени део чифлика и све до 1885. су лети гонили стоку на Кораб.

Цинцарски родови:

– Јовановићи (2 к.). Доселили се из Гопеша (Битољ) још одмах по подизању косовске пруге (1873) као житари, али само одрасли мушкарци. Породице су преселили по ослобођењу од Турака. За време првог светског рата се повукли у Гопеш, а по његовом свршетку поново дошли.

Ерковићи (1 к.). Досељени из Гопеша 1912, куда су се повукли за време првог светског рата, да поново дођу 1918.

Трпчевићи (1 к.). Досељени из Гопеша 1921.

Колонисти:

из Лике:

Иванишевић (5 к,), – Цвијановићи (3 к.), – Матићи (3 к.), – Трбовићи (1 к.), – Орлићи (4 к.), – Пјевац (1 к.), – Белићи (4 к.). Сви су досељени измећу 1922. и 1924;

из Црне Горе:

Стојановићи (1 к.), од Иванграда,

Ђуровићи (1 к.), из љешанске нахије,

Контићи (1 к.), – Влаховићи (1 к.), – Радовановићи (1 к.). Досељавали се између 1921- 1928;

из Боке:

Суботићи (3 к.), – Перовићи (1 к.), – Даковићи (1 к.), – Ћетковићи (3 к.), – Радановићи (1 к.). Сви се доселили 1921;

из Хрватске:

Марићи (1 к.), Хрвати, 1923;

из Истре:

Вижин (1 к.), Словенац, досељен 1923;

из Србије:

Павловић (1 к.), – Мицић (1 к.), – Јовић (1 к.), – Пешић (1 к.), – Поповић (1 к.), сви од Лесковца, досељени између 1922-1926.

Ивковић (1 к.) 1924. из Жупе александровачке.

Томовић (1 к.) из Вељег Бријега (Ибарски Колашин) 1924.

Сви су колонисти за време рата били протерани од стране окупатора. Око 10 породица њихових није се вратило натраг. У њихове куће и на њихова имања су се доселили:

Илић (1 к.) и – Симић (1 к.) из Србије.

Раденковић (1 к.), такође из Србије, иначе предратни колониста у Дреници.

Ивановићи (2 к.), из Црне Горе, предратни колониста у Метохији.

Ћућуз (1 к.), из Лике.

Поред рударских колонија у угљенокопима у Црвеној Водици и Крушевцу, подигнута је после народноослободилачког рата и колонија у њиховом управном центру – у Обилићу, која је 1956. имала 56 станова.

Термоелектрана у Обилићу, подигнута 1952, такође има своју колонију са 20 зграда, односно 50 станова.

Комбинат за прераду и експлоатацију косовског лигнита, који је 1956. био у почетном стадијуму, имао је око 25 монтажних зграда, но са развојем комбината убрзо ће ова колонија бити много већа.

 

ИЗВОР: САНУ, Српски етнографски зборник, књига LXXVIII, Одељење друштвених наука, Насеља и порекло становништва, књига 39, АТАНАСИЈЕ УРОШЕВИЋ: КОСОВО, ИУ “Научно дело“, Београд, 1965. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

ДОДАТАК: Подаци према попису из 1911.

Село Глободерица (данашњи Обилић).

Село је имало 8 српских и 15 албанских домаћинстава. Албанци су били насељеници (мухаџири из 1878. године). Сви су имали своју земљу. Срби су били потпуни чифчије: Милан Митровић (9 чељади), Лазар Тодић 27, Аритон Данић 18, Трајко Ђокић 6, Илија Станиковић 8, Благоје Митровић 7, Анта Ђокић 5 и Дамјан Славковић 7. Власници чифлука били су делом Турци из Приштине, а делом мештанског рода Ашана, који је тај део купио од бегова при досељењу. Агалари су плаћали порез. Чифчије су биле дужне да сву летину која је припадала агама спреме и одвуку тамо где аге нареде, и то ез икакве награде. Срби су били врло сиромашни.

За оружје су били спремни: Тодић Лаза, Ристо, Јован и Димитрије, Божа Лазић, Милан Митровић, Марко Николић, Данић Аритон, Миленко и Вељко, Трајко Димић, Илија Станковић, Благоје и Танаско Митровић, Дамјан, Акса и Трајко Станковић.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Potomci Todića из Обилића su porodica Todorović ,Todić Jovan je moj pradeda imao je braću Risto ,laza i Dimitrije .Jovan je imao 6 синова мој деда Јаков Тодоровић ,Аврам ,Сарафин ,саво ,Милован и Драгољуб .презиме Тодоровић добили смо по оцу од мога прадеде Јована који се звао Тодор а њењгов отац звао се Тодосије Тодић.могу да набавим и од остале браће све податке само да нагласим Тодићи -Тодоровићи нису били тако сиромашни као што је уписано ,имали су пуно земље стоке .када је почела електрана да се гради држава је узела највише земљу од Ашана и Тодоровића .

  2. Војислав Ананић

    ОБИЛИЋ МИЛОШ
    Према казивању Константина Филозофа, најпоузданијег приказивача из времена владе деспота Стевана Лазаревића, цара Мурата на Косову убио је један племић, кога бјеху облагали кнезу Лазару, као непоуздана. У једном рукопису додано је, да се тај племић звао Милош. Он је допро до султана тако, што се представио као пребјег. Пошто је мачем пробо Мурата, погинуо је на истом мјесту и сам од огорчених Турака. Од 16. вијека, према народној предаји, тај се јунак Милош, у српским и страним изворима, зове Кобилић и Кобиловић, а тек се од 18. вијека то презиме мијења у Обилић. Изванредно риједак случај, да у једној бици погину два противника владара, поред разних других момената, изазвали су веома жив интерес за косовску битку. Има на десетине писаца 15. до 17. вијека, који описују ту борбу са много појединости и са разним моментима свога домишљања и предаје, коју су чули. Српска епска поезија развила је од косовске битке један од најљепших, најпопуларнијих и најдубљих циклуса свог стварања. Нарочита се пажња обратила јунаку који је убио турског цара. Он је начињен царевим зетом, најомиљенијим и најбољим јунаком Лазарева времена и налазило се чак, да је надљудског подријетла. Народна предаја пређстављала је 0. нарочито као противника Вука Бранковића, тобожњег издајицу на Косову. В. Ћоровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.