Порекло презимена, село Манастириште (Власотинце)

Порекло становништва села Манастириште, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Manastiriste, selo

 

Настанак села и порекло становништва:

Село Манастириште је насеље у Србији у општини Власотинце у јабланичком округу. Према попису из 2002.године има преко хиљду становника.

Само насеље је поред Власотинца. Смештено је на реци Власини, између Белог камена и села Брезовица, на надморској висини од 275 метара.

Село Манастириште лежи у долини реке Власине крај Власотинца са источне стране.

Некада је „десни“ део насеља припадао административно селу Бољаре, а „леви“ део насеља граду Власотинце.

Међутим, на топографској карти не постоји име села, па се сматрало да је „спојено“ административно-јер се село Манастириште толико проширило крајем 20. века, да је на почетку 21. века чак и „спојено“ са варошицом Власотинце .

Тако је могуће да се у догледно ова два насеља буду „спојила“и да село Манстириште у догледној будућности буде као област (рејон) града Власотинца.

Но, ми ћемо га етноографски обрадити, јер његова прошлост је веома занимљива и садржајна.

Старо село се помиње 1516. године без житеља и 1526.године, када броји 5 домаћинства.

Сматра се да су први становници Срби били принудно доведени да као предстражарске јединице (дербејџије) обезбеђују слободан пролаз Турским караванима поред реке Власине у кланцима планине Буковик-све до Цариграда.

Таква дербејџиска насеља су основана само од хришћанског становништва, а било је и насилног насељавања.

Поред села Манастириште (те 5 куће – „десна“страна села Манастиришта после нестанка манастира су касније припале селу Бољаре) у власотиначко-црнотравском крају „дербејџиска села“ су још била: Добро Поље, Дарковце, Црна Трава, Брод, Јабуковик, Свође, Горњи Орах и друга села на власинској области и знепољској висоравни.

Пошто је био тежак живот раје под Турцима у тим насељима, онда су се људи тада одметали у хајдуке.

Турци дербејџиска насеља напуштају крајем XVIII века, а њихову улогу су преузели плаћеници.

Према Ј. Трифуноском насеље је формирано око манастрирских рушевина. Процес насељавања текао је у исто време кад и насељавање села Бољара.

Село се први пут помиње 1841.године, као једно од села које су Турци спалили. Пошто је било удаљено од новоформираног села Бољара, назив Манастириште се полако осамостаљује, али никада није имало статус насељеног места.

По казивању Бранка Јовичића, најстарији досељеници су из Црне Горе, Херцеговине и са Коосва: Шулејци и Јовичићи

Најбројнији је род Гарчићи по Ј. Трифуноском пореклом су из Гара, села из средњег тока Власине.

Према казивању Новице Гарчића пореклом су из Црне Горе, али су једно време живели у Гару.

У Црној Гори постоји предео Загарач (околина Даниловграда), са планином Гарчић, као презиме Гарчевић. Гарчићи су живели на левој страни Власине и вођени су као део Власотинца.

Глувчинци, Ристићи и Пешићи су пореклом из Гаруње код села Градишта. По казивању Мице Стоилковић „Тамо убили Турчина и побегли у Манастириште“.

Цекићи су, такође због убиства Турчина побегли из Новог Села. По казивању Мила Цекића, њихов предак се после убиства пријавио турским властима у Лесковцу, доселили се у Манастириште.

Бољарци потичу из рода Пешинци-Петковци из Бољара. Почетком 20. века њихов предак се призетио у Манастириште.

 

Предање о Манастиришту:

Село Манстириште је добило име по манастиру, који се на овом простору налазио у време средњовековне Србије.

Село Манастириште се помиње као дербеџиско село у времену под Турцима.

На простору данашњег села Манастиришта је у средњовековно доба, у времену Стефана Немање, постојао манастир са школама, посвећен Преносу моштију Св. Николи код ушћа потока Брезовице (у народу манастирски поток) у Власину, за који се сматра да је најстарија богомоља у околини Власотинце.

Верује се да су манастир срушили Турци у XVII веку, а да су остатке манастира пребацили у Ћустендил.

По предању у манастиру су живела три брата монаха: Душан, Угљеша и Стајко. Душана и Угљешу су мучки убили Турци, а Стајко је је побегао и основао оближње село Стајковце.

Године 1925. насеље Манастириште имало је 23 кућа. Од тога 16 кућа било је лево од корита Власине, док 7 кућа десно од реке.

Како је поменуто раније Манастириште имало је више кућа лево од Власине, а сада је обрнуто.

Скоро читаво насеље је смештено на простору некадашњих ливада и њива на деснојс трани реке Власине.

У 1964. године број кућа села Манастириште се кретао ов ако:“лева страна“: 15 кућа и „десна страна“: 45 кућа-од реке Власине.

Сељаци кажу да је на левој страни је „осојно место“ или „мртвичаво“, а на десној страни „присојно“ или „сунчано“-па су се зато више кућа градиле на десној страни од реке Власине.

Тада ово село није административно вођено као посебно село: десна страна записивана је као део села Бољара, а лева као део варошице Власотинца.

Село Манастириште је повећало број становника почев од 70. година 20. века све до почетка 21. века.

У селу постоје само неколико породица староседеоца, а већи део чине досељеници из Власотиначке и црнотравске општине.

Најбројнији досељеници су из села: Крушевице, Златићева, равног Дела, Брезовице, Горњег Дејан, Горњег Гара, Дарковца, Јабуковика итд.

У село је 1974. године био формиран ФК „МСК“ (Манастирски спортски клуб). Утакмице су се играле на стадиону „Јаз“ покрај реке Власине, који је добио име по купалипту у близини, којег је поплава разорила оне „полавне“ 1988. године Власотинца и околине.

После још једне велике поплаве 2007.године стадион „Јаз“ је био уништен, и после тога ФК „МСК“ је престао са радом.

* * *

Старине и прошлост:

Према предању се наводи да је у село Манастириште постојао власотиначки манастир са калуђерима.

Касније он је порушен. Верује се да су рушење извршили Турци. Они су некуда отерали калуђере.

Око манастирских рушевина основано је насеље Манастириште. Остаци мнастира пронађени су 1936.године и 1937.године када је копана вада за електричну централу у Власотинцу.

Манастир се налазио крај ушћа потока Брезовице (каже се и Манастирски поток) у Власину. Тамо су пронађене цигле од зидова, један велики крст и друго. Приликом зидања сеоских кућа налажени су стари гробови.

О овом манастиру нешто података има и код других писаца: М. К о с т и ћ наводи да је то био манастир летњег св. Николе.

По традицији Манастир је задужбина Стевана Немање. Вероватно је порушен у 17.веку.

Неколико сличних података објавио је и Д. Ђорђевић (1964.г.. према истраживачу Ј. Трифуноском-подвукао М.М. 2013.г. Власотинце).

У село Манастириште се од 21.маја 1999. године слави празник Преноса Моштију Св. Николе.

За време Другог светског рата (1941-1945.г.) окупациона граница (бугарско-српска) водила је преко манстиришта: лева страна насеља била је под српском управом, док је десна страна била под управом Бугара.

Тек иза Другог светског рата (1945.г.) , на сонову жеље становника, Манастириште је издвојено у засебно село у општини Власотинце.

До ослобођења крајем 1944.године, Манастириште није имало ни посебно гробље: умрли становници сахрањивани су у гробљу Власотинца и села Бољаре.

Сада Манастириште има гробље десно од Власине.

* * *

ПРЕДАЊЕ О МАНАСТИРУ И МАНАСТИРИСКИМ ЦРКВАМА

У многим историографским списима многих истраживача сам прочитао постојање само женског манастира, по коме је добило назив данашње село Манастириште-данас на почетку 21. века као предграђе вароши Власотинце.

Неким стицајем околности сам преко Звонка Ђикића из села Брезовица (досељен у село Манастириште) дошао до  мени као истраживачу непознатог предања о постојања “мушког манастира” под називом “Свети Никола” и три мање цркве на потесима данашњег села Манастириште.

Према причању старијих брезовчана мушки манастир “Свети Никола” се налазио на потесу између реке Власине и Чаробне долине. Док у том окружењу су постојале три цркве.

Једна црква се налазила са леве стране реке Власине у потесу где се налазиила некадашња хидроцентрала у атару Власотинца.

Друга црква “преко Власину”-са десне стране рке Власине, данас у центру села Манастириште код “Брафове куће”.

Трећа црква се налазила са десне страе реке Власине, изнад села Манастиришта на врх брда (данас је ту засађен бор); преко потеса Белог Камена. Данас то место има назив Црквиште.

Интересанта су казивања старих брезовчана о постојању и нестанку мушког манастира у данашње село Манстириште, које је некада: “десна страна” поред реке Власине као насеље припадало селу Бољаре, а “лева страна” насеља” припадала административно Власотинцу; док је данас село манстириште самостално село у општини Власотинце.

Према предању некада давно у “мушки манастир” калуђери су из село Брезовица одвели једног дечака да их служи у манастир.

Гневни тадашњи становници села Брезовица су се побунили због тог дечака побили све калуђере “мушког манастира”. Потом тада запале и сам “мушки мансастир”.

Тако према том предању постоје и топоними у село Брезовица имена три убијена калуђера . Тако према убијеном калуђеру по имену БАНКО, у село брезовица постоји назив места БАНКОВИЦА.

Запис о “црквама и мушком манастиру” се у село Брезовица преносило с колена на колено, што показује да је у средњем веку постојало село Брезовица и да је насеље расељено у времену турског зулума, а о томе казује и постојање потеса СЕЛИШТЕ (које са налази код гробља у село Брезовица).

Данашње село Брезовица је засељено када и сва околна села у времену 18 и 19. века али је сигурно неко од тих “повратника” у своје родно село Брезовица се вратио са Косова, па се тако наставило предање да приповеда до данашњих дана друге декаде почетка 21. века.

Истражићемо и назив места за остала два убијена калуђера у село Брезовица из “мушког манастира” који се налазио на потесу данашњег села манастириште у општини Власотинце на југу Србије.

Ова неистражена казивања у предањима казује на постојање манастира и цркви у средњем веку у времену владавине Немањића у Србији.

Ова казивања и истраживања Миловановић Миломира-Бољарца ( писца монографије о селу Бољаре ) показује да је једна од тих цркви под називом “Свети Никола” пренета у Зрењанин, а досада по интересовању колега Бољарца сам трагао о постојању потеса “Црквиште” на простору околине власотиначког атара.

Што се, ето, и то догодило да се потврди хипотеза о премештању цркве “Свети Никола” из Власотинца у Зрењанину у Војводини.

* * *

Порекло родова по махалама (1964.г.):

– Махала ШУЛЕЈЦИ– Шулејци, Лисице, Близанци (и Цацини), Ђуршановци, Кекоње, Миленковићи-Костићи и Бољарчеви у Конопници имају истоог претка.

Земља им је на окупу (осим Конопчинана). Сви, осим Миленковића, имају исту славу-Свети Алимпије Столпник (9. децембар), а зову је и свети Ђорђе „посни“.

Могуће је да је овде у питању неки „прикривање“ у прошлости. Иако се слава не узима као једини доказ заједничког порекла-слава Св. Алимпије Столпник-Св. Ђорђе „посни“ нешто казује.

У српском именослову не постоји слава Св. Ђорђе „посни“.

Шулејци и Лисице су некада имали колибе „у Пркенду“, где су држали стоку, што указује на заједничко порекло, као и на кретање приликом досељавања.

Најстарији предак свих ових родова чије је име изведено из презимена, као и надимка једног рода, јесте Ђуриша.

Његови синови су: Стојан, Јова, Криста, Митар? И још један чије име није упамћено, а који је отишао у Шишаву.

Истраживањем у село Шишава сам наишао на тај род Стоиљковић-који је славио две крсне славе:“Свети Николу и Св. Ђорђе „посни“-Св. Алимпије Столпник; што значи да је био „призећен“ (подвукао истраживач М.М 2013.г. Власотинце).

Махала Шулејци смештена је у средњем току невенкине долине (Умница). То је издвојена махала удаљена од села два километара.

Од досељења првог претка нису се померали. Назив махале води порекло из друге генерације.

Раније су их звали Свракари. Надимак Шулејци добили су по истоименој махали у Манастиришту, а донела га је Ђурша која се удала. Пореклом су са Косова. Вероватно се померали по етапама.

Дошли су откуд Брезовице (Становниви Брезовице су, по казивању Брезовчана Илије Станковића дошли са Косова).

Њихов предак је „морао да шаље ћерку Турчину. Ставио је чекић у рукав, отишао Турчину, убио га и побегао отуда“.

*

Српско становништво села Манастиришта потиче од предака који су досељени. Једни чине групу старијих досељеника, док су други млађи досељеници.

Становници насељени по родовима до краја турске владавине (1878.г.):

-Род Г а р и ч а н и (15к)-слава: св. Никола, дошли из Гара у сливу Власине (изнад Свођа). У Манастиришту су имали куће лево од реке, док их сада имају са десне стране;

– Род Г л у в ч и н и (10к)-слава св. Арханђео, дошли из села Градишта у северном делу Грделичке Клисуре. „Тамо убили Турчина и зато побегли овде“;

– Родови: М и л а д и н ц и (5к)-слава: св. Ђорђе и Ч а р д а к л и ј е (5к)-слава: св. Јован, досељењни однекуда.

*

Становници насељени између два светска рата (1914-1945.г):

 

-Род Б р е з о в ч а н и (10к), дошли из суседног вишег села Брезовице. Тамо су живели у махалама: Бајинци, Зарјаци и Јуруковци;

– Род Б о љ а р ц и (3к), дошли из суседног села Бољаре где су припадали роду Пешинци;

– Родови: Л о м н и ч а н и (81к) и Ј о в и ч и ћ и (1к) дошли су из околних села: Ломнице и Борин Дола (Камењари).

Исељеници:- Род Џ а н д е р ц и иселио се у суседну варошицу Власотинце. У Манасстириште се само досељавањо а није се исељавало све до почетка 21. века.

Најбројнији досељеници:-су из Крушевице, Златићева, Равног Дела, Брезовице, Горњег Дејана, Горњег Гара, Дарковца, Јабуковика итд.

* * *

Порекло презимена родова (по имену родоначелника, месту и светцу):

Алекса- Алексић,

Андреја-Андрејевић,

Анђелко-Анђелковић,

Бранко-Бранковић,

Димитрије-Димитријевић,

Цека-Цекић,

Цветко-Цветковић,

Илија-Илић,

Ивко-Ивковић,

Коста-Костић,

Златан-Златановић,

Маринко-Маринковић,

Михајло-Михајловић,

Милисав-Милисављевић,

Миленко-Миленковић,

Милован-Миловановић,

Митар (Митра)-Митровић,

Милосав-Милосављевић,

Миљко-Миљковић,

Младен-Младеновић,

Новко-Новковић,

Никола-Николић,

Петко-Петковић,

Риста-Ристић,

Јован-Јовановић,

Јовча-Јовчић,

Пејча-Пејчић,

Петар-Петровић,

Пеша-Пешић,

Радисав-Радисављевић,

Ранђел-Ранђеловић,

Спаса-Спасић,

Стаменко-Стаменковић,

Станиша-Станишић,

Стефан-Стефановић,

Станко-Станковић,

Станије-Станојевић,

Стојан-Стојановић,

Стојица (Стојча)-Стојичић,

Стојиљко-Стпјиљковић,

Тодор-Тодоровић,

………………………

* * *

Топоними (називи места):

– Страње, Костино Ливадче, Шелино, Маринково Ливадче, Глувчино, Орловац, Бели Камен, Лука, Манстир, Црквиште,Манастирски поток,“Јаз“, Брезовачки поток,…

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[2] Јован Ф. Трифуноски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Манастириште

[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

[5] Miрослав Б Младеновић Мирац:- из РУКОПИСА “ПЕЧАЛНИК”-народне приче, изреке, легенде, пдеања, здравице, загонетке, клетве из власотиначкога краја- 2009.г., Власотинце

[6] Милосав Миловановић Бољарац:- БОЉАРЕ (власотиначко село), Бачка Паланка, 2006.

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

31. јануар 2014.године, Власотинце, Република Србија

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.